Nitko ne zna kako je meni teško. Mene nitko ne razumije. Radim ko konj, a svi mi samo jašu na grbači. Šef, kolege, klijenti, susjedi, rođaci, žena, djeca, starci.... Svi nešto hoće od mene, a nitko da me pita kako je meni.
Evo. I sad. Tu se pokušavam skoncentrirat i napisat koju pametnu, a stalno mi zvrlji taj telefon. Tako bi ga rado isključio. Al problem je onda što će otić poziv mom šefu. Pa će me onda on doć fugirat što me zove klijent već deseti put ovaj tjedan da kad će mu stić ponuda. Ha, ponuda, ponuda. Ko da je to najvažnije na svijetu. Kakav tip... Ne da mi par minuta mira da saberem misli. Za 200-300 godina, ko da će netko znat za tu njegovu ponudu. Ma, ko da će uopće netko znat za njega! A ove misli... Tko zna... Možda ih otkriju jednog dana... Pa svi veliki umjetnici su bili neshvaćeni za života. Možda će i mene jednog dana čitat klinci za lektiru, kao Goethea, Balzaca, Prousta, Krležu, Nazora... Magnusa i Bunkera. Čekaj... ne, to su oni...
- Halo.
- Dodijanović iz Prsto Commercea.
- E... ovaj... dobar dan.
- Moja ponuda.
- E, da, znate, još čekam dobavljača da mi se javi.
- Pa odakle vam je taj dobavljač? Iz Dahomeja? Ima mjesec dana da ste mi rekli da ste mu pisali. Niste mu valjda pismo slali po golubu pismonoši?
- Ne. U boci.
- Kako?
- Znate ono - u bocu pa pluć! u more. Struje su povoljne, mislim da mu je stiglo prošli tjedan. Možda. Ili početkom ovog. Ili sutra-prekosutra, najkasnije.
- Vi se šalite.
- Da.
- Da?
- Da.
- Što da?
- Što što da? Da! Šalim se.
- Aha. Ali, znate, ja nisam baš raspoložen za šalu.
- Šteta. To vam nije baš zdravo.
- Kako?
- Pa tako. Previše stresa. Kolesterol, šećer, tlak, infarkt, ajoj...
- Čujte, stvarno nemam vremena za ovo...
- Hm... Znate što? Najbolje onda da nazovete kad budete imali vremena.
- Č... ???
- Čujemo se onda! Živili!
Davitelj.
Gdje sam ono stao?
...
Da. Nitko ne pita kako je meni.
AAAAAAAAARGHHHHH!! Njmjbmjmjkpzdtmtr...
- Halo.
- Jeste vi to meni maloprije poklopili slušalicu?
- Ne, pa pozdravili smo se, rekli ste da nemate vremena.
- Jel vi možda želite da ja odem sa svojim upitom nekom drugom?
- Da.
- Kako?
- Da. D - A.
- Šalite se, zar ne?
- Da.
- Što da?
- Što što da? Šalim se.
- Evo ga opet. Rekao sam vam da nisam raspoložen za šalu!
- E, a zdravlje?
- Slušajte, ja stvarno nemam vremena za ova natezanja.
- E, pa da. Najbolje onda naz...
- NE!!!! Slušaj vamo majmune jedan, da ti ne bi sad iša zgazdon razgovarat!
- Eeeee, dobro da ste me podsjetili, gazda vas pozdravlja i pita što ćemo s onih 100 ibera tisuća duga?
- ...
- ...
- I šta sad? Dok ne platim, nema ponude?
- A, e!
- E jebovas, koji ste vi cigani...
- Romi. Kaže se Romi, gospodine Dodijanoviću
- Ma kakvi Romi! Romi su Šveđani za vas, cigani jedni da cigani... Aj reću maloj da vam pusti danas sto, a ostalo do kraja mjeseca, jel može tako?
- Da bi riječ reko.
- Ajde. I kaće ta moja ponuda?
- Evo, čim se javi dobavljač. Ili sjedne uplata. Što se prije dogodi.
- Čekaj malo...
- Ma šalim se.
- Aha...
- Čujemo se onda...
- E.
- Booog...
- E.
- Šefe, utjero sam sto tisuća od Prste
- Falabogu, bilo je i vrijeme
Eto. Vidi ga sad. Ni da me potapše po ramenu, ni pogled nije digo, a kamoli da bi me pohvalio, da bi me upitao kako sam ja to majstorski, šahovski... ma ne bi ni Bobby Fisher bolje...
- A jesi mu poslo onu ponudu?
- Nisam?
- Pa zašto??
- Pa da ga natjeram da plati.
- Pajesitinormalanbudaletinojedna!!!! Otiće konkurenciji.
- Neće kad je njima još više dužan.
- A. E. Imaš pravo.
I? Šta? Ništa. Boli ga papak. Nema on tri čiste o teoriji motivacije. Naravno. Kad je umjesto poslovne škole na Bledu pohađao janjičarske fešte u NK Trnju. Govno jedno. Za njega da radim? Nek bude sretan da mu opće dolazim na posao.
Gdje sam ono stao...
Aha. Da. Nitko...
Ne zvoni.
Nitko ne pita...
....
Ne zvoni.
Da se nije ištekao?
Tu tuu. Tu tuu.
Nije.
Elem, nitko ne pita kako je meni. Jel boli mene što se ja tu mučim, kidam na komade, fizički i emotivno. Što prosipam bisere svoje kreativnosti pred ove ... tu ... svinje kapitalističke.
Al' ajde, sve bi ja to progutao. Nije bitno. Da me barem cijene doma. Kad dođem kući umoran, da poštuju i cijene to što se žrtvujem za njih. Hau jes nou. Ko neki dan za porniće.
- Hja, dobro. Pornići. Jaka stvar.
- Da dobro, debilu jedan, pornići na kompjuteru, ostavio si cijelu plejlistu u windows media playeru. Mali je samo uklikao play. Da nisam čula kako vrišti kurvetina, odgledao bi cijeli serijal "Black Brothers Gang Bang"! Svih 7 komada!
- Pa čudi me da si i čula od onih svojih meksičkih. Ke kjeres mi iho. Deha me. Tu no estas la mija madre...
- Konju jedan. Sin ti je u depresiji. Dopisuje se s prijateljem, pročitala sam mu esemesove, sav je u komi što nema kitu od 20 centimetara.
- Ma, to ti je normalan dio dječačkog razvoja. On je u pubertetu...
- Kojem pubertetu? Ima deset godina!
- Pa dobro. Skoro u pubertetu...
Da. Nisam to baš najbolje odigrao... Nije me uopće pustila u sobu. A prestar sam već za taj kauč. Tri dana sam bio sav slomljen. A sve zbog par pornića. A to je ionako sve ona kriva. Da se ne drži svaku večer ko engleska kraljica, ne bi mi opće trebali. Osim možda njih par. Onaj s medicinskom sestrom i gumenim rukavicama... I onaj sa zlatnim ribicama. Eeee...
Danas me pitala da gdje je onaj muškarac u kog se zaljubila.
- A... gdje je... potraži ga na fejsu.
- Idiote!
- Pa mislim... štajaznam u kog si se ti zaljubila...
- Debilu!
- Eno ti ga gore na tavanu skupa s njegovom kožnom jaknom i gitarom koje si tamo bacila.
- Jakna ti je tamo jer ne božeš uć u nju već deset godina, a gitaru si sab ostavio. Reko si da više ne boraš svirat kad si be uhvatioooo....
- I šta? Oš mi se sad rasplakat?
- Oćuuuuu...
- E jebiga...
- UUUUUUU....
- E, daj... djeca...
- BRIGA MEEEEE!!!
- Joj, daj... ajde... sori... ma nisam tako mislio. Dođi...
- Pusti me KONJU JEDAN!!
- Ajde pliz daj nemoj ... oprostAAAAA!
- Šta je?
- Oko.
- Šta oko?
- Noktom si me u oko. AAAA!
- Daj da vidim.
- Mislim da mi ide krv.
- Jao meni, jao, daj da vidim, jao nisam htjela, mačak moj, daj da vidim...
- Ne mogu.
- Zašto? Daj da vidim...
- Strah me je...
- Kako?
- Mislim da mi je ispalo.
- Čekaj malo...
- BU!
- Ma, pederu jedan lažljivi... mmmmm... fuj, bazdiš na pivu
- Nekad ti to nije smetalo
- Nekad nisi dolazio nadrkan i sjedio pred televizorom cijelu večer
- Nekad si me do četiri nazvala pet puta i pitala kad ću doć
- Nekad nisi ujutro ustajao iz kreveta bez... bez pozdrava...
- Nekad nismo imali deriščad koja se budi u 6 ujutro
- Nekad smo maštali da ćemo imati četvoro djece
- Pa... Gdje smo ono stali...?
Nitko ne zna kako je meni zapravo lijepo. Zamalo sam i ja zaboravio. Sreća moja da me ima tko podsjetiti.
Post je objavljen 03.12.2010. u 09:32 sati.