Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/apostolpavle

Marketing

"Ja sam čovek Judejac ..."
-
Kako je apostol Pavle pogrešno predstavljen i viđen?

(Izvadci iz knjige »Ja sam čovek Judejac ...«. brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com


Kako je Pseudo-Pavle falsifikovao Božji Zakon!?
Da li Božiji Zakon oživljava ili ne?!

Praveći ukazno-doktrinalne komparacije između Hristovog Evanđelja i poslanica koje stoje pod imenom apostola Pavla, a koje je velikim delom krajem prvog stoleća interpolirao anonimni redaktor (- Pseudo-Pavle), možemo zapaziti da postoje brojne i frapantno suprostavljene misli po pitanju prihvatanja i interpretiranja Božijeg Zakona. Ono što se u tzv. Pavlovim poslanicama iznosi o Božijem Zakonu, ukazuje na veliko nepoznavanje Zakona i pokazuje da to nije moglo izaći ispod pera pismoznalca i apostola Pavla Taršanina.

Pseudo-Pavle nametljivo uči da Zakon dat preko starozavetnih ‘Proroka’ i Mojsija ne uvodi u Život, odnosno da njegovo revnosno ispunjavanje navodno ne oživljava i ne opravdava pobožnika. Svako ko iole pažljivo čitalački prati starozavetne tekstove, bez obzira na njihove brojne redakcije i kolizije, može uočiti da se Bog, Život, predstavlja kao Zakonodavac koji je dao svoj Zakon, čiji je stožer najbolje oličen u Deset Zapovesti, da bi se njihovim ispunjavanjem opravdali i da bi duhovno oživeli, uzdigli se iz ponora greha u Svetlost i Slobodu. Jer, istinski Božiji Zakon nije dat samo da bi se preko njega spoznalo šta je dobro a šta zlo, šta vodi blaženstvu a šta razdoru i patnji, već i da bi se on u srcu prihvatio i iz srca pretakao, ispunjavao, realizovao.

Sam Gospod kao i Njegovi sveti proroci jasno ukazuju i pozivaju na ispunjavanje Zakona:
- “Vršite Moje odredbe; vršite Moje Zapovesti; prema njima hodite. Ja sam Jehova – Bog vaš. Zato držite Moje Zakone i moje Zapovesti: ko ih vrši u njima će naći ž i v o t.” (‘Levitska’, 18:4-5)
- “Naša će, dakle, pravednost biti držati i vršiti ove Zapovesti pred Jehovom, Bogom našim, kako nam je zapovedio.” (‘Ponovljeni Zakon’, 6:25)
- “Da držiš Jehovine Zapovesti i Njegove zakone što ti ih danas za tvoje dobro dajem.” (Ibid., 10:13; v.: 26:16-19; 27:10; 28:1-14)
- “Ti si ih opomenuo da se vrate Tvome Zakonu; ali se oni uzjoguniše, nepokorni Tvojim Zapovestima; grešili su protiv odredbi Tvojih, a čovek živi kad ih drži.” (‘Nehemija’, 9:29)
- “Ona /- Mudrost Božija/ je knjiga Božijih zapovesti, Zakon koji će trajati doveka: ko ga držao bude, taj će živeti; ko ga napusti, taj će umreti.” (‘Baruh’, 4:1)

Svugde, dakle, vidimo kako se ukazuje da bogougodno živeti znači hodati sa Gospodom Života, znači ispunjavati Božiji Zakon i Svete Zapovesti. Plata za neokajani i neočišćeni greh je smrt, duhovna smrt koja povlači bolest, nevolju, sudbinske udare, stradanje, fizičku smrt i onostrano ispaštanje u Ponoru Smrti. Svako ko ne živi u točku pokore već negativnim delima pada sve više pod točak uzročnosti i posledičnosti, on se i sve više duhovno zasenjuje i opterećuje, pada u duhovnu smrt i udaljuje od Duha Života. Ko živi, ostvaruje Božiji Zakon, Zakon Života on hoda u Svetlosti, on zrači Svetlost, on se prosvetljuje svetlim delima, on oživljava, ustaje iz provalije slepila, tmine, neznanja i ludila. Zato se i s pravom u mnogim starozavetnim verzima govori o oživljavanju duše i čoveka kroz ostvarivanje, živenje Svetih Zapovesti:

- “Nećemo se više odmetnuti od Tebe; poživi nas, a mi ćemo prizivati Ime Tvoje, Jehova, Bože nad Vojskama, obnovi nas, razvedri Lice Svoje i spasi nas.” (‘Psalmi’, 80:19-20)
- “Evo, čeznem za Zapovestima Tvojim; Pravdom me Svojom poživi.” (Ibid., 119:40)
- “Zapovesti Tvojih neću zaboraviti doveka, jer po njima Ti me oživljavaš.” (Ibid., 119:93; v.: 119:159)

Očigledno je: iako je duša kao struktura stvorena iz Daha večnog Gospoda za besmrtnost, ona funkcionalno, emisiono zamire kada prestaje optimalno da preuzima i odašilje Svetlost Života, Dah Života, Zakon Božiji, kad prestaje Bogu da odaje Slavu i Hvalu. Duša je živa pred Bogom i oživljava onda kada zrači Život, kada živi Zakon, Boga, kada kroz nju živi, deluje, Duh Života. Neposlušnim Jevrejima koji su pristignuvši u Egipat, poput svojih otaca i velikaša, predali idolopoklonstvu, Gospod preko proroka Jeremije ukazuje: “Do dana današnjega nisu se pokajali, nisu se bojali, nisu živeli po Zakonu Mojemu ni po Odredbama Mojim, koje dadoh vama i ocima vašim. /.../ Zbog toga što ste, prinoseći tamjan, zgrešili Jehovi, što Jehovina glasa ne slušaste i Jehovinog se Zakona i Njegovih zapovesti i svedočanstva ne držaste, snađe vas ova nevolja, kakva je danas.” (44:10.23)

I sam Isus od Nazareta naznačuje da je za ulazak u Život, odnosno za duhovno oživljavanje, nužno da se čuje reč Života i da se ispunjavaju zakonitosti Života, čime i sami postajemo ispunjeni Duhom Života: “I gle, jedan učitelj zakona usta da ga kuša i reče: ‘Učitelju, šta treba da učinim, pa da nasledim život večni’? - A On mu reče: ‘Šta je napisano u Zakonu? Kako čitaš? A on odgovori i reče: ‘Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom mišlju svojom, i Ljubi bližnjega svoga kao samog sebe’. - Reče mu: ‘Pravo si odgovorio; čini to pa ćeš živeti’.” (’Luka’, 10:25-28) – Slično ukazuje i bogatome čoveku: “I gle, jedan mu pristupi i reče: ‘Učitelju, kakvo dobro da učinim da imam život večni’? - A On mu reče: ‘Što me pitaš za dobro? Jedan je Dobar; ako pak hoćeš da uđeš u život, drži zapovesti’. - Reče mu: ‘Koje’? - A Isus reče: ‘Ne ubij, ne čini preljube, ne kradi, ne svedoči lažno, poštuj oca i majku, i ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe’.” (‘Matej’, 19:16-19) – Isus, dakle, svagda potvrđuje i produbljuje, kao u Besedi na Gori Božije Zapovesti date preko velikog proroka Mojsija. Isus svagda ukazuje da ko živi, ostvaruje, Zakon Života, taj nikada neće duhovno umreti, odnosno neće pasti u duhovnu smrt; ko se pak duboko ogreši o Svete Zapovesti, njegova će duša biti duhovno mrtva dok ne prepozna i ne prihvati Duha Života, dok ne ispuni Njegove Zapovesti, kako joj bi se mogla otvoriti Vrata Života.

Koliko se pravedničkim, zakonitim životom otvaramo za Božiju Radost, toliko nas i Božiji Duh može prožeti i oživeti, učvrstiti u Istini, toliko i jesmo duhovno živi, u toj meri i Bog može živeti kroz nas: određivati naše misli, reči i postupke. Oživljavanje kroz ispunjavanje Zakona, pre svega Deset Zapovesti, učili su i svedočanski ostvarivali svi Božiji izabranici tokom svih epoha. Pseudo-Pavle to ne želi i ne može da shvati. Odbacujući uveliko takozvani Mojsijev Zakon, on time odbacuje i srce Zakona, Deset Zapovesti, a bez srca nema ni života, oživljavanja, jer samo življenje Zapovesti vodi Životu i Miru.

Ako se Zakonom, odnosno ostvarivanjem Zakona Života može oživeti, samim tim se pokazuje da se Zakonom i zakonitim životom može i opravdati, da se svetlim i čistim delima mogu ubeliti duhovne haljine. Pseudo-Pavle pak suprotno tvrdi: “Da je dat Zakon koji može o ž i v l j a v a t i, zaista bi od Zakona bila pravednost.” (‘Galatima’, 3:21) – Tom tvrdnjom Pseudo-Pavle pokušava baciti u blato sva svedočanstva i sve ukaze Božjih pravednika i svetlonoša, jer Gospod je uistinu dao Zakon koji može oživljavati; drugo je pitanje što su Bogu pripisane i mnoge lažne zapovesti (koje naravno ne vode oživljavanju i opravdavanju), i što je istinski Zakon od strane izraelskog sveštenstva i dvorsko-hramskih književnika iskrivljen i delom sakriven.


Bog je Život, Duh Života, i sve ono što dolazi od Njega daje se za održavanje života i za oživljavanje. Ako je Bog navodno, po Pseudo-Pavlu, dao “zakon za smrt”, onda je On ‘nesavršen’ i ‘lažljiv’, jer je pred ljudima svedočio da Zakon vodi u Život; no jasno je: od Savršenoga i Istinitoga može doći samo savršeno i istinito: “Ta zar može Bog pravičnost pogaziti, može li pravdu izvrnuti Svesilni? Ako su deca tvoja sagrešila, preda ih bezakonju njinu”, - upućuje se u ‘Knjizi o Jovu’ (8:3-4)


Pseudo-Pavle izlaže svoje viđenje opravdanja: “Odvojiste se od Hrista, vi koji sebe Zakonom opravdavate , i od Blagodati otpadoste; jer mi, Duhom, od vere, čekamo nadu pravednosti.” (‘Galatima’, 5:4-5) – Ukoliko bi se pod ‘Zakonom’ ovde podrazumevala celina takozvanog mojsijevskog Zakona, Tore, onda je jasno da njegove obredno-običajne zahteve i promulgacione regulative i naloge niko nije mogao ispuniti, pa se tako ni opravdati njima i njihovim vršenjem. Sam Hrist ukazuje da nije došao da razreši Zakon, već da ga ispuni.

Pseudo-Pavlje dalje zaključuje: “A da se Zakonom niko ne opravdava pred Bogom, jasno je; jer: ‘Pravednik će od vere živeti.’ A Zakon nije od vere, nego ‘Ko ih izvrši živeće u nima’.” (‘Galatima’, 3:11-12) – I ovo: “Zakon nam postade vaspitač za Hrista, da bi se verom opravdali.” (Ibid., 3:24) Te: “Delima se Zakona ni jedno telo telo neće opravdati pred Njim; jer kroz Zakon dolazi poznanje greha. A sad se bez Zakona javila Pravda Božija, posvedočena od ‘Zakona’ i ‘Proroka’; i to pravda Božija kroz veru u Isusa Hrista za sve i na sve koji veruju, jer nema razlike. Jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije. I opravdavaju se Darom, Blagodaću Njegovom, kroz Otkupljenje koje je u Hristu Isusu.” (‘Rimljanima’, 3:20-24) – Svi ljudi jesu sagrešili, ali su se mnogi očistili i usavršili čineći Avrahamova dela, ispunjavajući Božije Zapovesti, idući Hristovim, Unutarnjim Putem ka Bogu. Tako su se u Nebo mnogi pravednici vratili: Enoh, Mojsije, Ilija, ... Hristovo Otkupljenje, koje nas izbavlja od nezakonitog života i duhovne smrti, Hristova Blagodat, daje nam snagu da vršimo Zakon, i da se Njime, Njegovim Putem, putem predanosti, vernosti i požrtvovanosti vratimo u Kraljevstvo Svetlosti. Zakon Života je, dakle, dan ne samo da bi u njemu imali meru Dobra i Zla, već da bi tom merom merili, da bi ostvarivali Zapovesti. U Hristovoj Blagodati živi onaj koji ima živu veru, delotvornu veru, koji ispunjava Hrist-Božiji Zakon. U Hristu se opravdavaju samo verni, a veran Bogu je onaj koji ima živu veru, odnosno zakonska dela. Jer Zakon nije dat samo da u njega verujemo već da ga ispunjavamo prevashodno.

Pseudo-Pavle dalje nesuvislo prezentuje: “Smatramo, dakle, da će se čovek opravdati verom bez dela Zakona. /.../ Ukidamo li, dakle, Zakon verom? Nikako! Nego Zakon utvrđujemo.” (‘Rimljanima’, 3:28-31) – Čovek se nikada sirovom verom ne može opravdati, jer da je samo jedan Bog “i demoni to veruju i drhte” (‘Jakov’, 2:19), već samo delotvornom verom, živom verom, istinskom vernošću. Čoveka uvek opravdavaju Hrist-Avrahamova dela, čista dela, te živa vera, živa nada i živa ljubav; jer ko veruje u moć Dobra i ima ljubav prema Istini, on će i činiti dobra, zakonska dela. Istinska vera se uvek pretače u zakonska dela, jer vera postoji radi zakonskog života. Apostol Jovan u svojoj ‘Prvoj poslanici’ ukazuje: “MI znamo da smo prešli iz smrti u život, jer volimo braću; jer ko ne voli brata ostaje u /duhovnoj/ smrti. Ne volimo rečju ni jezikom /samo/, nego delom i istinom.” (3:14.18)

Pseudo-Pavle se često vraća na starozavetni ukaz sadržan u ‘Knjizi proroka Havakuka’: “Gle: propada onaj čija duša nije pravedna, a pravednik živi od svoje vere.” (2:4; videti i: ‘Rimljanima’, 1:17; ‘Galatima’, 3:11) – Pravednik živi, ostaje pravednik, zadržava se u Životu zato što ima živu, delotvornu veru; on jeste pravednik jer vidi svrhu zakonitog života, veruje u Pravednost Zakona, i veru pretače u vernost Bogu, Zakonu Života. Na to ukazuje i apostol Pavle pišući vernima u Solunu: “Zahvaljujemo Bogu svagda za sve vas pominjući vas u molitvama svojim, sećajući se neprestano vašeg dela vere, i truda ljubavi, ...” (I, 1:2-3)

Površno sagledavanje Havakukovog ukaza dovelo bi do kvazizaključka da pravednik jeste onaj koji samo veruje, do dublje sagledano značenje datog ukaza kaže nam da neko ko je već pravedan, ko je se posvetio zakonitom životu, ostaje pravednik kroz veru koja se uliva u zakonska dela, dakle kroz vernost Bogu, Zakonu Života. Pravednik uvek živi od žive vere, od one vere koja pokazuje i donosi zakonske plodove, koja ishodi iz ljubavi prema Istini i Dobroti. Apostol Jakov Pravednik u svojoj Poslanici to jasno ukazuje: “Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga može vera spasiti?! /.../ ... Vera, ako nema dela, mrtva je sama po sebi.” (2:14.17) – Vera ima svrhu samo ako je u službi dela: zakonskih dela. Delima (osećanjima, mislima, rečima i postupcima) čovek određuje sebe ko ili što jeste, kome pripada: Svetlu ili Tami. Vera je mrtva bez dela, pa prema tome mrtav je u Duhu i onaj koji samo veruje u Boga i Božiji Zakon (koji veruje da je Zakon dat od Boga a ne ostvaruje ga).

Gospod Pravednosti, Hrist Božiji, u Svojim poukama i ukazima pravednost i mudrost uvek striktno vezuje za izvršavanje Zapovesti Života. Gospod Ljubavi naglašava da Zakon ne treba samo slušati već i poslušati, ostvarivati, da ga ne treba samo glavom, iumom primiti, već ga i u srcu prihvatiti, time se i obavezati pred Bogom da se spoznato i prihvaćeno kao dobro od Boga ostvaruje na slavu Svevišnjeg Duha: “Ako vaša pravednost ne bude mnogo viša od pravednosti književnika i fariseja nećete ući u Kraljevstvo Nebesko.” (‘Matej’, 5:20) – “Pazite da pravednost svoju ne vršite pred ljudima, ...” (Ibid., 6:1) – “Neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na Nebesima.” (‘Matej’, 5:16) – Dakle, Isus svugde poziva na zakonitu delatnost, ukazuje na važnost pravednih dela; pravedan biti za Njega ne znači samo poverovati već i poslušati, ispuniti ono što je spoznato i prihvaćeno kao istinito. Prihvaćena vera ne pože koristi ukoliko se u pravednost ne sprovodi, ukoliko se ne uliva u svetla dela.

Kod Pseudo-Pavla, koji pred očima vidi samo iskrivljen Zakon, pravednost uvek ostaje na razini verovanja; Pa se tako u ‘Poslanici Galatima’ mogu susresti i ovakvi ukazi: »Želim samo ovo da doznam od vas: jeste li primili Duha na osnovu dela zakona ili time što ste čuli propoved o veri? Zar ste tako nerazumni? Počeli ste Duhom, a sad svršavate telom? Zar ste tako mnogo uzalud prepatili? Ako je stvarno uzalud bilo. Koji vam, dakle, daje Duha i čini čudesa među vama, čini li to zbog dela zakona ili što ste čuli propoved o veri? Kao što je i Avraam »poverovao Bogu i uračuna mu se u pravednost«. Poznajte, dakle, da su Avraamovi sinovi oni koji su od vere. A Pisanije je predvidelo da Bog opravdava mnogobošce na osnovu njihove vere, pa je unapred objavio Avraamu: ‘U tebi će biti blagosloveni svi narodi’. Na taj način oni koji veruju primaju blagoslov zajedno sa vernim Avraamom.” (3:2-9) – Vidi se da Pseudo-Pavle hoće da ‘dokaže’ kako Bog daje svoga Duha samo na osnovu verovanja, bez izvršavanja Zakona, što je zaključak koji potpuno stoji van Hristovog uma.

Pseudo-Pavlovo učenje da se čovek opravdava (samo) verom moglo bi se uslovno prihvatiti ukoliko bi ‘vera’ (pistis) označavala i vernost, dakle ako bi označavala živu veru (a ‘zakon’ Toru u kojoj je vrlo malo istinske Božije reči preostalo). To se da nazreti iz nekih ukaza: “... U Hristu Isusu niti što vredi obrezanje niti neobrezanje, nego vera koja se kroz ljubav pokazuje delotvorna.” (‘Galatima’, 5:6) – “Zahvaljujemo Bogu svagda za sve vas pominjući vas u svojim molitvama, sećajući se neprestano dela vaše vere, i truda vaše ljubavi, ...” (‘Solonjanima’, I, 1:2-3) – “Srcem se veruje za pravednost.” (‘Rimljanima’, 10:10) – Dakle, srcem se veruje za ostvarivanje Božijih Zapovesti. Ono što volimo, to i hoćemo, to nam je po volji, to nam čini zadovoljstvo, to i činimo. Ako imamo istinske ljubavi, a savršena ljubav voli ono što je Istinito i Dobro, to ćemo i činiti ono što je po Božijoj Volji činićemo dela Božijeg Zakona, svetla dela, dela koja proslavljaju Boga i prosvetljuju svet i našu dušu. Istinskom verom hodamo i gledamo samo kad ostvarujemo ono što prihvatamo kao Dobro, Lepo i Istinito.


Da li Blagodat istiskuje Zakon?

Pseudo-Pavle puno govori o Božijoj, odnosno Hristovoj blagodati (milosti, milini). Šta je blagodat (grč.: h charis; lat.: gratia) Božija? To je Njegova ljubeća naklonost, neprocenljiva pomoć ('Hebrejima', 4:16; 'Dela', 20:32; 'Rimljanima', 5:20) da se vrši Zakon Božiji. Božija blagodat se ne može odvojiti od Njegovog Zakona, a još manje mu se može suprostaviti, kako to misli i izvodi Pseudo-Pavle ('Rimljanima', 11:6). U 'Evanđelju po Jovanu' se tako naznačuje: »I Reč se ovaploti i nastani se među nama, i videsmo Njenu Slavu, Slavu kao Jedinorodnoga od Oca, punog Blagodati /cháritos/ i Istine. Jovan svedoči za njega i viče, govoreći: “Ovo je Onaj za koga rekoh: Koji za mnom dolazi ispred mene je, jer pre mene beše.“ Iz Njegove Punoće svi mi primismo, i to blagodat na blagodat /chárin antí cháritos/. Jer Zakon se dade preko Mojsija, a Blagodat /cháris/ i Istina dođe kroz Isusa Hrista.« (1:14-17)

U Svojoj getsimaniskoj molitvi Istiniti iznosi pred Ocem Nebeskim: »Objavio sam Tvoje Ime onim ljudima koje si mi dao od sveta. Ŕ... Ŕ I obznanio sam im Tvoje Ime ...« (17:6.26) – Božije Ime (u ovom značenju) je Njegov Zakon, Zakon Života. Hrist Istiniti je objavio puninu zakona. Preko Mojsija je dat samo deo istinitog Zakona. Dakle, kroz Hrista je došao i Zakon, i blagodat da se vrši Zakon. I ko istinski ispunjava istinski Zakon, on se ispunjava Božijom Puninom i Milinom, Zahvalnošću i Silom (cp.: 'Dela', 6:8), Duhom Istine, on odaje Bogu Slavu, pokazuje da živi u Bogu, Duhu Života. Pseudo-Pavle, pak, ne smatra da to tako stoji: »Blagodat Božiju ne odbacujem; jer ako pravednost dolazi posredstvom Zakona, onda je Hristos uzalud umro.« ('Galatima', 2:21) - »A sad se bez sudelovanja Zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od Zakona i Prorokâ, naime, pravednost Božija koja verom u Isusa Hrista dolazi za sve koji veruju. Jer nema razlike; svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije, te se opravdavaju za badava - Njegovom blagodaću - na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu, koga je Bog postavio kao žrtvu izmirenja - Njegovom Krvlju - koja se verom usvaja, da se pokaže Njegova pravednost, jer je Bog u Svojoj strpljivosti opraštao grehe učinjene u prošlosti, da bi svoju pravednost pokazao u sadašnje vreme, da bude sam pravedan i da opravda onoga koji veruje u Isusa. Gde je, dakle, hvalisanje? Ono je isključeno. Kojim zakonom? Zakonom dela? Ne, nego zakonom vere. Smatramo, naime, da se čovek opravdava verom bez dela Zakona.« ('Rimljanima', 3:21-28) – Bog ne bi bio Duh Pravednosti ako bi nekog opravdavao samo po veri. U 'Delima' se apostolu Pavlu pripisuju reči: »... Verujemo da ćemo blagodaću Gospoda Isusa biti spaseni na isti način kao i oni /= nekadašnji mnogobošci/.« (15:11) Blagodat Božija, Milina i Pomoć Presvetog Oca nas spašavaju, ali uvek po našem ispunjavanju Zapovesti Života. Božijom blagodaću primamo veru a vernošću, održavanjem Zakona zadržavamo i uvećavamo blagodatnu Silu u sebi (18:27). I Svoje blagodatne darove (proroštvo, videlaštvo, isceliteljstvo, ...) Bog uvek daje onima koji uzrastaju u puninu Zakona, i koji naravno u sebi, u svojoj duši, nose nalog i zavet da na zemlji služe Bogu i bližnjima.



Pogled na predodređenost


Ako je neka novozavetna skriptuarna ekspozicija pripisana apostolu Pavlu svojim pristupom i obrazloženjima dala ekstravagantan povod, odnosno široko omogućila raznim 'tumačima' duhovnih Pisanija da izvlače rogobatne, bezumne i besmislene predestinacione zaključke, onda je to pre svega poslanica upućena Hristovom Bratstvu u Rimu. Osvrćući se na rodoslovno-posvećeničku epizodu u kojoj Gospod (gledajući dominirajuće programe, duševne predispozicije) najavljuje Isakovoj ženi Rebeki da će joj jedan sin (Jakov) nadvisiti drugog (Isava), Pavle iznosi: "... Dok još deca ne behu rodjena, ni učinila dobra ni zla, da ostane onako kako je Bog po izboru odredio, ne zbog dela, nego zbog Onoga koji priziva, reče joj se: Veći će služiti manjemu /'Postanak', 25:23/, kao što je zapisano: 'Jakova zavoleh, a Isava omrzoh' ('Malahija', 1:3) Šta ćemo, dakle, reći? Zar ima nepravde kod Boga?! Nikako! Jer Mojsiju veli: 'Pomilovaću koga pomilujem, i sažaliću se na koga se sažalim' /'Izlazak', 33:19/ - Tako, dakle, nije ni do onoga koji hoće, ni do onoga koji trči, nego do Boga koji miluje. /.../ Koga hoće pomiluje, a koga hoće otvrdoglavi." (9:11-16.18) - Kada se kaže da Bog izabira koga hoće, to znači da čoveka izabira po Svojim, a ne ljudskim i svetovnim zakonitostima i podobnostima.

Bog ima slobodu i pravo da po Svojoj volji odabere i uputi pojedince, grupe i narode, da ih uvede u svoje Poduhvate budjenja i spasenja, ali treba znati koga na zemlji Presveti ponajprije poziva i izabira: onoga koji ima Nebeski pečat, zapis i nalog u duši, koji kao čovek hoće i može da prihvati svoj nalog, onoga koji se posvećuje da služi Bogu i bližnjemu. Bog nikoga ne odredjuje i ne izabire unapred da bude rob drugome čoveku, da mu ropski služi. Bog nikome ne odredjuje da se rodi i da živi na zemlji kao rob ili gospodar; to odredjujemo mi sami, odredjuje naša sudbina zapisana u programima i odgovaranjima donesenim iz prethodnih inkarnacija. Ukoliko smo se nekada zadužili kod Tame (koja je uložila energiju da bi bili slavni i moćni), onda i Tama, preko tog duga, koji moramo odužiti (ukoliko ne prihvatamo Božiju milostivu ruku i kružni tok čišćenja duše), odredjuje mnoge korake našeg življenja; ko se preda Tami, njoj će i robovati i služiti, a i satanski programi, duboko usadjeni u duši, odredjuju životne korake čoveka.

Ljubljeni učenik Jovan ukazuje: "... Bog je Svetlost, i Tame u Njemu nema nikakve." ('Prva Jovanova poslanica', 1:5). - Dakle, ni na jednog čoveka ne može pasti Božija sena, jer u Bogu nema sene, nema zla, nema nesvrsishodnog i nezasluženg kažnjavanja. Pošto je Bog Ljubav i pošto svako dete podjednako greje Svojom Ljubavlju (stim da oni koji žive po Svetoj Volji tu Ljubav i mogu doživeti i uzvratiti, osetiti se kao miljenici Neba), to On i svakome Svome detetu daje slobodnu volju da bude kovač svoje sudbine, da voli Svetlo ili Tamu, da voli Svetlom ili da potone u samoljublje. Ako bi Bog bezuslovno odredjivao čovekovu sudbinu, onda bi čovek pritisnut nevoljama, bolestima i patnjama mogao s pravom da negoduje i da se ljuti na svoga Tvorca i Oca. Apostol Jakov pronicljivo ukazuje: "Nijedan kad je kušan da ne govori: Bog me kuša; jer: Bog je neprijemčiv za kušanje zlom, i On ne iskušava nikoga, nego svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara. Tako želja zatrudnevši radja greh, a greh učinjen radja smrt." - Bog je taj koji ispituje naša srca; kao što Otac Nebeski nikoga ne kuša, nikoga ne navodi na zlo, već naprotiv: vodi i izbavlja iz iskušenja koja vojuju na dušu, tako ni nikome ne odredjuje i ne dosudjuje da bude izgubljen i proklet. Nebesko Proviđenje ukazuje da će sebe baciti u prokletstvo onaj ko istrajava u grehu, u borbi protiv bližnjih i Boga. Sveto Providjenje vidi ko sam sebe baca u ponor propasti, i ko će sam sebe sudbinski svezati nastavi li sa bogoprotivnim delima. Onaj ko nema ljubav za Sve-Dobroga i ko se ne boji da čini greh, doživeće i da ga greh strovali u patničke kaljuge.

Po zakonu uzroka i učinka svaki čovek drži svoje življenje, sliku svog života u svojim rukama, te je uobličava saglasno svome mišljenju, govorenju i postupanju, odnosno saglasno svojim delima. I kako čovek prema svojoj volji uobličava svoje življenje, tako mu se to i vraća.

Bog ni jednog čoveka ne vodi tiranski na uzdi, nikoga ne kažnjava, već svakome vraća ono što je posejao u njivi života, odnosno omogućava da se to vrati počiniocu, kako bi se ovaj mogao na sudbinskom udaru prepoznati i otrezniti. U 'Knjizi Ben Sire' (nastaloj u II stoleću se.) ukazuje se za Gospoda: "On je sam u početku stvorio čoveka i prepustio ga slobodnoj volji njegovoj. Ako hoćeš, možeš držati zapovesti; u tvojoj je moći da budeš veran. On je pred tobom stavio vatru i vodu: za čim hoćeš, pruži ruku svoju. Pred čovekom je život i smrt: što više voli, to će mu se dati." (15:14-17) - No u toj istoj knjizi intertestamentalnog judaizma, pojavljuju se i suprotni, striktni predestinacioni ukazi: "Svi su ljudi od blata, i Adam je od zemlje stvoren. Ali ih Gospod u Svojoj velikoj mudrosti razdeli, i dade im različite sudbine. Neke je blagoslovio i uzvisio, druge posvetio i Sebi približio; neke je opet prokleo i ponizio, i oborio ih s mesta njihova. Kao što je glina u rukama lončara, koji je oblikuje po svojoj volji, tako su i ljudi u rukama Tvorca svoga, koji im daje prema svom sudu." (33:10-13)

Ako je Bog Tvorac i Roditelj čovekove duše, ako je on u najdublju nutrinu tog duhovnog tela uneo svoje programe, odredio (odredio u smislu uredio, naznačio) kako duša i čovek treba da žive, to ne znači da On odredjuje i ponašanje čoveka koji je se udaljio od Boga. Bog može da vodi samo onog čoveka koji živi po Njegovim programima, po Njegovim odredbama, po Njegovim zapovestima (Zakonima života). Čovek koji je povezan sa Bogom u svojoj duši, on doživljava da Bog odredjuje njegova dela, njegov život, jer je svesno sebe podredio i predao Najvišoj Volji, Onoj od koje prima impulse za svoje misli, reči i postupke. Čovek sebe podredjuje Istinitome i predodredjuje u Duhu Istine za blaženstvo, za ulazak u Radost Nebeskog Gospodara, samo zakonitim, svetlim delima.


Post je objavljen 21.05.2011. u 19:42 sati.