Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/jehovinisvjedoci

Marketing

Da li je Hrist Abaddon, Propast?

U 'Apokalipsi' čitamo za 'skakavce' koji izlaze iz Bezdana pošto su otključana njegova paklena vrata: »I peti Anđeo zatrubi: i videh Zvezdu koja je sa neba pala na zemlju, i dade joj se ključ od ždrela Bezdana. I otvori ždrelo bezdana, te se podiže dim iz ždrela kao dim velike peći, a sunce i vazduh behu pomračeni od dima iz ždrela. I iz dima iziđoše skakavci na zemlju, pa im se dade moć kakvu imaju zemaljske skorpije. I bi im rečeno da ne ude travi zemaljskoj, niti ikakvoj zeleni, niti ikakvom drvetu, nego samo ljudima koji nemaju Božijeg pečata na svojim čelima. I dade im se moć ne da ih ubijaju, nego da ih kinje pet meseci; i njihovo kinjenje beše kao kinjenje skorpije – kad ubode čoveka.« (9:1-5) U knjizi tobožnjih ‘Jehovinih svedoka’ naslovljenoj 'Blizu je veličanstveni vrhunac', čitamo ko su navodno ti 'skakavci-konji' koji izbijaju iz Bezdana: »Ovo dobro opisuje lojalnu grupu oživljenih hrišćana iz 1919. godine. Oni su, poput konja, bili spremni za boj, revni da se bore za istinu ...« Dakle ti 'skakavci' koji kinje ljude bez Božijeg pečata su nekadašnji takozvani Jehovini svedoci.

Skakavci su od strane Hrista, koji ima ključeve i od Hada, Smrti, pušteni iz Bezdana. U Bezdanu se Satana svezuje (‘Otkrivenje’, 20); iz Bezdana izlazi Zver, Čovek Bezakonja (11:7). U ‘Apokalipsi’ dalje možemo pročitati da 'skakavci' nad sobom imaju vladara koji se na hebrejskom zove Abaddon a na helenskom Apollion (9:11). Šta znači Apollion? 'Uništitelj'. A Abaddon? Gotovo istovetno: 'propast', 'uništenje', 'pakao'. Dakle 'skakavci' koji izlaze iz ponora propasti, iz bezdana, nad sobom imaju gospodara pustošenja, smrti, truleži i razaranja: Đavola. Ako su svedoci 'skakavci' da li to oni sami tvrde i priznaju da je njihov gospodar Đavo, predvodnik i četiri velika Princa Zla ovoga sveta?

Po judejskim drevnim predstavama zagrobni svet je se nazivao Šeol, i smeštao je se pod zemljom. Dubine, ždrelo Podzemlja, činio je Ponor Propasti, Bezdan, koji je se nazivao i Abaddon. U dnu grotla Ponora Propasti nalazilo je se Tofet, Gehinom, Pakao, Sumporno Jezero. U 'Apokalipsi' za demone Bezdana i Abadona, Apoliona, koji se slikovito predstavljaju u liku 'skakavaca' i 'konja', kaže da rigaju oganj sumpornog jezera: »I iz njihovih usta uzlažaše vatra i dim i sumpor.« (‘Otkrivenje’, 9:17)

U izmontiranom učenju takozvanih ‘Jehovinih svedoka’ sve, po potrebi može biti proglašeno 'Hristom'. Pored Arhanđela Mihaela (Otk. 12:7) za Hrista, koji stoluje na Nebu, s desne strane Presvetog Oca, su proglasili i Abadona, anđela Propasti, anđela Bezdana, Bezdana gde će biti svezana Stara Zmija Zla. Po njima je Hrist 'Propast' za prevrtljive svetske vođe.

Hrist ne može biti Abaddon, Propast za neduhovne ljude; u Hristu umiru samo Duhu Istine posvećeni ljudi. Oni u Hristu umiru za satanski svet i sa Hristom vaskrsavaju.

A Abaddon je sila koja stoji nasuprot Boga. Kao što su Bogu, Anđelu Beskonačnosti podređena četiri Živa Bića, tako su i Abaddonu, anđelu Bezdana, Horonzonu, podređena četiri Princa Zla, četiri Jahača Apokalipse.

Hrist za Sebe kaže da ima »ključeve od Smrti i od Hada.« (‘Otkrivenje’, 1:18) – Dakle On, Sveti-Jedan, koji je sišao i u Pakao, ima ključeve od Bezdana, od Pakla, od Abaddona, Ponora Propasti. I zato jaki Anđeo može Hristovim ključevima zaključati Satanu u Bezdan tokom Hiljadugodišnjice (20:3); Zato i Hrist može dati ključeve i Abaddonu, zvezdi paloj sa Neba (9:1), da otključa ždrelo Bezdana, ponor duhovne Smrti. Dakle, Hrist nije Abaddon, već Hrist, Ključ Života, daje Abaddonu, anđelu Bezdana Propusti, da otključa Pakao, kako bi pakleni 'skakavci' naudili ljudima koji nose pakao u sebi i imaju žig Propasti na sebi.

»I peti anđeo zatrubi: i videh zvezdu koja je sa Neba pala na zemlju, i dade joj se ključ od ždrela Bezdana.« (‘Otkrivenje’, 9:1) – Hrist nije 'pala zvezda', već je On Sjajna Zvezda Danica (22:16), Svetlonoša i Svetlost Života, Sunce Pravednosti koje nas je ogrejalo sa Visine.

Pogledajmo neka mesta u ‘Bibliji’ gde se spominje Abaddon, Propast, Bezdan Smrtni: »Pred Njegovim Okom otkriven je Šeol, i Abaddon nema vela na sebi.” (‘Jov’, 26:6) – »Propast Paklena i Abaddon izjavljuju: Za slavu njenu mi smo samo čuli.« (28:22) – »Zar se u Grobu propoveda o Tvojoj dobroti? O vernosti Tvojoj u Propasti?« (‘Psalmi’, 88:12) – »I Šeol i Abadon stoje pred Jehovom, a nekmoli srca sinova ljudskih.« (‘Izreke’, 15:11) – »Kraljevstvo Smrti i Abadon/Propast ne mogu se zasititi, tako ni oči čovečije.« (‘Izreke’, 27:20)

Da li Hrist može biti 'Abaddon', Propast, Pakao, ognjeni Ponor u Hadu? Znaju li Raselovi svedoci kkvoj blasfemiji se prepuštaju?!


Da li je Arhanđeo Mihael 'Isus'?!

U 12-om poglavlju patmoskog ‘Otkrivenja’ opisuje se duhovni boj između Satane i njenih anđela-demona sa jedne strane, i Arhanđela Mihaela i njegove vojske s druge strane: »I nasta rat na nebu; Mihael sa svojim anđelima zarati na Aždaju. I Aždaja i njeni anđeli zaratiše, ali ne odoleše i ne nađe im se više mesta na Nebu. I bi zbačena velika Aždaja, Stara Zmija, zvana Đavo i Satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli behu zbačeni s njom. I čuh snažan glas na Nebu kako govori: Sad nasta spasenje i sila i Kraljevstvo Boga našega, i vlast njegovog Mesije, jer je zbačen tužitelj naše braće koji ih optuživaše pred našim Bogom dan i noć. I oni ga pobediše Jagnjetovom Krvlju i rečju svoga svedočanstva, i ne zavoleše svoj život – sve do smrti. Zato se veselite Nebesa i vi koji boravite na njima. Teško zemlji i moru, jer đavo siđe k vama s velikim gnevom znajući da ima malo vremena.« (7-12)

Očigledno je da se taj duhovni boj ne odvija bukvalno u Najvišem Nebu, jer nečista vibracija ne može prodreti i zadržati se u Kraljevstvo Čistote, već u Podnebesima.

Po kvazitumačenju Raselovih svedoka, pomenuti duhovni vojskovođa Arhanđeo Mihael je zapravo 'Isus Hrist'. Da su bolje prostudirali 10-o poglavlje 'Knjige o Danilu' videli bi da su Hrist, Sin Čovečiji, koji je od Boga Oca poslan proroku Danilu, i Mihael, dve različite duhovne osobe, nikako jedna istovetna: »Dvadeset i četvrtoga dana prvog meseca bejah na obali velike reke Tigrisa; podigoh oči da vidim, i gle: Čovek ođeven u lanene haljine, oko pasa mu pojas od zlata ofirskoga, telo mu poput hrizolita, lice kao munja, oči kao baklje ognjene, ruke i noge poput bakra uglađena, zvuk reči Njegovih kao žamor mnoštva. Jedini ja, Danilo, gledah ovo viđenje, ljudi koji bejahu sa mnom ne videše Ga, ali ih spopade silan strah te pobegoše da se sakriju. Ostadoh sam gledajući to veliko viđenje; onemoćah, lice mi probleđe, iskrivi se, snaga me ostavi. Začuh glas Njegovih reči, i kad razabrah glas, onesvijestih se i padoh licem na zemlju. I gle: Ruka me dotače i pomože mi da se uprem na kolena i na dlanove. On mi reče: “Danilo, miljeniče, pripazi na reči koje ću ti kazati! Ustani, jer Ja sam evo k tebi poslan.” – To reče, a ja ustadoh dršćući. I kaza mi: “Ne boj se, Danilo, jer od prvoga dana kad si odlučio da se poniziš pred svojim Bogom da bi razumio, tvoje su reči uslišane i ja sam došao zbog tvojih reči. Knez kraljevstva persijskoga protivio Mi se dvadeset i jedan dan, ali Mihael, jedan od prvih Knezova, dođe mi u pomoć. Ostavih ga nasuprot Knezu perzijskome, a Ja dođoh da ti kažem što će zadesiti tvoj narod na svršetku dana. Jer još će jedno viđenje biti za one dane.« – Pošto mi to reče, ja oborih pogled na zemlju, bez reči. I gle: onaj, sličan Sinu Čovečjem dotače se mojih usana. Otvorih usta da govorim te rekoh onome koji stajaše preda mnom: “Gospodaru moj, zbog ovog viđenja obuzeše me teskobe i onemoćah. I kako će sluga Gospoda svoga govoriti s Gospodom kad posve onemoćah i dah me ostavi?” – Tada me se opet dotače onaj što bejaše kao Čovek te me okrepi. On reče: “Ne boj se, miljeniče! Mir tebi! Budi jak! Ohrabri se!” – I dok mi to govoraše, ja se ohrabrih pa rekoh: “Govori, Gospode, jer si me ohrabrio!” – Tada će on: “Znaš li zašto sam došao k tebi? Sad ću se vratiti da se borim protiv Kneza Perzije; a čim svršim, doći će Knez Grčke. Ali ću ti prethodno otkriti što je zapisano u Knjizi istine. Nema nikoga ko bi se sa Mnom protiv njih borio, osim Mihaela, Kneza vašega, ...« (4-21)

Anđeo koji Danilu ukazuje za arhanđela Mihaela je Hrist Gospod, koji se i emfatički naziva Sin Čovečiji (aram.: Bar Enoš, hebr.: Ben Adam), i koji se opisuje na sličan način kao u patmoskoj 'Apokalipsi' u prvom poglavlju. Gospod svedoči za Sebe : »I niko /nesavršen/ se ne pope na Nebo osim Koji siđe s Neba: Sin Čovečiji.” (‘Jovan’, 3:13) – Za svoga Gospodara Danilo kaže da je »sličan sinovima ljudskim« (10:16). Danilo pred Otkroviteljem pada ničice (10:9). Samo pred Bogom se sveti ljudi klanjaju, padaju ničice kad Boga ugledaju, ne pred nekim anđelom. Tako se jasno vidi da je se Danielu na Tigrisu javio Hrist, Sin Čovečiji, i da je On govorio o Mihaelu kao jednom od Božijih Knezova koji Mu pomaže u borbi protiv legija Tame. Sama Biblija, i takva prerađena, razotkriva besmislice tobožnjih ‘Jehovinih svedoka’.

Iz Hristovih reči »Nema nikoga ko bi se sa Mnom protiv njih /= protiv demonskih knezova/ borio osim Mihaela, Kneza vašega« više nego jasno je da su Mihael i Hrist, Sin Čovečiji, dve različite duhovne osobe (10:21).

Kad bi Hrist bio Mihael, ko bi onda trebao da bude Sin Čovečiji poslan od Boga Oca? Koji je to anđeo veći od Hrista Božijeg, Prvorođen Božijeg Sina, da bi Ovaj njemu bio duhovno-bojovnički podređen??!


Raselovi svedoci kao novi sadukeji i novi arijani

Među Izraelcima Isusovog vremena delovale su dve uticajne versko-političke stranke: fariseji i sadukeji. Fariseji su sebe smatrali ekskluzivnom družinom, bili su veliki nacionalisti i protivnici helenizacije Jevreja; važili su za velike licemere koji su sitničavo razrađivali redigovan Mojsijev Zakonik i izmišljali silne nove propise, a sami se nisu držali duha Zakona, Zakona koji su podredili ljudskom predanju, tradiciji. Konzervativni i okrutni sadukeji su pak odbacivali sve teološko-egzegetske novotarije koje su izmišljali fariseji. Iako su prihvatili helenističku kulturu i njen habitus, za razliku od fariseja, čije je učenje bilo blisko stoicizmu, nisu prihvatali helensku filosofsku misao koja je učila o besmrtnoj duši i njenoj selidbi, o onostranom egzistenciji duše: »... Sadukeji govore da nema vaskrsenja, ni anđela, ni duha, ...« (‘Dela’, 23:8). Sadukejski arbirtarni racionalizam je, dakle, odbacivao postojanje anđelâ i demonâ, postojanje duša, zagrobni život duše, vaskrsenje duhovnog tela i reinkorporaciju duše, reinkarnaciju. Po njima duša navodno umire zajedno sa telom: prekogrobnog života nema!

Isti takav doktrinalni materijalistički pristup egzistenciji nalazimo i u učenju takozvanih ‘Jehovinih svedoka’. Po njima duša je samo dah koji je Bog darovao čoveku; po njima duša je 'krv' i u Bibliji 'duša' uvek označava samo celovitog čoveka, nikad i njegovo unutarnje duhovno telo, unutarnjeg čoveka. A bez priznavanja duše kao besmrtnog duhovnog tela, kao knjige života u kojoj se zapisuju sva čoveka dela, ne može se izvesti nikakav validan i celovit etički pogled na život, na smisao života i njegovu svrhu. – Duša u čoveku je ta koja je prevashodno nosilac duhovne svesti. Međutim čovek je i dihotomijsko biće, tačnije trihotomijsko: on je telo i duša koja kao svoje jezgro sadrži Duh Života, Božiju Silu koja ih hrani i održava. Pišući vernima u Solunu apostol Pavle naglašava: »... Da se vaš neoštećeni duh i duša i telo besprekorno sačuvaju prilikom dolaska Gospoda našega Isusa Hrista.« (I, 5:23) – Apostol Petar ukazuje da je cilj vere i vernosti spasenje duše ('Prva Petrova', 1:9), makar i kroz oganj ispaštanja; jasno je da meso i krv ne mogu naslediti Nebesko Kraljevstvo, Kraljevstvo Duha. Gospod Isus Hrist upozorava da se bojimo greha koji može i dušu i telo da baci u pakao, odnosno u kandže Tame i duhovne smrti.

Umesto da uče da vaskrsava duhovno telo, da vaskrsava duša iz greha, iz groba ljudskog 'ja' tako što će čuti, prihvatiti i živeti Hristovu reč, Hristov Zakon, tako što će se osloboditi vezanosti za prah i materiju, probuditi iz sna ovoga sveta, Raselovi svedoci uče da vaskrsava fizičko telo, meso i krv. No i u samoj ‘Bibliji’ postoje ukazi da niko iz praha kao materijalno telo neće biti nikada vaskrsnut: »Kao što se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko siđe u grob neće više izaći.« ('Jov', 7:9) – »Slični smo vodi koja se proliva na zemlju i više se ne može skupiti, i Bog ne podiže mrtvaca.« ('Samuel', II, 14:14)

Kao što se duša može odvojiti od tela, tako se u određenim uslovima ona može i kao razdvojena vratiti telu. Tako Elisej oživljava dete Sunamke ('Kraljevi', II, 4:5). Ilija prorok oživljava sina udovice u Sarepti: »... Povrati se u dete duša njegova.« ('Kraljevi', I, 17:21). Dakle duša deteta je postojala i van tela. Isus oživljava Jairovu kćer: »I povrati se njen duh, te odmah usta.« ('Luka', 8:55) – Dakako svugde ovde pod duhom i dušom svakako se ne misli na 'vraćanje krvi', pa prema tome ni krv ne može biti duša, duh, duhovno telo čoveka.

Fizičko telo se može oživeti onda kada srebrno uže koje povezuje dušu i telo još nije prekinuto (imamo primer u oživljavanju Lazara iz Betanije), može se i dematerijalizovati (primer za Enoha i Iliju), može se i preobraziti, ali kada ono jednom siđe u prah, istruli i postane prašina, ono se nikad više ne može podići. Duh ide duhu, prah ide prahu. Fizičko telo uzeto iz praha, vraća se u prah. Duhovno telo, duša, uzeta iz Duha i rođena u Nebu, vraća se u svoju Nebesku Otadžbinu ukoliko je postigla čistoću i savršenstvo, odnosno ako je ispunila na zemlji svoj prosvetiteljski zadatak i nalog. Nečiste duše ostaju u Podnebesima, u Podzemlju Velike Zemlje, materijalnog Univerzuma, ili se na zemlju inkarniraju, čime im se pruža prilika da najbrže otplate i isprave svoje nekadašnje zemaljske grehe. Voljna i pregalački nastrojena duša tako već iz groba ljudskosti može već na zemlji, u zemaljskom životu vaskrsnuti. No nekada može vaskrsnuti i u Onostranom, u zagrobnom svetu.

Ono što dolazi od Boga, što je sazdano iz večnog Božijeg Daha, to je sazdano za besmrtni život, od strane Boga, Večnog Života, Jedinog koji je bez početka i kraja. Naravno, ni fizičko telo ni duša nemaju život sami po sebi, već jedino po Bogu, čija sila sve prožima i održava, i na Nebesima i u Podnebesima, i u materiji: »Kad bi On Svoj Dah u Se povukao, kad bi čitav Svoj Duh k Sebi vratio, sva bića bi ođjednom izdahnula, i u prah bi se pretvorio čovek.« ('Jov', 34:14-15). Fizičko telo umire onda kada Božiji Dah, Sveti Duh, prestaje da ga preko duše održava i nosi. Funkcionalno duša umire, pada u duhovnu smrt, kada se preda u kandže bezakonja i Tame. Kao struktura duša se takođe može razgraditi, kada ni posle vekovnog ispaštanja ne pokaže spremnost za učenje i odricanje od grehova sa kojima je se sljubila.

Ono što pak dolazi od zemlje, to, ukoliko se ne preobrazi Snagom Duha, opet postaje zemlja i prah. Fizičko telo je stvoreno od zemlje, od elemenata zemlje, i samo za ovu zemlju: da bi bilo instrument i vozilo duhovnog tela koje boravi u njemu. Niskovibrirajuća materija kao trošna tvar nema večno postojanje, niti materijalno telo kao takvo može ući u Večnost, u Nebo. Ko zemaljsko telo vidi kao meru svega, ko želi njime da uđe u Nebo, njime da vaskrsne, njime da 'večno živi', taj svedoči takvim stavom da ustvari želi da zadrži greh koji se vezuje za trošno fizičko telo. Ko je nazreo i našao Božiju Puninu u duši, taj teži ponajprije spasenju duše. Onaj ko želi da vaskrsne u nekom 'novom' fizičkim telom ne shvata da vaskrsava ono što smo već imali i imamo u sebi, duhovno telo, duša koja je izgubila svoj bogoliki sjaj usled grešnog življenja. Ko želi da vaskrsne fizičkim telom ne pita se kako bi onda trebao da vaskrsne embrion koji je ubijen još u utrobi majke kroz abortus? Ko će da sastavi elemente koji su iz istrulelog tela prešli u prah, a onda se kao supstance i minerali, putem lanca ishrane, opet ugradili u nečija tuđa tela? Bog je svemoguć za ono što ima zakonskog osnova, ali Večni nije akrobata niti prestupnik Vlastitih zakona datih za prirodu i život u prirodi.

Ko gleda samo na raspadljivo telo, on i ne može razumeti Hristove reči, jer za njega je samo ograničeni zemaljski život – 'istinski život'; takav čovek zaslepljen prividom ne vidi da Život jeste Bog i da sve živi i pulsira zahvaljujući tome što ga Bog, Svetlost Beskonačja, prožima i nosi. Raselovi svedoci, koji gotovo svi redom žele da vaskrsnu u fizičkome telu i da ostanu u materiji, da tu zasvagda žive, uče kako će 144.000 njihovih otkupljenika otići u Nebo i kraljevati. S obzirom na stepen njihove zaljubljenosti u materiju, izgleda da će se podosta pomučiti dok ne 'sakupe' dati broj 'nebeskih kraljeva'.

Raselovi svedoci ne vide Boga kao stvaralačku, sveprisutnu svetsku Silu, ne vide Presvetog kao sveprožimajućeg Nosioca celokupnog života i celog postojanja; po tom njihovom okamenjenom i deizmu bliskom konceptu, Bog je samo iznad sveta, pa tako i navodno nikad nije pohodio zemlju. (... Tu se postavlja pitanje s kim je Mojsije govorio u Šatoru Sastanka ako ne sa Bogom?!) Svaki kamen, svaki cvet, svaka životinja i svaki čovek mogu živeti i opstati samo zahvaljujući tome što ih kao tvorevinu Bog prožima i nosi ('Dela', 17:28). Bog, dakle, Jeste! Jeste Sveprisutna, Sveprožimajuća Sila, koja Satani nipošto nije prepustila Zemlju, bez obzira što Tama koristi Zemlju kao svoje uporište u borbi protiv Boga. Bog nije nekakav strogi gospodar koji živi samo odvojeno od Svoje dece, tamo negde iznad oblaka, odakle im šalje razne kazne u Svojoj razjarenosti, već je On jedna Premila Snaga koja je prisutna i u najmanjoj atomskoj čestici.

Svaki čovek u sebi ima Božiju Životonosnu Silu, koju Raselovi svedoci predstavljaju kao nesvesnu snagu, neshvatajući da je Duh Sveti Bog u onom najvišem smislu reči. Ko živi pravednički i sveto on je i obilno ispunjen Duhom Svetim, Duhom Života; ko živi u grehu, njemu Božija Sila oskudno dotiče, i na kraju i doticanje 'kap-po-kap' potpuno izostaje.

Da se lako primetiti da u doktrini Raselovih sledbenika vladaju mnoge teološke zablude, pored ostalog i zabluda koja nametljivo sugeriše i tvrdi da je Duh Sveti tek jedna nesvesna indiferentna sila. Da Duh Sveti nije Bog, Ishodište i Utočište svemu, Večno Postojanje, on se ne bi ni nazivao Svet. Da Duh Sveti nije Bog On se ne bi ni nazivao Duhom Istine, Duhom Života, Duhom Mudrosti, Duhom Spasenja. – Apostol Petar ukoruje Ananiju koji je od Bratstva sakrio deo novca od prodate njive, rečima: »Zasto je Satana ispunio srce tvoje da slažeš Duha Svetoga? /.../ Nisi slagao ljudima, nego B o g u.« (‘Dela’, 5:3.4) – Duh Sveti je dakle svevideća i sveznajuća Sila, Duh Sile, Bog Silni. A Duh može biti sveznajući (‘Jovan’, 16:13) samo ako je sveprisutan (‘Isaija’, 23:24). A ono što je sveprisutno to može biti samo Bog. Upravo se tvorevina od Tvorca razlikuje po tome što je Tvorac sveprisutan a tvorevina je uobličena, manifestovana Sveprisutnost.

Hrist, Put Istinskog Života, koji je »nad svima Bog« (‘Rimljanima’, 9:5), ukazuje Svojim učenicima da će im, nakon što ode Ocu, poslati i Duha Svetoga koji će ih »naučiti svakoj istini” (‘Jovan’, 14, 26). Svoj istini može naučiti samo neko ko je Sama Istina, Istiniti i Istinitost, dakle sam Bog Svevišnji. Kao duh sveti Hrist je Bog; kao personifikovani, manifestovani Duh Hrist je Gospod Stvaranja i Spasitelj.

Takozvani 'Jehovini svedoci' ne veruju u Sveto Trojedinstvo; oni imaju arijanske poglede na Hrista i duha Svetog; odnosno za njih pored Duha Svetog ni Hrist, Suvladar Neba, 'nije' Bog. Time što Hrist, Život, Alfa i Omega Postojanja, kaže da je Otac veći od Njega, On ne negira Svoje Boštvo, već samo kaže da Otac ima veća suverenička ovlašćenja nad Duhom Sile od Sina. – U 'Prvoj poslanici Jovanovoj' se ukazuje za Hrista: »On je istiniti Bog i Život Večni.« (5:20), te: »... Objavljujemo vam Život Večni koji beše u Oca a nama se javi ...« (1:2) – Kvartus, četvrti evanđelist ukazuje za Hrista Boga, Logosa: »U početku beše Logos, i Logos beše u Boga, i Bog beše Logos.« (1:1) – Zato što i Sin suverenički zrači Duha Svetog, Duha Istine, zato je i Sin Gospodar Univerzuma i Bog. Da Hrist-Duh nije Bog, onda se ne bi tražilo da verujemo u Njega kao u Spasitelja, da se uzdamo u Njega, da Mu se molimo, da se okupljamo u Njegovo Ime, da se krštavamo u Njegovo Ime, da Ga slavimo i da Mu se klanjamo. Jer dostojan klanjanja samo je Živi Bog. U ‘Novome Zavetu’ nalazimo mnoštvo epizodnih mesta i opisa onih koji su se Hristu klanjali kao Bogu, počev od istočnih magijaca do onih koji su bili izceljeni od različitih bolesti i nemoći.

Nakon što je dodirnuo Vaskrslog Isusa apostol Toma svedoči: »Gospod moj i Bog moj.« (‘Jovan’, 20:28) – Sam Spasitelj svedoči za Svoje Boštvo: »Ja sam Put, Istina i Život.« – Onaj ko ne priznaje i ne prihvata Hrista kao Boga, Gospoda i Otkupitelja, on je i sebi zatvorio put u Nebo, jer Hrist-Bog je Put Života i Život sam.

Rogobatna, nesuvisla i materijalistička teologija i antropologija Raselovih svedoka velikim delom se oslanja i na starozavetnu knjigu 'Propovednik', čije učenje bi bilo velikim delom prihvatljivo i za okorele ateiste. U 'Propovedniku', koga dakako nije pisao prosvetljen čovek, mnogo toga spiritualnog i retribucionog se negira, pored ostalog i zagrobna plata duši.

Raselovi svedoci u svemu vide materiju i materijalno, sve materijalistički hoće da objasne, i sve na materiju da svedu. Kad se govori o vaskrsenju – vide samo vaskrsenje tela, ne i vaskrsenje duše ("Ustani ti što spavaš, i vaskrsni iz mrtvih, pa će te Hristos obasjati.” – ‘Efescima’, 5:14); gde se govori o krštenju vide samo krštenje vodom ovoga sveta, ne i krštenje i pomazanje Duhom Svetim; gde se govori o smrti vide samo fizičku smrt ne i duhovnu smrt, gašenje svetlosti duše pod težinom nakupljenih grehova; gde se govori o spasilačkom prolivanju Hristove Krvi vide samo fizičku krv, ne i Duha Života kao duhovne Božije Krvi.

Po poroznoj doktrini Raselovih svedoka, koji ne vide duhovnu smrt duše već samo telesnu, Stara Zmija je prevarila prvi, rajski par ljudi rekavši im da neće kao ljudi umreti ukoliko sagreše: »Ne, nećete umreti!« ('Postanak', 3:4) – Da li je Adam umro kad je probao plod sa zabranjenog Drveta? Prestupivši Božiju zapovest Adam fizički nije odmah umro: po predanju živeo je 800 ondašnjih godina (5:4). Zaveden Adam je najpre duhovno umro, duhovno se opteretio. Plata za greh je smrt, duhovna smrt koja u određeno vreme povlači i fizičku smrt, bolest, nevolje, stradanje.

Učeći da duša posle smrti tela ništa u Hadu, u Onostranom neće otplaćivati (Iako priča o Lazaru i siromahu jasno potvrđuje postojanje Raja i Pakla), Raselovi svedoci teraju vodu laži na vodenicu Oca Laži, na vodenicu Krvnika ljudskog koji želi da ljudi što više greše da se što više zaslepljuju grehom, da žive u ubeđenju da nikada, ni s ove strane ni u onostranom kao duše 'neće' otlaćivati svoje duševne dugove. Ljudsko telo, čovek-leš koji odlazi u prah, jasno da nema više u sebi nikakvu misao i nikakvo delo, nikakvu platu (- jer ju je već primio), međutim duša, knjiga života, koja preuzima i beleži sve ljudske želje, misli, pohrane, neizostavno mora otplatiti sve ono što nije očistila, što nije u skladu s Božijim Zakonom. U Besedi na Gori Hrist jasno ukazuje da hadska i paklena Tamnica čeka bezakonike: »Izbaviti se nećeš dok ne platiš i poslednju paru.«

Raselovi sledbenici koji demagoški proklamuju da je Biblija navodno 'potpuno nadahnuta' knjiga, najčešće se ipak ponašaju kao da su 'nadahnuta' samo njihova kvazi-tumačenja mnogo puta redigovanih biblijskih knjiga. Kad im se predoče citati čije značenje nije u skladu s njihovim delovanjem i njihovom doktrinom, previđaju ih, ili nalaze za njih vlastita izvitoperena objašnjenja, ili njihovo značenje poglase 'simboličkim', kao da simbol ništa ne kaže i ne prenosi. Takvi rigidi vernici slova koje je pretrpelo mnoge promene pokazuju da ne žele nikakvu istinsku promenu, pokazuju da stoje pod telepatsko-manipulativnim uticajem sataniziranih duša koje su takođe vezane za mrtvo slovo ‘Biblije’ a hoće održati kult prividne svetosti. Šireći dijabolička nadahnuća da tobože nema zagrobnog života, one na taj način i sebe zaštićuju da budu prepoznate. Tako je sadukejsko hrišćanstvo uveliko plod spiritističkog upliva, nezakonitog kontakta sa dušama umrlih, dušama koje nisu okrenute Živome Bogu i Nebu, već Zemlji i trošnom čoveku, dušama koje jedino zemaljski strasni i slavohlepni život vide kao 'istinaski život'.

Naravno, takve ljude koji stoje pod uticajem manipulativnih duša i demona, koje su ropski i grozničavo vezane za izvitopereno biblijsko slovo i ljudsko tumačenje slova, najčešće tek teški udarci sudbine mogu pokrenuti na ozbiljno preispitivanje gde vodi njihov put: Bogu ili u ponor Propasti. Onaj koji umišljava da je 'našao' istinu čitajući slovo o Bogu, očigledno neće raditi na vlastitoj kultivaciji, na oplemenjavanju svojih svojih čula, na obuzdavanju svoga jezika, na dovođenju misli u red.

Raselovi svedoci uvek iznova potvrđuju Sataninu moć u ovome svetu, u kome Bog navodno 'nije prisutan', prosto proglašavaju Boga slabijim od Njegovog Protivnika. Pozivanje na 'moć avetinjske Tame, kojoj robuju i pod čiji uticaj padaju, predstavlja im tobožnje opravdanje za nedostatak temeljnog rada na sebi, na svome preobraženju. Onaj ko veruje samo u ljudsko, on ima na raspolaganju samo i ljudsku moć. Čovek koji ne obuzdava sebe, ne savladava programe greha, grešna odgovaranja i grešne komunikacije i vezivanja, ko ne živi u istinskom pokajanju i neprestanoj molitvi srca, on će uvek biti plen demona i duša vezanih za zemlju. Hrist nas poziva da raspnemo starog čoveka, da budemo žrtveno borbeni, da postanemo duhovno savršeni, čisti i posvećeni Istini. I On nas ne može učiniti moralno savršenima nekim čarobnim štapićem; On nam Svojim Duhom može pomoći i pomaže nam da se izborimo sa onim ljudskim i zverskim u sebi, onda kada mi prihvatimo Njegovu blagodatnu pomoć i kad uzmemo dosledno da radimo na sebi. Onaj ko Boga ne traži i ne moli onde gde mu je Ovaj najbliži, u srcu, u duši, ko čežnju duše ne hrani zakonitim životom, on će i na putu života zalutati, izgubiti se.

Tobožnji poklonici Božijeg imena previđaju značaj Deset Zapovesti koje je Isus u Besedi na Gori potvrdio i produbio. Oni zamišljavaju da 'ispunjavaju' Božiji Zakon tako što provizorno-deklamatorski 'vole' svoje bližnje. Zapovest o danu odmora potpuno odbacuju i zanemaruju. Po njima se Božiji Zakon u praksi svodi na prozelitsko delovanje i propagandno delenje traktata, što su pretvorili maltene u sportsko-takmičatrsku disciplinu. U kultu Raselovih svedoka jedan pripadnik može slobodno da preskače molitvu zorom (koja obeležava svako predanog tragaoca za Svetlom), može da spava do podneva, da živi uveliko u svetu i sa svetom, i opet da se smatra 'bogougodnikom'.

Ako neko misli da sledi Hrista (koji je razotkrio mnoge lažne ljudske uredbe), on i treba izvršavati predano Njegove zapovesti. Jasno je zašto kod tobožnjih ‘Jehovinih svedoka’ nema harismatika (proroka, videlaca, iascelitelja,...) i nema Božijih darova: zato što nisu Hristova Crkva i zato što ne žive čisto kao što je Hrist živeo.


Post je objavljen 10.01.2011. u 18:15 sati.