Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/istocnjackesekte

Marketing

Mahariši Maheš Jogi

TM – moderni i nakaradni derivat mantra-joge

“Njegova svetost” – Maheš Prasad Varna, rođen je 1911. g. u indijskom Đublepuru. Diplomirao je fiziku u 31. g. života na univerzitetu u Alahabadu. Zatim je nekih pet godina radio u fabrici, uzgred proučavajući i vedske spise. Potom susreće monaha Guru Deva (koji se u stvari zvao Svami Brahmananda Sarasvati, 1869.-1953. g.), koji je postao i šankaračarja, duhovni poglavar himalajskog monastira Đotir Majtu. Guru Dev je postao Maharišijev bog, omiljeni učitelj, čija slika je uvek stajala iza njega na baldahinu pri njegovim obraćanjima auditorijumu. Po nalogu svoga umirućeg gurua Maheš je otputovao na Himalaje (gde je proveo dve godine) u cilju prikupljanja “prosvetljujućeg” znanja. Obogaćen “znanjem” o najvišoj stvarnosti, propovednički je krenuo prema jugu i počeo da zadobija sledbenike. Svoj “Pokret duhovne obnove” osnovao je u indijskom Madrasu 1958. g. Rišikeš na reci Gang, u podnošju Himalaja, izabrao je kao sedište svoje Međunarodne akademije o meditaciji, čiji sam naziv sugeriše transkontinentalne ambicije; tu je podigao i svoju palatu sa 58 odaja. Uzevši ime Maha-riši (“veliki mudrac”), 1961. godine posećuje Sjedinjene Američke Države, a u narednih desetak godina pravi trinaest putovanja po svetu, obišavši pedesetak zemalja. Tada i tako Maharishi Mahech Yogi, utemeljuje metod i kult “Transcedetalne meditacije” (TM), “Društva za Transcedetalnu meditaciju”. Kao čovek, sa čijeg lica ne silazi osmeh, Maheš je inače konstituciono obeležen sitnim rastom. U širenju svoga kulta Maharišiju su puno pomogli i članovi tada popularne muzičke grupe Beatles koja je često dovodila svoj auditorijum u hipnotički delirijum, što ukazuje na uticaj zavodničkih sila koje su delovali kroz njih, slično kao kod nacističkog žonglera Adolfa Hitlera.



“Veliki jogi” Maheš Prasad Varna

U biti, Maharišijeva transcedetalna meditacija, koja treba da bude spojnica između nauke i religije, i koja ima i “naučno opravdanje i proverenost” svoje “uspešnosti”, moderni je derivat (prilagođen za zapadno tržište) tradicionalne i klasične mantra-joge (mantra-yogah) koja se sastoji od 16 udova. mantra-joga se obično tumači kao unija upregnuća uma (ma-nas) i daha (prn, - odakle se izvlači slog tra). U mantra-jogi se recitiraju (reprodukuktivno jednolično brujaju), misaono ili glasovno vibriraju (japah = “mrmljanje”) slogovi, najčešće bez značenja, koji se uglavnom završavaju na nazalni glas, čiji odjek se naglašava: »Mrmljanje je dvovrsno: glasovno i misaono. Glasovno je dvovrsno: tiho i glasno. Misaono je dvovrsno: mislivo i zadubljivo.« (Darśana-upanišad, 2, 13-14) Dakle, mantra se može tretirati, mrmljati samo misaono (mnasa) ili se i izgovarati (vcika); ova druga se može praktikovati tihim mrmljanjem (upmśu) ili pak, što je manje značajno, glasnim mrmljanjem (uccais); misaono mantranje može ići kroz zamišljavanje (manana) ili zadubljenje (dhyna). Mantre služe i kao određene vremenske jedinice pri pranajami (prn-ymah), za regulisanje dužine faze udaha, zadržavanja daha i izdaha. Kada se rade uz brojanicu, u jednom ciklusu se ponavljaju 108 puta.

Tradicionalno najpoznatija mantra je AUM (aum), odnosno OM (AU je u klasičnom sanskritu monofon, dok je po poreklu dvoglas): »A – U – M, tri su slova, tri vede, tri sveta, tri potke, tri sloga – takva sa javlja pranavah. Slog A je pri budnom stanju u oku svih stvorovam, slog U dok sniva u grlu, slog Ma dok spava u srcu.« (Yoga-kkd-mani-upanišad, 74) Za idealnu mantru koja odgovara prirodnom toku disanja uzima se formula SO-HAM, odnosno HAM-SO, pri čemu se nastoji da voljno ponavljanje sloga postane spontano i automatsko, ađapa. Postoje i mantre koje imaju pozdravno-molitveni profil, darna-mantre, kao što je to tibetanska bajalica OM MANI PADME HUM/HUNG (“o dragulju u cvetu lotosa!”) Mogu se vibrirati semeni slogovi (b+đa-mantra) uz koncetraciju na određene delove tela i ćakre: LAM, VAM, RAM, JAM, HAM, ... – U Yoga-kundal+–upanišad navodi se, pored AUM-a još jedna čuvena, “kraljevska” khe-car+ mantra, koju čine slogovi HRTM, BHAM, SAM, MAM, PAM, SAM, KŠAM (2, 17-20). Mantru treba ponavljati dvanaest puta na dan, a do dostizanja “prosvetljenja” (Ptanjala-yoga-sktrani, I, 27-28) i “oslobođenja od grehova” 500.000 puta (2, 22-23), dakle treba je meditativno praktikovati skoro 12 godina. Mantra (kao i pojedinačni stav u hata-jogi) je tradicionalno posvećena nekom božanstvu iz hindu-panteona. Uvodeći učenika u tajinstvo duhovno-realizacionog uprezanja (jogu), učitelj (guru-vaktratas) mu saopštava tajnu mantru (koju je ovaj preuzeo iz predanja ili čuo u dubokoj meditaciji), koju učenik do kraja života treba da praktikuje i nikom da ne otkriva.

Slično puđa “iniciranje” se danas praktikuje i u Maharišijevoj sekti, koja je svoj uzlet doživela sredinom sedamdesetih godina prošlog (XX) stoleća. Na kursu polaznik dobija mantru (koja se ne susreće u klasičnoj mantra-jogi), formulu za mrmljanje, pred portretom gurua Maharišija. “Posvećeni” učenik mantru treba da zadrži za sebe, i njenim praktikovanjem on se u stvari klanja Maharišiju i palim bogovima koji stoje iza njegovog kulta, koji obećava mnoga ostvarenja: od zdravlja i spokoja do levitacije.


Puđa inicijacija

U Maharišijevom kultu pojedinac sam ne može da odabere za sebe mantru; ovlašćeni učitelj mu je saopštava i daje kroz obred zvan puđa, i inicirani, koji pre toga nije prošao nikakav iskušenički staž je dužan da meditira na mantru dva puta dnevno, ujutro i uveče, od 15-30 minuta. cilj je da se mantranjem podsvesno polje učini svesnim, da se budnost podigne na viši nivo (u praksi se, zapravo dešava, da meditant dođe do stanja stalne pospanosti u kome su mu mentalni štitovi otvoreni za razno-razne negativne duhovne indukcije i uticaje), te da se dođe do kosmičke svesti, samadhija. Upustvo za to i takvo “prosvetljenje” Mahariši je izložio u svojoj knjizi “Nauka postojanja i umetnost življenja” (The Science of Being and Art of Living). Po Maharišiju postoje ukupno osam stanja svesti: prva tri i najpoznatija na Zapadu su budno stanje, stanje spavanja sa snovima i stanje spavanja bez snova. Maharišijeva “Nauka o kreativnoj inteligenciji” (SCI) dobila je 1969. g. i akademsko priznanje: na univerzitetu u Stenfordu otvoren prvi akademski seminar o ovoj disciplini.

U knjižici ‘Sveta tradicija’ stoji objašnjenje: »Svrha celokupnog obreda, koji želimo da opišemo, jeste da nas uskladi s izvorom energije i mudrosti od kojega potiče transcedetalna meditacija.« Dakle da nas veže za onostranu Hijerarhiju učitelja “mudrosti”, uporišno vezanu prevashodno za Istok. Koliko opasnosti nosi komunikacija i privlačenje pažnje onostranih bića koja glumataju bogove i mudrace, o tome izgleda ne razmišljaju oni koji se bacaju i poveruju u kandže Maharišijevog kulta. Onaj ko svoju dušu ispuni pogubnom vibracijom, on će i oko sebe imati, a nekad i moći videti, avetinjske duhove koji ga počinju okruživati i besiti se na njegovu dušu, uzimati mu životnu energiju i slamati volju za istinsku promenu. Bilo da se iz relaksacionih (radi oslobađanja od stresa) ili prosvetljujućih pobuda primenjuje takozvana Transcedetalna meditacija, osoba koja sebe i svoje aspiracije nije ispitala, koja nema ljubav za Boga (nije joj Živi Bog središte življenja) i koja moralno ne živi, izlaže se strahovitoj duhovnoj i životnoj opasnosti. Nije ništa čudno što TM u krajnjoj instanci životu donosi samo brigu i obesmišljenost, i neretko dovodi do suicida. Treba znati da se pod “Bogom” kod Maharišija ne podrazumeva Svevišnji i Večni Stvoritelj i Održavatelj već nekakvo »biće na najvišem stepenu evolutivnog razvoja.«

U toku inicijacije, koja je zapravo dijabolička evokacija (zazivanje) nad glavom inicijanta, pred i nad oltarom, na čijem belom pokrivaču se pored ostalog nalazi slika guru Deva, sveća i mirišljavi štapići, uz pevanje na sanskritu učitelj transcedetalne meditacije izvodi ritual u čast rastelovljenih i utelovljenih hinduističkih bogova (koji su jedan drugome, tokom pokolenja, predavali “velike tajne” meditacije). Naravno, od svih hinduističkih bogova najviše počasti se odaju Maharišijevom patronu guru Devu (“utelovljenju” Boga), pred čijom slikom se vrši bezumno klanjanje; završnica “inicijacije” glasi: »Nudeći pregršt cvetova lotosovim stopama Šri Gurua Deva, ja se klanjam.« Čovek nesme ni Božijem anđelu da se pokloni, a kamoli Sataninom poslaniku: »I padoh pred njegove /= anđelove/ noge da mu se poklonim. I reče mi: pazi, ne čini to, ja sam saslužitelj tvoj i tvoje braće koja imaju svedočanstvo Isusovo. Pokloni se Bogu.« (‘Otkrivenje’, 19:10) Pri klečanju učitelj novajliji, sve glasnijim i glasnijim tonom, saopštava njegovu mantru mnogo puta. Preko vibracije te mantre će se ubuduće meditativno povezivati sa hindu-bogovima, odnosno učiteljima “mudrosti”, jer svi pseudobogovi hinduizma zapravo su lažni mudraci koji su delovali zavodnički i obmanjivački u raznim epohama. U ovo vreme mnogi hinduistički bogovi su se ponovo našli u telo, i mnogi su se misionarski zaputili na Zapad i tu osnovali ili razgranali svoje sekte i razvili svoj prljavi i zavodnički kvazireligijski biznis; nudili su i nude stvaranje “supermena” a stvarali su samo duhovne bogalje od ljudi koji nisu umeli da ispituju duhove.


Određivanje mantre

Na osnovu Maharišijevih izlaganja stiče se pogrešan utisak da se prilikom biranja mantre moraju u obzir uzeti mnoge odrednice ličnosti inicijanta, odnosno određenom tipu ličnosti se mora dati i odgovarajuća, vibraciono striktna mantra, jedna od “brojnih tradicionalna” mantri: »Svaki pogrešan izbor mantre sigurno će izazvati neravnotežu u skladu čovekovog života.« sasvim je jasno da jedna ista vibracija (bila ona glasovna ili optička) na ljude različitog stanja svesti neće isto delovati. Međutim, u inicijacionoj praksi Maharišijevog kulta jedini kriterijum za biranje “odgovarajuće” mantre, je zapravo meditantova pripadnost određenoj starosnoj grupi.

Do 1973. godine Mahariši je imao listu od 4 mantri, gde su muškarci (zavisno od godina života) dobijali “božansku” mantru ING ili AAING a žene mantru IM ili AAIM. Od 1973. g. “prastara tradicija” se revidira. odnosno lista dobija izmenu i proširenje, pa se uvode šesnaest (nove) mantre, koje se, kako smo rekli, daju prema starosnom dobu meditanta (izgleda da se ne računa na njegovo starenje i promenu mantre), bez obzira na pol: ENG (10-12 godina), EM (12-14), ENGA (14-16), EMA (16-18), AENG (18-20), AEM (20-22), AENGA (22-24), AEMA (24-26), ŠAJRING (26-30), ŠAJRIM (30-35), HAJRING (35-40), HAJRIM (40-45), KAJRING (45-50), KAJRIM (50-55), ŠAJAM (55-60), ŠAJAMA (preko 60 godina). Naravno, i ova lista uveliko izmišljenih mantri koje treba da prizovu pale bogove, doživljavala je svoje “revizije”.


Da li kruto ponavljanje slogova pomaže?

Činjenica je da sve što deluje na čovekova čula i čovekov um, može biti u službi oplemenjivanja i proširivanja njegove svesti, ili sužavanja i porobljavanja njegove svesti. Tako na primer nije svejedno da li slušamo i uživamo u žestokoj, preglasnoj i turbulentnoj muzici, ili u harmoničnoj i plemenitoj muzici koja budi ono unutarnje u nama. Isto tako i zvučno i mentalno vibriranje mantri može bitno uticati na čovekovu svest. Jer svaka vibracija nosi neku svest, utiče na neku svest i povezuje sa nekom svešću. (U Kabali kao tri najmoćnija glasa uzimaju se slova A – Alef, M – Mem i Š – Šin.) Ovde stoji pitanje: sa kojom svešću nas povezuje mrmljanje besmislenih mantri iz Masharišijeve škole (koje uveliko odstupaju i od pravila fonetskog ustrojstva mantri iz klasične mantra-joge). Mahariši tvrdi da nas ove mantre povezuju sa Kosmičkom Svešću. Sa Kosmičkom Svešću ili sa bogovima iz Podnebesa?! Kosmička Svest je Bog. Onoga koji ne veruje u Boga i ne ispunjava Božije Zapovesti, nikakvo mantranje i nikakve meditacije mu neće biti u službi povezivanja sa Bogom, Kosmičkom Svešću, jedinstvenim Poljem Života. Maharišijeve mantre će praktikante povezivati sa otpalim bogovima, sa Hijerarhijom lažljivih duhova koja je i tobožnjeg Jogija navela da zavede što više onih duša u kojima se budi čežnja za uzvišenim. Ako čovek ne čini Božiji Zakon, Zakon Ljubavi, ako ne živi u pokori, nikakve meditativne tehnike i nikakva mantranja neće mu pomoći da stabilizuje i proširi svoju svest, da postane blažen i iznutra produhovljen. Istinska meditacija treba da usmerava na Boga i stabilizuje svest, a zakonit život i svetla dela dušu i čoveka prosvetljuju i sjedinjuju sa Svetlošću Života. Psalmista deklamuje: »Čista je zapovest Gospodnja – oči prosvetljuje.« (19:9) Bog, Svetlost, ujedinjuje sa Sobom i prosvetljuje samo onog ko ima svetla dela (čiste misli, reči i postupke), ko ispunjava Zapovesti Svetlosti, ko živi za Svetlost, ko srcem teži Svetlosti i Vratima Života. A Zakon Preobraženja traži da se spoznajemo, da priznajemo svoje grehe koji nas odvajaju od Svetlosti, da ih se odričemo, da se kajemo, da molimo za oproštaj, da opraštamo, da popravljamo učinjene negativnosti: tek potom sledi prosvetljenje, širenje svesti duše, ujedinjenje sa Najvišim Poljem Života. Jer Duh Čistote ispunjava samo čist hram bogoljubive duše. Nečisto i neprosvetljeno se ne može nikad sjediniti sa Savršenim i Beskonačnim. Greh, dug duše, karma je ta koja nas odvaja od Najviše Svesti i baca u ponor Tame. Ako čovek svome bližnjemu nešto ukrade, on se neće prosvetliti i naći spokoj tako što će uzeti da mrmlja mantre koje upućuju na niže snage, dakle ne na Boga, već time što će molitveno preispitati svoje ponašanje u svetlu Božijeg Zakona, poslušati glas svoje savesti, pokajati se, zamoliti za oproštaj i ispraviti svoju grešku: vratiti ukradeno i to više ne činiti. Jer ko se istinski kaje on i dobiva snagu da negativnosti više ne čini. Kad postigne potpuno jedinstvo sa Bogom (potpunu prožetost i ispunjenost Duhom Istine, zatopljenost u polje Života), Bog će živeti kroz njega, i on više neće grešiti, jer Bog ne greši. Saobraćanje sa Bogom, opštenje sa Čistotom, uvek je najvažnija stvar za zadovoljavajuće prevladavanje svih životnih zapreka i zamki. A osnova opštenja sa Bogom je goruća molitva iz Srca, molitva Ognjenog Duha. A za dobru i uspešnu molitvu čoveku je potrebno da nauči da ćuti, da isprazni svoj um od ljudskih želja i misli, da ih isuši i preda Bogu na spaljivanje i preobraženje.

“Meditacija” u kojoj se zabetonirava čovekova svest osećanja preko kojih deluju Božiji impulsi, koja čoveka povezuje sa raznim nedobronamernim i manipulativnim onostranim snagama koje ne priznaju Boga i Hrista Božijeg, i koje u inkarnaciju šalju razne svoje saveznike i dužnike da glume “proroke” i “učitelje”, čini čoveka samo rukavicom na ruci bogoprotivnih snaga koje svojim polovičnim znanjima prave porobljivačke poslove, koje se ne osvrću na zakon slobodne volje i zakon karme, zakon ispaštanja, iako im je poznat.


Paradiranje lažnim dostignućima

Mudrost kaže da istina korača tiho, bez podizanja buke i prašine. iza maharišijevog kulta podignuta je velika prašina, oblak gromopucatelnih proklamacija. Učitelji Transcedetalne meditacije, koja je postala veliki pseudoreligijski biznis, efekte mantranja (16 mantri) po njihovoj metodi predstavljaju impresivnim i začuđujućim: oni su samo kapacitetom mašte ograničeni. Tako jedan od velikih dometa obuke u Transcedetalnoj meditaciji predstavlja moć skakukutanja okolo poput žabe, što oni nazivaju “levitacija” (lebdenje). U Patanjđalijevoj 'Niski o jogi' govori se o postizanju izuzetnih duhovnih moći (III, 45), a takva je na primer laghim – postati lagan poput pamučne niti. Usiljene tehnike disanja (pogotovo dugo zadržavanje daha – kevala-kumbhaka) normalno dovode grčenja i napregnutosti nervnog sistema, što se odražava i na mišićno tkivo, a onda TM-praktikant može u lotos poziciji (sa duboko prekrštenim nogama) izvoditi na sunđerastim dušecima egzibiciono žablje skakutanje (koje polako prerasta i u “sportsku disciplinu”). Da se tu radi o istinskoj levitaciji (koju je pokazivao Isus hodajući na primer po vodi Galilejskog jezera), meditanti bi mogli da zadrže telo u vazduhu, da se odrazu i unazad i bočno, a ne samo napred, kako je već to za mišićni sklop u datom napregnutom stavu najzgodnije. Još Yoga-tattva-upanišad opisuje fenomen žabljeg skakutanja: »Znoj bi se javio prvi, njega bi utrljavao. Daljnjim zadržavanjem vazduha, polagano, polagano, zaselom telesniku telo podrhtava. Daljnom vežbom potom, samo, poskakivanje se javlja. U tom stanju poput žabe kreće se poskakujući. Jogin u lotos-sedu stao po zemljinoj površi hoda. Potom daljnjim vežbanjem zemljinu ravan ostavlja. U lotosovom stavu stao on je zemlju ostavio.« (51-55) – Vidi se jasno da ova upanišada žablje skakutanje ne poistovećuje sa levitiranjem, koje se tek kasnije ostvaruje.

Koliko je ispravno praktikovati nekakvu meditaciju samo da bi se telo osposobilo za dokazivačko, egzibiciono žablje poskakivanje?! Da čovek treba da skakuće ili leti, on bi se rodio sa krilima, poput ptica. Na čoveku je da stiče istinsku mudrost, a ne da gubi vreme učeći egzibiciono skakutanje, da paradira lažnim moćima koja nisu daleko od cirkuskih veština za zabavu dokone mase, koja su tu da proslave čoveka i ono ljudsko, a ne Boga i ono Božansko. Da li je "žablje" skakutanje neka istinska mera velikog duhovnog ostvarenja?! Diogen Laertije (II-III st. ne.) ukazuje za Aristipa (oko 435.-350. g. se.) iz Kirene: »I kad se neko hvalisao svojom veštinom ronjenja, on mu reče: "Zar se ne stidiš da se hvališeš nečim što i delfin ume?" /.../ A kad se neko hvalio da može mnogo da popije a da ne bude pijan, on je rekao: "Pa to može i mazga"!« ('Život i mišljenja istaknutih filosofa', II, 8, prg. 73 –prevod: Albin Vilhar)

Po svojoj realizovanosti i aspiriranosti ljudi se simbolično gledano mogu razvrstati u četiri kategorije: tu su najpre “jagnjad” – oni koji su našli Istinu u sebi, postali Istina; zatim “ovce” – oni koji zakonitim životom i savladavanjem sebičnih ljudskih poriva krupnim koracima hrle ka jedinstvu sa Istinitim, Jagnjetom Nevinosti; potom dolaze “ovnovi” – oni koji glume da teže Istini i Dobru, a srce im je uz Laž i Zlo; i na kraju tu su “krvoločni vukovi” obučeni u jagnjeću kožu – oni koji sebe predstavljaju nosiocima Istine, a pustoše Božije Stado. Ovi zadnji su često osposobljeni izaslanici onostrane Hijerarhije Pseudomudrosti – “Velikog Belog Bratstva”. Svako ko sebe ozbiljno sagleda može videti da li se nalazi sa desne ili sa leve strane Velikog Pastira, Hrista Gospoda.

Maharišijeva škola je samo jedna od mnogih sektanskih struja koje stoje pod patronatom i nadzorom onostrane Babilonske Hijerarhije, koja priprema planetarnu instalaciju parodijsko-babilonskog Pokreta za Novo Doba. Tipologijski i etimološki gledano sekta je svaka asocijacija na čijem čelu stoji autoritarni osnivač ili lider, guru-bog čija reč se uzdiže do nivoa nebeskog zakona. Sekta je heretička, krivovernička ustanova i ekspozicija, jer ne poseduje istinsko znanje, jer ne gradi na istinskoj Božijoj objavi. Sekta ne traži i ne sledi (lat.: sequl = “sledovati”) Jedinog Spasitelja – Gospoda i Njegovu reč, već truležnog čoveka koga još za života izjedaju crvi. Tako sektant upada u ponor greha i odvaja (lat.: seco, secare = “odvojiti”) se od Istinskog Života.


Ne priznaju ni Boga

Da bi i ateiste i sekulariste pridobili, rukovodeći poklonici Maharišija odriču i to da njihova škola ima religijski karakter, stide se da joj pripišu religijske odredbe, čime pokazuju svoj animozitet i svoju mržnju prema Bogu i Božijem Imenu. A koja se to istinska duhovnost, prosvetljenost, blaženstvo i svetost može postići bez prizivanja Božijeg Imena, Božijeg Zakona u svoj život? bez kultivacije duše i čoveka posvećenim, požrtvovanim i bogougodnim životom? Ko se odriče Boga, Božijeg vođstva i Božije zaštite, ko Svevišnjeg svodi na nekakvu apstrakciju i nebulozu, on je još uvek duboko udaljen od Večnog Polja Života, i on je izazovni mamac za avetinjske duše koje se bore protiv Neba, koje grade svoj “raj” bez istinskog Boga. I opsednuti meditant, koji je na najvišem stupnju “ostvarenja” našao maharišijevsku “transcedentalnu sreću” i “kosmičku svest”, a izgubio bezosećajnost za drugo Božije dete koje pati, postaje svoj vlastiti bog, kojemu je “dobro” i “ispravno” sve što pomaže napretku i grorifikovanju TM-kulta.

U sektama skupine umišljenih veličina uvek žele da promene svet po svome izvitoperenom modelu i šablonu vrednosti, a sami sebe ne menjaju. Ko sledi Hrista, on zna da nikoga ljudskim snagama i pristupima ne može istinski promeniti, ali drugome može pomoći poukom, savetom, molitvom, vlastitim uzornim životom, da dođe do pozitivnih promena u njemu, da se privoli da prihvati Put Istinskog Života, da se obrati Istinitome: »Braćo moja, ako ko od vas skrene od istine i neko ga obrati, neka zna da će onaj koji obrati grešnika od njegovog zabludnog puta spasti njegovu dušu smrti i pokriti mnoštvo greha.« ('Jakov', 5:19) – Samo ono što dolazi iz srca i iz zakonskog ostvarenja, što nosi Snagu, to istinski može da pokrene drugo srce, i to vodi promeni i prosvetljenju u Duhu i Duhom. – Jedan od ciljeva Maharišijevog “Svetskog plana” za ekspanziju njegovog kulta bio je da reši problem kriminala, zloupotrebe narkotika, te svih oblika ponašanja koji donose nesreću ljudskom rodu. Maharišijevi sledbenici i udivljenici su pokušali u nekim gradovima (kao u Hagu i Vašingtonu) da smanje stopu kriminaliteta tako što bi povećali broj uključenih meditadana na datom podneblju, no rezultati su bili poražavajući. Mahariši je računao i propagirao najpre da kada broj TM-meditanata u svetu dostigne 1% od ukupne populacije, pokrenute “blagotvorne” vibracije ukinuće sve mržnje i sva neprijateljstva među narodima. Potom je iskonstruisao da kada broj meditanata dostigne 10% svetske populacije prestaće ratovi među narodima, jer TM će promeniti tvrdu, okrutnu prirodu čoveka, pretvoriti ga u tolerantno i saosećajno biće, uvesti nas u doba prosvetljenosti. Sam Mahariši pokazivao je hladnu ravnodušnost prema bedi i nemaštini koja pustoši svetom. Božanska saosećajna ljubav a ne kruto ponavljanje slogova svetu donosi mir. Danas TM-planeri, kada su dobili svoj pozamašan kadar i među političarima, u vojci, u medicinskim krugovima, imaju orvelovsku aspiraciju da svo čovečanstvo treba zakonski prisiliti da prihvati njihovu meditativnu praksu, dok “nesposobni” trebaju biti odstranjeni. Ni svi ljudi da mantraju kako maharišijevci žele, ni željena Svetska vlada da bude potpuno uređena po predstavama njegove ideologije, do obnove sveta neće doći: sve će isto i staro ostati pod Suncem. Ko ne gradi sa Bogom i na Bogu, on dakako zida kule u vazduhu, gradi na pesku i prividu. – Mahariši je umro 2008. g. (Vlodrop, Holandija) ne dočekavši da vidi Svetsku vladu na tronu dijaboliziranog sveta.


Post je objavljen 10.01.2011. u 19:27 sati.