Pregled posta

PROVINCIJALCI NE MARE ZA TEATAR

A mirovina, babo, stiže li?!

U martu 2005. počela su u Srbiji hapšenja osumnjičenih za korupciju, davanje i uzimanje mita i davanje mita podstrekavanjem te falsifikovanje isprava i zloupotrebu položaja. Svim tim još nedokazanim radnjama navodno su mnogi, izgubivši posao, obezbedili kakvu–takvu egzistenciju pošto su kupili mirovinu, na šta to u Srbiji značilo.

Uhapšena je 2005. i predsednica opštine Smederevo dr Jasna Avramović, a među onima koji su u pretkrivičnom postupku u policiji i kod istražnog sudije tvrdili da su određenim osobama tutnuli 1.500 ili oni kojima se žurilo 3.000 evra našao se i jedan magistar koji je katapultiran s posla ubrzo pošto su Amerikanci kupili smederevsku železaru.

On je u policiji i istražnom sudiji na zapisnik rekao da je nešto novca pozajmio od majke, nešto od prijatelja, nešto od supruge i nekako nakupio (bio je jedan od direktora u železari) potreban novac. Na suđenju je porekao, a pravdao se da se prepao, pa je spasavao glavu. Ko te pita sad za čast pa i za tričavu istinu.

Mada je bila na isturenom položaju, svedoci predsednicu opštine nisu prepoznali.

Tarifa, ako je verovati svedocima, bila je uglavnom 1.500 evra, običnim ljudima, a videsmo maločas, čak i magistru, direktoru pogona železare, nije mala para (u Srbiji je, inače, sve grandizono.nekima i primanja!) ali ne mogu da prepoznaju nekoga kome su toliki novac dali. Ipak, ničim izazvani tvrdili su plaćanje (a njen glas, u primeru mirovina, nebitan je) sada poriču da su je ikad videli. A gde su pare? Kakve pare, odakle nama, isluženima, toliki novac?

Jedan lik je imao originalnu odbranu: nekom se prilikom zaglavio u liftu i toliku je fobiju navukao da samo gleda gde je prozor da iskoči. I ni o čemu drugom ne razmišlja, a naši liftovi, dokazano je, nemaju prozore. Kakva mirovina, kakve trice i kučine i odozgore 1.500 evra, ako otvorite prozor – odoh ja na letenje. U policiji je rekao sve što su želeli da čuju, samo, braćo otvarajte vrata il prozore.


Kako suđenje odmiče tako se pokazuje da se replicira scena iz Tvrđave Meše Selimovića - svi su nevini i niko nije čist.

Među onima koji su stekli mirovinu, a zapravo sad tek nemaju mira, ima likova koji su izgubili pamćenje i zauzvrat se dmogli selektivne memorije: ničeg se ne sećaju osim da su dali 1.500 evra da se prihvate staračke egzistencije.

Ostao je upamćen i slučaj jednog Vlaha koji je na pitanja sudije samo slegao ramenima i pošto je bez uzroka pao u amneziju, bezmalo u amok, terao je tako i kad je sudija pukao od prekomernog prenemaganja svedoka. Ne znam šta se dogodilo, verovatno je Vlah shvatio da je od tolike crne rupe u sećanju neuverljiv, jer amnezija mu je tolika da smo očekivali da kaže kako je zaboravio ime, najednom je u dlaku opisao lekara specijalistu koji ga je navodno posle pregleda vodio kod kolega da bi prikupio svu dokumentaciju.

Da li je taj lekar u sudnici, pitao je sudija. Svedok se okrenuo, gledao kao da traži iglu po kosmosu, spreman da porekne i na kraju je to i učinio. Ne seća se. Lekar, Goran Kuljanin, sedeo je jedva tri metra dalje od svedoka. Karakteristične fiziononije, uočljiv i prepoznatljiv, naravno, samo onome ko ga je ikad video.

Kuljanin nije sedeo skrštenih ruku: našao je dokumentaciju iz koje se vidi da pacijent nikada nije bio gde je tvrdio da je bio (dakle kod pomenutog lekara i kod njegovih kolega) već u Beogradu, a da takođe ima staž u inozemstvu koji krije. Doktor nije ulazio u motive zbog kojih pacijent selektivno prikazuje staž, posebno inozemni, ali je izneo dovoljno činjenica da dokaže da je pacijent pobrkao lončiće.

Bilo je na suđenju svakojakih scena.

Lik je pozvan da svedoči da je dao 1.500 evra za penziju, a tada taj lik pita sudiju odakle mu toliki novac da plati za penziju. Što bi rekao jedan srpski ministar: a i da imam – odakle mi A da li je dobio penziju, raspituje se sudija. Lik odgovara negativno. E, sad šta je taj svedočio i zašto, nije jasno. Možda se na kraju samo kaže.

Drugi svedok je bio konobar, a radio u Poljoprivrednom kombinatu, dok je još taj kombinat bio čemu. Onda je i kombinat zahvatila očekivana kriza, mada bi se on raspao i da ničeg takvih razmera nije bilo i ljudi su ostali bez posla. Kombinat je godinama u stečaju koji nikako da se okonča jer niko neće da ga kupi, a poslednjih godina je vinogradarima za otkupljeno grožđe davao vino kao da oni ne umeju da ga naprave, čak i bolje od kombinata. Poenta je u tome da je vinogradarima potreban novac, a za vino će lako.

Elem, taj svedok je na zahtev jnekog tamo zaposlenog u fondu Penzijskog i invalidskog osiguranja (PIO) dao 1.500 evra "za troškove pregleda" da bi se utvrdilo ima li zdravstvenih uslova za penziju.

Mirovinu nije dobio, novac je otišao.

Komisija je odbila jednog osiguranika koji je imao takvu dijagnozu da je čudo što je uopšte gubio vreme tražeći mirovinu. Da je njegov zahtev za umirovljenje odbijen stigao je pošto je već dve sedmice bio mrtav. Sto posto. Prva kategorija.

Jedan svedok je skupljao novac da obezbedi bratu mirovinu. Dao je 1.500 evra liku koji je prodavao polovnu robu do njegove tezge na buvljaku, jer je taj tvrdio da može da mu uredi štogod zamisli. Kao tu je blagajna.


Novac je nesrećnik predao u četiri oka. Do potrebne sume je lako došao: brat mu je bio moćan čovek, na dobro plaćenom mestu u mesnoj zajednici. Jedva da mu je plata dosezala za turu piva.

Očekivalo se da čovek bez veze od veze porekne da je prijatelju uzeo novac. Ali, čovek je od reči: priznao je da je uzeo novac i dao ga, po nalogu i uputama ranijeg vlasnika jednoj plavoj ženi. Ništa više. Čovek koji je od uticaja na dobijanje mirovine imao je pet smrti u porodici za sedam godina i ne seća se više mnogih stvari, ali je novac dao kako je rečeno: plavoj ženi! Opisao je ženu i rekao da je sačekao na njenom radnom mestu, pošto je humanista i ta plava žena mu se mnogo našla pa je hteo (tuđim novcem) da joj se oduži – i odužio se. Ne znam za sudiju, u sudnici nikoga nije uverio.

Čudno je da je poznavalac važnih ljudi plavu ženu čekao u Zdravstvenom centru u kome osoba iz PIO fonda (trebalo bi da bude ta plava žena) tamo, u Zdravstvenom centru, ne radi. Uzgred, plava žena na koju je svedok pokazao – bela je. To smatram krunskim dokazom da novac menja čoveka.

Mirovina nije ostvarena, a bivši vlasnik novca je imao porodičnu tragediju i za novac više ne pita. Baš duševni neki ljudi, nesuđeni umirovljenici.

Suđenje je počelo u junu 2008.

Od 31 optužene osobe, 19 je lekara iz Beograda, Smedereva, Bora, Majdanpeka, Zemuna, Čajetine. Pored lekara optuženi su Goran Pećić iz Laznice, potom Verica Stanković iz Ćuprije i Smederevci Radoš Gole, Božidar Mirković, Radovan Manić, Slavica Radulović, Dragić Milovanović, Svetlana Ivković i Ljupko Ilić.

Eh, da: u drami se pojavljuje i lik koji je išao od lekara do lekara i svakome posle pregleda nudio istih 50 evra. I svi su ga odbili, jedan se lekar čak ražestio. Kada je lovator otišao u policiju, valjda revoltiran što niko nije hteo njegov novac, sve ih je denucirao da jesu uzeli. Jedan od tih lekara, Jovan Paunić, pet godina čami na optuženičkoj klupi zbog 50 evra za koje je svedok sudiji jasno rekao da doktor nije uzeo. A što je svedok u policiji i kod istražnog sudije rekao suprotno? Ne zna.

Eto odgovora zašto u Srbiji, posebno u unutrašnjosti, ljudi retko ili nipošto ne idu u teatar. Prvi razlog je što mogu da odu na suđenje, uvek je premijera. Drugi, ništa manje vredan razlog je što u Srbiji, u provinciji, gotovo da i nema teatra, a sam život jeste teatar. Svi glume i svi gledaju. Niko ne tapše. Ulaz se ne plaća, izlaz je, valjda, osiguran.



Post je objavljen 07.03.2011. u 12:12 sati.