Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/adventisti-subotari

Marketing


Vilijem Miler



Kako je Miler tumačio ‘Knjigu o Danilu’?!

Najagilniji religijski orator i fantazmista u prvoj polovini XIX stoleća, čovek koji je uz Džozefa Smita (osnivača Mormona, koji je izmislio i ‘Bibliji’ pridodao još 15 knjiga) ponajviše histerično-mesijanski ustalasao Američki kontinent, bio je svakako Vilijem Miler (William Miller, 1782.-1849. g. ne.) U mladosti, po pitanju duhovno-egzistencijalnog opredeljenja bio je deist koji je otvoreno odbacivao hrišćansku religiju otkrivenja. No u 34. god. njegovog života došlo je do izvesnih previranja u njemu. Površna ushićenost i razdraganost zbog otvaranja nekih novih spoznajno-literalnih perspektiva, pokrenula ga je da se profetski postavi. Pogledajmo šta o ovome bivšem farmeru (kome je bilo pametnije da to i ostane!) i poručniku američke vojske, hvalospevno iznosi poklonik njegovih izmišljotina – Helena Vajt: »Bog je poslao svoga anđela da pokrene srce jednog farmera koji ranije nije verovao u Bibliju, i naveo ga da istražuje pororočanstva. Božiji anđeli su često dolazili ovom izabraniku i vodili njegov um da shvati proročanstva koja su Božijem narodu još uvek bila potpuno nejasna. /.../ Prateći proročanstva, video je da stanovnici zemlje žive u završnim zbivanjima zemaljske istorije, ali nisu svesni toga. /.../ Bog ga je pozvao da napusti svoje imanje /.../ Sa strahom i drhtanjem, Vilijem Miler je počeo da otkriva narodu tajne kraljevstva nebeskog, vodeći pomoću proročanstva misli svojih slušalaca do drugog Hristovog dolaska. /.../ Kao što je Jovan Krstitelj najavljivao prvi Hristov dolazak i pripremao mu put, tako je i Vilijem Miler sa onima koji su mu se pridružili objavljivao drugi dolazak Sina Božijeg.« ('Rani radovi', 229. str. orig.) – Dakle, saznali smo da su 'nebeski anđeli' upravljali Milerovim mislima i pomogli mu da razume proročka Pisma!



William Miller,
1782.-1849. g.


Dosetljivi farmer, putujući od jedne do druge govornice, svoje duhovno-futurističke pretpostavke i kalkulacije nastojao je da 'potkrepi' biblijskim iskazima, da senzacionalističko-orakulskim konstrukcjama pridobije za sebe ustreptalo i senzacija žudno mnoštvo koje je na lažni način bežalo od životne učmalosti. U državi Mejn Miler je više godina širio adventnu psihozu 'ekskluzivno' najavljujući da će Hrist doći na Zemlju 1843. godine. (Takva frenetična podbadanja može činiti samo čovek koji ne poznaje ni sebe, ni znake Hristovog Slavnog Dolaska, koji ne doživljava Sveprisutnog Hristovog Duha u sebi, koji Boga uveliko vidi deistički, potpuno izvan sveta, ...)

Zahvaljujući svojim žonglersko-sugestibilnim propovedima Miler je uspeo da zavede mnoga neupućena srca, 'objašnjavajući' drugima ono što ni njemu samome nije bilo jasno. Sa mnoštvom kontradiktornih, besmislenih i provizornih konstrukcija i izvođenja Miler je se neprestano obračunavao sa Proviđenjem i Isusovim ukazom koji naznačuje da nijedan čovek ne može znati dan i čas Njegovog Slavnog Dolaska. A to znači da čovek nikakvim računima ne može odrediti dan Njegovog Pojavljivanja u Slavi sa svetima Životom. Kada se na kraju staroga sveta Evanđelje proširi, kada se satansko moćno propne, kada se ispuni broj svetih Životom (144.000), onih koji će uzjahati Hristovog Belca, koji će postići Savršenstvo i vazneti se i u Unutarnje Nebo, – nakon toga će Gospod Doći. I na novoj, preobraženoj Zemlji, u Novom Dobu, Gospod će vladati sa svetima Životom u Hiljadugodisnjem Kraljevstvu Mira, koje će se pretočiti u Večnost.

Temelj Milerovih proizvoljnih, nategnutih i trulih tumačenja čini jedan starozavetrni verz iz više puta redigirane 'Knjige o proroku Danilu': »Do dvehiljade i tri stotine jutara i večeri, onda će se Svetinja očistiti.« (8:14 ) – Tim ukazom je Arhanđeo Gabriel udovoljio interesovanju videoca Danila u Babilonskom sužanjstvu, koji je hteo znati dokle će trajati najavljeno gaženje i pustošenje judejske Svetinje, Jerusalimskog Hrama, od strane neznabožaca. Upravo 2.300 dana i noći je trajalo ukidanje svagdašnje žrtve u Hramu i gaženje izraelskih svetinja od strane zverskog sirijskog vladara Antioha IV Epifana. Epifanov pustošni i pogromaški idolopoklonizam je trajao nekih 3,5 godine, od 167. do l64. g. se., odnosno nekih 1.150 dana i 1.150 noći, odnosno 2.300 dana i noći.

Neodmerenim i proizvoljnim pristupom proročanstvu koje je se već ispunilo, izvlačenjem profetskog stavka iz izvornog ukaznog konteksa, Miler je pretenziono zaključio da 2.300 dana i noći iz 'Danila' u stvari predstavljaju i govore o 2.300 zemaljskih solarnih godina; iskonstruisao je da se termin 'Svetinja' ne odnosi na Jerusalimski hram (a bezbroj puta Bibliji se Jerusalim, Brdo Hrama i Hram zovu 'Sveto mesto'!) već na Zemlju; izveo je 'neprikosnoveni' zaključak da će nakon završetka tih famoznih 2.300 godina Hrist Doći i svojim Dolaskom očistiti Zemlju, 'svetinju'. (Dok Zemljom, punom raznih gadosti i zverstva, bude vladao Knez Tame, ona se ponajmanje može zvati i tretirati 'svetinjom', več 'prokletinjom' i 'paklom'). Tačno je da se proročanstvo odnosi na “poslednje vreme” ('Danilo’, 8:17), ali to "poslednje vreme" u ovoj ukaznoj konstelaciji nije poslednje vreme za satanski svet i staru Zemlju, već poslednje vreme za jednu eru (eru Ovna), već se odnosi na poslednja velika stradanja Izraela i svetog esenskog reda pre pojave Mesije u Izraelu, Čija reč će mnoge vaskrsnuti, probuditi iz groba sebičnosti i vezanosti za zemaljski prah, podići za zakoniti život, sveti život (cp.: ‘Habakuk’, 2:3).

Proročanski tekst osim toga jasno pominje svagdašnju žrtvu (‘Danilo’, 8:11.13, 12:11), što eksplicitno ukazuje na redovni kultno-liturgijski nazirejski prinos tamjana činjen jutrom i večerom u Jerusalimskom hramu. U 'Knjizi Izlaska' jasno se pominje i opisuje svagdašnja žrtva u Mojsijevom pustinjskom Tabernaklu (kasnije, u Hramu ona je praktikovana paralelno sa gnusnim krvnim prinosima preuzetim od pagana): »Postavi žrtvenik pred zavesu što zastire Kovčeg svedočanstva – nasuprot Pomirilištu nad Svedočanstvom – gde ću se Ja s tobom sastajati. Neka na njemu Aron pali miomirisni tamjan svako jutro kad priprema svetla; neka ga opet pali u suton kad svetla zapaljuje; da to bude svagdašnje kadiono prinošenje pred Jehovom u sve vaše naraštaje.« – ukazuje Gospod proroku Mojsiju (30:6-8, cp.: 'Malahija', 1:11 ). Takvu čistu svagdašnju žrtvu je na primer prinosio i otac Jovana Krstitelja, sveštenik-nazirej Zaharija Bar-Ahija, koga su Herodovi ljudi ubili između Svetinje i žrtvenika.

Ukidajući svagdašnju kadiono-miomirisnu žrtvu u jerusalimskom Svetilištu, Antioh IV Epifan (u viziji simbolično predstavljen kao 'mali rog') je potom u Solomonovom hramu postavio gnusobu pustoši: kip Zevsa Olimpijskog. Tako se 25. kisleva godine 167. pre. ne. u Hramu počelo žrtvovati helenskom, neznabožačkom kumiru.

Nagrnuvši nepromišljeno da brani Milerove pogađačke smicalice i kovitlava tumačenja proročanstva, Helena Vajt je kasnije ustvrdila da je 'videla' kako je reč 'žrtva' u pridodata ljudskom mudrošću u datoj starozavetno-apokaliptičkoj knjizi ('Rani radovi', 74. str.) Kakov pridev 'svagdašnja', i to čak na nekih 4-5 mesta, može stajati bez imenice koju određuje: 'žrtva'?! Da li je u toj spisateljskoj omaški, koja govori ko ju je inspirisao, možda htela da kaže suprotno? Šta prevashodno može biti 'svagdašnje' u Hramu nego žrtveni prinos?

Svoje hramove Jevreji su gradili kao svojevrsnu sliku Večnih Nebesa, te deo gde je stajao kadioni žrtvenik nazivali su 'Svetinja', a odaju u kojoj je se nalazio i trebao nalaziti Kovčeg Zaveta nazivali su 'Svetinja nad Svetinjom': ona je zapravo bila simbol Ognjišta Univerzuma iz koga izbijaju sedam Ognjena Duha. Milerovi sledbenici, adventisti, zamišljavali su i zamišljaju i danas još da i na Nebu postoji bukvalno ista Svetinja kao ona u Jerusalimu. Ako bi pravili banalne analogije, mogli bi da postavimo pitanje: da li su u takvoj 'Svetinji' i anđeli klali životinje, kao što su nekada paganizirani Jevreji činili?!

Besmislenost polaznih Milerovih tvrdnji da je Zemlja 'svetinja' iz Danilovog proročanstva, najbolje se razotkriva kroz pitanja: Gde je žrtvenik te 'svetinje'? Ko je taj koji ukida prinose na tom 'žrtveniku'? Koji čovek ('mali rog') je to živeo i vladao 2.300 godina, i tokom tog perioda neprestano zatirao Judejce, odnosno svete Životom među Judejcima?

Prateći Milerovu 'proročku kartu' trebalo je znati samo kada pada početak famoznih 2.300 dana ('godina' po njemu!??), da bi se izračunao i izveo dan Hristovog Dolaska. Miler je 'uspeo' i taj referentni 'podatak' da izvuče iz proročanstva o pojavi Božijeg Pomazanika, te zveri-pustošnika: »Sedamdeset je nedelja određeno tvome narodu /.../ da se stavi pečat grehu, /.../ viđenju i prorocima, da se pomaže Sveti nad svetima.« (9:24 ) – Dok bi se ovaj segment prororočkog zapisa (koji je očigledno pretrpeo korektorske zahvate) mogao primiti i kao najava jedne ranije Hristove inkarnacije, završni ukaz o knezu koji ukida prinose u Hramu i postavlja gnusobu pustoši, zasigurno se odnosi na tiranina Epifana (što jasno pokazuju deuterokanonske 'Makabejske knjige'). No, Miler i njegovi oslepljeni sledbenici su i u tom represivno-zatorničkom knezu koji ukida svagdašnje žrtvovanje ('Danilo', 11:31) videli Hrista, što se graniči sa blasfemijom. Gospod je uvek svim narodima, u svim Svojim utelovljenjima i preko Svojih proroka pozivao na prinošenje čiste miomirisne svagdašnje žrtve (‘Malahija’, 1:11), ukazivao je na čistu zahvalničku žrtvu od plodova zemlje i roda čokota.

Sedamdeset određenih prekretničkih sedmica (490 godina) Miler je shvatio kao da su oni 'odsečeni' od nekog većeg vremenskog perioda, tačnije od onih 2.300 godina (pa tako ispada da 'dan' traje duže od 'sedmice'!). Ako se početak 70 sedmica može početi računati od trećeg (– zašto ne od prvog, Kirovog?!) dekreta iz 457. g. se. o obnovi Hrama i Jerusalimskog zida, izdatog od strane persijskog cara Artakserksa Longimarura, onda, prema Milerovom pristupu, odatle počinju teći i 2.300 navodnih 'godina', a kada se one završe 'sledi' Hristov Dolazak!?

I tako je Miler na osnovu jednostavne aritmetičke računice došao do 'otkrića' kada će Hrist doći: 1844. godine! Čak je i mesec i dan odredio: 21. mart! Tu su bili i 'znaci', na koje se poziva i Helena u 'Velikoj borbi', Hristovog Dolaska: veliki Lisabonski zemljotres iz 1755.god., pomračenje Sunca u Americi od 19. maja 1780. g., padanje meteoritske kiše nad američkim nebom od 13. novembra 1833. god. A šta kaze Evanđelje: Gospod je velika znamenja najavio kao pokazatelje svog Slavnog Dolaska, i ukazao da će njih doživeti poslednja generacija (naraštaj) starog sveta. Danas (2009. g.), kada Hrist još nije Došao u Slavi, kada nas od prethodno navedenih događaja dele mnoge generacije, vidi se koliko su 'ozbiljna' i 'osnovana' bila Milerova i Helenina obrazloženja i svedočenja.

Na prolećnu ravnodnevicu te 1844. godine, Milerovi sledbenici su doživeli veliko razočarenje: Hrist nije došao i nije ih, obučene u bele ‘pravedničke’ haljine, uzeo na Nebo. Njihovo meso i njihova krv nisu mogli da naslede Nebesko Kraljevstvo Duha!

Osramoćenom Mileru je ostalo samo da formalnim pismenim pokajanjem prizna neosnovanost i nebuloznost svojih spekulativno-apokaliptičkih izvođenja. I na taj način ipak je pokazao određenu duhovnu veličinu. No krug zagriženih Milerovih saradnika nije mu dozvoljavao da se povuče iz tog zapenušanog talasa obmanjivanja, nije hteo da prizna pogrešnost konstrukcija koje su tumbali i izvikivali, koje su već uhvatile korena među sledbenicima, pa da bi zadržali za sebe vezane neupućene mase, počeli su sa novim podmetanjima i eshatološko-apokaliptičkim nagađanjima.

Milerov prijatelj Samuel Snou je tako našao 'rešenje' za krucijalni previd: video je da je greška bila 'samo' u hronološko-koncepcionoj postavci, u pogrešnom određivanju početka trajanja »proročkog perioda od 2.300 godina.« Po novom aritmetičko-eshatoloskom balansu problematični početak 2.300 'godina' je smešten u jesen 457. god. s. e., i tako je time 'novi' Hristov Dolazak pomeren za nekoliko kalendarskih meseci, na 22. oktobar 1844. Tada je, navodno, po jevrejskom kalendaru bio Dan pomirenja – Jom kippur (10. tišri), dan kada je nekada judejski prvosveštenik ulazio u Svetinju nad Svetinjom radi kađenja poklopca Kovčega Saveza (kasnije i škropljenja krvlju Pomirilišta), navodno radi oproštenja priznatih greha naroda. Snou je u 'objašnjenju' Isusovog nedolaska 21. marta potegao i biblijsku parabolu o deset devojka koje su čekale Mladoženju, no on je zakasanio pola dana i došao je tek u ponoć. Kako po njemu proročki dan uvek ima preneseno-ukaznu vrednost jedne zemaljske godine, to se analogno tome i Dolazak Hrista Božijeg 'pomera za pola godinu', ... Jedan hronološki irelevantan simbolični ukaz iz parabole nakaradnim tumačenjem je potpuno zloupotrebljen. Kada se eshatološko-orakulske kalkulacije milerista ni 22. oktobra nisu obistinile, baptistička zajednica je Milera, koji je tada imao oko 100.000 sledbenika, isključila iz svojih redova, ne želeći da je ovaj više blati skandalozno-apokaliptičkim fikcijama i nagađanjima.


Osnivač nove ‘crkve’

Od baptista isključen Miler osnovao je novu 'crkvu', svoju crkvu. A što je na laži utemeljeno, laž će i odneti. Nakon pogađačkih debakla doživljenih 1844. g., Milerov saradnički krug nije bio spreman da zagrli Hristov krst i prizna svoj poraz. Okrenuli su se 'Nebu', odnosno onostranim inspiracijama iz kraljevstva duša i aveta, i iskrojili su priču da se tamo, u nevidljivom, u stvari desilo ono što su oni očekivali da se desi na Zemlji.

U klimi razočarenja i grčevite potrage za nekim izlazom, Milerov saradnik Hiram Edson izmišlja priču kako mu je Bog otkrio da 1844. g. Hrist i nije trebao da dođe na Zemlju (- kako su onda 'anđeli' Mileru mogli sugerisati jednu takvu laž?!), već da je tada navodno ušao u Nebesku Svetinju nad Svetinjama da bi je očistio!

Poslužimo se logikom: u Nebo, ponajmanje u Svetinji nad Svetinjama ništa nečisto i nesavršeno ne može postojati i održati se, pa od čega onda ona treba da se čisti? Nebeske 'stvari' (Jevrejima, 9:23) koje se čiste Duhom jesu naše duše koje su sa Nebesa. Gospod stoluje u Čistoti, Svetlosti i Svetosti!

Hrist nije ušao u Nebo, u Svetinju nad Svetinjom, u Palatu-Hram Svetog Oca 22. 10. 1844. g. (po zemaljskom računanju vremena), već sa Svojim Vaznesenjem. I Vaznevši se, iz Svetinje nad Svetinjom izlio je na verne okupljene u Gornjoj odaji Markove kuće u Jerusalimu obilje Ognjenog Duha, Duha Istine i Utehe. Pismoznalac Apolos Aleksandrijski u svojoj 'Poslanici Jevrejima' ukazuje: »...Izvršio je /na zemlji/ očišćenje od greha i seo s desne strane Veličanstva na Visinama.« (1:3 ) – Te: »Kao Prvosveštenik budućih dobara Hrist dođe i uđe jednom zasvagda u Svetinju /nad Svetinjom/.« (9:11 ) To nije rečeno 1845. god. već šezdesetih godina I stoleća! Đakon Stefan umirući vidi Hrista u Nebu, s desne strane Presvetog Oca. A gde sedi Presveti Otac? U Svetinji nad Svetinjom i Prestonoj Dvorani, kako se već prikazuje i u ‘Prvoj Enohovoj knjizi. Ako je Hrist pobednički seo s desne strane Očevog Prestola (gde ga i Jovan u patmoskoj 'Apokalipi' vidi, a ona nije data tek 1845. g.!), to znači da je se On, kao Suvladar Stvaranja, vratio sa Vaznesenjem Svome Prvosvešteničkom Tronu i Žrtveniku (konsultovati 'Danilo', 7:13-14). Pa time otpadaju i sve bajke o navodnom Hristovom ulasku u Svetinju nad Svetinjama Neba tek 1844. godine!

Već sa svojom golgotskom Žrtvom, predajući svoju dušu u Očeve ruke, Hrist je najavio i naznačio otvaranje Zavese Nebeskog Svetilišta (‘Matej’, 27:51) za sve očišćene duše. Svaka čista i savršena duša po Hristu Otkupitelju ulazi u Nebo i ima pristup u Svetinju nad Svetinjama, u Palatu i Hram Presvetog Oca. Apolos ukazuje: »Nju /- nadu/ imamo kao sigurno i pouzdano sidro duše koja ulazi i iza Zavese, kuda Isus uđe za nas kao preteča i posta Večni Prvosveštenik ...« (6:20 ) – Sa vrlo malo logičkog pozivanja na relevantne novozavetne stavke i ukaze može se pokazati dubina zablude i nakaradnost učenja da je Sveti Jedan, Hrist Božiji, u Nebesku Svetost ušao tek sredinom pretprošlog stoleća!

Pioniri adventizma, koji nisu hteli da priznaju i da se odreknu svojih početnih zabluda, tako su upadali iz jedne u drugu provaliju laži, obmanjujući sebe i obmanjujući druge, one koji su se već dali uloviti u njihovu klopku: »Jao vama što žudite za danom Jehovinim! Što će vam biti dan Jehovin? Tama, a ne svetlost. Bit će vam k'o onom što pobeže lavljim raljama, a sretne ga medved; koji uđe u kuću i stavi ruku na zid, a ujede ga zmija. Neće li dan Jehovin biti tama, a ne svetlost? Mrklina, a ne sunčan sjaj? « (‘Amos’, 5:18-20)

Otac adventizma, čiji prvi sledbenici su žonglirajuće tumbali i sa 1847. godinom kao 'eshatološki sudbonosnom', završio je svoj život kao slepac: sam životno-zdravstveni krah trebao je da mu posvedoči i pokaže koliko je bio duhovno dalekovid i prosvetljen.


Post je objavljen 10.01.2011. u 18:00 sati.