Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/aurora4

Marketing

Eusebije i sam daje svoje viđenje nastanka četiri kanonizirane hagiografije, oslanjanjući se i na reči iz predanja: »Matej je prvo propovedao među Jevrejima. Sabravši i druge narode, dao im je svoje Evanđelje napisano na rodnom jeziku. Odlazeći od njih on im ostavi svoje delo. I Marko i Luka dadoše vernima Evanđelje, dok je Jovan svo vreme usmeno propovedao i tek pred kraj poče da piše, a evo kojim povodom. Kada su prva tri Evanđelja raširena po svetu, ona jednom prilikom dođoše i do njega /= Jovana/. On je tada, kako kazuju, primetio da u njima nedostaje povest o prvim delima Hristovim, učinjenim na samom početku Njegove propovedi. I to je tačno. Trojica evanđelista su znali, kako vidimo, samo ono što je činio Spasitelj u toku vremena posle zatvaranja Jovana /Krstitelja/ u tamnicu. O tome su oni pisali i odatle su započeli svoje kazivanje. Matej, zaista, posle kazivanja o četrdesetodnevnom postu i iskušavanju koje je tada trpeo Isus, ukazuje na vreme o kome piše: ‘A kada ču Isus da je Jovan predat, otide u Galileju’. /Mt. 4:12/ Tako isto i Marko: ‘A pošto predadoše Jovana, dođe Isus u Galileju propovedajući Evanđelje o Kraljevstvu Božijem’. (Mk. 1:14) I Luka govori približno isto, jer pre nego što kazuje o delima Spasitelja, on kazuje da je Herod zatvorio Jovana u tamnicu /Lk. 3:20/. Jovana su, kako kazuju, počeli ispitivati o vremenu o kome drugi /evanđelisti/ ćute, i o delima učinjenim Spasiteljem pre zatočenja Krstitelja. On i sam govori o tome: ‘Tako učini početak čuda’ /Jn. 2:11/ i rekavši o delima Isusa, spominje o tome da je Jovan krstio u Enonu, blizu Salima. To je jasno iz njegovih reči: ‘Jer još ne biješe Jovan bačen u tamnicu’. /Jn. 3:24/ Jovan u svome evanđelju kazuje o tome šta je Isus učinio do tada, a preostala trojica evanđelista o onome šta je bilo posle Krstiteljevog zatočenja. Eto zbog čega imamo to raznoglasje. Jovanovo evanđelje obuhvata prvobitnu delatnost Hrista, a preostala tri daju historiju Njegovih poslednjih godina. Jovan, kako vidimo, prećutao je rodoslov Spasitelja po telu zbog toga što su to izložili Matej i Luka, i započinje od učenja o Hristovom Božanstvu, koje je njemu, kao toga dostojnom, rekao Duh Božji. O Jovanovom evanđelju rečeno je dovoljno. – Razlog zbog koga je Marko napisao Eevanđelje već smo pomenuli. Luka je to učinio jer su mnogi užurbano i nepromišljeno počeli da govore o događajima, njemu dobro poznatim, te je on /= Luka/ smatrao za korisno da prekine te smutnje i da u svom Evanđelju izloži istinito kazivanje o svemu, prikupljajući podatke iz beseda sa Pavlom i ostalim apostolima. Eto šta je trebalo reći o Evanđeljima.« ('Historija Crkve', III, 24 – Prema prevodu Slobodana Prodića) Eusebije smatra da su samo Matej i Jovan živo slušali Hristovu reč, dok su je drugi zapisivali samo po predanju. I Jeronim smatra da je Marko samo iz predanja, odnosno iz Petrovih reči, zapisao svoje Evanđelje, što jednostavno nije tačno: Marko je itekako imao prilike da vidi i da čuje Spasitelja. Ako ne zbog nečeg drugog, onda zbog toga što je se u njegovoj kući, odnosno u kući njegove majke, sveto Bratstvo u Jerusalimu ponajprije sastajalo.
Kanonizirane evanđelske tekstove poznajemo prevashodno u starogrčkoj ortografiji. Bogoslovi stare Crkve nam pak svedoče da je jedno od evanđelja, ono pripisano Mateju, ponajpre nastalo na aramejskom jeziku, jeziku kojim su govorili Isus i galilejski Apostoli. Hieronymus koji je 'Evanđelje po Hebrejima' preveo na grčki i latinski (De viris illustribus, cap. 2) u svome polemičkom spisu 'Protiv Pelagija' ukazuje da je u njegovo vreme izvorni tekst datog Evanđelja postojao u biblioteci koju je utemeljio Origen, u Kesareji: »U 'Evanđelju prema Jevrejima' koje je dakako na haldejskom i sirijskom /dakle na aramejskom/ govoru, a u zapisu na jevrejskom pismu, koje nazareni koriste do današnjeg dana, prozvano /takođe/ 'Prema A p o s t o l i m a', ili, kao u njegovo najstarije vreme 'Prema Mateju', koje je i bilo viđeno u Kesarejskoj biblioteci, pripovedanje kazuje ...« (III, 2)  A Epiphanius osvrćući se na nazarensko 'krivoverje' (Haer., 30 , 9, 4) iznosi: »Oni koriste 'Evanđelje prema Mateju' sasvim kompletno, u hebrejskom /tačnije u aramejskom jeziku/, jer njihovo Evanđelje je svakako još uvek sačuvano među njima kao što je najpre zapisano jevrejskim slovima.«  'Evanđelje po Mateju' koje je Crkva kanonizirala samo je jedan translacioni iskvareni izvod iz izvornog aramejskog 'Evanđelja po Nazarenima', odnosno 'Evanđelja po Dvanaestorici', ... Upravo to 'Evanđelje po Dvanaestorici' i kasnije kanonizirano 'Evanđelje po (Pseudo) Mateju' poslužilo je kao baza za nastanak novozavetnih evanđelskih izveštaja i njihovih redakcija.
Sama narativno-stilska struktura novozavetnih hagiografija mestimično pokazuje da su oni redaktorski izvadak iz 'Praevanđelja', 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici'; tako se da otkriti da su izvorno Evanđelje diktirila, odnosno zapisala sveta Dvanaestorica. Pri kraju »Protoevanđelja', naznačuje se da su dati tekst zapisala sveta Dvanaestorica, Hristovi Apostoli, te se nalaže da se datom izveštaju ništa ne sme dodati niti se od njega treba što oduzeti, ukazuje se da on ima snagu zakonske reči: »I ako neko oduzme ili dometne rečima ovoga Evanđelja, ili prikrije, kao pod mericu/posudu, svetlost njegovu, koju je Duh dao preko nas, dvanaestotrice svedoka izabranih od Boga, za prosvetljenje sveta uz spasenje, anathema maranatha neka bude njemu, do Dolaska Hrista Isusa, našega Spasitelja, ...« (96:26; v.: 46:24) – U gnostičkoj 'Tajnoj Jakovljevoj knjizi', spisu koji se pripisuje Jakovu Pravednome, prvome nadgledniku Hristove Crkve u Jerusalimu, iznosi se i sledeći ukaz: »... Dvanaest učenika sedeli [su] zajedno, prisećajući se onoga što je Spasitelj rekao svakome od njih, bilo u tajnosti ili otvoreno, [i zapisujući] to u knjige.« (NHK, I, 2) – Po gnostičkom spisu 'Pistis Sofija' samo nekoliko Apostola je zapisivalo Hristove reči: »Nakon što je Isus saslušao Filipa, reče mu: 'Filipe, ti koji si u milosti, poslušaj me, da bih mogao govoriti s tobom. Tebi, Tomi i Mateju kroz Prvu misteriju dat je nalog da zapišete sve reči koje izustim i sve što ćete videti'.« (Pogl. 42)
I u samim novozavetnim hagiografijama postoje implicitni ukazi koji navode na postojanje prateksta koji je nastao ispod pera Dvanaestorice; na primer to je ponajprije stavak 'Jovan' 21:24 u kome se u množini iznosi: »I /mi, Dvanaestorica/ znamo da je njegovo /= Jovanovo/ svedočanstvo istinito.« – Literalno je, dalje, apsurdno smatrati da Matej opisuje svoj poziv iz trećeg lica, bez da naglasi svoje svedočanstvo, kao što to možemo pročitati kod 'Primusa': »A kada Isus ode odande, vide čoveka gde sedi na carinarnici, po imenu Mateja, i reče mu: 'Hajde za Mnom'. – I ustavši /on/ pođe za Njim« (9:9) – Dakle, taj deo 'Evanđelja' nije diktirao, odnosno zapisivao apostol Matej. Ipak, aramejsko Evanđelje je prozvano i 'Matejevim evanđeljem', jer je obrazovani carinik Matej ponajprije učestvovao u njegovom literalnom oblikovanju. U 'slavnim muževima' Jeronim piše za Mateja i njegov evanđelski tekst koji je dobavio od nekog nazarena iz sirijskog grada Berija: »Ono je se najpre pojavilo u Judeji na hebrejskom, kasnije je od nekog bilo prevedeno na grčki. Izdanje na hebrejskom sačuvalo je se do naših dana u Kesarejskoj biblioteci, koju je tako marljivo sakumljao Pamfil.« (Cap. 3) – 'Evanđelje po Mateju' ima najmanje citatnog oslanjanja na 'Septuagintu'. Nazarenski 'Mateja' oslanjao je se na starozavetne 'Zakone' i 'Proroke' koje ne nalazimo ni u LXX ni u Masoretskom tekstu. To na primer potvrđuje sledeći ukaz koji potvrđuje ispunjavanje ranijeg proročanstva u vezi Isusovog nastanjivanja u jako nazarensko uporište, galilejski Nazaret u blizini gore Karmel: »I došavši nastani se u gradu zvanom Nazaret; da se ispuni ono što su rekli 'Proroci': 'Nazaren će se zvati'.« ('Matej', 2:23) – Stavak 'Nazaren će se zvati' ne susrećemo nigde u poznatim 'Prorocima'. Jeronim u svojem 'Tumačenju Mateja' dati ukaz lingvistički doteruje, pa kaže da kako se u njemu (navodno) govori o 'jednom proroku' najavljivaču, to se ne misli na neki postojeći, zapisani ukaz u proročkom skriptuarnom korpusu, – što naravno ne odgovara istini.
Da su četiri evanđelja nastala iz aramejskog prateksta ukazuje i brojna upotreba aramejskih termina, odnosno njihovo zadržavanje u tekstu tetraevanđelja: abba, mamon, hosanna, pasha, ... Na mnoga mesta se i daje na grčkom prevod upotrebljenih, zadržanih, aramejskih izraza: »I uhvativši ruku deteta reče joj: 'Talitha koymi', što p r e v e d e n o /sa aramejskog/ znači: 'Devojčice, tebi govorim, ustani'.« ('Marko', 5:41)
Grčki, h koiné diálektos, prevodi na zajedničkom narečju, pokazuju nam da je i Isus govorio aramejskim jezikom. To se na primer dobro otkriva u Besedi na Gori gde Isus ukazuje na važnost i trajnost objavljenog Božijeg Zakona: »... Dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedna jota ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.« ('Matej', 5:18) – Grčko slovo Jota (™ – ąÉı) po brojnoj vrednosti odgovara desetom hebrejskom, odnosno aramejskom slovu Jod/Judh (Ů – ÓŐŮ). U hebrejskom kvadratnom alefbetu Jod je najmanje slovo. (Ovo nam ukazuje da iako su se stari Jevreji u svakidašnjem govoru služili aramejskim jezikom ipak su pisali svojim, a ne aramejskim, grafemama. To potvrđuje i talmudska 'Gemara'.) – Nešto slično za grafemu Jod susrećemo i u kabalističkom 'Traktatu o svetilištima' (Massekhet Hejkhaloth): »... Kao što je Jod najmanje od svih slova, tako budući svet može zadobiti samo onaj ko se ponizi u odnosu na onoga koji o Tori i učenju manje zna, kao što je rečeno: 'I David beše najmanji'.« (Pogl. 7)
Po 'raskolniku' Donatu, čiji sledbenici su se pojavili u Africi, 'Pisanije' je od strane hrišćana dato neznabožaca u vreme gonjenja pred carem Konstantinom (Jeronim: 'O znamenitim muževima', pogl. 93), što sve može da aludira na kasnije redakcije sakralnih spisa. Za aramejsko 'Protoevanđelje' Gideon Ouseley tvrdi da je se našlo na udar cara Konstantina Velikog (vladao: 306.-327. g.), koji je kao rimski prvosveštenik sazvao Prvi ekumenski sabor u Nikeji (325. godine), te da je on pokrenuo potrugu da se svi preostali primerci i prepisi ovog svetog teksta eliminišu. Od spaljivanja njega su, po Gideonu, sačuvali eseni sklonivši ga van Rimske Imperije, na Tibet, u nekom budističkom (Hrist Budinom) monastiru. Stoji nepobitna činjenica da je Konstantin Veliki, koji u svojim obraćanjima i pred hrišćanima izbegavao da spomene Hristovo ime, i koji je se krstio tek nekoliko dana pred smrt, bio sklon spaljivanju 'nepodobnih' knjiga. Tako Sokrat Sholastik prenosi Konstantinov ukaz iz njegove Druge poslanice protiv Arija: »... Kao što je Porfirije radio na tome da se Bog ne proslavlja, i pisao sve sama bezakonja protiv službe Božije, pa je na kraju i dobio platu za delo svoje, a koja se sastojala u tom što je bio i ostao svagda nemio i mrzak, i što mu se jednako rugaju svi i što je nestalo njegovih nečastivih knjiga, isto se to desilo i sa Arijem i onima koji misle poput njega. Zbog toga, naređujemo da se u ognju spale svi oni spisi koji su nastali od Arija da bi se na taj način ne samo uništila ova sumanuta nauka, nego da se više ne bi ni pominjala. Dajem na znanje još i to da ako neko bude zatečen da je sačuvao nešto od onoga što je napisao Arije, taj neka bude ubijen, odnosno neka mu se odrubi glava čim se dokaže da je kriv.« (‘Historija Crkve', I, 9) – Spaljivanjem Arijevih knjiga Arijevo učenje dakako nije uništeno. – Trulski sabor traži spaljivanje 'Historije o mučenicima', koja je sastavljena sa ciljem da umanji čast Hristovih mučenika (prav. 63); ovaj sabor zabranjuje da se sakralna Pisanija i patristički spisi prepravljaju i daju raznim prodavcima, kako ne bi bili uništeni i izgubljeni (prav. 68).
Spaljivanje znamenitih biblioteka u Starome svetu nije bila nikakva retkost; tako je veliku biblioteku u Aleksandriji, koju su 295. godine stare ere utemeljili sholastik Demetrije i faraon Ptolomej Prvi Soter, a koja je sadržavala brojne helenske, hebrejske, aramejske i budističke tekstove, najpre delimično zapalio Gaj Julije Kesar prilikom opsade Aleksandrije 48. godine stare ere, a kasnije potpuno ju je dokrajčio Muhammedov učenik Omar. – »... Protagor iz Abdere više je drsko nego nečasno rasuđivao o bogovima, i od Atinskih muževa je izgnan iz njihovih predela, a spisi njegovi behu predani javnom spaljivanju.« ('Oktavije', pogl. 8) – Veliku biblioteku u Kesareji, u kojoj je bila i Origenova 'Heksapla', uništili su Saraceni 638. godine. Zapovednik cara Honorija (Honorius, 395.-423. g.) – Stilihon (Stilicho), dao je 401. godine da se javno spale tzv. 'Sibilinske knjige'. Origen, čija su brojna dela izgubljena i uništena, takođe je tražio spaljivanje falsifikovanih knjiga. Lukavi i osvetoljubivi aleksandrijski episkop Teofil, uspeo je nagovoriti kipatrskog episkopa Epifanija da na Ostrvu sazovu sabor koji će osuditi Origenove spise, dakle predložiti ih za uništenje (Sokrat: ‘Historija Crkve', VI, 10; v.: VI, 12). Imperator i prvosveštenik Julijan nalaže svom sveštenstvu: »Nemojmo dozvoliti pristup Epikurovim i Pironovim spisima; bogovi su zaista već učinili dobro delo kada su ih uništili, tako da većina njihovih knjiga više ne postoji.« (301 CD – prevod: Aleksandar Popović) – Car Diokletijan (Diocletian, 284.-305. g.) pokrenuo je veliki progon hrišćana i široko uništavanje njihove duhovno-literalne baštine; Eusebije svedoči: »Svojim očima smo gledali kako crkve bivaju rušene do temelja, a božanstvene i svete knjige iznosili su na trgove i tamo ih spaljivali. /.../ Tekla je devetnaesta godina vladavine Diokletijana, kada je meseca distra /= rimskog marta/, uoči praznika stradanja Gospodnjeg, po svuda bio obnarodovan imperatorski ukaz koji je naređivao da se crkve ruše do temelja, da se Pisanija spaljuju i da svi koji su hrišćani izgube svoju službu, ukoliko se ne odreknu svoje vere. Takav je bio prvi ukaz protiv hrišćana.« ('Historija Crkve', VIII, 2) – Posle Nikejskog sabora, bizantijski monarsi, počev od cara Konstantin Prvog Velikog, krenuli su sa bezobzirnim uništavanjem 'heretičkih' spisa i dela paganskih pisaca koja su 'neortodoksno' govorila o Isusu. Zbog toga nam nisu ni valjano i integralno sačuvane kritike hrišćanstva ispod pera Kelsa i Porfirija. Porfirijev traktat ‘Protiv hrišćana’ u 15 knjiga spaljen je u vreme Valentiniana III. i Teodosija II. delo 'Teologija najvišeg dobra' filosofa Pjer Abelara, koji je Platonov "svetski duh" tumačio kao antikni izraz za Svetog Duha, bilo je javno spaljeno; on je na crkvenom saboru u Sensu 1141. g. proglašen za heretika i osuđen kao filosof, a presudu je potvrdio Inokentije II. Stevan Prvovenčani u svome spisu 'Život i dela svetoga i blaženog i prepodobnog oca našeg Simeona, ...', u opisu života svoga oca Nemanje (1168.-1196. g. ne.), ukazuje kako je se on surovo obračunao sa bogumilima Srbije, i spalio njihove nečastive knjige (pogl. 6). Kada je Mehmed II osvojio Konstantinopol 1453. g., uništio je tamošnju veliku biblioteku sa vrednim rukopisima.


Post je objavljen 26.05.2011. u 17:40 sati.