‘Poslednji’ prorok i njegova ‘čudesa’
Izvorno i autentično hrišćanstvo je religija i kult Otkrivenja: to znači da su njegovi proroci i učitelji došli iz Neba, bili pokrenuti i vođeni iz Neba, doneli reč iz Neba, Reč koja vodi u Nebo, Živome i Istinitome Bogu. Hristova Crkva je utemeljena na ljudima Neba, Božijim ljudima; tako Spasitelj, ukazuje prvome Apostolu Simonu, Steni izvađenoj iz Velike Stene: »Blažen si, Simone, sine Jonin, jer ti to ne otkri telo i krv, nego Otac moj koji je na Nebesima. I ja ti kažem da si Petar, i na toj Steni sazidaću Crkvu Svoju, i vrata Hadova neće je nadvladati.« ('Matej', 16:17-18)
Crkvu, dakle, može da gradi, uzdiže i reformiše samo prorok i Duh proroštva: »... Ko prorokuje – uzdiže Crkvu.« ('Korinćanima', I, 14:3, v.: 14:22) Crkvu ne mogu da vode ljudi bez duhovnih darova, koji nisu izabrani Božiji proroci i učitelji. Kada su u Hristovoj Crkvi vođstvo preuzeli ljudi bez Duha proroštva i lažni harismatici, ona je se i paganizirala, i od svetog bratstva postala kruta i otuđena institucija.
Mnoge hrišćanske sekte i herese, sluteći autoritetni značaj profetstva i ne želeći ništa novo da nauče, obnarodovale su da su njihovi osnivači bili i 'poslednji Božiji proroci': to su manihejci učinili sa Manijem, muhamedanci sa Muhamedom, mormoni sa Džozefom Smitom. Takva utaborenost ukazuje i na strah od proboja neugodne istine. Iz takvih tabora će doći oni koji će i huliti na Duha Svetoga, odbacujući Njegove zvučnike. Druge sekte, osnovane od takođe lažnih proroka i lažnih učitelja, kao što su adventisti, manje-više otvoreni su da prihvataju kojekakve 'proroke'; naravno, pošto ne umeju da razlikuju duhove, jer i sami čisto i sveto ne žive i ne mole za Istinu, to i prihvataju i uzdižu samo lažne proroke.
Već mnogo Eona Zemlja je poprište velike borbe Dobra i Zla. Stara Zmija, otkada je se survala na Zemlju, nastojala je da Zemlju zadrži kao svoje uporište u borbi protiv Boga i Neba. I za tu borbu joj je trebala energija, energiju koju je crpela od zavedenih ljudi, svojih žrtvi i pomagača. Da bi protiv Boga vodila sveobuhvatniju borbu, Stara Zmija i njena Hijerarhija Laži i Zla, u utelovljenje je slala sebi podređene duše, svoje duhove. Tako su se na Zemlji pojavljivali veliki zavodnici, veliki lažni proroci i učitelji poput mnogih 'gnostika' i heresijarha. U teškim i previrućim vremenima Svoju decu na Zemlji Gospod nije ostavljao bez zaštite i vođstva: slao je i podizao je proroke, pojačavao zračenje Svoga Duha prema ljudima koji čeznu za Istinom, koji ne žele da ih niko zavodi i nikog da zavode, koji su želeli da žive u Bogu i za Boga Istinitog. Tako su se na Zemlji pojavili mnogi Božiji proroci i učitelji, često kao pratnja utelovljenog Logosa Božijeg. Oni su delovali i prenosili svetu reč među mnoge narod, plemena, rodove i jezike. U Izraelu, gde je se Sveti Jedan po poslednji put utelovio, Nebo je poslalo i podiglo najveći broj profeta; zato se i za stari Izrael kaže da je izabrani Božiji narod. Izrael je imao i najače svete redove: terapeute, nazarene i esene, nosioce istinskog nazirejstva. No Izrael je bio i najveći progonitelj Božijih proroka, i krivotvoritelj njihovih zapisa. I ta nakostrešenost na Nebo tokom stoleća nije ostajala bez kazne.
Mnoge protestanske sekte demagoški i dobošarski najavljuju kraj ovoga i ovakvog sveta, najavljuju veliku i konačnu borbu između Dobra i Zla, sinova Svetla i sinova Tame, borbu koju patmosko 'Otkrivenje' naziva Harmageddon. Vreme pred kraj staroga sveta, sveta Stare Zmije, Gospod najavljuje kao preteško vreme. Zar bi u tom previrućem vremenu Gospod svoju decu gladnu Istine i Pravednosti ostavio bez Svoje podrške i svoga vođstva preko Duha proroštva?! Protestanski sadukeji i licemeri umišljavaju da će im njihovo 'nepogrešivo' tumačenje mnogo puta redigovanih biblijskih spisa omogućiti da se u potpunosti efektivno suprostave lažnim prorocima, čiju poplavu Hrist Istiniti potvrđuje i najavljuje: »Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u ovčijem ruhu, a iznutra su grabljivi vuci. Po plodovima njihovim poznaćete ih. Zar se grožđe bere s trnja ili smokve sa čkalja? Tako svako dobro drvo rađa dobre plodove, a rđavo drvo donosi rđave plodove. Ne može dobro drvo doneti rđave plodove, niti rđavo drvo doneti dobre plodove. Svako drvo, koje ne rađa dobra ploda, odseca se i u vatru baca.« ('Matej', 7:15-19) – »... Pojaviće se mnogi lažni proroci i zavešće mnoge; i zbog mnogog bezakonja ohladneće ljubav mnogih.« (24:11-12) – Nema uspešnog suprostavljanja lažnim prorocima bez Božijih proroka i bez proročkog Duha, bez žive Božije reči, živog vođstva.
U 'Otkrivenju po Jovanu', za Babilon Veliki, himeričko-novodopsku Crkvu Otpadiju koja će se podići u vremenu Posletka. iznosi se: »... I u njemu se nađe krv proroka, i svetih, i svih koji su zaklani na zemlji.« (18:24) Ako će i u vreme Babilona Pustošnog biti ubijani i progonjeni Božiji proroci, znači da će oni i tada zamašno delovati. Babilon Veliki se opija krvlju svetih svedoka i proroka (17:6), on proliva krv Božijih proroka: »Jer oni proliše krv svetih i proroka.« (16:6) Nad propašću Babilona Velikog raduju se svi Božiji služitelji: »Veselite se nad njim, nebo i vi sveti, i vi apostoli, i vi proroci, jer vas Bog osveti na njemu.« (18:20)
Patmosko 'Otkrivenje', najavljujući pustošenje glasnika Tame, ukazuje i na dejstvo Božijih glasnika koji će široko delovati. Ono govori o delovanju, tokom 3,5 godine, koliko će i Zver vladati Planetom, dva Božija proroka Preobraženja, koji će nastupiti u preobražiteljskom Mojsijevom i Ilijinom Duhu: »I daću dvojici Svojih svedoka pa će u odelu za žalost prorokovati hiljadu dvesta i šezdeset dana. Ovi su dve masline i dva svećnjaka što stoje pred Gospodom zemlje. I ako ko hoće da im naudi, vatra izlazi iz njihovih usta i proždire njihove neprijatelje. I ako ko zaželi da im naudi, mora ovako da bude ubijen. Ovi imaju vlast da zatvore nebo, da ne pada kiša u dane njihovog prorokovanja, i imaju vlast nad vodama, da ih pretvaraju u krv, i da udare zemlju svakom nedaćom, koliko god puta zažele.« (11:3-6)
Prahrišćansko Bratstvo činilo je nekih 120 duša ('Dela', 1:12): 12 Apostola, 36 njihovih pratilaca (Proroci, Pastiri i Evangelisti) i 72 Učenika. Svome svetome Bratstvu Gospod Ljubavi, Bog proročkih duhova, najavio je da će opet, u vremenu Posletka, vremenu najveće Borbe, morati biti rođeni, i uzeti udela u završnoj pobedi nad Tamom. Jer oni predstavljaju predodređene duše koje stoje u Božijem Nalogu, koje su se zavetovale da će do kraja služiti Svetlu i boriti se protiv Tame: »Tada će vas predati na muke i ubijaće vas, i svi narodi će vas mrzeti zbog moga imena.« ('Matej', 24:9). – Veliki Božiji Apostoli i Proci u vremenu Kraja i moćnog probijanja Svetlosti Hristovog Doba, objaviće novome Izraelu, na dvanaest plemena Božijeg Izraela koji će doći iz svih naroda, plemena, rodova i jezika, Zakon Spasenja, koji je i Sud za neposlušne duše: »A Isus im reče: zaista vam kažem da ćete vi, koji pođoste za mnom, u Novome Svetu, kada Sin Čovečiji sedne na Presto Slave Svoje, i sami sesti na dvanaest Prestola i suditi nad dvanaest plemena Izraelovih.« ('Matej', 19:28) – Apostolu i proroku Jovanu Duh Hristov najavljuje da opet mora nastupiti kao Božija truba: »Treba ponovo da prorokuješ o mnogim narodima, i plemenima, i jezicima, i kraljevima.« ('Otkrivenje', 10:11)
U proročkom 'Otkrivenju po Jovanu' Hristovo Bratstvo Posletka se slika kao Žena obučena u Sunce, u sjajnu Pravednost: »I pokaza se veliki znak na nebu: Žena obučena u sunce, i mesec pod njenim nogama, a na glavi joj venac od dvanaest zvezda, i beše trudna i vikaše od porođajnih bolova i muka. I pokaza se drugi znak na nebu, i vidi: velika aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna, i njen rep povuče trećinu nebeskih zvezda, te ih baci na zemlju. I aždaja je stajala pred Ženom koja je imala da rodi, da joj proždere Dete – kad rodi. I rodi muško Dete, Sina, koji će svima narodima biti pastir sa gvozdenom palicom. I njeno dete bi uzeto k Bogu i njegovom Prestolu. A žena uteče u pustinju gde je imala mesto koje joj je Bog pripremio, da je onde hrane hiljadu dvesta i šezdeset dana.« (12:1-6) – Od velikih Božijih apostola i Proroka, u vremenu Posletka, duhovno se rađa Novi Izrael, dvanaest plemena Novog Izraela, 144.000 sinova i kćeri Svetla, podignutih iz mnogih naroda, koji će biti jedno sa Hrist-Božijim Duhom. Među 144.000 novih Izraelaca dakako će biti i mnogo manjih proroka i manjih učitelja, koji će delovati u lokalnim crkvama, koji će stajati pod sedam Snaga Duha Svetoga.
Mnoge nazovi crkve, zato što nemaju duhovne darove, između ostalih i proročki, obznanjuju da su duhovni darovi bili samo u ranoj Jerusalimskoj crkvi, i da su se oni morali ugasiti. Da li je to baš tako?! Pritom se oni pozivaju na ukaz apostola Pavla koji navodno ukazuje na nestanak duhovnih darova: »Ljubav ne prestaje nikada. Ako je dar proroštva – biće okončan, ako je dar jezika – prestaće, ako je znanje – nestaće. Jer /sada/ delimično saznajemo i delimično prorokujemo; kada pak dođe ono savršeno, prestaće ono delimično. Kad sam bio dete, govorio sam kao dete, mislio sam kao dete, zaključivao sam kao dete. A kad sam postao čovek, prestao sam s detinjarijama. Jer sad gledamo kao pomoću ogledala – u zagonetki, a Onda ćemo licem u lice. Sada saznajem delimično, a onda ću saznati potpuno, kao što sam i sam potpuno poznat. Sada pak ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; a ljubav je među njima najveća.« ('Korinćanima', I, 13:8-13) – Ko hoće videti, može da vidi, kako apostol Pavle ukazuje da će nekadašnje delimično prorokovanje prestati, a doći će vreme savršenog prorokovanja i savršene spoznaje. Upravo će to biti vreme Posletka, kada će Gospod podići najveći broj Svojih proroka, i najveće Svoje proroke.
U sunitskoj islamskoj telogiji Muhammed se uzima kao poslednji Božiji prorok i poslanik – verovesnik (Al-Qur’an, 33:40). I u oko 150 hadisa (a trideset od njih se nalazi u ‘pouzdanim’ zbirkama hadisa poznatim kao Kutub-i-sitta) se iznosi da je Muhammed poslednji Alahov verovesnik. Danas, nekih 13,5 stoleća posle Muhammeda, data tvrdnja se mnogo jasnije može videti kao bizarna i besmislena, jer Svoje proroke će Gospod na kraju staroga sveta, u vremenu velikih nevolja i iskušenja, itekako opet trebati podignuti
Indijski Mongol Mirza Gulam Ahmed Kadijanij (1835.-1908. g. ne.), iz čijeg učenja su nastale islamsko-mondijalističke sekte ahmedije i kadijanije, proglasio je sebe poslednjim Allahovim poslanikom i najvećim čudotvorcem; u svojoj knjizi ‘Hakika-tul-Vahj’ (na 148. stranici) on iznosi: »U ovom Ummetu Allah je stvorio Mesiju superiornijeg Isau. Kad bi on /Isus/ bio živ danas, ne bi mogao činiti ovo što ja činim. Čudesa koja ja činim ne bi se mogla naći kod njega.«
Ako se pogleda ‘Knjiga proroka Joila’ i patmoska ‘Apokalipsa’, jasno se da zaključiti da će Gospod Ljubavi na kraju staroga sveta, pred svoj Slavni Dolazak, podići mnoge proroke, kao što će i Satana podići svoje glasnike. Jer gde su velike nevolje i velika iskušenja – tu je i velika Božija pomoć. I u samom Al-Qur’anu se, u suri Al-Istra ukazuje (od strane onostranih inspiratora iz Podnebesa): »Mi nijedan narod nismo kaznili dok poslanika nismo poslali.« (Ajet 15) – A druge strane najavljuju se kazne za mnoge narode pred Smak sveta. Pa kako će te narode Allah 'kazniti'; a neće im poslati proroka koji će ih opomenuti i ukazati im na Put Svetla, jer nijednog navodno više 'nema' posle Muhammeda?!
Da bi neki čovek bio i pokazao se kao Božiji prorok, bio pozvan za trubu Najvišeg Neba, on mora doći sa Neba noseći predodređenost, sveti nalog u duši, nalog služenja u Poduhvatu Spasenja. Takav čovek mora požrtvovano i čisto da živi, da bi bio i na Zemlji izabran za Božijeg miljenika. Da li bludnici i razbojnici mogu biti Božiji proroci? Ko ne živi čisto i sveto on nikada ne može biti Božiji harismatik, prorok, iscelitelj, videlac, ... Ponajmanje neki pljačkaš i ubica. Da razbojnici mogu biti proroci, onda bi Bog onu dvojicu razapetih na Golgoti pored Isusa za to podigao.
Jedan ‘svetački’ literalni prikaz Muhammeda kao propovednika
Čovek može da greši, i on greši, i dok živi u dubokom grehu Bog ga nikada neće koristiti kao Svoju rukavicu i Svoju trubu na zemlji. Muhammed je od početka do kraja grešio, umro je u grehu i sa grehom. Isus je svaga živeo bezgrešno, i zato je mogao čak i mrtve da vraća u zemaljski život: »Zatim Isus ode u grad zvani Nain, a s njim su išli njegovi učenici i mnogo naroda. A kad se približio gradskim vratima, gle, iznosili su mrtvaca, jedinca sina njegove majke koja je bila udovica, i s njom je bilo mnogo sveta iz grada. A kada je Gospod vide, sažali se na nju i reče joj: "Ne plači". – Tada priđe, dotače mrtvački sanduk, nosioci pak stadoše, i reče: "Mladiću, tebi govorim, ustani". – I mrtvac sede, te poče da govori, i dade ga njegovoj majci. A strah je obuzeo sve, pa su slavili Boga govoreći: "Veliki prorok se pojavio među nama", i: "Bog je posetio svoj narod." – I raširi se ovaj glas o njemu po svoj Judeji i po svoj okolini.« (‘Luka’, 7:11-17)
Muslimanske apologete opravdavaju Muhammedova ubijanja i pustinjska divljanja izgovorom da su i starozavetni Božiji proroci, na primer Mojsije i Mojsijev naslednik Jošua sin Nunov, ubijali i pozivali na ubijanja i osvajanja. Mojsiju se pripisuju navodne pogromaške reči kako postupiti sa midjanskim zarobljenicima: »Svu mušku decu pobijte! A ubijte i svaku ženu koja je poznala muškarca! A sve mlade devojke koje nisu poznale muškarca ostavite na životu za se.« ('Brojevi', 31:17-18) – Isti zloduh koji je inspirisao redaktore mojsijevskih spisa, inspirisao je u Arabiji i Muhammeda. – I kvazihronološka 'Knjiga Jošue/Isusa Nunova’ nema gotovo ništa zajedničkog sa prorokom Jošuom; ona je jedna literalna grozota, izmišljotina kasnijih stoleća, a takve izmišljotine judejskih sveštenika i pisara i samog Gospoda predstavlja Ubicom i Zatornikom. Bog kaze 'Ne ubij!' Ako On to kaze, to je univerzalna zapovest, i zapovest za sve, pa i za Njega Samog, jer niko nije iznad Zakona i Kosmičkog Reda. Da sam Gospod ne poštuje Svoj Zakon, On to ne bi mogao ni od nas da traži. Ni Isus Hrist se nije stavio iznad istinskog Očevog Zakona koji je dat Mojsiju i Prorocima, već je dosao da ga osvetli u svome izvornom obliku, nadogradi i da ga uzorno ispuni; i On svagda poziva da se vrše Božije Zapovesti, jer samo vernost Zakonu čoveka prosvetljuje, umudruje i spašava. Nijedan Božiji prorok i pomazanik nikada nije nemilosrdno i zatornički ubijao, jer Bog ne pomazuje i ne nadahnjuje ubice, već one koji čuvaju, i spasavaju, i poštuju život koji je On dao i koji održava. Dakle, tekstovi koji su Mojsija, Jošuu, Iliju, Jeliseja, Davida,... predstavljali serijskim i nezasitim ubicama imaginacioni i promulgacioni produkt su ostrašćenih i opsednutih duša koji su se uvek borili protiv proroka i čiste Božije reci, koji su Tamu predstavljali kao ‘Svetlo’ i Svetlo kao ‘Tamu’, koji su bili instrumenti lažnog Svetlonoše, Krvnika ljudskog. Dobar deo starozavetnih spisa (u obliku kakve ih imamo danas) redigovao je i diktirao je, i inspirisao je, kao i ‘Kuran’ isti (zlo)duh! Zato se i može reći: džihad ideologija koja sanja o svetskom halifatu, militantni i paganizirani judaizam, i pogromaško krstaštvo su jedno pred Bogom, jedna ista gadost podignuta protiv Duha Lubavi i Harmonije. Kada se zlo hoće opravdati pozivanjem na Božije Ime, kao što je to činio Muhammed, krstaši i inkvizitori, te brojni znani i neznani judejski starozavetni pisari i sveštenici zarobljeni u predstave o krvnim žrtvama, onda je to nešto najstrašnije: sušta hula na Duha Svetoga, ... Zato i ‘Kuran’ u biti predstavlja zbirku grozomornih satanskih stihova! I ono sto u njima prividno odgovara istini, nije (sušta) istina, jer nije od Istinitog i ne nosi svetlost Istine.
Kako se čisto i sveto živi, to je najbolje pokazao Bogočovek Isus Hrist, Apostoli i poapostolski hrišćani. Koga su oni ubili, opljačkali, poharali, ...? Božije ispovednike i svedoke su proganjali i raspinjali suludi rimski imperatori, bacali su ih pred zveri, palili ih kao buktinje, i oni se ipak nisu odricali Hristovog Imena i Hristove Žrtve, sve su časno podneli, bez i pomisli da se oružano svete ili da, nedaj Bože, isteruju oružjem neku svoju pravdu. (A opet, Božiji Zakon im daje pravo da kada ne mogu drugačije, i oružanom silom zaštite slabe i nemoćne.) Znali su za zakon retribucije: ko mač potegne, od mača će stradati. Proslavljajući Boga svojim trpljenjem, pustili su da se njihovi neprijatelji vlastitim bezakonjem razotkriju, svežu i porobe.
Po kuranskim izmišljotinama, Isus je navodno najavio dolazak Muhammeda kao slavnog ‘Božijeg proroka’: »O sinovi Izraelovi, ja sam vam Allahov poslanik da vam potvrdim pre mene objavljeni Tevrat, i da vam donesem radosnu vest o poslaniku čije je ime Ahmad, koji će poslije mene doći.« (61:6)
Svi veliki Božiji proroci unapred su najavljeni. Isusa Hrista najavili su mnogi starozavetni proroci, a Jovan Preteča je Ga potvrdio kao Božijeg Pomazanika i Miljenika. Gospoda je prorekao i Mojsije, najavio je dolazak Božijeg Izabranika u Izraelu: »Proroka kao što sam ja, iz tvoje sredine, od tvoje braće, podignuće ti Jehova, Bog tvoj: njega slušajte!« ('Ponovljeni Zakon', 18:15) Prvomučenik Stefan ukazuje da se te Mojsijeve reči nedvosmisleno odnose na Isusa Hrista, koga je tvrdokorni jevrejski narod odbacio: »Ovoga Mojsija, koga su se odrekli rekavši: "Ko je tebe postavio za gospodara i sudiju”, njega je Bog preko Anđela, koji mu se javio u kupini, poslao za Gospodara i Izbavitelja. On ih izvede učinivši čuda i čudne znake u zemlji egipatskoj, i u Crvenom moru, i u pustinji četrdeset godina. To je Mojsije koji je rekao sinovima Izraelovim: "Bog će vam podići Proroka iz vaše braće kao što je podigao mene". To je Onaj koji je u zboru u pustinji bio s Anđelom, Koji Mu je govorio na Sinajskoj gori, i s očevima našim; On je primio žive reči da ih vama da.« ('Dela', 7:35-38) – Sličnost o kojoj se govori aludira na duhovnu proročku veličinu. I Mojsije i Isus su veliki Božiji proroci u Izraelu. Pre Stefana i sam veliki apostol Petar je u Solomonovom Tremu ukazao da se u Izraelu, Hrist, kao najavljeni prorok od Mojsija, treba prihvatiti i poslušati: »... Bog je na taj način ispunio što je unapred javio ustima svih proroka: da će njegov Hristos postradati. Pokajte se stoga i obratite se, da vam se izbrišu gresi, da bi od Gospoda došla vremena odmaranja, te da pošalje Isusa Hrista koji vam je unapred određen, Koga treba Nebo da primi do vremena kada će se uspostaviti sve što je Bog od davnih vremena rekao ustima Svojih svetih proroka. Mojsije je, naime, rekao: "Gospod Bog podići će vam od vaše braće proroka, kao što je podigao mene; njega poslušajte u svemu što god vam kaže. A svaka duša, koja ne posluša toga Proroka, biće istrebljena iz naroda". Ove dane nagovestili su i svi proroci od Samuela i dalje, koliko god ih je govorilo. Vi ste sinovi Prorokâ i Saveza koji je Bog sklopio sa vašim ocima govoreći Avraamu: "U tvom potomstvu biće blagosloveni svi narodi na zemlji". Bog je prvo vama podigao Svoga Slugu i poslao ga da vam donese blagoslov, time što će svakog od vas odvratiti od zlih dela vaših.« ('3:18-26)
Pred svoju smrt, Paul Ricaut (umro 1700. godine), plodni engleski spisatelj i diplomata, koji je odlično poznavao prilike u Turskoj carevini (u kojoj je proveo 24 godine), objavio je veliko delo koje razmatra istoriju Turske od 1679. do 1699. g. ne. (The History of the Turks ...). Mnoge podatke o islamu Ricaut je dobio od poturčenog Poljaka Alberta Robovskog, koji je u Turskoj proveo već 19 godina. On podrobno piše o mnogim sektama u islamu, pa pored ostalog i o bosanskim bogumilima koji su uveliko prešli na islam, koji žive kao vojnici na krajinama Ugarske i Bosne, te koriste evanđelje na slovenskom jeziku i nastoje da čitaju ‘Kuran’ na arapskom jeziku, nazivajući ih Poturima. Tako Paul Ricaut za njih iznosi i da veruju da je Muhammed onaj Duh Sveti čiji dolazak je Isus najavio Svojim Apostolima i Učenicima, a da je spuštanje Duha Svetog na Pedesetnicu bio anticipacioni obraz i simbol, odnosno predznak pojave Muhammeda (knj. II, pogl. 12, prg. 6). – U Evanđelju se Duh Sveti jasno prikazuje kao impersonalni Bog, Život, Najviša Sila, i velika je besmislica da se On vezuje za pojavu Muhammeda, koji je se predstavljao 'samo' Božijim poslanikom, ne i Bogom u telu. Kod nekih gnostika slična zabluda je takođe provejavala: naime verovali su daje Hrist Isus samo jedna manifestacija Božanstva, a da sledi dolazak novog Božijeg poslanika.
Bosanski Poturi su evanđeljski helenski termin Paraklet-os ('branitelj', 'posrednik', 'utešitelj') tumačili tako da on navodno znači isto što i Ahmad (od arapskog korena HMD: 'mnogo hvaljen', 'najslavniji'), a imena ’Ahmad i Muhammad su po značenju istovetna. U osnovi cele nakaradn lingvalne konstrukcije stoji nerazlikovanje fonetski sličnih helenskih reči. Naime u grčkom ho parákltos znači 'utešitelj' a periklytoós 'slavan'. Ono što znači parakletos Poturi su projektovali na periklitos, i to povezali s imenom ’Ahmad i Muhammad. Tako se ukorenila jedna besmislica koje se i danas mnogi muslimani naivno i koprcavo apologetski drže. (Oni još 'tumače' kako je reč 'Duh Sveti' (u ‘Jovan’, 14:16-17) – u arapskom: rahmetulil alemin, dodata tek kasnije posle reči 'tešitelj', koja navodno ukazuje na Muhammeda. Isus ne ukazuje na 'nekog' ko dolazi od Boga, već na Silu koja ishodi iz Boga Oca i u obilju dolazi ljudima, vernima. Izloženo 'tumačenje’ neomanihejaca bogumila je verovatno još starije, i potiče od nekadašnjih pavlikijana koji su od XI stoleća prelazili na islam u Maloj Aziji.
U Muhammedovoj Knjizi, odnosno Knjizi njegovih poklonika, stoji da je njihov bog pored ostalih, u ovome svetu kao poslanika (i proroka) imao i Adama: »Posle ga je gospodar njegov izabranikom učinio, pa mu oprostio i na pravi put ga uputio.« (20:122) Zanimljivo ...! Ako je Adam, po starozavetnom predanju bio prvi čovek, kome je on to proricao i prenosio volju Allaha? Pred kojim narodima i rodovima i plemenima je istupio kao 'Božiji prorok' i upozoravao ih na Kijametski dan – 'skori smak sveta' (jer proroci i poslanici dolaze 'samo' pred velike nedaće)? Kakav je to ‘izabranik’ i ‘poslanik’ koji je zbog svoga greha isteran iz Raja, Edena? I koju Knjigu je Adam kao prorok doneo i objavio?
Oslanjajući se na narodna predanja koja su veličala makedonskog osvajača Aleksandra Velikog (čiju majku je po legendi oplodio ovnoglavi bog Amon), koga naziva Du al-Qarnajn – ‘Dvorogi’, a tako ga i drevni novčići prikazuju) Muhammed je čak i ovog homoseksualnog mnogobožački nastrojenog pogromaša (koji mu je u osvajačko-borbenim pretenzijama, ratničkom širenju ‘prave’ vere, bio vrlo sličan) proglasio Allahovim prorokom; tako sura ‘Pećina’ opisuje kako Aleksandar idući sa vojskom prema Istoku vidi gde Sunce (koje noću ‘miruje’ ispod Allahov presto) zalazi u mutan izvor (- očigledno je da Muhammed zemlju doživljava kao ravnu ploču – 79:30), a tamošnjem življu preti da će biti kažnjeni ako ostanu mnogobošci; potom ide na Zapad do naroda nad kojim Sunce izlazi; potom čini zaštitničko čudo nepoznatome narodu: između planina podiže gvozdeni zid kako bi ga zaštitio od najezde naroda Goga i Magoga: »Kad stiže imeđu dve planine, nađe ispred njih narod koji je jedva govor razumevao. "O Zulkarnejne," – rekoše oni – "Jedžudž i Medžudž čine nered po Zemlji, pa hoćeš li da između nas i njih zid podigneš, mi ćemo te nagraditi." – "Bolje je ono što mi je gospodar moj dao" – reče on. "Nego, samo vi pomozite meni što više možete, i ja ću između vas i njih zid podići. Donesite mi velike komade gvožđa!" I kad on izravna dve strane brda, reče: "Duvajte!" – A kad ga usija, reče: "Donesite mi rastopljen bakar da ga zalijem." – I tako oni nisu mogli ni da pređu niti su ga mogli prokopati.« (18:93-97) – Priča o ovom Aleksandrovom 'čudu' izvedena je iz znamenitog 'Romana o Aleksandru', koji je opet baziran na 'Delima Aleksandrovim' od Kalistena (druga polovina IV st. se.), koji je pratio Aleksandra Velikog u njegovom pohodu na Istok: »Opet Aleksandar zazva boga. I usliši gospod bog njegovu molitvu i zapovedi dvama bregovima kojima je ime Dojke severa, i primakoše se jedan drugome sve do udaljenosti dvanaest lakata. I načini Aleksandar bakrena vrata, i namaza ih asinhitom, da ako bi hteli otovriti vrata gvožđem ne uzmognu; ili ako bi hteli razvaliti vatrom, odmah bi vatra utrnula. /.../ Jer ti prokleti, gnusni i najgadniji narodi služe se svim zlim magijama.« – I na kraju svoga pohoda, po kuranskoj reči, Aleksandar veliča samog Allaha: »"Ovo je blagodat gospodara moga!" – reče on. "A kada se pretnja gospodara moga ispuni, on će ga sa zemljom sravniti, a pretnja gospodara moga će se, sigurno, ispuniti".« (18:98) – Verujući u kuranske nebuloze halifa Omar je čak poslao i ljude da 'pronađu' Aleksandrov zid!
Muhammed uvodi, za povest i drevne hagiografije, sasvim nepoznate proroke, kao što su Idris (tobože 'Enoh') Hud i Salih. Prorok Samuel se pominje na takav način, da ukazuje na nepoznavanje njegovog imena (2:246-248).
Muhammedu se iznosi da je Đavo ranijim prorocima u reči ubacivao svoje laži: »Pre tebe mi nijednog poslanika i verovjesnika nismo poslali, a da Šejtan nije, kad bi on što kazivao, u kazivanje njegovo nešto ubacio; Allah bi ono što bi Šejtan ubacio uklonio, a zatim bi reči Svoje učvrstio, Allah sve zna i mudar je, da bi ono što je Šejtan ubacio učinio iskušenjem za one čija su srca bolesna i za one čija su svirepa, a nevernici su, zaista, u beskrajnoj neslozi, i da bi oni koji su znanjem obdareni spoznali da je ‘Kuran’ istina od Gospodara tvoga, pa u njega poverovali i da mu srca njihova budu sklona. A Allah će vernike, doista, na pravi put izvesti.« (22:52-54) – Kada Bog ispuni Svojim Duhom i počne govori kroz svoga proroka, to dakako nikakva demonska sila ne može omesti i izvitoperiti. No ono što je prorok, Božiji čovek objavio i zapisao, to satansko može izmeniti, prekriti i sakriti. To je i ono uvek radilo i često uspevalo. Muhammed, govoreći i drugim prorocima 'podloženim' satanskom uticaju, zapravo govori o sebi.
Muhammed, koji je spojio arapsko mnogoboštvo, arijansko hrišćanstvo i midraško-legendarni judaizam i napravio "izvornu" Avrahamovu veru, nekad se predstavlja i kao prorok-reformator. Koju istinsku reformu je on preduzeo i ostvario? Je li ukinuo mnogobožačko žrtvovanje životinja? Je li ukinuo uzimanje ljudi u ropstvo? Je li ukinuo mnogoženstvo? Je li ukinuo rogobatno pokrivanje žena kao kod pagana (33:33)? Sklonio je nekoliko mnogobožačkih idola, na račun svoga idola i paganskog boga Allaha; poboljšao je samo neznatno nasledna prava žene (čije svedočenje, po 'Kuranu', nije po snazi jednako muškom: 2:282) i zauzeo se da se novorođena deca manje ubijaju, jer je računao da će ekspanzivnom džihadu trebati meso za borbu. Svaki prorok se poznaje po svojim plodovima.
Gospod Ljubavi, Hrist Otkupitelj, upućuje judejce na pouzdanost čudesa koja je pokazao: »Ako ne verujete u Mene, verujte bar u čuda.« ('Jovan', 10:38)
Bog nevernom ljudskom rodu ne nameće Svoja čudesa, On ih ne daje kada ih podozrivi ljudi ucenjivački traže, On ne daje čuda radi njih samih, već da bi njima potvrdio i osvedočio Svoje poslanike pred onima koji hoće i mogu da poveruju i budu verni, čija srca je dotaknula reč iz Istine.
Kao što postoje lažni i istinski proroci, tako postoje i lažna i istinska čudesa. Istinska čudesa osvedočavaju moć Istinskog Boga, lažna su tu da zavedu neutemeljene duše željne senzacija i pompe, koje neće da najpre vide univerzalna Božija čudesa iskazana kroz sliku stvaranja. Sam Hrist upozorava na lažna čudesa lažnih mesija Posletka koji će pokušati da zavedu i same Božije izabranike ('Matej', 24:24). Pavle ukazuje na pojavu Velikog Bezakonika čije će delovanje biti praćeno »čudnim znacima, i lažnim čudesima.« ('Solunjanima', II, 2:9)
Božija čudesa, Božija znamenja, darovi Duha Svetoga pokazuju Njegovu svemoćnost, Njegovu Slavu, potvrđuju istinitost Božijih proroka koje je ispunjavao i nadahnjivao i vodio Duh Božiji. Naravno, nijedno čudo Božiji prorok ne čini sam iz sebe, već uvek po Božijoj volji i Božijom Snagom: »I pre tebe smo poslanike slali, i žene i porod im davali. I nijedan poslanik nije donio nijedno čudo sobom, već Allahovom voljom.« ('Kuran', 14:38)
Svi veliki Božiji proroci osvedočili su darove primljene od Boga kroz čudesa. Mojsije izvodi brojna čudesa Božijom Silom, pored ostalog pretvara štap u zmiju ('Izlazak', 4:2-4). Prorok Elisej materijalizuje ulje u sudovima ('Kraljevi', 2:4-7) – Svi apostoli pokazuju čudotvornu moć, o čemu 'Dela Apostolska' svedoče. Ipak, čudesima je najviše Boga proslavio Hrist Gospod: On najpre pretvara vodu u neopojno vino, oživljava mnoge mrtve (pored ostalog i Lazara iz Betanije koji je čak 4 dana ležao u grobu), On hoda po vodi, materijalizuje hleb za hiljade ljudi, čudesno se sklanja od svojih gonitelja, isteruje demone iz opsednutih, leči bolesne i gubave, i na kraju čak i Vaskrsava iz Hada i groba.
I sam Al-Qur’an priznaje Isusova čuda, neka čak i izmišljena, kao ono gde Isus navodno (kao dete) pravi vrapca od zemlje, što je epizoda preuzeta iz apokrifnog 'Evanđelja Detinjstva': »Donosim vam dokaz od gospodara vašeg: napraviću vam od ilovače nešto poput ptice i dunućuu nju, i biće, voljom Allahovom, prava ptica. I isceliću slepa od rođenja, i gubava, i oživljavaću mrtve, voljom Allahovom, i kazivaću vam šta jedete i šta u domovima svojim gomilate; to će, uistinu, biti dokaz za vas, ako pravi vernici budete.« (3:49) Naravno i evanđeoske redakcije pripisuju Isusu izmišljena čuda, kao ono s navodnim proklinjanjem smokve koja nije prevremeno donela plodove. Ako je je, po 'Kuranu', Isus mogao iz nežive tvari, ilovače, da napravi živo biće, pticu, koja je to onda ludost na delu da se se odbacuje Njegovo Boštvo, kad stvaranje novoga života pripada samo Božijoj Moći? – »Oni kojima se vi, pored Allaha, klanjate ne mogu nikako ni mušicu stvoriti, makar se radi nje sakupili.« (22:73)
Koje čudo je 'prorok' Muhammed za svoga života pokazao, izveo, da bi njime potkrepio reči koje su dolazile preko njega? Nijedno! To najbolje potvrđuje da nijedan Božiji dar nije imao. – U Njegovo vreme Allah je navodno izveo jedno čudo: Mesec je raspolutio, kao znak Posletka: »Bliži se Čas /Suda/ i Mesec se raspolutio!« (54:1) – No, i dan danas Mesec stoji u jednom komadu, i Jevreji prema njemu formiraju svoj kalendar. I nijedan drugi spis, osim 'Kurana', ne svedoči o jednom takvom kataklizmičkom kosmičkom dešavanju.
Da li je Muhammeda, kao 'pravednika', Gospod vazneo u Nebo, kao što je vaznesen Patrijarh Enoh ili prorok Ilija. Nipošto.
I prost živalj Arabije znao je i slutio je da velikog Božijeg proroka-učitelja treba da prate čudesni znaci: »Oni, čak, govore: "To su samo smušeni snovi; on ga izmišlja; on je pesnik; neka nam donese kakvo čudo kao i nekadašnji poslanici"!« (21:5)
Muhammed je bio na velikoj muci pred zahtevima svetine da im pokaže neko čudo kako bi u njega poverovala: »... I govore: "Nećemo ti verovati sve dok nam iz zemlje živu vodu ne izvedeš; ili dok ne budeš imao vrt od palmi i loze, pa da kroz njega odasvud reke provedeš; ili dok na nas nebo u parčadima ne oboriš, kao što tvrdiš; ili dok Allaha i meleke kao jamce ne dovedeš; ili dok ne budeš imao kuću od zlata, ili dok se na nebo ne uspneš; a nećemo verovati ni da si se uspeo sve dok nam ne doneseš Knjigu da je čitamo".« (17:90-93)
Kuranski izgovor za odsustvo istinskih znamenja nalazi se u pretpostavci da bi ona bila izlišna zbog nespremnosti naroda za njih: »A da ne šaljemo čuda, zadržava nas samo to što drevni narodi nisu u njih poverovali.« (17:59)
Muhammed je morao stalno da ponavlja da njegovo somnambulsko 'profetsko poslanstvo' po pitanju čudesa predstavlja izuzetak: »... I govore: "Zašto mu od gospodara njegova nisu neka čuda poslana?" – Reci: "Čuda su jedino u Allaha, a ja samo jasno opominjem."« (29:50)
Pošto ne nalaze u 'Kuranu' opisano nijedno Muhammedovo čudo, muslimanske apologete utešno i gromopucatelno izjavljuju da je najveće »čudo« (mudžiza) njihovog proroka samo primanje 'Kurana'. Kurana sa sijaset suprostavljenosti, plagijata, besmislica i smejurija! Takva "čuda" poput ‘Kurana’ danas u sinkretičkom Pokretu za Novo Doba (The New Age Movement) postoje na hiljade, ... Sve same objave u kome govore razni bogovi i bogčići, odnosno demoni i satanizirane duše raznog ranga ... Po muslimanima ispada da se Istina i čudo međusobno suprostavljaju; no Istina i istinska čudesa samo se međusobno dopunjuju i potvrđuju. Onaj ko veruje u Istinu veruje i u istinska čudesa. Onaj ko živi sa haosom u duši, kroz njega svetu ne može doći nijedno čudesno znamenje, niti on može videti dubine Božijih čudesa.
Niko no ne vodi podvižnički i zakonit život, ne može biti ispunjen Duhom, od Koga dolaze sva istinska znamenja. Mnogi Arabljani su se sablažnjavali slušajući Muhammeda kako se izdaje za proroka, i gledajući ga kako posvetovljeno živi: »Šta je ovom ’poslaniku’, on hranu uzima i po trgovima hoda; trebao mu se jedan melek poslati da zajedno sa njim opominje.« (25:7) – Ljudi bistra oka Muhammedovim sledbenicima su jasno ukazivali da su se našli na vrlo pogrešan put: »Vi samo začarana čoveka slijedite!« (25:8)
Religija bez misticizma, kontemplativnog i meditativnog života je laž. Takav religijski kult bez misticizma i asketike nametao je i prezentovao je Muhammed, čija su čula (time i um) bila zarobljena samo blještavilom i ugođajima ovoga sveta. Kasnije su sufiji preuzeli neke mističarske elemente i poglede od hrišćanskih podvižnika i manihejaca, i dali izvesnu kvazimističnu dimenziju islamu, kako bi nekako zaveli i pridobili i duše sa višim aspiracijama. U šta je se danas survao i sufizam, najbolje vidimo na primeru Rumijevog Mevlevskog derviškog reda: fakirizam i plesni teatar. Tako se u poljskoj hronici (preradi iz XVII stoleća) 'Janičarske uspomene' ukazuje da je Sultan Murat Drugi bio derviš, pa se za ove islamske turske redovnike iznosi i sledeće: »Ovih pravila oni imaju četiri, a svako pravilo ima svoje naročite praznoverice i gluposti. Jer jedni idu bosi, bez pantalona, u iskrpljenim mantijama, s visokim i pljosnatim kapama od abajlije, uokvirenim unakrst nečim zelenim. Na mantijama su skutovi isto tako zeleno opšiveni; ni u ceremonijama se ne slažu s drugima. Drugo pravilo je što priplodne udove zatvaraju u nekakvo gvožđe ili pak mesing, zavetuju se da budu čisti i poštuju i druge ceremonije različite od drugih. Treće pravilo je što kose puštaju, ništa ne govore, ili retko, zabavljaju se frulama, svirajući na njima žalosne melodije, ljude zabavljaju, snove tumače, izmišljajući govore razne pesme i održavaju isto tako neke ceremonije kaluđerske od drugih različite. Svako od ovih pravila ima svog pretka, kojega spominju s poštovanjem, u izvesno vreme obilaze njihove grobove. Ovaj red, u kojem je car bio u Ikoniji, ima starešinu i k njemu odlaze i zovu ga hazret-i-mevlana, a sami se po njegovom imenu nazivaju mevleniler; ovi su tu postavljeni napred i oni održavaju sama, to jest morenje tela skakanjem, vrtenjem, potskakivanjem, hukanjem, da čak ponekad padaju i onesvešćuju se; dešava se da i umiru, a ko na toj ceremoniji umre, smatraju ga za svetitelja i s velikom ceremonijom ga sahranjuju, dotičući se njegova tela; potom pohađaju njegov grob. Među ženama ima takođe takav red; imaju isto tako starešinu, koja njih isto tako ima; radi molitava se skupljaju kod nje, a ona im pripoveda, a sve slušaju, onda isto tako obavljaju sama, to jest zamaraju se na isti način kao i drugi, ali je malo među njima takvih koje bi baš iz verskog žara tamo išle, već jedna radi druge, jer su tako zaljubljene jedna u drugu, da muškarac nikad ne može tako zavoleti kao one među sobom, tako da do ludila dolaze; mnogo se izlažu opasnosti jedna za drugu, a svaka od ovih koja ume da se zahvali, odbacujući vremenom ovo, čoveka se hvata, i tako kao što su muškarci Sodomljani, tako su i žene. Takva su pravila u Turskoj.«
Islamski kultni život je potpuno profanisan: od pranja vodom koja čiste samo telo do licemernih javnih molitvi, koje je Isus osudio: »I kada se molite, ne budite kao licemeri; jer oni rado mole stojeći u sinagogama i na raskršćima, da se pokažu ljudima; uistinu vam kažem: primili su platu svoju. A ti kada se moliš, uđi u svoju odaju, zatvori vrata i pomoli Ocu svome u tajnosti; i Otac tvoj koji gleda u tajnosti ispuniće ti.« (‘Matej’, 6:5-6)
Muhammedovo ‘uzdizanje’ u nebo na konju Buraku
Kako svaki težak greh, i pored dijaboličko-'zaštitničkih' intervencija iz Hada, na kraju donosi bolest i ispaštanje, to je i Muhammed krajem maja 632. godine počeo da se žali na jake glavobolje. Epilepsija je napredovala a i ranije davanje otrova u jagnjeće meso od strane jedne Jevrejke su učinili svoje. I on je umro trinaestog dana rebiul-evvela jedanaeste hidžretske godine, odnosno 8. juna 632. godine; sahranjen je blizu kuće svoje najmlađe žene Aiše. Predaja i narodne fantazije su kasnije izmislile da je ovaj na belom konju uzašao na Nebo, Ahiret ... U 'Božanstvenoj komediji' Dante to 'nebo' vidi u Podzemlju (‘Pakao’, pevanje XXVIII, 31-63), među onima koji su ga i odatle nadahnjivali! Inače, u vremenu kad je umirao Muhammed, u Arabiji su se pojavila još tri lažna proroka: U Jemami – Musejleme ibn Habib, Kezzab, u Nedždu – Tulejh ibn Huvejlid, u Jemenu – Esved al-Ansi. No protiv Muhammedovog borbenog kulta, koji je već stekao brojne sledbenike, nisu imali veću šansu za šire zavođenje narodnih masa. – Kada je u jednom predgrađu Medine, pre Muhammedovog pohoda na Tabuk 9. godine po hidžri, ‘prorok’ Abu Amir (koji je kasnije umro u Siriji) sagradio bogomolju, Muhammed je naredio svojim ljudima da je sruše (‘Kuran’, 9:107).
Kada je Muhammed umro, njegovi sledbenici su bar tada očekivali da se desi neko čudo sa njim. Znamo da su Božiji proroci Enoh, Ilija i Mojsije još za života preobraženi i vazneseni u Nebo. Isus je čak i Svoje mrtvo telo preobrazio, uzdigao iz truležnosti. Muhammedov naslednik Omar je čak svima, koji kažu da je ‘Prorok’ umro, pretio ubistvom; smatrao je da je Muhammed, poput Mojsija, samo na 40 dana otišao kod Boga. Muhammedov tast, Abu Bakr, priveo je sve realnosti, podsetivši ih kuranskim rečima da i ‘prorok’ Muhammed mora da oseti žalac smrti: »Muhammed je samo poslanik, a i pre njega je bilo poslanika. Ako bi on umro ili ubijen bio, zar biste se stopama svojim vratili?« (3:144) – »Ti ćeš, zacelo, umreti, a i oni će, takođe, pomreti, i posle, na Sudnjem danu, pred gospodarom svojim ćete se jedan s drugim prepirati.« (39:30-31) – Inače, čuvari Muhammedovog groba, bar od XII stoleća, bili su prevashodno evnusi, muhanaturi.
Blaz Paskal lepo ocrtava Muhammedovu ‘harismatičnost’. »Svaki čovek može da učini što je učinio Muhammed; jer on nije činio čuda, nije bio predskazan; ni jedan čovek ne može da učini što je učinio Isus Hristos.« ('Misli', 600)
Islamska propaganda, koju prihvataju čak i neki ‘hrišćani’, protura tezu da su zahvaljujući ‘proroku’ Muhammedu i islamu, Arapi doživeli naučni i kulturno-umetnički procvat. Taj srednjovekovni ‘procvat’ dakako nije došao preko kultivacije nazadnjačkog Muhammedovog učenja, već samo zahvaljujući oživljavanju helenskog klasicizma (prevođenjima Platona, Aristotela, Hipokrata, Galena, Plotina) i preuzimanju bizantijskih gledišta. Da su Arapi i muslimani verno i odano sledili Muhammedovo nazadnjaštvo, da nisu uspeli da naprave nešto razvodnjeniji islam, danasi ih možda i ne bi bilo: izginuli bi svi u ratovima i džihadima za utopiju zvanu vaseljenska halifatska imperija. Tek su moderni islamski ekstremisti i teroristi oživeli istinski i izvorni islam.
Post je objavljen 10.01.2011. u 21:09 sati.