Ugodno društvo gradska kavana i povede se razgovor o kvaliteti života nekada i danas.Jedni tvrde da se nekad bolje živilo neki da se živi bolje sada pak me to malkoc zaintrigiralo pa idem unazad i brojim rod moj....nonić umro sa 94 nona 86 drugi nonić skončo u ratu (1939-1945) nona 85 e da sjećam se i pranone ona imala 99 kad je umrla.I sad ja razmišljam da si imam još za patit se nekih cca 45 godina ako umrem u prosjeku kao i moji preci.
Moja terija je da se živi jednako kvalitetno sad i onda ali su naši nonići živili drugačije.Moj nonić nije imamo sat na ruci,televiziju je počeo gledao tek kad je ostario,ujutro se uvjek dizao u isto vrijeme 5 i 30 imao je svoje krave i volove i kad bi njih nahranio kretao je u polje,jeo je tri obroka dnevno nije pijo kavu nego divku (jel to još postoji)obaveznoje imao popodnevnu sijestu od jednog sata štampu nije čitao skoro nikada i ono šta je po meni najvažnije sa nonom je imao jako ljep i pun ljubavi odnos,nije da se oni nebi svađali ali jednostavno nisu stigli jer su bili zaokupljeni svojim djelom posla da se obitelj prehrani,a navačer kad bi sjeli za stol bili su pre umorni da bi se svađali.
Danas ja ne mogu profunkcionirat bez kave,život bez interneta,mobitela i ostalih gađeta je nezamisliv imam i što je najgore kupujem stavari koji mi aposolutno ne trebaju stalno sam u nekakvoj frci dali ću stić sve napravit,platit račune,kredite i ispunit sve šta drugi od mene očekuju.
Naši nonići su umirali od „jednostavnih“ bolesti koje se danas izlječe u roku par dana,za svako sranje koje ih je zadesilo imali su uzrečicu „bog dao bog uzeo“ dok mi danas liječimo sve moguće boleštine ali jednostavno ne znamo stat na loputu i poslat sve u milu materinu.
Post je objavljen 04.12.2010. u 14:58 sati.