Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/sitnaknjiga

Marketing

KO SU UBICE



Armija eksperata raznih oblasti, pre svih sociologije, psihologije i psihijatrije, propadoše objašnjavajući da je čovek društveno biće. Moguće, ne branim, što bi rekle lale. Nisam, za ovo malo života, stekao utisak da je čovek nepretvorno pozitivno biće. Svakako, znam da prema retkima koji istinski vole životinje i skloni su empatiji (podrazumeva se i ljudima) okruženje nije naklonjeno. Pri tom se zaboravlja da je čovek, ako to nije kontradiktorno, samoživo biće. Razume se da se to objašnjava (životinjskim!) nagonom za samoodržanjem.

Kontra svih tih učenih glava držim da nagon za samoodržanjem ne može da pravda ljudski rod zbog bezosećajnosti, surovosti, pritajene krvoločnosti, agresivnosti, podlosti.

Danima selektujem jednu fotografiju i učitavam je. Ugrožavam vlastitu emotivnu ravnotežu. Urušavam se. To što činim – svestan sam – destruktivno je, razara me: ubija me legenda ispod fotografije.

Morao sam legendu da odstranim da bih se, mada znam pozadinu, bar malo stabilizovao.

Imam, zapravo, negde u kompjuteru, legendu fotografije za slučaj da zatreba ali ne, nije mi potrebno tako nešto destruktivno. Dovoljno je što gledam tu fotografiju kao opčinjen i, bezrezervno na strani sam psa, kojeg vlasnik ostavlja dok autor fotografije čovekov gest opravdava situacijom, položajem, ratnim dejstvima, spasava glavu. Da, spasava glavu i šta još čini – ostavlja najboljeg, odista vernog prijatelja.

Mnogi bi policajac mogao da ispriča brojne priče u kojima je pas poginuo na zadatku spasavajući svog vodiča!

I šta još čini taj bezimeni, bezlični Rus – možda će kamion kod prvog zavijutka uleteti u neprijateljsku vatru, možda će svi izginuti – što ne želim, ali lakše bi mi bilo da je čovek poveo svog psa. Ako u potrazi za sigurnošću pogine vlasnik psa, neka pogine i njegov pas, njegov prijatelj, onaj koji ga je čuvao od svakog neprijatelja, ne čineći razliku, ne prezajući da izgubi život.

To što čovek iz kamiona, iz pretpostavljene bezbednosti, pruža ruku psu, oprašta se od njega, svestan da se više nikada neće videti, potez je ne samo slika surovosti, bezdušnosti, već i kukavičluka, samoživosti, prokletog samoodržanja.

Možda će čovek preživeti, ali šta će biti s njegovim psom? Šta će biti s onim koji se privio uz tog bednog čoveka nadajući se uzajamnom pomaganju, poverenju, zajedničkoj borbi da se preživi? Ovo nije pitanje već krik!

U mom bliskom okruženju dva događaja, dve nesreće dobile su epilog na sudu. U oba slučaja pas je konačni gubitnik.

U prvom slučaju ministar policije je doživeo težak saobraćajni udes: službeno vozilo je na auto–putu oko ponoći naletelo na psa. Bilo bi gore da vozilo nije bilo blindirano, ali uprkos toj činjenici ministar se sporo, dugo i teško oporavlja. Ministar nije teretio vozača, sud ga je oslobodio. To je u redu. Zakon dozvoljava vozaču da vozi brzinom koju može vozilo da postigne, a da ne ugrozi VIP putnika. U drugom slučaju vlasnik je nahuškao dresiranog neslužbenog rotvajlera da napadne čoveka. Epilog je: napadnuti je umro od 67 rana. Dodajem: ubica je čovek, ne pas. Ubica je potom odeću ubijenog spalio, leš odneo desetak kilomeara dalje, bacio u urušeni bunar na poznatoj parceli i – u bunar bacio i psa koji je čuvao tu parcelu. Zašto?!

Mnogo je pitanja!

Otkud pas na auto–putu?! Prethodnog dana vlasnik ga je isterao iz dvorišta jer više nije mogao da ga izdržava. To je službena beleška i službena. Rotvajler je naknadno službeno ubijen.

U oba slučaja, nezavisno od mudrog i upornog ćutanja silnih udruženja za zaštitu životinja, pitao sam sudije koje su presudile: ko će odgovarati što su ubijena dva psa.

Ne mogu da opišem koliko su se sudije iznenadile pitanju!

Prvi pas je ubijen jer ga se vlasnik, društveno itd biće, odrekao, neodgovorno ga izbacivši na drum. Bivši vlasnik je poznat.

Drugi je ubjen zato što je izvršavao komande za koje je bio obučen. Bivši vlasnik je poznat.

I na fotografiji uz ovaj blog, poznat je vlasnik psa ostavljenog u gradu Gorki. Eno ga, sedi u kamionu koji će ga odvesti na sigurno – pruža šapu psu.





Post je objavljen 22.03.2011. u 08:59 sati.