Samo slutiš jačinu onoga što izvire petkom iz zasjenjenog pogleda… nije to ništa spram onoga što se ne vidi. Još je toliko sakrivenog u nekome, pokušaj otkriti, bit će ti zanimljivo, razlupat ćeš monotoniju… prihvati ponuđeno, čitaj… bar tebi to ide.
Kada bi samo jednom imao dovoljno upornosti i odvažnosti smireno pročitati do kraja nenapisano… otkrio bi svašta… nešto... jačinu, nakupljenu maštu i onu ljepljivost koja se prostire brežuljcima…
Zastani smireno i usporedi tvoju i moju jačinu. Slutim rezultat jednakih strana.
Znaš da ne bi stala jer lavina prekrivena smirenošću nema brzog odustajanja,
traje…
dugo,
toplo,
nezasitno grabi i daje sve…
čak i ono što ne slutiš da bi mogla…
Predsoblje stvarnosti zavarava, pređi prstima po površini zidova, lagani dodir, obriši tanku prašinu i gledaj… postaje sve jasno… trebalo se dogoditi pa što god,
ne vidim razloga zašto ne prihvatiti ponuđeno u trenutku i izdržati do kraja… prestaneš upravo kad krene van istina i onda me još (ne)pitaš…
hajde faco, pročitaj mi pogled… ne grizem (možda malo gricnem, ali nisam besna)
Post je objavljen 18.03.2011. u 19:07 sati.