Pregled posta

IZVJEŠĆE SUDIONIKA VLASTITE SMRTI

Ovaj blog ima 128 redova. Ako nemate toliko vremena i strpljenja – zaboravite!. Ako jednom dođete u situaciju, nepripremljeni, kao što sam ja bio, ne krivite mene, nego nemar da se obavestite o sudbini.

Trebalo je da mi u Zdravstvenom centru obave rutinsku intervenciju i da se za najduže jedan sat kasnije vratim kući i nastavim posao.

Izašao sam iz bolnice na sopstveni rizik posle nedelju dana jer mi je tamo bilo gore nego kod kuće, gore nego da spavam pod mostom, štaviše, stanje mi se bez vidna razloga pogoršalo, operacija, rutinski zahvat koji sam, sistemom ogledala, mogao uspešno i sam da obavim; vratio sam se gori nego što sam otišao. Nisam imao nikakav nadzor, negu, terapiju; ništa. Ni ostali pacijenti, koliko sam video, nisu imali više pažnje.

Bila je prilika da me se otarase. Da spasu grad. Jedva su me povratili iz anastezije. Bila je uzbuna. Bio sam se smrzao u sali za operacije, temperatura mi je naglo pala. Pitao sam, dok sam još bio svestan, dok su peti put uzaludno pokušavali da mi daju lokalnu anesteziju, je li normalno da bude tako hladno, a oni vele: nešto nam ne radi sistem. Pa kad nema gaze, nema operacije, može da se odlože operacije i kad ne radi sistem za grejanje, ili ventilaciju, ili već ne znam šta. Ali, ljudi rade; verovatno bi operirali i kad ne bi bilo struje, kao Avicena.

Sobni pacijent mi je rekao, kada su me vratili iz sale, da sam bio kao limun, a prsti počeli da modre. Čitav kor medicinskih sestara, kao hor, stajao mi je nad glavom i heruvimski pevao prezime da bi me dozvali.

Prtisak mi je bio pao na 100/60. Po povratku iz anestezije još pola dana bio sam ošamućen, dok su me vozili iz sale obeležio sam put povraćanjem, a krv mi je tekla iz usta mada nikakve intervencije na unutrašnjim organima nije bilo.

Lekari su mi kasnje objasnili da je to normalno. Niko mi nije rekao šta je onda nenormalno.

Svaki čas ih je, tvrdi sobni kolega, iz ekipe lekara, posebno anesteziologa, po nekoliko dotrčavalo u sobu, unezvereno, da vide da li sam se izvukao, odnosno da li im se smeši robija, ili ću biti kolateralna šteta. Pacijentu koji je imao krevet paralelan s mojim dali su zadatak da motri i kad prestanem da dišem da ih alarmira. Ostavili su čoveka koji je dan pre toga imao tešku operaciju da bdi i, ako se zainatim pra prestanem da dišem, da trči od vrata do vrata i zove sestre, lekare, koga već jer sem dovikivanja nema druge vrste komuniciranja.

Dakle, otpisan sam bio, šta drugo. Čekali su samo da ispraznim krevet za drugog pacijenta. I smrt ulazi u normu.

Pitao me doktor da li sam uvek tako bled (jedva sam govorio) kažem mu lepo: ne znam, ne vidim kakav sam. Pita kako mi je: fanstastično, rekao sam frazu koju inače upotrebljavam, ma šta to značilo. Nije mu delovalo ubedljivo.

Ni meni.

Kada smu me dovukli u sobu, sestra me je pitala da li mi je hladno. Jeste. Hoćete ćebe. (Nisam imao ni jastuk dok me nisu doneli iz sale). Bilo bi dobro, kažem. Stigla je sa konjskim ćebetom za tren. Konjsko ili ne, bilo je spasonosno. Tek pošto je umotala dvostruko previjenim ćebetom prestao sam da drhtim (posle po sata, ali sam se do kraja boravka stalno uvijao u to ćebe). To je bilo jedino što su sve to vreme bavljenja u bolnici učinili pravovremeno, a da ima i smisla.

Kada su videli da sam se stabilizovao (koliko-toliko) nisu više ni pitali. Zaboravili me. Niko mi ranu sve vreme nije pogledao. Tek sam onog dana kada sam odlučio da odem dobio šaku makarona da pregrizem. Kada sam prvi put popio šolju mleka buknuli su mi krajnici. Mislio sam da je od mleka. Pacijent iz sobe se takođe požalio na krajnike. Mleko sam dobio pošto sam nedelju dana gladovao jer je operacija odlagana, nema gaze, nema krvi, nema anesteziologa, nema postelje.

Moja nekadašnja draga došla je da me obiđe i potom je dva dana imala problem s krajnicima. Kasnije smo utvrdili da je uzrok hemija koju čistačice koriste za razmazivanje poda. Dva puta sam odbio infuziju pozivajući se na Ženevsku konvenciju. Sestre nisu znale o čemu govorim pa su se povremeno vraćale da me nutkaju infuzijom govoreći da moram da je uzmem. Ništa nisu shvatale. Jedna je rekla: pobegao si juče grobaru s lopate, a danas nećeš da jedeš. Ništa ne razumem.

Nisam ni očekivao razumevanje.

Prvog dana bio sam bez posteljine, dva dana bez jastuka, i valjda sam jedini imao ćebe (jeste, ono konjsko, ali dragoceno, pošto sam drhtao kao prut, doneli su mi ga, rekoh, po povratku sa stola).

U dva čaršava spojena po dužini, uvlači se, čitavom širinom, ćebe. Uvučem ćebe u taj platneni džak, potom se i sam uvučem. Tako sam spavao. Povremeno me tresla groznica. Sestre su pokušale da me odviknu od takvog spavanja ali sam im rekao da su propustili da prišiju rajferšuls gore, pa da nas lepo pakuju kao džakove. Kad je sutradan došla vizita pitao sam hoće li da nas okade.Niko nije reagovao: nisu poneli kandilo.

U sobi nema vode (video sam da u drugim sobama ima, kod nas je bila samo slavina, ali bez one lule, a i zaštopana i bez ručica za toplu i hladnu), u tzv kupatilu je wc šolja kao projektovana za zarazu. Brijao sam se napamet u tzv kupatilu. Jedno kupatilo /wc/ za čitav sprat. Nema ogledala; objasnili su mi da je to predostrožnost da se pacijenti ne prestraše kada vide sebe posle operacije. Ima smisla.

Ujutru, sabajle, dodju sestre, izmere temperaturu, naglo ogluve, ma šta da im tražite ili pitate. Onda dođu sestre i zategnu kao mačka repom čaršave jer potom stiže glavna sestra kao kakva kapo igumanija i nadgleda (sestre prethodno izdaju uputstva: skloni peškir, šta je ovo, sklonite u kasetu (punu buba) nemojte da vam se vidi torba, zašto garderobu niste poslali kući: po kome, (po golubi pismonoši, bespilotnoj letilici), ama žene, nisam na idiotskoj yu vojnoj smotri, zna li glavna sestra da moram da se obrišem ako nađem vode da se umijem, zato imam peškir, ne da bih ga razvio kao barjak predaje.

Nisu sestre krive, mora da ih žestoko driluju, treniraju strogoću. Kažu mi: vikaće na nas, dobro, odgovorim, pošaljite toga grlonju da viče na mene.

Onda dođe glavna sestra u pratnji sestara. Samo ždraka šta će da zameri, a ide kao da je primarijus generalisimus.

Na kraju dođe vizita mudrih lekara, sve važni, šuškaju nešto u bradu, sestre ih pobožno slušaju, dr određuju dijetu,cenjkaju se, na osnovu onoga što smo rekli da smo dobro, a i da nas ljudski ne saslušaju. Ja se pokrijem preko glave: povucite rajsferšlus, kažem, ako me oslove.

Kažem im, dan pred lični planirani odlazak, idem ja sutra, dovoljno je bilo. Prolazi žena za koju nisam mislio ni da je sestra; javi se, otpozdravim. Pita zar je ne poznajem. Šta da kažem, sve će biti neuverljivo sem istine: ne sećam je se. Onda se ona predstavi, ređa familiju, ništa mi nije jasnije, klimam glavom, pravim se da sam shvatio. Pita kako sam (pošla je na neku intervenciju posle silne trke sestara po hodnicima, otvorile su mnoga vrata dok su je našli). Kažem, gore nego pre opercije. Čudi se.

Kažem da sutra idem, dosta mi je zdravlja koje oni nude. Nećemo vam dati otpusnu listu, kaže ona. Zadržite je, kažem, ne treba mi. Ni u vojsci nisam tražio dozvolu za grad pa evo me sada. Pa ne možete tek tako da odete, objašnjava naivna doktorka. Zašto pitam, sam sam došao, sam ću otići. Nisam mali, gospodarim svojim životom (i dodam: od onog što mi je ostalo posle intervencije).

Idem samo da vidim pacijenta pa se vraćam, kaže. U neko doba vraća se i pokušava da prođe moju sobu. Na njoj su (na sobi, ne na doktorki) dvokrilna vrata otvorena sve vreme, nema izgleda da ko god prođe a da nas ne vidi, uostalom prolaznici obavezno zvire u našu sobu. Ona prolazi, zovem je, svrati na razgovor od nekoliko minuta i odlazi, treba da preda smenu. Cimeri zbunjeni; pa ova ti ne pogleda ranu. Ne pogleda, kažem. Zato sam je zvao, to ne kažem, jer im je jasno. Oni su me i nagovorili da joj predložim da pogleda.

Prethodnog dana doktor dolazi i kaže mi (pošto su me pre toga vraćali jer nije bilo gaze, da čini što može, ali anesteolozi odbijaju da rade. Ali, kaže, ubedićemo ih, javiću vam. I ne javi do kasno popodne. Vidim da ću se opet izležavati bez razloga, kažem lekaru koji je došao da nas obiđe, on me ne čuje, ponovim glasnije da mi da broj doktora koji treba da me operiše, uputi me solomonski na sestre. Odem do sestre ona počne razgovor bar za tri oktave više, nepotrebno. Lepo joj kažem, mada iritiran, da nisam došao da me pusti kući, jer mi takvo dopuštenje nije potrebno, ja sam i sa straže u vojsci odlazio po vlastitoj odluci i proceni, već da mi je dežurni lekar rekao da će mi ona dati broj hirurga.

Ona tera svoje. Opet joj lepo kažem, da kod kuće – istina je – imam doktorov broj mobilnog, čak i raniji fiksni (pre preseljenja), da imam i mobilni njegove supruge pa i fiksni njene majke. Ništa ona. Ona ne sme da mi da broj, rizikuje posao. A da neko sada na odeljenju padne u komu? To je drugo.

Hoćete da skočim kroz prozor, pobesnim, sečem vene da biste ga pozvali? Gleda me kao da sam sumašedši, ali glas nikako ne svede na razuman nivo. Histeriše. Onda ja kao da razgovaram s debilom objasnim da je ona svakako u procepu. Dežurni lekar me je na nju uputio, to valjda nešto znači. Ako mi ne da broj, otići ću kući pa će biti kriva. Ako mi ne da broj, uzeću ga sam sa table, pa će opet biti kriva. Možemo da izbegnemo tu situaciju tako što će ona pozvati hirurga i dati mi telefon da se sa njim dogovorim. Ona se i dalje joguni, nikako da spusti ton.

Onda je lepo kažem da mogu da je oslobodim odgovornosti ako demoliram sestrinsku sobu. To je delovalo. Dala mi je broj, pozvao sam hirurga koji je zaboravio da je obećao da me obavesti hoće li me operiisati ili i dalje da gladujem da bih bio spreman za operaciju - pa kad bude. Ljudski je zaboraviti, a korektno da se taj gaf i prihvati.

Eto zašto sam došao kući. Operacija je trebalo da bude ritunska, ne duža od nekoliko minuta, a ispala je mučna: prvi put sam noćas, zahvaljući lekovima za smirenje ili ko zna šta jer sam ih uzeo sa stola ne gledajući, spavao kao čovek. Operisan, istina, ali i dalje u komadu, izvan džaka.





Post je objavljen 23.12.2010. u 21:41 sati.