AnaM u Istanbulu
Putopisi mi baš ne leže, ali volim da putujem.
Slikam kao manijak, naravno, moji postovi su obično golišavi, iako kažu da jedna slika vredi više od hiljadu reči…
Krenula ja sa grupom poznanika , autobusom na Orijent
Klaj klaj, dugi put I ja pridremala, dok dlanom u dlan, granica. Da uzmem pasoš, otvorena tašna. Da ne duljim, dokumenta ostala, a novac… ko zna kako ispario… Lepota…
Istambul.
Malo sam se čudila što su u toaletima one česmice tako nisko, jedva da operem ruke…
Moja plava kosa, malo razbarušena od puta je izazvala interesovanje, piljili su kao da nikad nisu videli žensku. Posle se ispostavilo da nisu piljili u kosu, nego u bluzu koja se raskopčala…
Istambul, mešavina istoka I zapada, kultura, a tek radnje, pamet da ti stane. Ušla sam u radnu koja je prodavala kožu, s obzirom da nisam imala novac, onaj jadan čovek se uzalud trudio. Doneo je takvo brdo jakni, sukanja, prsluka, da sam skoro zaplakala što ih ne mogu sve poneti. Na kraju mi je poklonio kajš, I rekao da dodjem opet, jer su u medjuvremenu neke turistkinje ušle u radnju, kupile mu sve one “moje” jakne. Prodavac kaže da sam mu prva mušterija i donela sam mu sreću…
Malo mi je smetalo što u restoranima donose fleaširanu vodu, otvore I prevuku dlanom po otvoru… valjda da je prebrišu…
Harem me je razočarao, mnogo lepše izgleda u američkim filmovima… Zatvorila sam oči i zamislila vrcave plesačice…
Mora da je bilo dobro zamišljanje, jer sam uveče išla u neki bar gde su trbušne plesačice igrale uživo… Nije to ništa naročito, učila sam taj ples kad mi je kilaža zapretila… Naši muškarci kao das u svi dobili bazedovu bolest, oči sui m se ragoračile, prstima su uhvatili sto, I prestali su da dišu…
Pogledah i ja, šta ću…
Devojka tajanstvena osmeha, šalom preko grudi, prozirnih šalvara, sa feredjom koja je isticala oči I kosu gustu, tamnu kao noć, lelujala je izmedju stolova… Njeno telo se gibalo u taktu muzike, nežno, opojno, ritam muzike je postajao sve brži, telo se uvijalo, dozivalo, nudilo… ruke je pružala zamišljenom ljubavniku, a svako se osećao kao da igra samo za njega… A žene su se poistovetile sa njom, osećajući sebe u toj ulozi…
Prelepi mostovi, more koje kupa vile, ulice pune automobile… parkovi … Istambul je grad koji se mora videti… Kad se vidi, zauvek ostane u srcu sa željom da se ponovo poseti…
Post je objavljen 06.12.2010. u 11:31 sati.