Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/aurora4

Marketing

Kako nas ponajprije Eusebije izveštava, car Konstantin je 331. godine za narastajuće crkve Konstantinopola kod njega i monastirskih kopista Palestine naručio brzu izradu pedeset novih pergamentnih prepisa Biblije: »U tim tomovima treba da bude sadržano božansko Pisanije, koje je, po tvojemu shvatanju, naročito neophodno imati i upotrebljavati u Crkvi.« ('Život blaženog cara Konstantina', IV, 36) Današnji poznati novozavetni kodeksi i manuskripti upravo su ponajprije proizvodi i završne redakcije iz Konstantinove epohe, IV stoleća. – U 9 pravilu Sedmog Vaseljenskog sabora određuje se za ikonoklasnu literaturu: »... Lažni spisi koji su izdati protiv časnih ikona, moraju se predati u konstantinopolsku episkopiju, da tamo budu stavljeni sa ostalim heretičkim spisima. Ukoliko se pronađe neko ko krije takve spise, ako je episkop, presbiter ili đakon, neka bude svrgnut, ako je laik ili monah, neka bude odlučen od crkvene zajednice.«
Poznato je da su tokom stoleća, čemu su pogodovali i ratni sukobi i progoni, nestali i brojni spisi istaknutih hrišćanskih bogoslova. Tako su nestale pet knjige 'Objašnjenja Reči Gospodnjih' od Papija, episkopa i Hierapolu. Isti je slučaj i sa delima Papijevog i Aberkijevog prejemnika Apolinarija Klaudija: 'Pet knjiga protiv neznabožaca', 'Apologija', 'O istini', .... prejemnika. Nestala je Kodratova 'Apologija' hrišćanskog bogoštovanja koju je ovaj krajem prve četvrti II stoleća lično predao caru Hadrijanu, koji je se našao u Ateni. Izgubljen je 'Dijalog Papiska i Jasona' od Aristona iz Pele, u kome autor, po kazivanju Klementa Aleksandrijskog, pokazuje Jevrejima da su starozavetni proroci najavili Hrista Božijeg. Nestala su 'Sećanja' u pet knjiga Hegesipa (Hegsippos), koji je pripadao prvom poapostolskom pokolenju. – Nestalo je nekoliko spisa Justina Filosofa, uz pomoć kojih bi lakše doživeli i shvatili rano hrišćanstvo: 'O vrhovnoj Božijoj vlasti', 'O duši', 'Protiv Markiona', ... U svojoj 'Prvoj apologiji' Justin Filosof ukazuje za jedan svoj izgubljen spis: »..., J0 s0m n0pis0o Xed0n r0d protiv svih postoXećih heresa; 0ko v0m Xe ugodno d0 g0 im0te, dost0viću v0m g0.« (Pogl. 25) – Osam izuzetno cenjene poslanice korintskog episkopa Dionisija (170.-202. g.) takođe nisu sačuvane (osim nekih odlomaka kod historika Eusebija – IV, 23) – Dela Origenovog učenika – Dionisija, arhiepiskopa Aleksandrije (246.-265. g.), autora i knjige 'O zavetima', samo su u odlomcima koje navode drugi spisatelji 'sačuvana'. Sama Origenova spisateljska baština je verovatno najdrastičnije prošla, s obzirom da je imao brojne dogmatske zavidljive protivnike i nadmenog cara Justinijana; Eusebije Kesarejski ukazuje: »I Origen je u to vreme /– dok je živeo u Kesareji Palestinskoj/ sastavio tumačenje Knjige proroka Isaije i /Knjige/ proroka Ezekiela. Iz Knjige tumačenja proroka Isaije do nas je došao samo treći deo, tj. do viđenja Bića u pustinji. Tumačeći Knjigu proroka Ezekiela, Origen je napisao dvadeset i pet tomova. Posao oko te knjige okončao je u Ateni, gde je završio i tumačenje 'Pesme nad pesmama', prvih pet knjiga. Vrativši se u Kesareju napisao je preostalih pet knjiga. Ali, zašto ovde nabrajati sve ono što je Origen napisao, tada bi o tome trebalo sastaviti zasebno delo.« ('Historija Crkve', VII, 32) – Melitonov i Hipolitov literalni opus je takođe drastično osakaćen. Julijanov oponent, bibliofil i presbiter Filip iz pamfilijskog Sida, napisao je u svoje vreme obimnu (u 36 knjiga) 'Hrišćansku historiju' (Sokrat: 'Historija Crkve', VII, 27). Izgubljeni su i radovi Jovana Skitopolskog; o mnogim starim bogoslovima i njihovim literalnim ostvarenjima tek ponešto iz Fotijeve 'Biblioteke' možemo nazreti i saznati.
Za neupućene Gideonova tvrdnja da su eseni pred Konstantinovom vojnom potragom sakrili i pohranili aramejsko 'Protoevanđelje' u nekom budističkom monastiru Tibeta može izgledati potpuno spekulativna, maltene nebulozna. No treba znati da su tada u duhovno-kultnom pogledu esoterično hrišćanstvo i esoterični budizam bili ista religija, utemeljena od Hrista Isusa odnosno od Hrista Bude. Takođe hrišćanski monasi i indijski bramani činili su isti duhovni soj ljudi i pregalaca. To asketsko-kontemplativno prahrišćanstvo najbolje vidimo u egipatskom redu terapeuta, čiji habitus opisuje podrobno Filon Aleksandrijski u traktatu De vita contemplativa ili 'Četvrta knjiga o vrlinama'.
Trebamo znati da je se i ruski novinar Nikolaj Notovič u svojoj knjizi La vie inconnue de Jésus-Christ tvrdio da je 1887. godine našao na Tibetu stari budistički spis koji govori o Isusu u Indiji. Bila istinita ili ne ta njegova tvrdnja, za razmišljanje je zašto je on, na osnovu kojih i kakvih informacija tražio i očekivao takvo nešto da nađe baš na Tibetu.
Poznato je da su Indiju od najranijih dana pohodili i Hristovi apostoli i Učenici, prenoseći Evanđelje svim narodima i plemenima i rodovima i jezicima, kako im je i Gospod zapovedio. U svome 'Razlaganju Ezekiela' Origen svedoči za ekspanzivni zamah hrišćanskog roda: »«Sada postoje crkve na krajevima sveta, i sva zemlja kliče od radosti Bogu Izraela.« – Bardesian iz Edese, čije učenje je zabeleženo u 'Knjizi zakonâ iz različitih krajeva', naznačuje da je Hrist posadio novi soj, rod hrišćana, među sve narode: »Gde god se nalazimo, zovemo se jednim imenom – hrišćanima.« Slično i Tertulijan potvrđuje: »... Nema naroda koji ne bi imao hrišćanina.« (Ad nationes, 8) Nekada velika manihejska crkva čak i u Kini ostavila je svoje spomenike, a sirijska crkva dala je i Tibetu svoje monaštvo.
Apostoli osposobljeni od Duha Istine, koji su za vreme Isusovog života delovali u Palestini prevashodno, posle Njegovog Vaznesenja mogli su biti upućeni na sve četiri strane sveta. Eusebije ukazuje: »Sveti Apostoli i Učenici Spasitelja našeg raziđoše se po čitavom svetu. Toma, kako kazuje predanje, po žrebu otide u Partiju, Andrej u Skitiju, Jovan u /Malu/ Aziju, u Edesu gde je živeo i gde je skončao.« ('Historija Crkve, III, 1) – Ne samo da je apostol Toma prosvetiteljski pohodio Partiju, odnosno Persiju, već i Indiju. O tome govori podrobno ekstravagantni apokrif 'Dela Tomina', koji je inače tekstualno potpuno sačuvan; 'Dela Tomina' su sastavljena na sirijskom jeziku u prvoj polovini III stoleća (u gnostičkoj sredini – Bardesianes), da bi potom bila prevedena i redigovana na grčki. Sačuvana su i u jermenskom i etiopskom prevodu, kao i u dva stara latinska prevoda. Ovaj apokrifni tekst svedoči o Tominom delovanju u dalekoj Indiji gde i umire mučeničkom smrću. Juda Toma žrebom dobija Indiju. Toma najpre negoduje što mu je daleka Indija pripala: »Nemam ja snage za to, jer sam slab: i ja sam muž jevrejski, kako Indijce ja mogu učiti?« – No Hrist Duh ga u snu ohrabruje da prihvati taj izazov i poduhvat: »Ne boj se Tomo, jer je Moja blagodat sa tobom.« – Toma, Isusovo blizanac (i) po zanatu (drvodelja i kamenorezac) je i dalje odbijao da ode. Na kraju ipak od strane 'samog Isusa' biva prodan trgovcu Habbanu, odaslatom od cara Gundafora (koji je vladao preko 20 godina počev od oko 20 godine ne.) da kupovinom dobavi jednog veštog drvodelju i dovede ga sa sobom u Indiju. Detaljno se opisuje njegovo putovanje, te mnoga njegova čudesa u Indiji, kao i obraćanje partsko-indijskog cara Gundafora. Inače pronađen je novac koji pokazuje da je car Gundafor uistinu postojao. Pouke 'Dela Tominih' ističu asketske ideala bliske manihejskim predstavama.
U Indiju je inače prosvetiteljski i misionarski delovao i apostol Bartolomej, a o tome jasno govore apokrifi 'Stradanja apostola Bartolomeja' (spis sačuvan na latinskom, grčkom, etiopskom i jermenskom jeziku) i 'Jermensko kazivanje o apostolu Bartolomeju' (koje je najpre napisano na sirijskom jeziku). Na početku 'Stradanja' ukazuje se na tri podneblja koja su nazivana 'Indijom': Etiopija, Medija, i Indija 'na kraju sveta', u koju je i Bartolomej otišao i suprostavio se u zavodničkom demonu koji je stajao iza hramskog idola Astarota. – Interesovanje hrišćanskih bogoslova i monaha za Indiju je u starini tekako postojalo. Tako na primer u prvom delu spisa 'O narodima i bramanima u Indiji', pripisanom episkopu i podvižniku Paladiju Helenupolskom (rođenom oko 363/5. godine), prepričava se kazivanje jednog učenog Egipćanina koji je posetio daleko indijsko podneblje. – Jovan Karpatski (oko V stoleće) upućuje 'Utešnu besedu monasima iz Indije' koji su ga zamolili da im se javi rečju podrške (u 100 poglavlja): »Ne treba da se čudite kada vidite /ljude/ koji se podsmevaju vašem bezmolviju. Oni, naime, nisu u stanju da bezmolvstvuju. Bolje je da pevanjem odagnate loš utisak koji su izazvali.« (Pogl. 94) – O arianskom episkopu Teofilu i njegovom nastupu u Indiji Filostorgije (rođen oko 364. g. ne. u Kapadokiji) u svojoj ‘Historija Crkve' (u dvanaest knjiga, uglavnom sačuvanih kod patrijarha Fotija) daje niz crta i ukaza, pored ostalog da je ispravio tamošnju praksu da učenici sede dok se čita Evanđelje.
Eusebije koji svedoči za aramejsko 'Evanđelje po Hebrejima' ('Historija Crkve, V, 8) ukazuje i to da je na Istoku, medu onim Indijcima koji su upoznali Hrista, Klementov učitelj, prvi upravitelj katehetske škole u Aleksandriji, po učenosti čuveni stoik i terapeut Panten, dostavio Indijcima aramejsko 'Evandelje po Mateju': »Po kazivanjima, on /– Panten/ je pokazao takvu goruću revnost za reč Božiju, da je sebe pokazao kao smelog propovednika Hristovog Evanđelja među neznabošcima na Istoku, i dospeo je čak do zemlje Indijaca. Mnogi, da mnogi, tada su pronosili reč Evanđelja; po nadahnuću Gospodnjem podražavali su apostole, šireći reč Božiju i nastavljajući je. Panten, jedan od takvih ljudi, došao je do Indijaca, i kažu, da je kod tamošnjih žitelja koji su upoznali Hrista, pronašao da im je doneseno još pre njegovog dospeća 'Evanđelje po Mateju'. Njima je Hrista propovedao Bartolomej, jedan od Apostola; on im je ostavio 'Evanđelje po Mateju' napisano hebrejskim slovima. Ono je se sačuvalo još i sad.« (V, 10). Inače, od Aleksandrije do Indije put je trajao nekih tri meseci. Ne samo da su Aleksandrinci posećivali Indiju, već su i mnogi Indijci pohodili veliku Aleksandriju i Egipat, Rim i Kapadokiju ... Edikti (V i XIII) indijskog kralja Ašoke (III st. se.) ukazuju da je ovaj slao budističke učitelje i skrbnike na tlo Egipta i Helade. Kiničko-stoički filosof i helenski besednik Dion Hrisostom (Chrysostomos, oko 40.-120. g. ne.) u svojim besedama često hvali Indijce (čiju duhovnu kulturu i mitologiju vidi sličnom sa helenskom – cp.: 53, 7); tako u svojoj 32. besedi, održanoj u Aleksandriji, on među svojim slušaocima pozdravlja i Baktrijce, Persijance i Indijce. – Jeronim u 'Znamenitim muževima' iznosi da je Panten živeo »u vreme vladavine imperatorâ Severa i Antonina, prozvanog Karakala«, te da je »bio poslat u Indiju od strane Demetrija episkopa Aleksandrije, gde je pronašao da je Bartolomej, jedan od dvanaestorice Apostola, propovedao dolazak Gospoda Isusa saglasno ‘Evanđelju po Mateju’«, te da je se u Aleksandriji vratio sa hebrejskim zapisima svojih propovedi (Pogl. 36), što ukazuje da je na u Indiji propovedao raseljenim Jevrejima i baktrijsko-helenskim plemenima (koja su tamo čak i svoje države i kraljeve imala. U Istočnom Panđabu poslednji znani helenistički vladar, Hermaios, vladao je u prvoj četvrtini I stoleća ne.). 'Evanđelje po Mateju' koje je u Indiji (gde je postojalo jako uporište prahrišćanskog bramanskog kulta: Hipolit: Katá pasMn hairéseMn élegchos, I, 24; Jeronim: Aduersus Iouinianum, II, 14; Paladije: De gentibus Indiae et Bragmanibus; Klaudije Mamertin: De statu animae, II, 8; Porfirije: De apstinentia) Bartolomej našao napisano hebrejskim slovima dakako je aramejsko 'Evanđelje po Dvanaestorici', koje je tradicija pripisala Mateju.
Bogoslovi Crkve često pokazuju sumnju u povesnu osnovanost ranije navedenog Eusebijevog ukaza, smatrajući da on u stvari crne Etiopljane zove Hindusima, jer persijska reč 'hindou' znači crn (grč.: máyros). »Svi /Indusi/ imaju jednaku boju kože /– crnu boju/, skoro istu kao i Etiopljani.« (Herodot, III, 101) Etiopljaninom, inače, najpre je nazivan neko ko je crnac i suncem opaljen (grč.: aíthM = 'goreti'), a kasnije su to ime nosili žitelji gornjega Nila. Još starozavetna knjiga 'Estera' razlikuje Etiopiju od Indije, pa kaže da je persijski car Kserkses (’Achašveroš, Artaxerx/o) »vladao nad sto dvadeset i sedam pokrajina od Indije do Etiopije - ab India usque Aethiopiam.« (1:2) – Lingvalnu istinitost Eusebijevih ukaza potvrđuju i Ovidijeve 'Metamorfoze' u kojima ovaj za boga Bakha (Dionisa) i njegove kultne misterije iznosi: »Pokorio istok si ceo sve do dalekog Ganga, gde kvasi Indiju tamnu.« (IV, 20-21) U svojoj 'Historiji' Herodot ukazuje da kod Indusa »svi imaju jednaku boju kože, skoro istu kao i Etiopljani.« (III, 101) – Ipak stoji činjenica da su neki hrišćanski bogoslovi i historici o Indiji i njenom lokalitetu dosta zamršeno stvar postavljali. Monah Jovan, iz monastira Sabe Osvećenog kod Jerusalima, autor egzotične pripovetke 'Barlaam i Joasaf', koji puno govori o progonima hrišćanskih isposnika Indije, negde na njenom početku iznosi: »Neću nikako utajiti duši korisna kazivanja koja do mene dospeše. Njih mi kazaše pobožni muževi iz unutrašnjosti Etiopske zemlje, čija reč je znana Indijcima.« U 'Tačnom izloženju pravoslavne vere' Damaskin govori i o krajevima zemlje koje naseljavaju pojedini narodi: »... Uz Evros su Indijci, uz Finiks /Phoínix/ je Crveno More i Etiopija, /.../ Uz Libas/Afriku su Etiopljani i zapadni Mauri, ...« (Pogl. 22) – Dalje, Sokrat Sholastik, govori o širenju hrišćanske vere u unutrašnjost Indije i Iberije tokom Konstantinove vladavine: »Kada se Apostoli raziđoše među narode radi širenja vere, Toasmi je pripalo da apostolsku službu obavlja u Martiji, Mateju u Etiopiji /= Mediji?/, a Bartolomeju u Indiji, koja beše pored Etiopije. Ali od tada pa do vremena Konstantinove vladavine hrišćanska vera još uvek nije prodrla u unutrašnji deo Indije gde su živela mnogobrojna barbarska plemena koja su govorila različite jezike. /.../ Filosof Meropije iz Tira, spremao se da otputuje u oblasti gde su živeli Indijci, ugledavši se u tom poduhvatu na filosofa Metrodora koji je nešto ranije putovao u Indiju.« (‘Historija Crkve', I, 19) Meropije sa sobom, na putovanju brodom do Indije, povodi i dva mladića, koji su mu bili rod i koji su poznavali grčki jezik. Tokom plovidbe prema Indiji, na jednom ostrvu, gde su se iskrcali radi nabavke hrane, Filosof i mladići bivaju zarobljeni. Od strane Indijaca posada broda biva zarobljena, pobijena, a ona dva mladića odvedena pred cara kao roblje. No kako su se caru dopali, to je on jednog od njih, Edesija, uzme za svoga ađuntata, a drugog, Furmentija, odredi da obavlja službu u dvorskoj arhivi. Pre nego što će umreti car je izrazio svoju želju da dvojica stranaca budu oslobođeni, no carica, imajući nedoraslog sina za upravljanje carstvom, zadržava onu dvojicu na dvoru, davši im mogućnost da u punom obimu upravljaju poslovima carevine. »Naročito je Furmentije preuzeo obavezu vođenja neophodnih poslova. U isto vreme on poče među rimskim trgovcima da se raspituje da nije neko od njih hrišćanin, i kada nađe neke od njih koji su verovali u Hrista, a u Koga i sam verovaše, kaza im da se pronađe prikladno mesto da se tamo vrši bogosluženje, a nakon nekog vremena sagradiše tamo i crkvu. Ovi hrišćani iz Rimskog Carstva ubrzo privukoše k sebi i nekoliko Indijaca, koji počeše da dolaze na molitvu. Kada je carev sin dorastao poslovima, Furmentije mu predade poslove upravljanja, pa se vrati u svoju otadžbinu. Mladi car i majka njegova navaljivaše da ostane, ali on nije želeo. Tako Edesije otide u Tir da se vidi sa svojim roditeljima i rođacima, a Furmentije u Aleksandriju. U to vreme u Aleksandriji episkop beše Atanasije, i njemu Furmentije ispriča gde je bio i šta se sve dešavalo sa njim, te kako su neki od Indijaca prihvatili veru u Hrista, pa zamoli Atanasija da tamo pošalje episkopa i sveštenike, dodavši da ne treba prezirati ljude koji hoće da se spasu. Atanasije pak ubedi Furmentija da se on prihvati episkopstva, jer, kako kazivaše, nije bilo sposobnijeg od njega za to mesto. Tako se i zbi. Rukopoložen za episkopa, Furmentije se ponovo nađe u Indiju, i tamo poče da propoveda hrišćanstvo i da podiže brojne crkve.« – Celu ovu pripovest Sokrat je čuo od Rufina historika, a ovaj od Edesija u Tiru, koji je i sam kasnije udostojen presbiterskog čina u kleru (v.: Teodoret: 'Historija Crkve', I, 23). Bordoanski hodočasnik Petar Đakon prenosi da su iz ogromnog pristaništa Klisma na obali Crvenog mora polazili brodovi za Indiju (odeljak Z6) – Oko 300. g. istaknuti učitelj David, episkop u Basri (Persijski zaliv), otišao je u Indiju donevši Evanđelje mnogim ljudima. U listi episkopa koji su 325. godine potpisali Nikejski Simbol vere nalazimo i predstavnika Crkve na Istoku: »Jovan Persijanac u ime /crkava/ u čitavoj Persiji i u velikoj Indiji.« Kako predanja među sirijskim hrišćanima Indije kažu (a koja su zasvedočena i na nekadašnjoj, na bakarnim listovima ispisanoj Povelji povlastica koje je došljacima pružio lokalni indijski vladar), oko 345. godine Toma Trgovac predvodio je oko 400 hrišćanskih emigranata iz Persije za indijski grad Kranganor u Malabaru (Kerali danas). Poznato je da je Crkva u Persiji, i to nakon što su u Rimskoj Imperiji uglavnom prestali progoni hrišćana, tokom četrdeset godina (339.-379.) trpela velika stradanja, što je naravno povlačilo i mnoge migracije stradalničkog hrišćanskog življa. – U jednom svom pismu, upućenom oko 403. godine iz monastira u Betlehemu, filolog Jeronim saopštava: »Svakodnevno ukazujemo dobrodošlicu velikom broju monaha iz Indije, Persije, Etiopije.« ('Pisma', 107, 2) – 'Knjiga zakonâ' sirijskog gnostika Bardesana pokazuje da je imao kontakte sa školom bramanâ, čiji unutarnji krug nalazimo kao posvećenike koji su prinosili samo čistu, beskrvnu žrtvu i uzdržavali se od svakog nasilja prema Božijim stvorenjima (Herodot, III, 100).
Danas, neki biblisti, među koje se probija slutnja da su četiri kanonizirana evanđelska teksta mogla nastati samo iz zajedničkog prateksta, pokušavaju da 'rekonstruišu' taj izvorni tekst na osnovu raspoloživih manuskripta i kodeksa (ponajprije grčkih), nadgrobnih inskripcija, ostrakona, i naravno patrističkih tekstova; pri tome ispuštaju bitnu činjenicu, koja ruši sva njihova prozirna slaganja, da izgubljeno sakrito i zatureno Q-Evanđelje nije napisano na (staro)grčkom jeziku, već na aramejskom, te da ne raspolažu ni sa najstarijim grčkim apografskim predlošcima; najstariji patristički tekstovi takođe nisu sačuvani.


Post je objavljen 26.05.2011. u 17:38 sati.