Viđenje Jakova u 'Poslanici Galatima'
Ukratko o 'Poslanici Galatima'
Hrišćanima u maloazijskoj Galiciji, gde je uporište imala i druidska vera, stara vera Galata koji su u III stoleću se. iz Galije prešli na Istok, Pavle Taršanin je uspešno propovedao Evanđelje na svom Drugom ('Dela', 16:6; 'Galatima', 4:13-14) i Trećem misionarskom proputovanju ('Dela', 18:23). Kada su u Galatiju potom dospeli judaizanti (hrišćani iz judejstva, koji se nisu hteli odreći nekih starih običaja i shvatanja) i uzbunili tamošnje crkve, koji su od vernih tražili da se obrezuju i vrše propise mojsijevskog Zakona kako bi se spasili, Pavle iz Efesa Galatima upućuje poslanicu u kojoj brani svoje Evanđelje i ukazuje da nas spasava blagodat Hristova. Naravno, i u ovoj poslanici oseća se snažan redaktorski upliv, jer redaktor potcenjuje i ne poznaje istinski Božiji Zakon, koji je Isus došao uzorno da ispuni i tražio od sledbenika da ga takođe vrše ('Matej', 5:17-20); Hristova Blagodat nam upravo pomaže da budemo verni punini Zakona, da budemo savršeni, da ispunjavamo svete Zapovesti kako bismo bili ispunjeni Svetim Duhom.
Helenski tekst
( ˇźŁ “‘›‘¤‘Ł, 1:15-24, 2:1-21)
1,15 oŔte de\ eu)do/khsen o( a)foriżsaj me e)k koiliżaj mhtro/j mou kaiě kale/saj dia\ ...
Prevod
»1, 15 Ali kada se svide Onome koji me je izabrao od utrobe moje matere i koji me je pozvao Svojom blagodaću, 16. da otkrije Svoga Sina u meni - da ga ja objavim među mnogobošcima, nisam se odmah posavetovao sa ljudima, 17. niti sam otišao gore u Jerusalim onima koji su pre mene bili apostoli, nego odoh u Arabiju, pa se opet vratih u Damask. 18. Zatim, posle tri godine, odoh gore u Jerusalim da upoznam Petra, te ostah kod njega petnaest dana. 19. A nekog drugog od apostola nisam video sem Jakova brata Gospodnjeg. 20. Što vam pak pišem, evo pred Bogom govorim da ne lažem. 21. Zatim dođoh u krajeve Sirije i Kilikije. 22. A Hristovim crkvama u Judeji bio sam lično nepoznat. 23. One su samo slušale: naš nekadašnji gonilac sada propoveda veru koju je nekada rušio, 24. te slavljahu Boga na meni.
2, 1 Posle, nakon četrnaest godina odoh opet, gore u Jerusalim sa Barnabom, uzevši sa sobom i Tita. 2. Odoh pak po otkrivenju i izložih im Evanđelje koje propovedam među mnogobošcima, i posebno onima uglednima, da ne trčim ili da nisam trčao uzalud. 3. Ali ni Tit, koji je bio sa mnom, kao Grk nije bio prisiljen da se obreže. 4. To zbog tajno uvedene lažne braće koja su se uvukla da uhode našu slobodu koju imamo u Hristu Isusu, da nas zarobe. 5. Ovima nismo popustili ni za časak niti smo im se potčinili, da bi istina Evanđelja ostala za vas. 6. Što se tiče onih koji su važili kao ugledni, - ma kakvi da su nekad bili, meni je sve jedno; Bog ne gleda ko je ko, - meni, naime, ti ugledni nisu ništa dodali, 7. nego, naprotiv, kad su videli da je meni povereno Evanđelje za neobrezane kao Petru za obrezane, - 8. jer onaj koji je osposobio Petra za apostolstvo među obrezanima osposobio je i mene za mnogobošce, - 9. i kad su poznali blagodat koja mi je dana, Jakov, i Kefa, i Jovan, koji su važili kao stubovi, dadoše meni i Barnabi desnice u znak zajednice, da mi idemo k mnogobošcima, a oni k obrezanju; 10. samo da se sećamo siromašnih, što sam se baš i trudio da činim.
11. A kad Kefa dođe u Antiohnju, usprotivio sam mu se u lice, jer je zaslužio osudu. 12 Jer pre no što su došli neki od Jakova on je jeo s bivšim mnogobošcima, a kad oni dođoše, ustuknu i odvajaše se bojeći se onih iz obrezanja. 13. I dvoličahu s njim i ostali Judejci, tako da je njihovo dvoličenje povuklo i Barnabu. 14. Ali kad sam video da ne idu pravo po evanđeoskoj istini, rekoh Kefi pred svima: "Kad ti kao Judejac živiš mnogobožački a ne judejski, kako možeš da prisiljavaš mnogobošce da žive judejski"? 15. Mi smo po rođenju Judejci a ne grešnici iz mnogobožaca, 16. ali znajući da se čovek ne opravdava delima /mojsijevskog/ Zakona, nego samo verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a ne delima / Zakona, jer na osnovu dela Zakona niko neće biti opravdan. 17. Ako se pak mi - tražeći da budemo opravdani u Hristu - i sami nađemo kao grešnici, da li u tom slučaju Hristos služi grehu? Daleko od toga. 18. Jer ako ja ponovo zidam ono što sam jednom srušio, sebe prikazujem kao prestupnika. 19. Jer ja sam posredstvom Zakona umro Zakonu - da Bogu živim. Ja sam sa Hristom raspet na krstu. 20. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom u Sina Božijeg, koji me je zavoleo i Sebe predao za mene. 21. Blagodat Božiju ne odbacujem; jer ako pravednost dolazi posredstvom Zakona, onda je Hristos uzalud umro.« (Prema prevodu Emilijana Čarnića)
Osvrt
Kada Pavle Jakova naziva bratom Gospodnjim, to dovoljno jasno pokazuje i naznačuje da je on u Jakovu video Isusovog rođenog brata, jer u suprotnom ne bi ga ni tako nazvao i predstavio.
Vidimo da na početku Poslanice Apostol navodi kratke biografske crte koje se tiču prvih godina njegovog života u preobraćenju od fanatičkog fariseja do revnosnoh Hristovog sledbenika i apostola neznabožaca. Navodno tek posle tri godine od sirijskoj preobraćenja, Pavle dospeva u Jerusalim da bi video Petra, pontifa Hristove Crkve; pored Simona Petra od poznatih apostola susreće samo Isusovog brata Jakova, episkopa Hristove Crkve u Jerusalimu, koji je dakako sa Starešinama bio i morao biti u sedištu svoga episkopata. Posle četrnaest godina od svoga susreta sa Hristom, sada sa Barnabom i Titom, nešto pre Jerusalimskog sabora , Pavle opet dospeva u Sveti Grad, da bi uglednim Apostolima izložio Evanđelje koje propoveda, i dobio i njihovu potvrdu istnitosti svoga Evanđelja. Tada su se Simon Petar, Jakov Pravednik i Jovan (ljubljeni Učenik), koji su smatrani stubovima Velike Crkve, složili u Duhu da Pavle i Barnaba treba da nastave da propovedaju prevashodno među neobrezanima, neznabošcima. U Jerusalimu, od poglavarstva Crkve i Skupštine Pavle dobija i potvrdu svojih naznaka da hrišćani iz neznaboštva nisu dužni da se obrezuju, jer u Hristu nema prolivanja krvi.
Skup koji ovde pominje Pavle verovatno nije "sabor" koji je održan u Jerusalim povodom smutnji koje su u Antiohiji unosili "prebraćenici" iz farisejstva. Ovaj skup i odlazak u Jerusalim opisan je u 'Delima Apostolskim' 11:27-30; u vreme Klaudija zavladala je velika glad, pogotovo u judeji, pa su verni iz Antiohije po Pavlu i njegovim satrudnicima odlučili da pošalju pomoć Starešinama i svetima u Jerusalimu. Pavle je se ionako svagda sećao da pomogne siromašnima i svetima, svagda sakupljao pomoć za njih ('Galatima', 2:10). U 'Galatima' se nigde ne pominje četverostruki dekret jerusalimskog starešinstva, što pokazuje da je Poslanica nastala pre Sabora.
'Pavle' Galatima iznosi da posle svog preobraćenja pred Damaskom tobože nije otišao u Jerusalim da se susretne sa predstojateljima Crkve, što je vrlo neobično i otkriva redaktorsku netrpeljivost prema jerusalimskom vođstvu Crkve. U 'Delima Apostolskim' saznajemo da je se preobraćeni Pavle (Savle) ipak posle Damaska našao u Jerusalim: »A kad dođe u Jerusalim, pokušavao je da se pridruži učenicima; ali svi su se bojali njega jer nisu verovali da je učenik. Tada ga Barnaba prihvati, dovede Apostolima i kaza im kako je Savle na putu video Gospoda, i da mu je govorio, i kako je u Damasku slobodno istupao u ime Isusovo. I sa njima je ulazio u Jerusalim i izlazio istupajući slobodno u Ime Gospodnje.« (9:26-28)
Sledeća epizoda gde se Pavle i Petar navodno sukobljavaju oko gozbenog opštenja sa neznabošcima, svakako je redaktorski umetak, ispirisan jednom drugom redakcijom iz 'Dela Apostolskih'. Tamo čitamo kako su se neki verni iz obrezanja usudili da se u Jerusalimu prepirusa Petrom oko gošćenja sa neobrezanim hrišćanima: »Ušao si k neobrezanim ljudima i jeo si s njima.« (11:3) Preobraćeniku Korneliju, kapetanu iz Kajsareje, koji je Simona Petra pozvao u svoj dom, Hristov namesnik najpre uzvraća: »Vi znate da Judejinu ne priliči da se druži s tuđinom i da dolazi k njemu, ali meni je Bog pokazao da ni jednog čoveka ne nazivam poganim ili nečistim. Zato sam i došao bez pogovora, kad ste me pozvali.« (10:28-29) Ni jedan čovek nije nečist sam po sebi, ili po svojoj narodnosti, već po tome kako i za koga živi. Dakako, da čovek Duha ni molitveno, ni gozbeno ne treba da opšti sa onima kojima je mrzak Božiji Zakon, koji žive u smrtnim gresima. Zakon, štaviše traži da se odvojimo i od braće koja zastranjuju u svome življenju (dok se ne otrezne), a kamoli tek od opštenja sa okorelim bezakonicima iz neznaboštva: »U poslanici sam vam pisao da se ne mešate sa bludnicima, ne uopšte sa bludnicima ovoga sveta, ili sa gramžljivima i razbojnicima, ili idolopoklonicima, jer biste onda morali otići sa sveta. Napisao sam vam u stvari da se ne mešate sa onim koji se brat zove, a bludnik je, ili gramžljiv, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili razbojnik; sa takvima nemojte ni jesti. Zašto, najzad, da ja sudim onima koji su napolju? Zar vi ne sudite onima koji su unutra? A Bog će suditi onima koji su napolju. Uklonite zloga iz svoje sredine.« ('Korinćanima', I, 5:9-13) A odvajanje od brata samo zato što je drugog roda, plemena naroda ili jezika, ili zato što je neobrezan, za istinskog hrišćanina bilo je nezamislivo. Prema tome, možemo zaključiti da Pseudo-Pavlovo pripovedanje kako je Petar "sablažnjivo dvoličio" nakon što je u Antiohiji jeo s hrišćanima iz neznaboštva, odnosno ustuknuo kad su naišli iz Jerusalima neutvrđeni hrišćani iz obrezanja, čista je nerazumna redaktorska fikcija. Niti je se Pavle smeo i mogao suprostaviti Petru, namesniku Crkve, niti je Petar bio slabić da "dvoliči" pred novoobraćenim farisejima, niti je mnogobošce prisiljavao da žive judejski.
Viđenja Jakova u 'Delima Apostolskim'
Ukratko o ovim viđenjima
Iako bi 'Dela Apostolska' po naslovu trebala da budu opis života i dela vodećeg apostolskog kruga, ona težište stavljaju na misionarsko delovanje apostola Pavla, čiji moralni profil, misleći da ga uzdiže, redaktor u stvari blati i srozava. 'Dela' se pripisuju apostolu Luki, no ni ovaj sastav ni treće novozavetno evanđelje nisu sastav lekara Luke, Pavlovog saputnika. Ova kompilacija je završena i nastala je iz nekog starijeg sastava. U njoj je čak i izostavljen opis stradanja Jakova Pravednika, prvog čoveka, prvog anđela Crkve u Jerusalimu.
Helenski tekst 1
( ˇ‘ž•™Ł ‘ źŁ¤ź›©ť, 12:1-19)
1. Kat' e)keiÍnon de\ to\n kairo\n e)pe/balen ¸Hr%Żdhj o( basileu\j ta\j xeiÍraj ...
Prevod
»1. U ono vreme latio se kralj Herod da zlostavlja neke koji su pripadali Crkvi. 2. I pogubi mačem Jakova, brata Jovanova. 3. I kad vide da je to po volji Judejcima, uhvati i Petra; a behu dani beskvasnih hlebova. 4. Uhvati ga i baci u tamnicu, predade četirma stražama od po četiri vojnika da ga čuvaju, nameravajući da ga posle Pashe izvede pred narod. 5. Petra su tako čuvali u tamnici, a Crkva se istrajno molila Bogu za njega. 6. Kada je pak Herod hteo da ga izvede, te noći Petar je spavao između dva vojnika, svezan dvostrukim lancima, a stražari su pred vratima čuvali tamnicu. 7. I gle, anđeo Gospodnji pristupi i svetlost zasija u odaji. On kucnu Petra u rebra i probudi ga govoreći: "Ustani brzo". – I spadoše mu lanci s ruku. 8. Na to mu anđeo reče: "Opaši se i obuj svoje sandale". – I on učini tako. Reče mu još: "Ogrni svoju haljinu i hajde za mnom". – 9. I izišavši iđaše za njim, i nije znao da je to, što je anđeo učinio, stvarnost, nego je mislio da vidi utvaru. 10. Prođoše tako prvu i drugu stražu i dođoše do gvozdenih vrata koja vode u Grad; ona im se sama otvoriše, te iziđoše i prođoše jednu ulicu, pa odmah anđeo odstupi od njega. 11. I kad Petar dođe k sebi, reče: "Sad zaista znam da je Gospod poslao svoga anđela, te me izbavi iz Herodove ruke i od svega što je očekivao judejski narod". 12. Shvativši to dođe do kuće Marije, majke Jovana koji je imao nadimak Marko, gde su se mnogi okupili i molili Bogu. 13. A kad on zakuca na avlijska vrata, dođe služavka po imenu Ruža da oslušne, 14. i kad prepozna Petrov glas, od radosti ne otvori vrata, nego utrča i javi da Petar stoji pred vratima. 15. A oni joj rekoše: "Ti si luda". – No ona je i dalje tvrdila da je tako. Na to oni govorahu: "Tto je njegov anđeo".16. A Petar je uporno kucao. I kad otvoriše, videše ga i behu van sebe od zaprepašćenja.17. On pak mahnu na njih rukom da ćute i kaza im kako ga je Gospod izveo iz tamnice, i reče: "Javite ovo Jakovu i braći". I iziđe, te ode na drugo mesto.18. A kad osvanu dan, među vojnicima beše ne mala pometnja, šta to bi od Petra. 19. I kad ga Herod zatraži, pa ne nađe, uze stražare na saslušanje, naredi da ih odvedu na gubilište, pa ode iz Judeje u Kesareju i onde je boravio.«
Osvrt
Pošto biva oslobođen iz Herodove tamnice anđeoskom intervncijom, Simon Petar se zapućuje u kuću Evangeliste Jovana zvanog Marko (12:25, 15:37), Barnabinog nećaka ('Kološanima', 4:10), Pavlovog ('Dela', 13:5-13; 'Timoteju', II, 4:11; 'Filemonu', 24), i Petrovog ('Petar', I, 5:13) satrudnika, gde je se okupljalo ranohrišćansko bratstvo ('Dela', 1:13). Učenici odmah ne mogu da poveruju da to Petar, predstojatelj Univerzalne Crkve, stoji slobodan pred vratima. Petar pred Učenicima traži da o ovom dešavanju bude obavešten Jakov Pravednik i Starešine; to potvrđuje koji značaj je Jakov imao u ranoj Crkvi.
Helenski tekst 2
( ˇ‘ž•™Ł ‘ źŁ¤ź›©ť, 15:1-29)
1. Kaiż tinej katelqo/ntej a)po\ th=j ąIoudaiżaj e)diżdaskon tou\j a)delfou\j oŔti ą...
Prevod
»1. I dođoše neki iz Judeje, pa učahu braću: "Ako se ne obrežete po mojsijevskom običaju, ne možete se spasiti." 2. A kad se Pavle i Barnaba upustiše u ne malu raspru i prepiranje s njima, odrediše da zbog ovog spornog pitanja Pavle i Barnaba i još neki od njih idu gore u Jerusalim k Apostolima i Starešinama /Crkve u Jerusalimu/. 3. Tako su ispraćeni od Crkve prolazili kroz Fenikiju i Samariju pričajući o obraćenju mnogobožaca i pričinjavajući veliku radost svoj braći. 4. Kada pak dođoše u Jerusalim, primi ih Crkva, i Apostoli, i Starešine, pa kazaše šta je sve učinio Bog koji je bio s njima. 5. Ali ustaše neki od farisejske stranke, koji su bili poverovali, i rekoše da ih treba obrezati i narediti im da drže Mojsijev Zakon.
6. Apostoli i Starešine se okupiše da izvide ovu stvar. 7. I kako nasta velika raspra, usta Petar i reče im: "Braćo, znajte da me je Bog već od prvih dana izabrao između vas - da mnogobošci iz mojih usta čuju evanđeosku reč i poveruju. 8. I Bog, koji poznaje srca, posvedočio je za njih, kad im je dao Duha Svetoga kao i nama, 9. i nije postavio nikakve razlike između nas i njih, već je očistio njihova srca verom. 10. Što, dakle, sad kušate Boga time što hoćete da nametnete učenicima na vrat jaram, koji ni naši očevi ni mi nismo mogli da ponesemo? 11. Nego verujemo da ćemo blagodaću Gospoda Isusa biti spaseni na isti način kao i oni". 12. Tada zaćuta sve mnoštvo i slušahu Barnabu i Pavla, koji su pričali kolike je znake i čuda Bog preko njih učinio među mnogobošcima.
13. Pošto su oni svršili govor, progovori Jakov i reče: "Braćo, saslušajte me. 14. Simeon kaza kako se Bog najpre pobrinuo da između mnogobožaca uzme narod za svoje ime. 15. I s ovim se slažu proročke reči, kao što je napisano: 16. 'Vratiću se potom i ponovo ću sazidati Davidov Dom koji je pao, opet ću sazidati što je u njemu srušeno, i nanovo ću ga podići, 17. da bi i ostali ljudi mogli da traže Gospoda, i svi narodi na koje je prizvano Ime Moje, - govori Gospod koji tvori ovo 18. - poznato od večnosti'. 19. Stoga smatram da ne treba uznemiravati one koji se od mnogobožaca obraćaju Bogu, 20. nego da im se piše da se uzdržavaju od idolskih pogani, i od bluda, i od udavljenoga, i od krvi. 21. Jer Mojsije ima svoje propovednike u svakom gradu od davnih vremena: čita se po sinagogama svake subote".
22. Tada Apostoli i Starešine sa svom Crkvom odlučiše da izaberu između sebe ljude i da ih sa Pavlom i Barnabom pošalju u Antiohiju; Judu koji se zvao Barsaba i Silu, vodeće ljude među braćom, 23. te poslaše po njima [ovo pismo]: "Apostoli i Starešine, vaša braća, pozdravljaju braću iz mnogoboštva koja su u Antiohiji, i Siriji, i Kilikiji. 24. Pošto smo čuli da su vas neki od nas, kojima mi nismo ništa zapovedili, zbunili rečima i uznemirili vaše duše, 25. odlučismo jednodušno da vam pošaljemo odabrane ljude sa našim dragim Barnabom i Pavlom, 26. ljudima koji su predali svoje živote za ime Gospoda našega Isusa Hrista. 27. Poslali smo vam stoga Judu i Silu, koji će vam ovo isto usmeno javiti. 28. Odlučismo, naime, Duh Sveti i mi, da vas ne opterećujemo ničim drugim - sem ovih potrebnih stvari: 29. da se uzdržavate od mesa koje je žrtvovano idolima, i od krvi, i od udavljenog, i od bluda; ako se od svega ovoga čuvate, dobro ćete činiti. Ostajte zdravo".« (Prema prevodu Emilijana Čarnića)
Osvrt
Misiji apostola Pavla smetnja nisu bili samo netrpeljivi i zavidljivi Judejci ('Dela', 14:9) već i zaneseni hrišćani judaizanti, koji su pre toga i u Galatiji smutnju unosili; kada su judaizanti i Jerusalima i Judeje dospeli i u Antiohiju Sirijsku, i tu počeli od vernih iz neznabošca tražiti da se obrežu po mojsijevskom Zakoniku, Pavle je shvatio da sam ne može da izađe sa njihovom zabludom koju se širi (cp: 'Rimljanima', 2:25-29); on se upućuje u Jerusalim, da od Petra i Apostolata, od Jakova i njegovog Starešinstva dobije potvrdu da je u pravu što odbacuje nužnost obrezivanja. Na najvišem sabranju prvi uzima reč Simon Petar, predstojatelj Hristove Crkve, iznoseći besedu koja je potvrđivala Isusovu reč da je Njegov jaram, njegov Zakon, lak za one koji imaju ljubav prema Istinitome, ugodan za one koji hoće da ga ponesu ('Matej', 11:28-30), te da mojsijevski Zakonik (koji nema gotovo nikakve veze sa istinskim Zakonom datim preko Mojsija, već predstavlja sitničavu i rigidnu ljudsku "ogradu") nikoga nije mogao privesti Spasenju. Kroz Mojsija je, osim toga samo delimično dat Zakon Izraelu, dok je preko Isusa Hrista svim narodima došla punina Blagodati i Istine ('Jovan', 1.17). Judejci, niti su izvršavali istinski Mojsijev Zakon, niti su mogli izvršiti falsifikovan Mojsijev Zakon opterećen teškim i sitničavim dometanjima: »Nije li vam Mojsije dao Zakon? I niko od vas ne izvršava Zakon.« (7:19)
Na kraju, visokom skupu se obraća i Jakov Pravednik, episkop crkve Velikog Grada, i ukazuje da preobraćenike iz mnogoboštva ne treba opterećivati i uznemiravati nepotrebno, već im naglasiti da iz onoga što se zakonski pripisuje Mojsiju (pored podrazumevanih Deset Zapovesti), trebaju da održavaju i da strogo paze samo na četiri zapovesti: da se ne okaljaju idolima (hranom prinesenom idolima – cp.: 'Korinćanima', I, 8:7-13), od bluda (koji je praktikovan i po mnogobožačkim hramovima kao "sveta" prostitucija), od jedenja udavljenog, i od krvi, odnosno od mesa (v.: 21:25). O nužnosti obrezivanja nije bilo ni reči. To im je i napisano u poslanici koju su Pavle i Barnaba predočili preobraćenicima iz Antiohije, Sirije i Kilikije. Još se u 'Levitskom zakoniku' susreće uredba koja i Jevrejima i pridošlicama u judaizam zabranjuje jedenje krvi (dublje gledano to znači uzimanje svakog mesa), pogotovo jedenje crkotine: » "... Protiv svakoga pojedinca od Izraelova doma, a tako i protiv svakoga pridošlice među vama koji bi blagovao bilo kakvu krv, Ja ću se okrenuti, svakoga ko blaguje krv odstraniću iz njegova naroda. Jer je život živoga bića u krvi. Tu krv Ja sam vama dao da na žrtveniku njome obavljate obred pomirenja za svoje živote. Jer krv je ono što ispašta za život. Zato sam kazao Izraelcima: "Neka niko od vas ne jede krvi; neka ni stranac koji među vama bude ne jede krvi. Ko god, Izraelac ili stranac koji među vama boravi, uhvati u lovu kakvu zver ili pticu što se može jesti neka joj prolije krv i zatrpa zemljom. Jer život svakoga živog bića jest njegova krv". Zato sam i rekao Izraelcima: "Ne smete jesti krvi ni od kakva živog bića, jer život svakoga živog bića jest njegova krv. Ko god je bude jeo, neka se odstrani". Ko bi god, Izraelac ili stranac, jeo što je uginulo ili što su zveri rastrgale neka opere svoju odeždu, u vodi se okupa i ostane nečistim do večeri. Tada će postati čist.« (17:10-15)
Pseudo-Pavle u 'Prvoj Poslanici Korinćanima' iznosi jedan potpuno bogoprotivan stav "zapovedajući" da je za hrišćanina svaka hrana tobože dozvoljena (pa i prinesena idolu, ako nije upoznat sa njenim poreklom), jer najbitnije je da je uzima bez spoticanja, bez sablažnjavanje blžnjih i mirne savesti: »Sve je dozvoljeno /u ishrani/, ali nije sve na korist; sve je dozvoljeno, ali sve ne naziđuje. Niko neka ne traži svoje dobro, nego dobro drugoga. Jedite sve što se prodaje na trgu ne ispitujući ništa savesti radi; jer "Gospodnja je zemlja i sve što je ispunjava". Ako vas ko od nevernika pozove i hoćete da idete, jedite sve što se iznese pred vas ne ispitujući ništa savesti radi. Ali ako vam ko kaže: "Ovo je meso od žrtve", onda ne jedite zbog onoga koji vam je na to ukazao i zbog savesti; a ne mislim na tvoju savest, nego na savest drugoga. Zašto da tuđa savest sudi mojoj slobodi? Ako ja jedem sa zahvalnošću, zašto da se huli na mene zbog onoga za što ja zahvaljujem? Ako, dakle, jedete, ako pijete, ako ma šta činite, sve činite na slavu Božiju. Ne budite na sablazan ni Judejima, ni Grcima, ni Crkvi Božijoj, kao što i ja svima ugađam u svemu ne tražeći svoju korist, nego korist mnogih, da oni budu spaseni.« (10:23-33; v.: 8:4) Nijedan istinski hrišćanin neće jesti krv, odnosno meso, jer zna da mu sve kao hrana nije dozvoljena Bogom. Baš savesti radi, čovek treba jako da ispituje hranu koja mu se nudi, isto kao što ispituje i duhove.
Helenski tekst 3
( ˇ‘ž•™Ł ‘ źŁ¤ź›©ť, 21:17-26)
17. Genome/nwn de\ h(mw˝n eiąj ¸Ieroso/luma a)sme/nwj a)pede/canto h(ma=j ...
Prevod
»17. A kad smo došli u Jerusalim, braća nas primiše radosno. 18. Sutradan Pavle s nama poseti Jakova, a sve Starešine su bile prisutne. 19. I pošto ih pozdravi, pričaše im u pojedinostima sve što je Bog njegovom službom učinio mnogobošcima. 20. A kad su to saslušali, slavljahu Boga i rekoše mu: "Vidiš, brate, koliko hiljada vernih ima među Judejcima, i svi revnuju za Zakon; 21. a o tebi su obavešteni da sve Judejce, koji su među mnogobošcima, učiš i otpađuješ od Mojsija govoreći im da ne obrezuju svoju decu i da ne žive po svojim običajima. 22. Šta ćemo, dakle, sad? Svakako će čuti da si došao. 23. Stoga učini ovo što ti kažemo: imamo četiri čoveka koji su se zavetovali; 24. uzmi ih, podvrgni se očišćenju s njima zajedno i plati za njih da ošišaju glave, pa će svi doznati da nema ništa od onoga što su čuli za tebe, nego da i sam živiš držeći se Zakona. 25. A za mnogobošce koji su primili veru odlučili smo i poručili da se čuvaju od mesa žrtvovanog idolima, i od krvi, i od udavljenog, i od bluda." – 26. Tada Pavle uze te ljude, pa sledećeg dana očišćen s njima zajedno uđe u hram objavljujući da su se navršili dani očišćenja, - dok je za svakog od njih žrtva bila prineta.« (Prema prevodu Emilijana Čarnića)
Osvrt
Tobožnje zauzimanje Jakova i Starešinstva oko njega da Pavle, koji je po poslednji put došao u Jerusalim, ugodi podozrivąĽ Judejcima tako što će očigledno izvršiti žrtveno-obredne čini koje traži mojsijevski Zakon, očigledan je i naivan upliv redaktora 'Dela Apostolskih'. Pa tako redaktor hoće da prikaže da za Judejce, ne samo četiri odredbe iz Zakona važe za držanje (jer zapravo potiču iz istinskog Božijeg Zakona datog preko proroka Mojsija!), već zapravo ceo mojsijevski Zakon, pa čak i obrezivanje! Ako u Hristu nema razlike između Judejina i Helena ('Rimljanima', 10:12), onda i za svakog vernog, bio on Judejin ili Helen, važe iste Zapovesti koje ispunjene uvode u Život. Onaj ko je hteo da ugodi falsifikovanom judejskom Zakonu, on dakako nije ugađao Hrist-Božijem Zakonu. Da je nešto takvo Jakov Pravednik tražio od bilo koga, vrlo je neozbiljno i pretpostaviti. Da je Jakov Pravednik držao mojsijevski Zakon ne bi i sam bio ubijen. Da je apostol Pavle držao mojsijevski Zakon ne bi na svakom koraku Judejci nastojali da ga ubiju: »Okupiše se Judeji i zakleše da neće ni jesti ni piti dok ne ubiju Pavla. Bilo ih je više od četrdesetorice, koji položiše ovu zakletvu. Ovi priđoše prvosveštenicima i starešinama, i rekoše: "Zakletvom smo se zakleli da nećemo ništa okusiti dok ne ubijemo Pavla".« ('Dela', 23:14-15) Temelj Pavlovog nauka je da se čovek ne opravdava držanjem (falsifikovanog) Mojsijevog Zakona, već delotvornom verom u Isusa Hrista, vernošću Hristu, koji je doneo i objavio puninu Zakona, koji je uzorno živeo istinski Zakon Svoga Nebeskog Oca i razotkrio laži mojsijevskog Zakona: »A sad se bez sudelovanja /mojsijevskog/ Zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od 'Zakona' i 'Prorokâ', naime, pravednost Božija koja verom u Isusa Hrista dolazi za sve koji veruju.« ('Rimljanima', 3:21-22; v.: 10:43, 1:16)
Viđenje Jakova u 'Judejskim starinama' Josipa Flavija
Helenski tekst
(Antiquitas Judaeorum, XX, 9, 1 – XX, 197-203)
Pe/mpei de\ KaiÍsar ąAlbiÍnon eiąj th\n ąIoudaiżan eĂparxon Fh/stou th\n teleuth\n ...
Prevod
Saznavši za smrt /namesnika/ Festa, Kesar /Neron/ je poslao u Judeju za namesnika /= eparha, nuntiusa/ Albina. U to vreme /judejski/ kralj /Agrippa II/ lišio je Josefa prvosvešteničkog dostojanstva i za njegovog naslednika odredio je sina Ananovog, koji se i sam zove Anan. Zadnji, naznačeni Anan Stariji, bio je vrlo srećan čovek: imao je pet sinova, koji su svi vršili službu prvosveštenika Božijeg, kao što je i on sam sam dugo vremena zauzimao to počasno mesto; takve časti nisu pripale tako dugo ni jednome od naših prvosveštenika. Anan pak Mlađi, o čijem postavljenju samo što smo smo pomen napravii, imao je tešku i nemirnu narav. Pripadao je stranci sadukeja, koji su se, kako smo već kazivali, u sudovima odlikovali naročitom žestokošću. Budući da je bio takav čovek, Anan je pretpostavljao, da pošto je Fest mrtav a Albin još nije stigao, da je nastupila povoljna prilika /da udovolji svojoj surovosti/. Tako on okupi sudije Sinedriona, i izvede pred njih brata Isusa, koji je nazvan Hrist, čije je ime Jakov, uz još neke druge /iz njegove družine/. I kada je izneo optužbu protiv njih kao prekršioce Zakona, predao ih je da budu kamenovani. To je jako ozlovoljilo i najrevnosnije i Zakonu odanije građane, i oni potajno poslaše vest kralju /Agripi/ i zamoliše ga neka Ananu pismeno naloži da se ubuduće kloni ovakvih dela, jer je i sada bio sasvim u nepravu. Neki od njih štaviše pođoše u susret Albinu, koji je pristizao iz Aleksandrije i obavestiše ga da Anan bez njegovog odobrenja nije nikako smeo sa sazove Sinedrion za suđenje; po toj žalbi, u jakoj srdžbi, sastavio je Albin pismo Ananu, u kome mu je zapretio zasluženom kaznom. Isto tako ga je kralj Agrippa zbog toga svrgnuo s časti već nakon tri meseca i postavio Isusa, sina Damnejeva, za prvosveštenika.
Osvrt
Iz ovog Flavijevog svedočenja tačno vidimo da je Isusov brat Jakov 62. g. ne. pogubljen u prvosvešteničkoj zaveri. Rimski namesnik u Judeji Porkije Fest (Porcius Festus) upravljao je ovom od 59. do 62. g. ne.; inače Fest je apostola Pavla, želeći da ugodi Judejcima, dve godine držao u sužanjstvu ('Dela', 24:27). Josef Kabi, sin Simona-Kantera, bio je judejski prvosveštenik od 61. do 62. g. ne. Agripa II (rođen oko 27. g. ne. i vaspitavan u Rimu), koji je od 48. g. ne. najpre upravljao malom Halkidom, kasnije i delom Galileje i Pereje, šurak prokuratora Feliksa i rimski poverenik za stvari Jerusalimskog Hrama i nameštenje Prvosveštenika, kada je Josefa lišio prvosvešteničke časti, na njegovo mesto postavio je Anana Mlađeg, sina Anana Starijeg (aram.: Chanan bar-Šeth). Po mojsijevskom Zakoniku, inače, služba prvosveštenika je trajala do smrti ('Brojevi', 35:25.28). Anan Stariji je bio Kajafin tast, nekadašnji prvosveštenik Hrama (6.-15. g. n.e., smenio ga je Valerius Gratus); pred njim je (pošto je tada bio predstojatelj Sinedriona i uticajan čovek) hramska straža svezanog Isusa najpre odvela ('Jovan', 18:12). U jednoj talmudskoj tužbalici Hananova porodica se ogorčeno pominje: »Teško meni zbog doma Hananovog, teško meni zbog njihovih kleveta. /.../ Zato što su oni prvosveštenici, i njihovi sinovi rizničari, i njihovi zetovi nadglednici u Hramu, i njihove sluge udaraju ljude štapovima.« - ’Babilonski Talmud’ – 'Pesahim', 57A; Tosefta – 'Menahot', 13, 21) Vidimo da je surovi i zavidljivi Anan (Hanan) Mlađi prvosvešteničku dužnost obavljao samo tri meseca. Tom oholom aristokratskom sadukeju, očigledno je, Jakov kao siromašni, ugledni i revnosni nazirejski prvosveštenik u Hramu, jako smetao, i želeo ga je nekako odstraniti. Iako je ananovska dinastija decenija držala ključne verske pozicije, nakog brutalnog i podlog smaknuća uglednog Jakova, Anan Mlađi je morao napustiti uglednu službu, jer je i u običnom narodu Jakov bio dosta uvažavan, baš kao i nekada Jovan Krstitelj. Anan Mlađi je judejsko Veliko Veće sazvao na svoju ruku, dok je u njegovo vreme za to bila potrebno odobrnje rimskog upravitelja. Očigledno je da Sud nije izvršio i svoju ulogu branioca optuženog, odnosno bez temeljnog saslušavanja i ozbiljnog ispitivanja Jakova i družine, oni su osuđeni: »Zar naš zakon sudi čoveku, ako ga prethodno ne sasluša i ne dozna šta čini?« ('Jovan', 7:51; v.: 'Ponovljeni Zakon', 19:16-18) ) Sinedrion je, čak i bez odobrenja rimske vlasti, izvršio smrtnu presudu nad Jakovom. Iz 'Evanđeljâ' vidimo da je u Isusovo vreme Sinedrion imao pravo kapitalne jurisdkcije, pravo da nekome dosudi smrt, ali je tako osuđenog morao predati rimskoj vlasti, koja je mogla potvrdi presudu Veća ili da ga oslobodi osude ('Jovan', 18:31,19:10); time je Sinedrion mogao svoga osuđenika posredno da ubije rukama bezakonika ('Dela', 2:23; 'Marko', 10:33; 'Matej', 20:19). Inače, čim je Judeja 6. g. ne. postala rimska carska provincija (čime je okončana vlast Arhelaja koji je vladao nad Judejom, Samarijom i Idumejom – 'Matej', 2:22), samim tim je veliki deo svojih jurisdikcionih ovlašćenja morala predati gvozdenoj Imperiji. A praksa postavljanja judejskih prvosveštenika od strane Rimljana, započela je još 63. g. se. kada je Pompej zauzeo Jerusalim (čime je Judeja postala vazalna kraljevina) i Hirkana proglasio za prvosveštenika (Flavije: 'Judejski rat', I, 7, 6).
Pošto Flavije jedini od referentnih izvora pominje Jakovljevo izvođenje pred Sinedrion pre kamenovanja, moguće je da je on u zapisao zapravo iskrivljeno predanje, i pomešao Jakova sa helenitičkim đakonom Stefanom, koji je od lažnih svedoka optužen za huljenje na Mojsija i Boga ('Dela', 6:11). Svoj govor pred Sinedrionom Stefan završava optužujući Judejce da su oni zapravo postali prekršioci istinskog Božijeg Zakona (7:51-53). Stefan je kamenovan izvan grada, i završio je svoj časni zemaljski život moleći Boga za svoje krvnike, da im ne upiše taj brutalan greh.
Post je objavljen 10.04.2011. u 12:05 sati.