Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/jehovinisvjedoci

Marketing

Čarls Rasel


Kako je 'proricao' stražar Rasel?!

Svakako iznenađujuće i konsternirajuće doima fakat da danas postoji verska struja koja dosta drži do fiktivne harizme svoga doktrinalnog utemeljivača i začetnika a istovremeno odbija da integralno i autentično publikuje njegove brojne članke i knjige. Takav "propust" stoji u izdavačkom preduzetništvu i politici 'prezidijuma' takozvanih ‘Jehovinih svedoka’, ‘Društva Kule stražare’ (Watch Tower). Njihovo rukovodeće telo u Bruklinu (Njujork, USA) mnoge svoje zaključke radije ilustruje navodima iz rimokatoličkih enciklopedija nego iz kontroverznog i opskurnog opusa svoga začetnika na polju 'ozbiljnog istraživanja' Biblije – masona sahranjenog pod masonskom piramidom – Čarlsa Tejza Rasela (Charles Tase Russell, 1852.-1916. g. ne.). Raselova dela se skrivaju da njegovi današnji udivljenici i sledbenici u proizvoljnom tumačenju biblijskih spisa ne bi videli gomilu njegovih fantazmagorijskih orakulskih zabluda, da se ne bi iznenadili i brojnim suprotnostima između onoga što je on nekada u svome 'nadahnuću' učio i onoga što danas prezentuju i izmišljaju neoprotestanski bogoslovi bruklinskog 'Betela' (kako već raseliti nazivaju svoje organizaciono sedište na tlu Amerike), slepi sadukejski vodiči koji zaslepljeno stado vode u ponor Propasti, Ponor vezanosti za materiju, privid i zabludu.



Charles Tase Russell
(1852.-1916. g.)

Pogledajmo neke od Raselovih gatarsko-kalkulantskih spekulacija i mahnitanja koja njegovim izmanipulisanim poklonicima ne izgledaju dovoljno grozomorna i teška da bi se distancirali od njih, da bi ih žigosali kao nadahnuća bogoprotivnih sila, manipulisanja sa čovekom koji nije umeo i nije hteo da sudi po Duhu već samo po telu, koji nije znao da razlikuje i ispituje duhove-inspiratore, jer sam sebe nije hteo da ispituje.

Rođen u presbiterijanskoj porodici, i isteran iz škole sa 14 godina, star tek nešto preko preko dvadeset godina, u Pitsburgu (Pensilvanija), Rasel je 1881. g. u Brooklyn-u (New York) organizovao verski krug koji je sebe nazivao 'Ozbiljni istraživači Biblije', društvu zanesenom i obuzetom adventnom psihozom koja je u XIX stoleću dosta tresla Sjedinjene Države Amerike. Entuzijasti tog Društva, koji su Rasela prihvatili kao opunomoćenog Božijeg poslanika 'ravnog' patrijarsima i svetim prorocima, verovali su da do istine mogu doći istražujući biblijsko slovo koje je pretrpelo mnoge redakcije, i koje je dolazilo kako ispod pera prosvetljenih ljudi tako i ispod pera privrženika ropskih kultova. Smisao i pouku istinske Božije reči mogu shvatiti i ispravno tumačiti samo ljudi koji srcem čeznu za Istinom koji tu svetu čežnju hrane zakonitim, pravedničkim životom, koji duboko uvažavaju Božije Zapovesti. Ljudi koji ne shvatraju smisao reči, koji ne oživljavaju slovo koje upućuje na Zakon Života, čija je svest još u embrionalnom stanju, samo donose još veću zbrku i zabunu.

Još 1879. Trgovac Rasel je osnovao žurnal Zion's Watchtower and Herald of Christ's Presence – ‘Kulu stražaru’ (koji je startovao sa 6.000 primeraka tiraža) da bi propovedao svoje učenje. I danas, njegovi sledbenici su dužni 'Bibliju' da čitaju uz pomoć objašnjenja iz 'Kule stražare'. Senzacionalistička 'predskazanja' o skorom kraju sveta privlačila su lakoverne pobožne ljude i njegovo društvo je počelo da jača organizaciono, društvo koje nije imalo ni vođstvo Duha proroštva, ni proroke, ni videoce, ni iscelitelje, ni istinske pismoznalce i stručnjake za biblijske jezike. Ne želeći više da ga podržava u njegovoj 'misiji', Raselova žena Marija Ekli, ojađenja njegovom sebičnošću i tiranijskom naravi, razvela je se od njega 1897. godine. Početak svoje svetske propovedničke karijere (koju su obeležavale i izmišljene medijske priče i plaćeni oglasi o 'uspešnim' nepostojećim misionarskim turnejima), samoproglašeni učitelj i predikcioni mešetar Rasel, koji je bio i holding-mešetar, obeležila je afera sa njegovom "čudotvornom pšenicom" koju je dotični prodavao po dolar za funtu, iznoseći za nju da brže raste nego obična. O Raselovoj "čudotvornoj pšenici" pisale su i bruklinske novine 'Orao' (The Eagle).

Ljudi svetlog oka jasno mogu videti da iz Raselovih učenja izbija duboka neozbiljnost u percepciji biblijskih tokova, da je njegova razuđena doktrina obeležena brojnim fikcijama, besmislicama i eshatološkim nagađanjima. Ne osvrćući se na Isusovu naznaku da niko od ljudi ne može znati dan i čas Njegovog Slavnog Dolaska, Rasel kreće da pretražujući biblijske spise i prekrajajući već prekrojene biblijske reči otkrije 'tačan' datum najveličanstvenijeg Događaja.

U svojim nebuloznim nagađanjima i izračunavanjima mladi Rasel je pošao od jednog pasusa iz 'Evanđelja po Luki' u kome su redaktori, koji su očekivali skori Hristov Dolazak, Njegova proročanstva o kraju staroga sveta pomešali s proročkim naznakama o uništenju Jerusalima i Hrama pod rimskim legijama, što je i sedamdesetih godina I stoleća doživelo pokolenje koje je sa Raspetim živelo. U stavku 21:24 Terciusa se tako kaže: »Mnogobošci /- misli se na Rimljane/ će gaziti Jerusalim dok se ne ispune vremena mnogobožaca.« – Verujući da se 'gaženje Jerusalima' odnosi na završnicu vremena staroga sveta, a ne na vreme razaranja Herodovog Hrama pod rimskim vojskovođom Titusom i na rušenje Svetog Grada 135. godine pod vladavinom cezara Hadrijana, Rasel je umislio da ako reši problem i pitanje kada će se ispuniti 'vremena mnogobožaca' samim tim će doći i do odgovora i rešenja kada će uslediti Hristov Dolazak. (Slikovito otkroviteljski jezik patmoske 'Apokalipse' ukazuje da će neznabošci gaziti Jerusalim 42 meseci – 11:2. No 'Jerusalim' koji se ovde pominje i tretira jeste duhovni Jerusalim, simbol svetog zajedništva Božijih prvootkupljenika, suvladara Kraljevstva Mira, Novog Izraela.)

Iščitavajući vizionarsku i egzotičnu 'Knjigu o Danilu', koja je pretrpela dosta redaktorsko-interpolacionih zahvata, Rasel je naišao na terminološki sklop »sedam vremena« (4:16 i drugde), te ga povezao sa 'vremenima neznabožaca' kod Luke, Terciusa. Pervertivnim izvođenjima, tumbanjima biblijskih naznaka i stihova, te nakaradnim logičkim refleksijama, Rasel je zaključio da Hristov Dolazak mora da sledi nakon isteka 'sedam vremena'. Nije se obazirao na to što Danilovih 'sedam vremena' ima svoje striktno značenje, što se ukazno odnosi na sedam godina duševne bolesti novobabilonskog cara Nevukadnezara (605.-562. god. se.).

»Tebi se objavljuje, care Nevukadnezare! Kraljevstvo ti se oduzelo. Bićeš izgnan iz društva ljudi, sa životinjama ćeš poljskim boraviti; hranićeš se travom kao goveda i sedam će vremena proći nad tobom dok ne spoznaš da Svevišnji ima vlast nad carstvima ljudskim«, – objavljuje Gospod Nevukadnezaru. – Tako je i bilo. Posle sedam vremena, sedam godina bolesti insania zoanthropica (poživotinjenja), caru je se razum vratio.

Lukina »vremena neznabožaca« jednostavno hoće reći da Rimljani neće gaziti i neće držati pod svojom vlašću Jerusalim kroz sve vekove, nego će i toj strahovladi i okupaciji doći kraj. Stoga je potpuno besmisleno bilo, čak više i vrlo neinteligentno, ukaz prezentovan kod Terciusa povezati nakaradno s mnogo starijim ukazom kod Daniela o »sedam vremena« koja se odnosi na godine ispaštanja i mentalne rastrojenosti jednog čoveka.

U starozavetnim prepisima Rasel nalazi da je svet stvoren za šest Dana. Kako je pred Bogom, metaforično rečeno, jedan Dan kao hiljadu zemaljskih godina ('Psalmi', 90:4), to je na osnovu toga Rasel 'utanačio' zaključak da je svet stvoren za 6.000 godina, te da će i, shodno tome, i historijski tok ovoga sveta trajati šest milenijuma (- takvo shvatanje je se pojavljivalo još mnogo pre Rasela), a da će onda nastupiti Hristov Dolazak i Hiljadugodišnje Kraljevstvo Hrista Božijeg na novoj Zemlji.

Da bi našao kada je 'Adam stvoren' Rasel je se dao na genealoška pretraživanja sumnjivih i nepotpunih starozavetnih rodoslovnih shema i hronologija, što je još i apostol Pavle osuđivao upućujući verne »da ne obraćaju pažnju na priče i beskrajna rodoslovlja, što sve stvara više prepiranja nego Božiji poredak koji se u veri ostvaruje.« ('Timoteju', I, 1:4) – I tako tumbajući rodoslovne liste Rasel nalazi da je stvaranje Adama u šestom Danu završeno 4.128. godine stare ere. Baratajući sa danima milenijumske dužine, Rasel je nekorelativnim izvođenjima nastojao donekle i da pomiri kreacionističke i evolucionističke predstave. Raselove refleksije nemaju principijalne veze ni sa Biblijom ni sa zdravim logičkim rezonom. Osim toga Biblija i nije relevantna historijska knjiga, jer je tu istorija često podređena teološkoj predstavi (jer je od strane mnogih redaktora falsifikovana iz teološko-kultnih ciljeva), jer su u njoj mnoge historijske naznake pomešane sa legendama, mitovima i predanjima.

Ako je Adam stvoren 4.128. godine stare ere, po Raselovoj numeričko-determinističkoj shemi Hrist je trebao da se u Svojoj Slavi pojavi na Zemlju 1872. godine nove ere, – što je izostalo. Umesto da shvati da je na putu pogrešnih izvođenja, i da se okane budalastih kalkulacija i podmetanja, nadmeni Rasel dalje izmišlja da je Adam u Raju, pre isterivanja, proveo dve godine; pa po ovoj novoj kalkulaciji istoriju ovoga sveta treba računati od Adamovog isterivanja iz Edena. I tako je Raselovo datovanje iznedrilo da 1874. godine treba očekivati Mladoženjin Dolazak.

No Hrist Mladoženja ni te 1874. godine nije došao, nije se pojavio u Slavi i Moći.

Želeći grčevito da se izvuče iz gliba i sramote u koju je se zavukao fantazmagorijskim i budalastim izračunavanjima, Rasel u svom časopisu 'Sionska Kula stražara', u julskom broju iz 1879. godine objavljuje i objašnjava kako je Hrist 1874. godine ipak došao ali 'nevidljivo' (- kako ga je on samo mogao videti?!), te da je te godine na Nebu Mesija Božiji ustoličen i okrunjen. Od tog 'ustoličenja' počinje teći nekakva četrdesetogodišnja Božija žetva, na čijem kraju će Hrist uništiti neznabožačke narode a 'klasu kreposne device' uzdignuti Sebi na Nebo. Po evanđeljskim ukazima Božiju Žetvu čine završne velike nevolje, kroz koje će mnogi moći da oduže svoje stare duševne dugove i da kroz vatru ispaštanja budu spašeni. – Treba znati pozadinu ovog orakulsko-eshatološkog kalkulisanja: adventista Nelson H. Barbour, leta 1876. g., ubedio je Rasela da helenski izraz h par-oysía ('Matej', 24:3) treba prevesti ne kao 'dolazak' već kao 'prisustvo', pri čemu se ovde radi o "nevidljivom prisusustvu"; dakle Isus je u oktobru 1874. g. nevidljivo prisutan na zemlji. Istina je, da je Hrist, kao Duh Istine i Utehe, dakle za profanog čoveka nevidljivo, prisutan u ovome svetu mnogo ranije: »I evo Ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta.« ('Matej', 28:20)

Hrist nije Vladar Neba od 1874. godine, već od Večnosti, od početka sazdavanja Kraljevstva Svetlosti. Na Nebeski Presto presvetog Oca, Sveti Jedan, Hrist Božiji, sa Božije desne strane nije pobednički seo 1874. godine već odmah nakon Svog Vaskrsenja i Vaznesenja. Đakon Stefan pred kamenovanje svedoči za proslavljenog Spasitelja i pred svojim tužiteljima: »A on pun Duha Svetoga pogleda na nebo i vide slavu Božiju i Isusa gde stoji s desne strane Bogu, i reče: Evo, gledam otvorena nebesa i Sina Čovečijeg kako stoji s desne strane Bogu.« (Dela, 7: 55-56) – Hristov Slavni Dolazak neće biti nevidljiv, već vidljiv i poput munje za ljude koji su Hristovog Duha razbuktali u sebi, koji gledaju Bogom, Duhom Istine. Nevidljivo i poput lopova u noći Hrist će doći samo za duhovne pospance.

Svojim saradnicima 1. oktobra 1914. Rasel 'svečano' obznanjuje da su 'vremena neznabožaca' istekla, da su dani njihovih kraljeva odbrojani. Ipak očekivano vaznesenje 'klase kreposne device', odnosno 'Ozbiljnih istraživača Biblije' je izostalo. Oni nisu bili u Nebu već u još dubljem glibu i sramoti. Zemaljska Kraljevstva nisu nestala kako je najavljeno a zemaljski Jerusalim je i dalje bio 'gažen', pod turskom upravom i vlašću. Zaslepljeni Raselovi sledbenici, umesto da shvate da su prah i pepeo, i da pokajnički sednu u pepeo, krenuli su potom u novu propagandno-demagošku ofanzivu, da ubeđuju i sebe i svet kako Rasel ustvari nije predvideo Hristov Dolazak već Prvi svetski rat, koji je već nekoliko meseci p r e famoznog oktobra 1914. godine besneo u Evropi.

Kada su raseliti videli da 1914. godine nije došao kraj satanskog sveta, predvideli su 'propast' za 1915. godinu; kad se ni to nije ostvarilo, utanačili su da će 1920. godine »telesni odstupnici od Hrista biti apsolutno odbačeni«, uz početak »sveopšte anarhije u jesen 1920. godine«. – Rasel je umro 1916. ne dočekavši da vidi ispunjenje proročanstva o 'kraju' u 1920. godini.

Nešto nakon smrti Rasela, prvo što su arbitražno-štimerski uradili njegovi saradnici predvođeni Raderfordom i "vođeni Duhom Svetim" (Koga raseliti ni danas ne priznaju kao sveprisutnog Boga), bilo je da sakriju proricanja o "parusiji" u 22. oktobru 1874. g, te da koriguju tumačenje Danilovih »sedam vremena«: sada 'vremena' nisu povezali sa nekakvom milenijumskom genezom, već su svedena na 2.520 godina. Uzeto je da 'jedno' vreme preneseno predstavlja, ne 1.000 godina, već 360 godina; naime, u nekim starim kalendarima (kao u babilonskom) neinterkalirana godina je imala 360 dana. Kako u nekim proročanstvima 'dan' ima prenesenu vrednost od jednu godinu, to je zaključeno da i u ovom slučaju takav pristup treba da važi. Pa je tako izvedeno da »sedam vremena« traju 2.520 (odnosno 7 puta 360) godina. Pri tome je prevideno da kod Tercijusa ne stoji da će neznabošci sedam vremena gaziti Jerusalim, zanemareno je da se date hronološke naznake striktno odnose na novobabilonskog monarha i njegovo sedmogodišnje ludilo; osim toga koji čovek može da živi 2.520 godina?!

Po Raselovim i Raderfordovim svedocima, početak fiktivnih 2.520 profetskih godina se ne treba računati od Adamovog isterivanja iz Edena, već od 607. godine stare ere, kada je navodno »judejski kralj Sedekija bio svrgnut s prestola od strane Nevukadnezara, čime je počelo gaženje Jerusalima«! Takav račun, usiljeno i nakazno izveden sa pobudom da se odbrani tobožnja prekretničko-eshatološka vrednost 1914. godine i tobožnji Hristov »nevidljivi dolazak«. Račun Raselovih poklonika ima za pozadinu zapanjujuće nepoznavanje historijskih tokova i starozavetnih hronologija. Kralj Sedekija (hebr.: Cideqjahu) nije mogao 607. godine stare ere da bude svrgnut, jer 607. godine nije ni počeo da vlada; vladao je od 597. do 586. godine. Te 586. godine stare ere Nevukadnezar je razorio Jerusalim, i kao sećanje na taj pad Jerusalima Jevreji slave deveti dan u njihovom mesecu avu.

U 'Knjizi proroka Jeremije' o datom događaju se izveštava: »Devete godine kralja Sedekije, kralja judejskoga, desetoga meseca, Nevukadnezar, car babilonski, krenu sa svom vojskom na Jerusalim, te ga opsede. Jedanaeste godine kralja Sedekije, četvrtoga meseca, dana devetoga u mesecu, provališe u Grad.« (39:1-2) – Dakle, zna se i dan, i mesec i godina drugog pada Jerusalima pod Haldejcima, tačan datum koji potpuno odudara od naznaka i proizvoljnih izvođenja Raselovih sledbenika.

Inače, Nevukadnezar koji je došao na vlast 605. godine stare ere (a ne 607. kako hoće da prikažu Raselovi svedoci), na Jerusalim je drugi put (cp.: ‘Danilo’, 1:1) krenuo devete godine Sedekijinog vladanja ('Kraljevi', II, 25:1), odnosno osamnaeste/devetnaeste godine svoga vladanja (‘Jeremija’, 52. 12.29). – Čak i da je 607. god. stare ere Nevukadnezar došao na vlast (a nije), i da je odmah te 607. g. krenuo na Jerusalim da ga razori (a nije), i da ga je odmah, bez opsedanja osvojio i razorio (a nije tako bilo), nepobitna je skriptuarna činjenica da je njegov san o »sedam vremena« usledio posle mnogo godina od osvajanja Jerusalima, pre ustoličenja njegovog sina Nevunida. Koliko je apsurdno da nekakvih "sedam neznabožačka vremena" počinju teći pre famoznog i ključnog sna u kojima se najavljuju?!

Promašaji Raselovih i Raderfordovih "predviđanja" su brojni i zgražavajući. Rasel, koji nije bio ni Božiji prorok, ni videlac, ni Duhom pomazani i ovlašćeni učitelj, koji nije pristojno poznavao ni abecedu biblijskih jezika (hebrejski i grčki), ponajmanje je imao pravo da istupa kao 'ovlašćeni' tumač biblijskih proročanstava. Po plodovima Raselovih nagađanja i promašaja jasno vidimo čiji duh ga je vodio i nadahnjivao: satanski! I dan-danas Raselovi svedoci brane mnoge od njegovih očiglednih promašaja i zastranjivanja, koja idu do blasfemije. Umesto da grade na Hristu i Istini oni grade na laži i zabludi, na pesku. U završnici Besede na Gori Isus takve nepromišljene ljude naziva ludima: »I svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, biće kao ludi čovek, koji sazida kuću svoju na pesku. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše vetrovi i navališe na onu kuću – i pade, i pad njen beše veliki.« (Matej, 7:26-27)


'Proroci' kraja sveta

Sa smrću Rasela, bruklinski 'oci' nisu prestali da proriču skori kraj sveta ...

Pošto Harmageddon nije stigao ni 1918. godine, sa završetkom Prvog svetskog rata, Raselov naslednik, advokat Džozef Franklin Raderford (Rutherford, 1869.-1942.) koji je donekle izmenio njegovo učenje, najavio je najpre Sudnji Dan za 1918. godinu, a 1920. godine propast sveta za 1925. godinu, objavivši da »milioni koji sada žive nikad neće umreti«, te da će patrijarsi, pomenuti u 'Poslanici Hebrejima', 11. pogl., tada početi da kraljuju na Zemlji. Pred "smak sveta" mnogi Raselovi svedoci su prodali svoju imovinu i posvetili se putujućem propovedništvu. Seljaci su zapostavili svoju letinu čekajući da vaskrsnu veliki patrijarsi, i da zavladaju zemljom. Iako Avraham, Isak i Jakov nisu ustali iz mrtvih 1925. godine, Raderford je naložio da se 1929. godine u luksuznom delu San Dijega podigne Bet Sarim – 'Dom Prinčeva', u kome će živeti Patrijarsi. U 'odsustvu' Avrahama, Isaka i Jakova, Raderford, koji je se u vreme najveće privredne krize u Americi vozio u dva kadilaka, koristio je 'Dom Prinčeva' da u njemu zimuje; za letovanje odlazio je pak u Evropu.

Bruklinska uprava je zatim odredila da nova godina novog početka bude 1957. godina, s obzirom da je tada poslat »znak sa neba«, odnosno lansiran je prvi 'Sputnjik'.

Poslednje eshatološko 'proroštvo' bruklinsko 'rukovodeće telo je dalo 1968. godine, najavivši da će Harmageddon početi u septembru-oktobru 1975, kad se 'završava' šest hiljada godina od stvaranja Adama, ... Prošla je i 1975. godina ...

U harmagedonskoj sekti ‘Jehovina kuća’, koju je osnovao Džekob Hokins, i koja Satanu vidi kao “ženu”, verovalo se da će smak sveta otpočeti u oktobru 1999. g i da će do sredine 2001. g. 80 odsto stanovništva Planete biti mrtvo.


Zašto Raselovi svedoci odbacuju raspeće na krstu?

Trend raznih duhovno neutemeljenih i dokazivački nastrojenih 'mislilaca' i kultova da sakriju, obezvrede i ismeju Hristovu Žrtvu i Njegov Krst, ima duboku dijaboličku podlogu i stolećne izraze. Neki gnostički kvazimististici učili su da je raspeće privid, te da Hrist nije imao čovečije telo. Preuzevši ta mutljag-predanja koja su doticala od njih i islamski prorok Muhammed u svome Al-Qur'an-u odbacio je istinitost Hristovog Raspeća i Vaskrsenja. Drugi moderni senzacionalistički nastrojeni 'istraživači' Biblije, koji ne znaju da istina nema ništa zajedničko sa senzacionalizmom, iskonstruisali su hipotezu da je Isus navodno živ, samo omamljen, skinut sa krsta, a potom nastavio život na tlu Indije.

Krajem XIX i početkom XX stoleća, sa ekspanzijom takozvane liberalne teologije i neoprotestanizma, produkovana je krhka konstrukcija da Isus nije stradao na krstu, već na stubu. Da krst nije vekovni simbol Hristove Žrtve i Pobede, na uveliko proizvoljne i diletanske tvrdnje onih koji stub vide kao žrtveno golgotsko drvo ne bi se moralo ni osvrtati.

Paul Vilhelm Šmit, koji je bio profesor na Bazelskom univerzitetu, u svom delu 'Povest Isusa' (1904. g.), odbacuje da starogrčki izraz ho stavrós označava krst već prevashodno stablo, stub, uspravljen kolac, te tako i odbacuje raspeće Hristovo predstavljajući ga kao bešenje o stub: »Prema izveštajima Evanđelja, za izvršavanje kazne nad Isusom, osim bičevanja, u obzir dolazi samo najjednostavniji oblik raspeća koji su Rimljani praktikovali, vešanje tela bez odeće na stub, koji je usput rečeno, Isus morao da nosi ili vuče do mesta pogubljenja kako bi ta sramna kazna bila pojačana.«

I jedan drugi 'pismoznalac' tog profila, V. E. Vajn u svom delu 'Rečnik koji objašnjava Novi Zavet' pokušava da dokaže kako je krst paganski simbol, nedostojan da se vezuje za Hristovu golgotsku Žrtvu: »I imenicu i glagol stavro, pričvrstiti na stub ili kolac, izvorno treba razlikovati od crkvenog oblika krsta od dve grede. Oblik ovog drugog vuče poreklo iz drevne Haldeje, a korišćen je kao simbol boga Tamuza (jer je oblika mističnog Tau, prvog slova njegovog imena) u toj zemlji i u susednim zemljama, uključujući i Egipat. Sredinom III stoleća naše ere crkve su ili odstupile od nekih nauka hrišćanske vere ili ih izvrnule. Da bi se povećao prestiž otpadničkog crkvenog sistema, u crkve su primani pagani bez potrebe da budu duhovno preporođeni verom, i bilo im je obilno dopušteno da zadrže svoje paganske oznake i simbole. Tako je bilo usvojeno da Tau, ili T, u svom najčešćem obliku, s nešto sniženim poprečnim krakom, predstavlja Hristov krst.«

Historijski je fakat da se krst, kao predstava svetlosti koja se širi na sve četiri strane sveta, javlja u mnogim civilizacijama, jer je se i Hrist tokom milenijuma i vekova utelovljavao među razne narode. Tako se krst na Dalekom Istoku susreće kao sunčani točak, sa kracima savijenim pod pravim uglom (kao svastika, koja je otkrivena čak i na drevnim jevrejskim grobovima); u drevnom Egiptu krst se susreće kao petljičasti krst (crux anssata, ankh); u Fenikiji je ravnokraki krst ugrađen u deveto slobo abecede (u slovo Tet) ... A ako govorimo o simbolima kanaansko-babilonskih solarnih božanstva, time i Tammuza, treba znati da je njihov reprezentativni kultni simbol bio ne hrišćanski krst (crux ordinaria), već stub. Zato je i Gospod preko proroka Mojsija zapovedio Izraelcima koji su ulazili u Obećanu zemlju da unište sve sunčane falusoidne stubove na kultnim uzvišicama paganskih božanstava: »Porušite njihove žrtvenike, oborite njihove stubove, ...« ('Izlazak', 34:13, cp.: 'Ponovljeni Zakon', 16:22)

Takozvani ‘Jehovini svedoci’ danas veruju, i šire tu zabludu da je Isus Otkupitelj razapet, odnosno obešen na Tamuzov i Baalov simbol, na stubu. Dok se u tradicionalističkom hrišćanstvu ide u jednu krajnost kroz obožavanje raspela, krsta sa telom (koji hoće da prikaže da Hrist i dalje visi nemoćan na krstu, da su demoni pobedili, da nije vaskrsnut), među Raselovim sledbenicima se ide u drugu krajnost: odbacuje se potpuno krst kao sveti simbol. Interesantno je zapaziti da je i sam Rasel priznavao Hristov krst, a tek posle njegove smrti njegovi sledbenici su iznedrili da je Hrist obešen na stubu.

Apostol Pavle: »Mene, uostalom, Hristos nije poslao da krštavam, nego da propovedam evanđelje, i to ne u rečitoj mudrosti – da Hristov krst ne bi izgubio svoju vrednost. Jer reč o krstu je ludost onima koji propadaju, a nama koji se spasavamo – sila Božija. Jer je napisano: "Uništiću mudrost mudrih, i odbaciću pamet pametnih". Gde je mudri? gde književnik? gde prepirač ovoga sveta? Zar nije Bog pretvorio mudrost ovoga sveta u ludost? Pošto, naime, svet svojom mudrošću nije poznao Boga u Božijoj mudrosti, bila je volja Božija da ludom propoveđu spase one koji veruju. I kad već Judeji ištu čudne znake, a Grci traže mudrost, mi propovedamo Hrista raspetoga – Judejima sablazan, mnogobošcima ludost, a samim pozvanima, kako Judejima tako i Grcima, Hrista kao silu Božiju i mudrost Božiju.« (‘Korinćanima’, I, 17-24)


Miguel Angel: 'Raspinjanje'

Odbacujući razapinjanje Isusovo na latinskome krstu († – crux capitata, crux ordinaria), i uvodeći nekakakav "mučenički stub", Raselovi svedoci ne znaju da protiv njihovog diletanskog stava svedoče i sami biblijski tekstovi na koje se kao pozivaju.

Pošto su Isusa raspeli pod pritiskom judejske nahuškane mase, Rimljani su mu na na krstu, na jednoj daščici napisali u podrugljivom tonu i Njegovu 'krivicu'. Primus, Matej, izveštava: »I staviše mu više g l a v e Njegovu krivicu napisanu: ovo je Isus, kralj judejski.« (27:37) – U grčkom: »š±ą µŔµ¸·ş±˝ µŔ±˝É Ä·Â š•¦‘›—Ł ±Ĺ¸żĹ Ä·˝ ±ąÄą±˝ ±ĹĿŠłµłÁ±ĽĽµ˝·˝: żĹĿ µĂÄą˝ ™·ĂżĹ ż ˛±Ăą»µĹ ÄÉ˝ ™żĹ´±ąÉ˝.« – U latinskom: »Et inposuerunt SUPER CAPUT eius causam ipsius scriptam hic est Iesus rex Iudaeorum.«

I u improvizovanom prevodu 'Novi svet' priređenom od strane bruklinske 'kurije' takozvanih ‘Jehovinih svedoka’ čitamo: »Iznad njegove glave stavili su napisanu optužbu protiv njega: 'Ovo je Isus, kralj Jevreja'.«

Dakle, svugde nalazimo da je natpis sa Isusovom 'krivicom' stajao iznad Njegove glave. Da je Isus razapet na stubu, njegove šake bi se nalazile iznad njegove glave, a tek iznad šaka, iznad ruku mogla bi da dođe daščica sa 'krivicom'. Međutim tekst ne kaže da je daščica stavljena iznad Isusovih ruku, već iznad Isusove glave. I to jasno ukazuje da su Isusove ruke bile u stranu razmaknute, odnosno pribijene na poprečni deo krsta (patibulum). Samo na taj način je daščica mogla da dođe tik iznad glave.

Dalje: Toma zvani Blizanac izražava svoju sumnju u Vaskrslog rečima: »Ako ne vidim ožiljak od KLINOVA na njegovim rukama i ne stavim svoj prst u ranu od KLINOVA, ... neću poverovati.« (20:25) – Dakle, u tekstu se pominju klinovi (ÄÉ˝ ·»É˝ ) a ne klin (ĿŠ·»żĹ). Da je Isus obešen pribijanjem na stub onda bi mu šake iznad glave bile probijene jednim jakim klinom. No Toma kod Kvartusa pominje 'klinove'. A 'klinove' na rukama možemo imati samo ako je jedan klin probio jednu šaku a drugi klin drugu šaku posebno, dakle ako je Gospod razapet sa raširenim rukama, dakle ako je razapet na T-krstu. I to jasno razotkriva besmislice 'Jehovinoih svedoka' da je Isus razapet, obešen na 'stubu'. Naravno, oni su ovde u svome laičkom prevodu naštimovali da se radi o 'jednom klinu', ne osvrćući se šta kažu grčki i latinski novozavetni kodeksi i manuskripti.

Raselovi svedoci, odbacujući Hristov Krst, neće da shvate da arheološki nalazi obilato svedoče da je krst od početka pratio hrišćanstvo. Prikaze krstova nalazimo i u katakombama. Čuven je prahrišćanski, nazarenski simbol krsta i ribe. Poznat je i jedan podrugljiv rimski grafit iz prvih stoleća, uz koji stoji natpis 'Alexamenos se klanja svome Bogu', gde se ismejava neki hrišćanin i Hrist na krstu Koji je prikazan sa glavom od magarca. Sve to svedoči o dubokoj mržnji sinova Tame protiv Hrista Gospoda i Njegovog Krsta.

Tačno je da je u davnini kod starih Helena ho stavros bio prevashodno naziv za 'kolac'. Kada je Grčka zaratila sa Rimom, i kada su Grci spoznali egzekuciju na krstu, krst su počeli imenovati svojim izrazima stavros i ksilon. Dobro je poznato i očigledno je da su hrišćani koji su govorili grčki prevodili latinski izraz za krst – crux, sa ĂıĹÁĚ (stavros – ‘Matej’, 27:32, ‘Marko’, 15:31, ‘Luka’, 23:26, ‘Jovan’, 19:17) i ľÍ»ż˝ – (ksilon – ‘Dela’, 5:30, 10:39; ‘Prva Petrova’, 2:24). I na osnovu latinskih prevoda grčkih tekstova takođe se jasno vidi da je u apostolsko vreme stavros predstavljao crux, izraz za krst (hebr.: c'lab, ili: c'lob). Tipičan grčki izraz za stub je ho stylos ('Galatima', 2:9; 'Timoteju', I, 3:15)

I krst i stub su, generički-arhetipski gledano božanski simboli koje je zaslepljen prividom čovek na razne načine zloupotrebio. U ‘Petoknižju’ se iznosi kako je Anđeo Gospodnji u vidu ognjenog stuba pratio i vodio Izraelce u Obećanu zemlju. Za one koji su predanim življenjem otvorili vrata Večnog Života Gospod ukazuje: »Onoga koji pobedi učiniću stubom (grč.: stilon) u Hramu Boga Svoga ...« (‘Otkrivenje’, 3:12) – Pišući učeniku Timoteju apostol Pavle metaforično ukazuje da je Hristovo Bratstvo, Dom Božiji stub (grč.: stilos) i tvrđava Istine.« (I, 3:5) – Jakova Pravednika, Petra i Jovana apostol Pavle naziva stubovima (stiloi) Zajednice.« (‘Galatima’, 2:9). – Dakle, novozavetni rečnik je jasan u svojim formulacijama: kada se upotrebljava 'stavros' uvek se ta reč koristi sa značenjem 'krst' (krst od stuba i poprečne grede), a kada se prezentira reč 'stilos' postavlja se uvek u značenju 'stub' ('štap' je stiliari).

U apokrifnom spisu 'Barnabina poslanica', koji je bio uključen u Sinajski kodeks, te napisan oko 117. godine, takođe se jasno potvrđuje oblik Hristovog krsta: »... Krst u vidu 'T' će imati blagodat, ...« (9:8)


Raselovo 'poznavanje' biblijskih jezika

Dž. Dž. Ros, baptistički pastor iz Hamiltona (Ontarijo, USA), juna 1912. godine objavio je pamflet "Neke činjenice o samozvanom pastoru Čarlsu Tejz Raselu", o kome je pisao o Raselovoj ličnosti i njegovoj antihrišćanskoj, antievanđeljskoj i paralogičnoj teologiji. U svom pamfletu Rod je dalje ustvrdio da Rasel nema ni elementarno poznavanje filosofije, historije, klasičnih jezika i uporedne teologije. Takvo razotkrivanje Rasela je ražestilo, i on povređen podneo je sudu tužbu protiv Rosa zbog 'uvrede i klevete'.

Na sudskom pretresu 'prorok' Rasel je najpre izneo kako navodno ima visoko obrazovanje, kako odlično zna grčki i starohebrejski jezik, te da je za 'pastora' postavljen od zvanične crkvene organizacije.

Pogledajmo jednu epizodu sa suđenja, gde je Rosov branilac, advokat Stenton ispitivao 'biblijskog stručnjaka' Rasela:

– Stenton: Znate li grčki alfabet? – Rasel: Kako da ne! – Stenton: Možete li mi reći tačna slova ako ih vidite? – Rasel: Neka da, ali bih kod nekih mogao da pogrešim. – Stenton: Hoćete li mi reći imena slova na vrhu ove strane, strane 447, koju imam ovde? – Rasel: Pa, ne znam da li bih bio u stanju. – Stenton: Možete li mi reći o kakvim je slovima reč, gledajući ih? – Rasel: Moj način je ... (ovde je prekinut i nije mu dozvoljeno da nastavi). – Stenton: Da li znate grčki jezik? – Rasel: Ne. /.../ – Stenton: Da li je tačno da nikad niste rukopoloženi? – Rasel: Nije tačno.

Posle unakrsnog ispitivanja, advokat Stenton konačno postavlja pitanje: »Sada recite – da li ste ikada bili rukopoloženi od nekog biskupa, klerika, sveštenika, saveta ili bilo kog tela živih ljudi?«

- Rasel: Ne nisam!

Na kraju suđenja, Rasel je morao da prizna i potvrdi istinitost svih tvrdnji iz Rosovog 'klevetničkog' pamfleta.


Kako obožavaoci Božijeg imena prepravljaju Bibliju?!

Pri kraju patmoske 'Apokalipse', veličanstvene Hristove objave koja slikovitim jezikom prikazuje završne krucijalno-kataklizmičke događaje Posletka, Sveti Jedan upozorava: »Svedočim svakom ko sluša proročke reči ove knjige: ako im ko dometne nešto, na toga će Bog navaliti Zla napisana u ovoj knjizi.« (22:18). – Verujući da su i ostali biblijski spisi Božije otkrovenje i apsolutna inspiracija, Raselovi svedoci važenje ovog Hristovog ukaza prenose na celu Bibliju. Oni koji smatraju da se do Istine može doći samo slušanjem i čitanjem biblijske reči neće sebi priznati da su oni prvi ti koji po svom ljudskom nahođenju, prema svojoj duhovno-spoznajnoj ograničenosti, mnogo toga domeću Božijoj reči i onome što se vodi kao 'Božija reč'. Tako su u svome rogobatnom modernizovanom engleskom prevodu novozavetnih manuskripta (na kome su njihovi 'stručnjaci' počeli da rade još od 1950. god.), prevodu koji oni zovu New World Translation, Božije ime 'Jehova' ubacili 237 puta. Međutim u sačuvanim brojnim kodeksima, manuskriptima i fragmentima 'Novog zaveta' nigde ne susrećemo zapisano ime 'Jehova'.

Raselovi svedoci koji osuđuju i odbacuju idolatriju vezanu za tradiciju, kultne svetkovine i relikvije, i sami nisu imuni na nju: uz Četveroslovlje (YHWH), uz Božije ime zapisano kao Tetragrammaton, obožavaju i Bibliju, svoju organizaciju, nekadašnje njene lidere i svoje 'rukovodeće telo' u Bruklinu, čije izmišljotine i ljudska tumačenja slepački prihvataju kao 'Božiju reč'. Umesto da obožavaju Živog Boga Raselovi svedoci se ropski i nekritički klanjaju proizvoljnostima koje plasira njihovo bruklinsko 'rukovodeće telo'.

Pogrešan pristup svetosti i nerazumevanje Druge Zapovesti date preko Mojsija (u kojoj se poziva da se ne zloupotrebljava Božije ime), u starom Izraelu dovelo je do toga da se gotovo potpuno iz upotrebe isključi Božije ime, odnosno da se supstituciono piše i izgovara. U starim rukopisima ‘Septuaginte’, grčkog prevoda hebrejskih spisa za potrebe aleksandrijskih Jevreja, Božije ime je se ispisivalo feničanskom ortografijom. U novozavetnim apografima i manuskriptima Božije ime, Četveroslovlje, ime koje je dobilo karakter ideograma, pisano je i prevođeno je pronominalno: kao Kyrios ('Gospod'). Tobožnji 'Jehovini svedoci' dali su sebi pravo da gotovo svugde gde u novozavetnim tekstovima stoji 'Kirios', a dati termin se vezuje za Boga Oca, u svome diletanskom i manipulativnom prevodu 'Novi svet' ubace ime 'Jehova'.

Raselovim svedoci, koji se pozivaju na sveto ime 'Jehova' (Jahova, Jova), neće da vide njegovo istinsko duhovno značenje. Ne shvatajući da to nije zemaljsko i hebrejsko ime, već duhovno i Nebesko, ne shvatajući da se ono stoga etimološki ne može raščlanjavati (kao što npr. raščlanjujemo ime Teofil – Bogoljub na 'Bog' i 'ljubav'), oni su proizvoljno izmiksovali da 'Jehova' znači 'on prouzrokuje da postane'. Stvarno duhovno značenje imena YHWH dato je u 'Knjizi Izlaska' – Ehje ašer ehje – Ja sam (Onaj) Koji Jesam. Dakle, značenje Božijeg imena ukazuje na Boga kao na večno Jestestvo, večno Postojanje, na Stvarnost Koja je Bila, Koja Jeste i Koja će Biti, na Gospodstvo koje je Početak i Svršetak, Ishodište i Utočište Svemu.

Raselovi svedoci duboko su ubeđeni da Boga proslavljaju i veličaju tako što Njegovo ime, poput kakve hindu-mantre, neprestano drže na jeziku, tako što ga neprestano izgovaraju, najčešće bez odjeka, jer u svome srcu ne nose Silu Duha Svetog, Duha Sile. Gde god se u Bibliji pominje termin 'ime' (hebr.: šem), oni to bukvalno tumače, ne shvatajući da je 'ime' vrlo često i simbol za Božiji Zakon Ljubavi, Zakon Života, Zakon Pravednosti koji čestiti uzorno žive i revnosno ostvaruju. Kada npr. Isus u molitvi zajedništva iznosi »Neka se sveti Ime Tvoje«, On time prevashodno misli na Očev Zakon: Ime Božije, Zakon Božije se sveti i proslavlja tako što se ostvaruje, tako što se sve preduzima sa svešću da ono što učinimo bližnjemu učinili smo i Hristu, Njegovom sveprisutnom Duhu. U Svojoj prvosvešteničkoj molitvi na poslednjoj večeri Gospod ukazuje: »Objavio sam Ime Tvoje onim ljudima koje si mi dao od sveta.« (‘Jovan’, 17:6) – Hrist je taj koji je Božiji Zakon objavio u mnogim fasetama i produbio Deset Zapovesti datih preko Mojsija.

Duh Života preko proroka Joela ukazuje: »Svi koji prizivaju Ime Jehovino biće spašeni.« – Mi prizivamo u svoj život Jehovino Ime, Jehovin Zakon, tako što prihvatamo Zapovesti Života, tako što ih ostvarujemo, tako što druge podstičemo na zakonito, sveto življenje. Gospod Ljubavi jasno ukazuje da oni koji Ga samo na rečima prizivaju a ne ostvaruju Njegove Zapovesti, ne prizivaju Ga u svoj život, ne mogu imati udela u slavnom zajedništvu sa Njim: »Neće svi koji Mi govore 'Gospode, Gospode' ući u Kraljevstvo Nebesko, nego oni koji izvršavaju volju Oca Mojega Koji je na Nebu.« – U prahrišćanstvu sve je rađeno u Ime Isusa Hrista: od isceljivanja, do okupljanja, moljenja i krštavanja. – Poznato je da su Raselovi svedoci i od svetog krštenja napravili cirkus, 'krštavajući' svoje zavedene aspirante u kupaćim gaćicama i to ne u Isusovo Ime, već u ime Oca, Sina i Duhom vođene organizacije!

Odbijajući za sebe naziv 'raseliti', te na izvestan način pokušavajući da se distanciraju od problematičnog Rasela, 'ozbiljni istraživači Biblije' (nastali 1913. godine fuzijom Raselovih pristalica i društva 'Narodnih propovednika'), prozvali su se 26. jula 1931. godine na međunarodnom sastanku održanom u Kolumbusu (Ohajo, USA) 'Jehovini svedoci'. U biblijskim tekstovima, Božiji služitelji, proroci i apostoli, nazivaju se često i 'svedocima'. U svojoj nadmenosti Raselovi sledbenici, drvo bez životnog soka, zamišljavaju da takva odredba i njima odgovara, da se mnogi afirmativni biblijski ukazi zapravo na 'njih' odnose.

Za apostole i Božije ljude se kaže da su svedoci jer je kroz njih živo delao Duh Istine i Duh proroštva, jer su sledeći Hrista i Božiji Zakon bili očevidci Hristove slave i Božijih čudesa, jer su uzeli udela u delima koja su proslavljivala Božiji Zakon i Boga Stvoritelja, jer su bili Hristovi ispovednici i mučenici. Božiji svedok je onaj koji trpi kao pravednik za Božiju Slavu, koji je našao Istinu u sebi, u kome je Hrist vaskrsao. Kako može biti Jehovin svedok ko ne priznaje da se Gospod može videti očima očišćene duše, očima unutarnjeg čoveka? Iako se u biblijskim spisima na mnoga mesta ukazuje kako su pravednici razgovarali sa Bogom i gledali Ga licem u lice, iako Isus u Besedi na Gori kaže da će čisti srcem gledati Boga (‘Matej’, 22:4), Raselovi sledbenici ipak svedoče da je Bog 'nevidljiv' i zamišljavaju da neće ni videti njihove falsifikate i prevare koje čine. (Dakako da je Bog kao Sveti, sušti impersonalni Duh nevidljiv, dakako da je i Bog Otac za čovekovo oko nevidljiv, ali za prosvetljeno duhovno oko Očev lik je dostižan. Reći da je Bog apsolutno nevidljiv, isto je kao reći da On uopšte 'ne postoji'.) Sve što ne razumu Raselovi svedoci proglašavaju 'nevidljivim' i 'simboličkim'. Pa tako pored 'nevidljivog Boga' imaju i 'nevidljiv' Hristov Dolazak ... Koliki i koji je to apsurd: istinski Hristovi svedoci svedoče o onome što su videli i čuli, najavljuju slavno vidljiv, poput munje s istoka, Hristov dolazak, a novi Božiji "svedoci" svedoče o "nevidljivom" Hristu, o Bogu koga nisu ni videli ni čuli ...

Samo duhovno nesavršenima i onima koji priznaju samo materiju kao 'stvarnost', koji duhovno podređuju materijalnome, Božiji glas i Božiji lik su nedostupni. Onaj ko uči o 'nevidljivom' i 'nedostupnom' Bogu, pokazuje da njegov ugruvan razum stoji na liniji ateizma i deizma, sadukejskog pogleda na život.


Proizvoljnosti u prevođenju ‘Novoga Zaveta’ od strane
bruklinskih kvazistručnjaka iz 'Kule stražare'

Bez da su imali ijednog ozbiljnog i osvedočenog stručnjaka za antikne jezike, prevodilački komitet Raselovih svedoka je 1950. godine objavio svoj prevod Novoga Zaveta na engleskom jeziku: New World Translation of the Christian Greek Scriptures. Taj rogobatan, montiran i tendeciozan prevod u mnogo čemu se razlikuje od postojećih prevoda. Prepun je raznih dometanja (na primer imena 'Jehova'), oduzimanja (na primer izbačena je reč 'krst' a ubačen 'mučenički stub'), modernizma, stilske krutosti i proizvoljnosti, ...

Prevod sadrži mnoge interpolacije i 'ispravljanja' grčkih kodeksa i takozvanog textus receptus-a: t.1:11; 6:13; 17:21; 18:11; 19:9; 20:22; 21:12; 22:30; 23:14; 28:9; k.7:8,16; 9:44-46; 10:21,24; 11:26; 14:24; 15:28; 16:9-20; Lk.1:28; 4:4,8; 5:38; 6:20; 8:45; 9:54-56; 11:11; 17:9,36; 21:4; 22:68; 23:17,23,38,42; Jn.3:13,15; 5:3-4; 7:53; 8:1-11; 10:12,15,26; 12:41; 16:16; 21:25; Dela.2:30,43,47; 4:33; 8:37; 10:32; 13:42; 14:25; 15:20,29,34; 18:17,21; 24:6-8; 27:14,16; 28:16,29; Rim.5:11; 11:6; 16:24; 1 or.3:3; 7:5,15; 10:28; 11:24,29; 15:47,55; f. 4:6; 1 Sol.3:13; 2 Sol.2:4; 1 "im.2:7; 3:16; 6:5; "it.1:4; Fil.6; 1 Petr.4:14; 1 Jn.5:7-8; 2 Jn.13; tk.6:1,3,5,7; 12:17 i drugde.

Mnogi verzi su izveštačeno i banalizovano prevedeni: t.1:25; 5:44; 6:4,6,18; 10:3; 11:15,19; 13:9,43,55; 16:2-3,20; 17:20; 18:26; 19:10,16-17,29; 23:4,19,25; 24:7,42; 25:13; 26:28; 27:2; 28:6,49; k.1:1-2,14; 2:16; 3:29,32; 4:24; 9:23,29,49; 10:19; 13:8,33; 14:68;Lk.4:44; 7:28; 9:2,59; 10:21-22; 11:2-4; 12:14,31; 14:5; 17:3,24; 18:20; 19:42; 20:45; 23:34; 24:6,12,36,40,42,53; Jn.1:28,42; 6:47,69; 8:59; 9:35; 11:50; 12:1; 13:32; 17:1; 21:15-17; Dela.4:8; 11:20; 12:25; 15:18; 16:7,10,17; 18:7,26; 19:37; 20:15,21,28; 22:12,26; 28:25; Rim.8:35; 10:1; 13:9; 14:9,21; 15:29; 16:20; 1 or.2:1,4; 3:5; 7:14-15; 2 >r.8:7; Gal.1:3; 3:17; 4:6,26; 5:21; 6:15; f.1:15; 5:9,30; Flp.3:3; 4:13; Kol.1:12; 1 Sol.1:1; 4:1; 5:27; 2 Sol.2:3; 1 "im.6:17; 2 "im.1:11; 2:14; 4:1,22; Jevr.8:11; 9:14; 13:22; Jak.2:20; 4:4; 1 Petr.1:22; 3:15,18; 4:1; 5:10-11; 2 Petr.3:10; 1 Jn.1:4; 3:14; 4:19; 2 Jn.3,9; Jud.4,19,23,25; Otk.6:17; 16:17; 20:9; 21:3; 22:14 i drugde.

Drugi verzi su vrlo tendeciozno i montažno postavljeni tako da obezvrede Hristovu Čistotu i Božanstvenost: Mt.2:18; 6:25; 8:25; 12:47; 13:35; 14:3; 18:19; 19:11; 20:30; 21:44; 22:35; 24:6; 26:20; 27:16-17; 28:15; k.1:34; 5:21; 7:24; 14:5; 14:72; 15:12; Lk.3:33; 10:1,17,38; 12:22; 12:39; 13:35; 22:19,43-44; Jn.3:34; 5:2; 8:38; 8:54; 10:8; 11:21; 12:8; 13:18; 14:4,14-15; 21:23; Dela.5:17; 7:46; 10:19; 13:26; 19:33; 21:1; Rim. 9:5; 13:11; 1 or.10:11; 12:9; Gal.4:28; f.2:5; 6:1,19; Flp.1:14; 1 Sol.2:15; 4:17; Jevr.2:7; 1 Jn.3:5,21; 2 Jn.8,12 i drugde.

Pogledajmo jedan primer. U ‘Poslanici Jevrejima’ autor citira Psalmistu pa kaže za Hrista: »Zato Te, o Bože, Bog Tvoj pomaza uljem radosti više nego Tvoje drugove.« (1:9) – Raselovi svedoci koji ne priznaju Hrista kao Boga to ovako prevode: »Zato te je Bog, tvoj Bog, pomazao uljem velike radosti više nego drugove tvoje.« – Nešto što jasno stoji i u ‘Starom’ i u ‘Novom Zavetu’, raseliti na svoju ruku tendeciozno izvrću, pokazujući da njima nije nimalo stalo do neke objektivne istine, već samo do ljudskog ograničenog viđenja istine.


Post je objavljen 10.01.2011. u 18:17 sati.