Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/harekrisna

Marketing

Swami Prabhupada (Abhay Charanaravinda De)

Prevodi od kojih se diže kosa na glavi

Abhay Charanaravinda De je rođen u Indijskoj Kalkuti 1896. g. Dok je radio kao mladi hemičar u Kalkuti upoznao je svog budućeg duhovnog učitelja – Bhaktisiddhanta Sarasvati Thakura Goswamija, koji je osnovao šezdeset i četiri vedska instituta (Gaud+ya Matha). Videvši u Abhaju duhovni potencijal i entuzijazam (devociju) Sarasvati ga 1933. g. u Allahabadu i zvanično inicira za svog učenika, te ga pridobija da na engleskom jeziku preduzme širenje vedskog znanja. I tako Abhaj 1944. g. započinje pisanje i izdavanje (na engleskom jeziku) magazina Back to Godhead (‘Povratak Boštvu’) i piše komentare za ‘Poj boga Krišne’ (Bhagavad-G+t). Od strane Sarasvatijevog Gaudija Vaišnava Društva (Gaud+ya Vaisnava Society) 1947. g. dobija titulu Bhaktivedanta za svoju “upućenost” u vedsku filosofiju.

Sa 54 godine života – 1950. godine, Abhaj (Prabhupada) napušta porodični život (prihvata sannjasu), i odlazi u hram Radha–Damodara u ‘sveti’ grad Vrindavanu (Vrndvan), gde nastavlja svoju spisateljsku delatnost: započinje prevod i komentare drevnog sanskritskog duhovnog epa ‘Šrimad-Bhagavatam’ – ‘Bhagavat Purane’, koji sadrži nekih 18.000 stihova. Naravno, iz Prabhupadinih tobožnjih ‘prevoda’ ne mogu se izvlačiti nikakvi ozbiljni i studiozni zaključci, jer su to zapravo prepričavanja (sa mnogo dometanja), postavljana u službi odbrane i razvoja njegovog viđenja vedskog misaonog blaga. Prabhupadini sledbenici, koji svoga ‘božanskog’ učitelja, svamija (sanskrit: swami = ‘gospodar’, koji je se sjedinio sa svojim istinskim jastvom – swa, u značenju: ‘časni’, ‘poštovani’) zovu Šrila (Śr+la) Prabhupada, i Śri Śr+mad A. C. Bhaktivedanta Swami Prabhupda, manipulišu tvrdnjom da se prevodi njihovog učitelja visoko kotiraju i u akademskim i visokoškolskim krugovima zbog njihove “stručnosti”.



Svami Prabhupada (1896.–1977.)

Za primer, pogledajmo Prabhupadin “egzaktan” prevod jednog stiha (2) iz Ćeitanjinog spisa Śiksstaka:

Nmnm akri bahudh nija-sarva-śaktis
tatrrpit niyamitah smarane na klah
etdrs+ tava krp bhagavan mampi
durdaivam +drśam ihjani nnurgah

»O moj Gospode, o Svevišnja Božanska Ličnosti, u tvom imenu leži sva sreća za živo biće i stoga imaš mnoga imena, kao što su Krišna i Govinda, kojima se ekspandiraš. U ova imena si uložio sve Svoje moći i nema strogih pravila namenjenih da bismo ih se sećali. Dragi moj Gospode, premda izručuješ takvu milost palim, uzrokovanim dušama velikodušno ih poučavajući da pevaju Tvoja imena, ja sam tako nesrećan da činim uvrede prilikom pevanja svetog imena i zato ne razvijam privrženost ka pevanju.« (The Path of Perfection, pogl. 10 – prema prevodu Darka Šobaka) – Iako je sanskritski (samskrt) jezik vrlo pregnantan, kad se njegova sročuća konciznost prevodilački u beskraj rastegne (bez zagrada u kojima će staviti svoja pojašnjavajuća rešenja), to pokazuje da prevodilac zapravo i ne razume istinsko značenje onoga što prevodi. Gledajući latiničnu transkripciju sanskritskog teksta, vidimo da se eksplicitno nigde ne pominju imena Krišna (Krsnah) i Govinda (Govindah), koja Prabhupada navodi.

Onostrana Istočna Hijerarhija ga 1965. g., nakon što je izdao tri toma ‘Bhagavatama’, na početku ekspanzije psihodeličnog Hipi-Pokreta (koji će se preliti u sinkretički Pokret za Novo Doba, i čiji je nekrunisani vođa bio pesnik, narkoman i homoseksualac, Polujevrejin Alen Ginzberg), misionarski upućuje u Sjedinjene Američke Države. U ‘Obećanoj zemlji’, glavnom rasadniku svekolikih sekti, Prabhupada piše još preko pedeset tomova autoriziranih prevoda, tumačenja i studija klasične vedske literature.


Hinduistička podsekta

Godinu dana pošto je se našao u protestansko-masonskoj Americi, Prabhupada osniva i svoju neohinduističku vaišnavsku sektu: International Society for Krishna consciousness - “Međunarodno društvo za svesnost Krišne”. Treba znati da hinduizam, danas vodeća religija Indije (Bharata-varša), nastaje na isteku I milenijuma stare ere, i to kao modifikacija degradiranog brahmanizma (koji je potpao pod uticaj starijeg vedizma), a u svom otporu đainizmu. i budizmu, gde se čak i čestiti Buda proglašava lažnim, zavodljivim učiteljem, iako mu se konformistički priznaje da je deveta inkarnacija Višnua. Igrajući na kartu popularizacije, hinduizam u svoj rogobatan sistem uključuje i prilagođava sebi mnoga narodna i vedska verovanja, uvodeći u svoj panteon još mnoge likove. Hinduizam se najpre deli na šivaizam i višnuizam (čije je središnje učenje vezano za Višnuove avatare na zemlji), a u Srednjem veku iz višnuizma izrasta i krišnaizam; Prabhupadin kult je tek jedna moderna sekta odvojena od srednjovekovne krišnaitske sekte.

Najstarije božanstvo Arijevaca drevne Indije nije Višnu ili Krišna (“Privlačnost”) zvani Hari, već Đaus/Dijatus-Pitar “Nebeski Otac” (kome odgovara helenski Zevs-Patr i latinski Ju-Piter, Jovis-Piter), manifestovani, personifikovani Brahman. Potom se pojavljuju bogovi Varuna, Indra i Agni.

Inicirani sledbenici Prabhupade moraju (neizostavno) slediti četiri principa: ne smeju imati nezakoniti seks, ne smeju jesti meso, ne smeju uzimati opojna sredstva (čak ni čaj), i ne smeju se kockati. Principi su naizgled lepi i privlačni za ljude koji teže višoj duhovnosti, ali daleko od toga da se njima iscrpljuju temeljna moralna načela, poput “Ne trebaš ubiti!” ili “Ne svedoči lažno na bližnjega svoga”. I kada prihvatimo da živimo po ta četiri načela, dakako da nećemo odmah postati “nezagađena” osoba kako tvrdi Prabhupada. Pakosnim, zlobnim, gnevljivim i zavidljivim mislima često svoj duh možemo zagaditi mnogo više nego kad uzmemo neko opojno sredstvo. Zavist (koja ishodi iz želje da imamo što i naš bližnji i da mu preotmemo ili upropastimo to što ima) čoveka često može odvesti i u pravo ludilo. – Jedino moljenje koje se praktikuje u Sekti odnosi se samo na to da člana sekte Krišna prihvati. Čovek koji smatra da sledi Gospoda treba da moli i za svoje bližnje, a ne samo na sebe da se osvrće, bez obzira koliko “duhovno” postavljene te molitve bile. “Nezakoniti seks” kod harekrišnijevaca je prebračni seks osoba suprotnog pola, ne i homoseksualni, tako da nastrani i opsednuti homoseksualci danas mogu bez problema biti primljeni u njihovu sektu.

Pre nego što će umreti 1977. g. je četrnaest puta misionarsko-predavački proputovao svetom, te ustanovio preko stotinu ašrama, brojne škole i farme širom sveta.


Da li se pevanjem maha-mantre možemo spasiti?!

Osnivač Hare Krišna sekte, u kojoj se Gospod Krišna obožava pod imenom Višnu (Visnu), kao srednjovekovnu ‘inkarnaciju’ Krišne (Krsna), našao je lagodan put za “vaznesenje” u Nebo: prihvatio je kao utelovljenog Gospoda Ćeitanja Mahaprabhu (Caitanya Mahprabhu), koji je rođen u bengalskom selu Majapur (koji je se molio Krišni Gospodu, bez tvrdnji da je on zapravo Krišna u mesu), i koji je poučavao spasenju i oslobođenju svesti putem verbalno-misaonog vibriranja (mantranja) imena Rama i Krišna, preko takozvane Hare Rama maha-mantre, koju je Prabhupada nešto preuredio, stavivši na prvo mesto Krišnino ime: Hare Krišna, Hare Krišna, Krišna Krišna, Hare Hare, Hare Rama, Hare Rama, Rama Rama, Hare Hare. Višesatno dnevno mantranje uz đapa-brojanicu i sa muzičku podršku, dok je um istovremeno usmeren ne prema istinskom Krišni, već prema onostranoj Hijerarhiji Istoka, Hijerarhiji tobožnjih učitelja mudrosti i tobožnjih božanstava, neće dovesti do prosvetljenja svesti i blaženstva, već do ropskog vezivanja; Hare Krišna ljudima ostaje samo da bolećivo za javnost i svoju upotrebu glume “blažena” ostvarenja. Na licima mnogih od tih ljudi čak više vidi se demonska opsednutost. Iscrpljujuće danonoćno “mantranje”, odnosno pevanje i pozitivno nabijene formule uz glasnu i žestoku muziku ničiju svest neće stabilizovati i ekspandirati, niti će oživeti našu transcedetalnu svesnost, niti duša izbaviti, kako guru Prabhupada tvrdi i ponavlja često, govoreći za gvozdenu jugu, doba svađe i licemerja.

Prabhupada često govori o jogi, ali od svih grana joge od implementaciono prihvata samo ruiniranu mantra-jogu (koju on zove bhakti-joga) u svojoj režiji, čijim praktikovanjem se “postaje” devocirani bhakta. Navodno se u ovom dobu drugi vidovi joge ne mogu uspešno praktikovati, a prizivanjem imena Krišne i Rame nalazi se “najbolji” način za izbavljenje duše još u ovom životu. Prabhupada uči da pevajući maha-mantru odmah dolazi do obuzdavanja uma, a samim izgovaranjem Krišninog imena um se usredsređuje na Krišnu. Prabhupada kao da ne vidi da se u maha-mantri pominje još jedno ime – Rama (jer i on je utelovljenje Višnua), a to znači usredsređivanje i na Ramin lik, što opet znači da nemamo devocioni fokus. – Istinska bhakti-joga (bhaktih = predana i sjedinjujuća “ljubav”) je uzimanje Božijeg jarma, ostvarivanje Božijih zapovesti iz ljubavi prema Istini i Dobru, prema vrlini.

U Hare Krišna sekti gotovo i ne postoji jogističko klasično misaono-verbalno mantranje – đapa, usredsređeno vibriranje glasovne formule, već se sve uglavnom svodi na nerazumno pevanje (k+rtana) praćeno muzičkim instrumentima i pljeskanjem, bez razumevanja unutarnjeg značaja “mantre”. Harekrišnijevci tako “mantraju” i u javnosti, na trgovima (razbacuju se svojim lažnim biserima), verujući ta će tako otvoriti svest svetovnjaka za prihvatanje Krišne, onako kako ga oni vide. A u njihovoj ikonografiji bogovi se prelivaju u jarkim bojama i drečavom šarenilu, što ukazuje na udaljenost njihove svesti od Božanske Svetlosti. Možemo pitati: zašto harekrišnijevski osnivač nije “lep” kao njihovi naslikani bogovi, već estetski dosta odbojan, što ukazuje i na njegovu u zemaljski život donešenu karmu.


“Redovnici” i u svetu

Hare Krišna ljudi (koji hoće da se dopadnu “Svevišnjoj Božanskoj ličnosti”) sebe hoće da predstave kao istinske sannjasije (samnys+n = isposnik, mistik), iako veliki deo njih živi u svetu i veliki deo vremena provodi u svetu, dok je osnovno obeležje asketskog misticizma i redovništva, i uslov pounutrenja, život van sveta (ambijentalne vreve i egzistencijalnog grča) i ne živeti sa svetom, po njegovim vrednostima i merilima. Brijanjem glave i oblačenjem redovničke žute ili bele odore ne postaje se Bogu posvećen čovek. Osim toga i drevni brahmani, među kojima su se ponajprije mogli naći najistinski Božiji posvećenicii sannjasini na indijskom podneblju, koji su podvižničkim životom težili sjedinjenju sa bezličnim Sveprisutnim Duhom – Brahmanom, nisu bili gologlavi i obrijani već dugokose askete obučene u bele lanene haljine i prekrite belim rupcem .


Ozbiljno uzimanje neozbiljnih mnogobožačkih mitova

Prabhuhadin literalni opis se uveliko bavi hermeneutičkim razlaganjem drevne vedske misli. Vedske himne su inače nastale pre Upanišadi (koje nose jače duhovno znanje), i uglavnom sadrže staro arijevsko-populističko mitski obojeno znanje i predanje. Kad bi danas neko na Zapadu ozbiljno, kao potpuno istinite uzeo drevne helensko-olimpske mitove (koji najčešće reflektuju tek po neko zrnce istine), svaki ozbiljni čovek bi u njemu video ludaka. Prabhupada istočne staroindijske mitove vrlo ozbiljno uzima, i ‘samouvereno’ na njima gradi svoju doktrinu. Ko razuman može prihvatiti da je Krišna na zemlji imao 16.108 žena (i isto toliko palata za njih), a da sada na nebu održava seksualne odnose sa družbenicom Rhadom? Ko može poverovati da je se Indra proklet rodio na zemlji kao svinja? »Lud veruje svašta, a pametan pazi na svoje korake.« (‘Izreke’, 14:15)

Iako drevni indijski spisi jasno operišu na mnogobožačkoj osnovi, Prabhupadino vaišnavstvo se upreže da pokaže kako postoji samo jedan Bog koji ima mnogo osobnih imena. Dakako da u Nebu Bog ima samo jedno duhovno ime, i dakako je na zemlji, u različitim utelovljenjima, Gospod imao mnoga različita ljudska imena (Isus, Mitra, Pitagora, Numa, Adonis, ...); no nakaradno je Krišnu poistovećivati sa kojekakvim izmišljenim božanstvima iz hindu-panteona. Krišna iz Prabhupadinog kulta nije Gospod Mudrosti i Razumevanja, Logos, Sin Božiji; moljenje takvome ‘Krišni’ je u stvari moljenje bogoprotivnoj Hijerarhiji takozvanih učitelja mudrosti. Iako u Prabhupadinoj doktrini mnoge stvari naizgled odgovaraju istini, one u suštinskoj postavljenosti nisu istina. ‘Dela Apostolska’ prenose jedan događaj iz makedonskog grada Filipi: »A kad smo jednom išli u bogomolju, srete nas jedna robinja, koja je imala pogađački duh i koja je gatajući donosila veliki dobitak svojim gospodarima. Ova je išla za Pavlom i za nama vičući: “Ovi ljudi su služitelji Svevišnjeg Boga, koje nam objavljuju spasonosni put.” Ovo je ona činila mnogo dana. I kad Pavlu dosadi, on se okrenu i reče duhu: “Zapovedam ti u Ime Isusa Hrista da iziđeš iz nje”; i iziđe u taj čas.« (16: 16-18) – Iako je nečisti duh naizgled govorio istinu, Apostol odbija takvu “istinu” od njega, jer je video stvarnu njegovu nameru: da navedu i pridobiju bogočežnjive ljude za opštenje sa njima, da ih pogubno vežu za sebe.

Stare hinduske spise Prabhupada uvek iznova nastoji da prikaže još starijim, neke i sastavljene “na početku stvaranja sveta”. Tako su po njemu ‘Šrimad Bhagavatam’ i ‘Gita’ stari oko 5.000 godina. ‘Bhagavat-Gita’ je, stvarno gledano’, nastala negde oko III stoleća nove ere.


Da li smrt znači zaborav?

U knjizi ‘Kralj znanja’ (pogl. 5) Prabhupada iznosi: »U trenutku smrti zaboravljamo događaje svoga života; smrt znači zaborav; to je sve.« - Svedočenja ljudi vraćenih iz takozvane kliničke smrti pokazuju da umiranje povlači lavinu sećanja na proživljene tokove; ono je tu i da ih podstakne da shvate da li su svrsishodno i osmišljeno iskoristili svoj život. Ono je tu da bih ih pripremilo i za karmički sud koji sledi, i koji će odrediti budućnost njihove duše.


Apologeta idolopoklonstva

Ako se pogledaju oltari harekrišnijevskih ašrama (hramova), može se videti da njih, u hinduističkom maniru, 'ukrašavaju' obučeni idoli-lutke, napravljeni po vedskom tekstu 'Šilpa–šastra’. U njih se satima zuri uz pevanje Prabhupadine mantre. U 'Knjizi Mudrosti' idolopoklonstvo se rečito razotkriva kao gnus i glupost pred Bogom: »... Nesretnici su oni – i u mrtve se predmete uzdaju – koji bogovima nazivaju dela ruku čovečijih: zlato i srebro, umetno obrađeno, životinjske likove, bezvredni kamen isklesan drevnom rukom. Poseče drvodela prikladno drvo, brižljivo mu oguli koru i s divnim umiećem načini predmet koristan za svagdašnju upotrebu. A treske što preostanu upotrebi da spremi jelo kojim se siti. Ostane mu komad koji nije ni za što, drvo krivo i kvrgavo: uzme ga i u dokolici marljivo izrezuje, oblikuje ga umećem nehotičnim, dade mu lik čovečiji; ili izdelja od njega kakvu bednu životinju, ukrasi je šarama, crvenilom naliči, premaže joj svaku pegu. Konačno joj načini prikladnu kućicu, metne na zid i prikuje gvozdenim ekserom. Pobrine se tako za nju da ne padne, dobro znajući kako sebi sama pomoći ne može: jer je lik kojem treba tuđe pomoći. I posle svega toga on se ne stidi tu neživu stvar nagovarati i njoj se moliti za imetak, za ženidbu i decu, i za zdravlje svoje zaziva nemoć, za život preklinje smrt, u pomoć poziva potpuno bespomoćno, za putovanje onome koji ne može ni nogom maknuti; i za svoje dobitke i poduhvate, za uspeh u svojem poslu, on traži snage u onoga komu su ruke najnemoćnije.« (13:10-19; v.: 'Jeremijina poslanica') I sam Prabhupada opravdava idolopoklonstvo: »Gospod je sveprožimajući po čitavom univerzumu i prisutan je unutar duše, srca, vode, vazduha – posvuda. Stoga, ako načinimo lik Boga od bilo čega – gline, kamena, drveta, ili čega drugoga – ne treba misliti da je to samo lutka. To je takođe Bog.« (Rya-Vidy, 3) – Razlika između Boštva i Stvarstva je u tome što je Bog sveprisutan Svojim Duhom, Svojom Silom, Svojom Svetlošću, a Stvarstvo je oblikovana i ograničena energija, uzeta iz Beskonačnosti. Tako ono što je oblikovano, nikada ne može biti Bog, Sveprisutni Duh, iako ono preuzima i predaje Svetu Sveprisutnost, živi u Njoj. Božiji Zakon zabranjuje da iz Stvarstva pravimo predstave kojima ćemo se klanjati, koje ćemo obožavati kao Živog Boga. Božiju veličanstvenost, Boga Koji odašilje Svoju Beskonačnu Silu ne može ni izdaleka verno prikazati nikakav umetnik, niti ikakva ograničena i troma tvar to omogućava. Ko oblikovanu glinu i isklesani kamen proglašava za “Boga” i “Božiji lik”, pokazuje da je i sam slep, nem i nepokretan kao i taj idol, da svoju dušu nije učinio Božijom slikom i prilikom, da ne živi, ne kreće se u Bogu i Bogom, da nije Božije oko. Čovekovi isklesani likovi nisu prikazi Živoga Boga, već prikazi duhovno mrtvoga čoveka, čovekove slike, slike čoveka koji istinski ne veruje u Istinskog Boga, koji ne poznaje Duha Istine.

Prabhupada opravdava pravljenje “Božijih likova” time da se Bog ne može odmah videti u Njegovnom duhovnom obliku, pa se može naći zamena u materijalnim prikazima. Ko materijalno upriličenje uzima za “Boga”, i istrajava u tome, taj nikada neće videti Živog i Istinitog Boga. Živeći zakonito i čestito posvećeni čovek o Duhu Ljubavi, koga oseća u srcu i doživljava u svom životu, čije će Lice jednom gledati, čak nema ni reči kojima bi Ga dovoljno verno opisao, a kamoli da bi Ga predstavio u materiji. Ko nije duhovno čist i usavršem, on očima Duha i ne može videti Boga-Duha, i nakaradno i pogubno je da traži izopačene zamene u nedostatku pravog unutarnjeg viđenja.

Život u harekrišnijevskim ašramima je teška agonija, pogotovo tokom noći. Svetla se ne gase, pojedinci svu noć pevaju ili naglas mole, tako da niko ne može sastaviti ni sat vremena čvrstog sna. To je još manje moguće ukoliko se spava bez pokrivača.


Zapostavljanje impersonalnog Boštva

Vaišnavski guru Prabhupada neprestano naglašava Krišninu personalnost, odnosno vidi ga samo kao Vrhovnu Božansku Osobu. No Bog nije samo Personifikacija (Ličnost) koja se “može” umetnički prikazati i kroz materiju, već je On i impersonalna Snaga. Zato što je impersonalan duh On i može biti sveprisutan. U indijskom jezičkom blagu impersonalni Duh, Sveti Duh, nazvan je Brahman. Naziv se susreće u srednjem (Brahman) i muškom rodu (Brahma); koji može bliže da definiše impersonalno i personalno boštvo.


Da li je Brahma prolazan?

Prabhupada govori o različitim ekspanzijama Boga; Boštvo uistinu ima više upriličućih i emanacionih izraza, koji ne ukidaju Njegovu vrhovnost i savršenstvo. Bog je najpre bezlični, sveprisutni, impersonalni Princip i Sila, a potom i personifikovano Postojanje – Otac Nebeski; Bog je Jednota, Bog je Dvojedinstvo, Bog je Trojedinstvo.

U nikejskom hrišćanstvu Bog se pojavljuje u tri svemoćne ličnosti: Ocu, Sinu i Duhu Svetom; postavljenost je u temelju pogrešna jer Duh Sveti nije ličnost, već bezlična Sila koja proishodi od (jedino svemogućeg) Oca i Sina. U gnosticizmu se susreće viđenje Boštva u tri Lica: Ocu, Majci i Sinu: »... Glas koji ističe iz moje Misli biva kao tri postojanja: Otac, Majka, Sin.« ('Trimorfna Protenoja' – NHK, XIII, 37) – U hinduizmu susrećemo na hiljade nižih bogova (koje Prabhupada naziva polubogovima) dok vrhovno trojstvo bogova (Trimurti) čine Brahmâ, Višnu i Śiva. Prabhupada kao vaišnava gotovo ništa ne govori o Šivi, a Brahmu (izvedeno od brh = “rasti”, “uvećavati”, “jačati”) – koga respektuju pre svega stariji vedski tekstovi (dok kasniji hinduizam njegove funkcije pripisuje Višnuu i Šivi) predstavlja kao prolazni princip, čime obesmišljava pojam Boštva. Jer Bog je neuništivost, Alfa i Omega, Onaj koji je večno bio i koji će večno biti.

Tradicionalno, Krišna i Rama (Rma) su dve najpopularnije inkarnacije, avatara Višnua (kojih je bilo deset po indijskom predanju i mitu). U literaturi Višnu, odnosno njegov sveispunjavajući Duh naziva se Nryana. Najčešće se slika kao mladić sa četiri ruke i zvezdolikim znakom besmrtnosti na grudima; u rukama drži po jedan predmet: lotos, buzdovan, školjku i točak. Kao vozilo ima mitsku pticu zvanu Garuda.

Na osnovu Prabhupadine teološke eksegeze teško je precizno razlučiti kod Krišne i Višnua ko je čija ekspanzija: »... Maha-višnu je samo potpuna ekspanzija potpune ekspanzije Krišne, koji je izvorni Govinda. Maha-Višnu ulazi u svaki univerzum kao Garbhodakašaji Višnu, a Garbhodakašaji Višnu se dalje ekspandira kao Ksirodakašaji Višnu. Ksirodakašaji Višnu je oblik Višnuo koji ulazi u srce svakog živog bića. Na taj način Višnu se manifestuje u celoj kreaciji.« ('Put savršenstva', pogl. 6) Uistinu Gospodnja Snaga je u našem Srcu, i uistinu Brahman je i jezgro naše duše (koje se nalazi pri temenu glave). Prabhupada ne shvata da je Krišna utelovljenje Logosa Višnua, i apsurdno je da se Višnuovo zemaljsko ime i zemaljski lik predstavlja kao “izvoran princip”: »... Krišna se proširuje u milione Višnua i svaki VIšnu oblik jednako je dobar kao Krišna, ali Krišna ostaje izvoran.« (Ibid., pogl. 7)

Hinduističko odbacivanje štovanja Brahme povuklo je i utapanje u jezivo mnogoboštvo, koje Prabhupada pokušava “filosofski” da izgladi i dotera. Po hinduističkoj purana kosmologiji svet koji Brahma stvara traje jedan Brahmin dan, naših 4.320.000 x 1.000 godina: »Ko zna da jedan dan Brahme sveta hiljadu juge traje, i noć Brahme hiljadu juge, tome je poznata bitnost dana i noći. Kad dan svane, sva će bića naći svoje ispoljenje; kad noć padne, iznova tonu u mrak neispoljenosti.« (‘Gita’, 8, 17). Mahajuga iznosi 4.320.000 ljudskih godina. Brahmini dan i noć se poistovećuju sa velikim vremenskim ciklusima zvanim kalpe; jedna kalpa se sastoji od 1.000 mahajuga. Svet postoji 4.320 miliona godina. Kad Brahma zaspi i nastane Brahmina noć, univerzum nestaje. Brahmina noć traje jednako dugo kao i njegov dan. Po Prabhupadinoj računici Brahmin dan traje 4.300.000 x 1.000 x 2 x 30 x 12 x 100 sunčevih godina. Zašto bi se računanje vremena trajanja materijalnog Univerzuma izvodilo iz zemaljskog računanja vremena?! Zar je Zemlja u središtu Sveta?! – Brahmina noć znači kraj za sve, osim za Elemente. Sa “buđenjem” Brahma iznova stvara svet. Tako Brahma čini tokom celog svog života koji traje 100 godina. Sa Brahminom smrću dolazi do rastvaranja svega u osnovne elemente, da bi se potom u nebeskom prostoru zvanom brahmloka rodio novi Brahma (nije jasno iz čega?), i taj kosmogonijski proces se u večnost nastavlja. U svojim tumačenjima Prabhupada “znalački” razvija i brani dati paradoksalni pogled, koji implicitno uvodi postojanje Boga nad Bogom, Brahmom – nekakvog Maha-Višnua (Velikog Višnua; mah = “vrhovno”, “veliko”): »U svakom univerzumu postoji prvo, izvorno živo biće poznato kao Brahma. Život Brahme je život univerzuma. On živi samo za vreme jednog udisaja i izdisaja Maha-Višnua. Maha-Višnu leži u Okeanu Uzročnosti i sa njegovim izdisanjem milioni univerzuma u obliku mehurića izlaze iz njegovog tela i počinju se razvijati. Kada Mahu-Višnu udahne, ti milioni univerzuma se vraćaju u njega i to se zove proces uništenja.« (‘Put savršenstva’, pogl. 6 – prevod: Darko Šobak) – Besmisleno je govoriti o bilo kakvom nebeskom umiranju Boga. Božiji Dani i Noći (kalpe) ne označavaju stvaranje i razaranje univerzuma, već eonsko Božije Izdisanje i udisanje tokom koga Sfere Univerzuma pulsiraju, šire se i sakupljaju, pri čemu se Stvarstvo ne uništava. Jer sve što je Bog u Nebu stvorio, to je i u Nebu besmrtno.

U kosmogonijskom pogledu ‘Gita’ na koju se Prabhupada često poziva, dosta je kontradiktorna. Najpre se potvrđuje večnost Brahme: »Neuništivo i Višnje jeste Brahma(n)« (8, 3) A zatim Krišna (a ne Mahu-Višnu) najavljuje sveopšte uništenje krajem božanske juge: »Krajem Veka sva će bića ući u prirodu moju. Na početku novog Veka iznova ću sve sazdati.« (9, 7). Ako je vrhovna priroda neuništiva (8:20), zašto se neuništiva (duhovna) duša (2, 20) u nju apsorbuje?! Ono što je Bog sazdao iz Svoga Sjaja, Svoga večnog Daha, on to nikako ne može jednom da rastopi u Sebi, ponajmanje one duše koje su dostigle brahmanirvanu (5, 24), jer time i Stvaranje i duhovna realizacija gube smisao. Osim toga temeljni fizički zakon kaže da je energija neuništiva. A Iskon-Energija koja sve održava i iz Sebe stvara, oblikuje, je Svevišnji Gospod. Pod težinom neokajanih grehova, samo neke demonizirane duše će se jednom rastočiti, izgoreće poput plamena sveće.

Ako se sa nastupom noći univerzuma i Brahma uništava, razobličuje, vraća u Noumen, onda znači da i sva bića, sve stvoreno biva uništeno i rastočeno. Prabhupada pokušava da izgladi takvo učenje 'Gite', samovoljno izvodeći konstrukciju da Noć znači samo uništenje za materijalni Univerzum dok će duše u Krišninom Krilu, u duhovnom Univerzumu izbeći rastakanje. Jer eto 'Gita' uči i to da je duša (duhovno telo) besmrtna, da se ne može razoriti: »Nema nebiću postanja, nema biću propadanja. /.../ Ova tela su prolazna, no duša njihova je večna. /.../ Niti ubija, niti gine.« (2, 16.18.19). Naravno, takvo razmišljanje je izvedeno da bi se opravdao bratoubilački rat; duša se mačem dakako neće ubiti, ali će se ubiti njeno telo, koje joj znači za razvoj na zemlji, za otplaćivanje karme i pomaganje bližnjima. U 'Giti' junak Arđuna na mahove etičkije razmišlja nego “Krišna”, koji ga poučava i vozi u bojnoj kočiji: »O Madhavo, nije pravedno da se braća svoja ubijaju; ko još sebi steče sreću ubijajući svoj rod?« (1, 37)

Bez obzira što harakrišnijevci vide da je se Logos, Krišna utelovljavao, oni ne shvataju da im je Krišna svojim životom i svojom smrću (žrtvom) omogućio i doneo spasenje. A Put Istinskog Života nalazimo kada živimo onako kako je živeo Isus, odnosno Krišna (naravno, ne po mitskoj interpretaciji). Razmatrajući zemaljsku povest u ciklusu kalpi i juga koje se ponavljaju, Prabhupadino učenje ne nudi Izlaz, ne ukazuje na skori kraj ovoga sveta i gvozdenog doba: »I vidi, dolazim ubrzo.« ('Otkrivenje', 22.7) – Po tradicionalnoj indijskoj hronologiji, Kalijuga u kojoj mi živimo, započela je 3102. g. se. i trajaće još beskrajno dugo. Vekovni tok rađanja i umiranja ne može se večno održati, mora se jednom završiti; neizostavno će doći Doba Preobraženosti kada će onemogućiti utelovljavanje tvrdokornim dušama, i kada će Novom Zemljom vladati u Duhu oni koji su došli do Središta Točka i koji su preobraženi Večnim Duhom: »Znamo, naime, da cela tvorevina Božija zajedno s nama uzdiše i muči se do sada. I ne samo ona, nego i mi sami, koji imamo prvi dar Duha, i mi sami u sebi uzdišemo očekujući usinovljenje, iskupljenje svoga tela.« ('Rimljanima', 8:22-23)


Post je objavljen 10.01.2011. u 20:11 sati.