Kad zadnju brazdu zaorem, po tragu senke rodine...
Procvaće zimske ružice... Po prvi put te godine...
Naić'će studen atarom... Kao regiment oklopni...
I biću samo mirna vlat, kad okopni...
Ja nemam nigdi nikoga... Al moja priča prosta je:
Štogod ih manje zavoleš, manje ti njih nedostaje...
I nisam kadar švindlati... za sobom skele paliti...
Da silom steknem nekog kom ću faliti...
Obeć'o sam da te neću spominjati...
Bogarati i sudbinu proklinjati...
U varoš se preseliti... Orcati i veseliti...
Obeć'o sam srca teška... Obeć'o sam... Al jebešga...
Kad zadnji čokot zagrnem pod skute Svetog Damjana...
U bokal bistre plemenke zapašće trunka tamjana...
Strahovi mladi umiru... Priču sam kraju priveo...
Još onda kada sam i njih nadživeo...
Obeć'o sam da ću makar za beštiju...
Da ću naći lepšu, bolju i veštiju...
Nemeškinju... Gospodičnu... Ni po čemu tebi sličnu...
Obeć'o sam srca teška... Obeć'o sam... Al jebešga...
I utom pašće i zadnji sneg... Preko svih prvih snegova...
A perce anđela je teg spram svih zemaljskih tegova...
Spreman je Onaj varati... Olovni kantar skovati...
Al danas više ne bih treb'o psovati...
Post je objavljen 02.12.2010. u 17:02 sati.