Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/hijerarhijapodnebesa

Marketing

Deo II Hijerarhija Podnebesa


Poreklo Hijerarhije Zla i Laži, demonskih duhova

Naziv 'demon' (lat.: daemon) u rano antikno vreme nosio je 'božanski duh', 'genij', ... Može se reći: stari Heleni su mnoga nebesnička bića nazivali demonima; ponajprije ona bića koja su bila na liniji razdvajanja između bogova i smrtnih ljudi, bića koja su bila podložna strastima i životnim promenama. Tako enciklopedista Plutarh u svome traktatu 'O izumiranju proročišta' iznosi i sledeće: »Od Helena, Homer je izgleda još upotrebljavao oba imena bez razlike, nazivajući ponekad bogove demonima /’Ilijada’, III, 420; XI, 702; XVII, 98/. Hesiod je prvi jasno razgraničio četiri roda razumnih bića: bogove, demone, heroje i najzad ljude, a među ovima razlikuje one iz zlatnog doba, koji prelaze u rod mnogih dobrih demona, i polubogova, koji prelaze u rod heroja.« (10)

Teogonista Hesiod ih predstavlja kao bludeće duhove koji su »obavijeni maglom«. ('Poslovi i dani', 125 ) - On iznosi i sledeće za njih: »Smrtnika ljudi su oni na zemlji dobri čuvari.« (Ibid., 123 )

Sokrat svoga duhovnog čuvara, koga je mogao ponajprije čuti preko glasa savesti i intuicije, naziva 'božanstvo'. Sokratova 'demonija' je se, dakle, ogledala u moći da razgovetno čuje unutarnji glas koji ga je odvraćao od negativnih dela. Platon 'prenosi' njegove reči: »Vi ste mene često i na mnogim mestima čuli gde govorim da se u meni javlja nešto božansko i demonsko, neki glas; /.../ to je neki glas koji mene prati od rane mladosti; i kad se javi, uvek me odvraća da ne činim ono /loše/ što nameravam da činim, ali me nikada ne navraća.« ('Odbrana Sokratova', XIX) - A Ksenofont (rodio se između 430. i 427. g. se. u atičkom selu Erhiji) u 'Uspomenama o Sokratu', izveštava za svoga učitelja: »... Bilo je rašireno kako Sokrat govori da mu božanstvo /= daimonion, izgovor: demonion/ daje znakove. Zato ga, zacelo, najviše i okriviše da uvodi nova božanstva. (Lib. I, 1; v.: IV, 8)

U literalno-filosofskim razmatranjima između Sokrata i Diotima prezentira se koncepcija demona kao glasnika bogova (- pandan anđelima u hrišćanstvu), koji su širili mantičko-orakulske veštine, koji su ljudima prenosili i tumačili volju bogova: »... Sve demonsko leži u sredini između boga i smrtnog stvorenja. /.../ Njegovim posredstvom širi se i sva veština proroka i sveštenika, i onih koji se bave žrtvama, i posvetama i bajanjem, i svakim gatanjem i čaranjem. A bog se ne meša sa čovekom, nego preko ovoga vrši se sav prenos i razgovor bogova sa ljudima, i na javi i u snu. I ko se razumeva u takvim stvarima, to je demonski čovek.« (Platon: 'Gozba ili o ljubavi', pogl. XXIII, v.: 'Fedar', XX) - U dijalogu 'Epinomis' (984-5 ) Platon iznosi da se demoni (i druga bića) oblikuju od različitih elemenata: jedni od Vatre, drugi od Vazduha, zvezde (vidljivi bogovi) od Vatre, te polubogovi od Vode, a ljudi i životinje od Zemlje.

Helenska mitološka religija demonolika bića susreće kao divinizirane utvare i čudovišna bića: tu su atiri, sileni, kentauri, koribanti, kureti, eroti, kabiri, daktili, telhini, te ženska čudovišta: sirene, kere (pratilje Hadove), graje i gorgone.


Demoni, paklene ljušture (heb.: qelipa, = 'ljuska'), dakle, najčešće se vide kao pali duhovi, kao anđeli koji su se, predvođeni Satanom, u Nebu pobunili protiv Boga, koji su želeli da budu kao Bog i iznad Boga. Kao što je središte svega Bog i Božiji Zakon, tako je i koren svih zala bogoborstvo i bezakonje, zanemarivanje i gaženje Zapovesti Života.

Demone prepoznajemo kao duhove Države Smrti, kao tužitelje i krvnike ljudske, kao paklenike koji žive u Tami pustoši; jer oni nose Tamu i Propast u sebi. Iako deluju prevashodno iz Podnebesa, njihov poligon dejstva i njihovo glavno uporište sa koga podižu rog protiv Neba, koje hoće rastočiti, je prevashodno Zemlja. Apostol Pavle u 'Poslanici Efescima' ukazuje: »Naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na Podnebesima.« (6:12) - Kod 'Enoha' se još iznosi za potomke otpalih posmatrača: »Sada će divovi, koji behu rođeni od duha i tela, na zemlji biti prozvani zlim duhovima, i njihovo će prebivalište biti na zemlji. Zli će duhovi izaći iz svoga mesa, jer bejahu stvoreni Odozgo; njihov početak i prvobitni temelj bejahu od svetih Stražara. Zli će duhovi biti na zemlji, i biće prozvani duhovima zlih. Prebivaliste duhova Neba biće na Nebu; ali, na zemlji će biti prebivalište zemaljskih duhova, rođenih na zemlji. Duhovi divova će biti poput oblaka, koji će tlačiti, kvariti, zaposedati, ratovati i ranjavati zemlju. Oni će prouzrokovati očaj.« (I, 15:8-10 )

U patmoskoj 'Apokalipsi' Jovan opisuje kako u Podnebesima vidi u gnevu razgorenu Satanu, Staru Zmiju, koja će na kraju staroga sveta, od anđela predvođenih Arhanđelom Muhaelom, biti oborena iz Podnebesa: »I gle: velika aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna, i njen rep vuče trećinu nebeskih zvezda, te ih baci na zemlju.« (12:3-4 ) - Dok zvezde stajačice simbolišu svetle anđele, vojnike Gospoda nad Vojskama, zvezde padalice se javljaju kao simbol otpalih duhova, zloduha, demona. Ova slika i ove naznake nam kažu da je lažni Svetlonoša koji se samo presijava bez da iznutra zrači Svetlo Istine, podložio sebi, zaveo i pridobio trećinu Nebeskih anđela.



Magijsko-okultno poimanje dijaboličke Hijerarhije


Mnogi drevni mitovi govore o božanskim bićima koja su pala, odnosno bila proterana sa Neba, iz Duhovnog Kraljevstva. Sam Isus Hrist, koji će doći poput munje, ukazuje da je video Satanu kako je poput munje pala sa Neba.

Za helensko božanstvo Apolona Eshil kaže da je »bog prognan sa neba.« ('Pribeglice', 214)

Bog Hefest svojoj majci Heri na blagovanki bogova zbori: »... Veoma je mučno protiviti se olimpiskom Divu. On me je nekad, kad htedoh da odbranim tebe, za nogu dohvatio i bacio s nebeskog praga. Ceo sam padao dan; a kada se već smirilo sunce, padoh na Lemno, a malo još duše beše u meni. Onda me otud gde padoh odnesoše Sinćani ljudi.« ('Ilijada', I, 589-594)

Helenski tragičarar Eshil kroz usta oborenog i okovanog Prometeja govori za Tifona, koji je u svojoj oholosti strovaljen u Podzemlje: »U samo srce kako beše pogođen /Divovom ognjevitom strelom/, u prah i pepeo snaga mu se prometnu. I telo onde protegnuto, nemoćno, kraj morskoga tesnaca sada počiva, a Etne gore pritisli ga temelji, na vrhu sedi Hefest i kuje železo.« ('Okovani Prometej', 361-366)

Drevna duhovno-opservaciona misao često i za duše kaže da su otpale sa Neba. Platon u 'Fedaru' iznosi: »Kao ishod oslabljenog razumevanja sazercanja duši na nebesima otpadaju krila i ona se survava na zemlju.« - Zemaljsko telo tako, po toj egzistencijalnoj opservaciji, postaje 'grob' i 'zatvor' za duh, za dušu.

Filosof prirode - Empedokle (V. stoleće se.), rodom iz Akreganta na Siciliji, inspirisan orfičko-pitagorejskom mišlju, iznosi: »Plakao sam i zapomagao, ugledavši tuđinsko mesto. O, s kakvog vrhunca, s kakvog carstva blaženstva padoh na nisku zemlju, živeći sad među smrtnim! Mračno mesto u kom caruju ubistvo i zloba. Duhovi zlodela ovejavaju gomilu i šire se u mraku; suše, trulenje smenjivanjima, poplava i svakakve bede.« ('O prirodi', 26 )

Monaški pisac Evagrije Pontijski (rođen oko 345. g. u Maloj Aziji) u svome doktrinalnom delu 'Gnostičke glave', u duhu origenizma sagledava poreklo duše na zemlji: »Duša je um koji je nemarom otpao od Jedinstva.« (3, 28)

U Minukijevom ‘Oktaviju’ (II stoleće ne) demoni su duhovi otpali iz Nebesa i predani najžešćem bezakonju i obmanjivanju: »Postoje lažljivi nečisti duhovi, otpali iz Nebeske Čistote u tminu zemnih strasti. Ti duhovi lišeni čistote svoje /izvorne/ prirode, oskrnavivši sebe porocima, i radi utešenja sebe u beščašću, sami već pogibli ne prestaju da upropašćavaju druge; sami povređeni nastaje da prošire pogubne zablude, i udaljeni od Boga naprežu se da sve udalje od Boga, uvodeći među ljude lažne religije.« (Pogl. 26) – Obmanuti duhovi koji su i obmanjivači predstavljaju se jakim i dostojnim poštovanjima božanstvima, skrivaju se u statuama i idolima u koje neupućeni ljudi vide božanstva, borave u idolskim hramovima, rukovode onima koji se bave lažnim proricanjima (poput gledanja u utrobu zaklane životinje), nasićuju se krvlju žrtava i zapahom njihovog mesa, tajno se useljuju u čoveka i uzmućuju njegov život, donose bolesti i strah čoveku, ... (pogl. 27)



Johan Vajer (Weyer), poznatiji pod latinskim nazivom Vierus, učenik Kornelija Agripe, u delu Pseudomonarchia doemonum, izlaže shemu paklenih despota u koje svrstava 23 Vojvode, 13 Markiza, 10 Grofa. Obrazlaže da su bojovnici Pakla svratani u 6.666 legije, pri čemu svaka legija ima po 6.666 demona, a nad njima rukovode 62 komandanta.

Srednjovekovni magijski udžbenik ‘Manji Solomonov Ključ’ (Clavicula Salomonis Regis), poznat i kao Lemegeton, te ‘Čarolija’ (grč.: Goteia) kao njegov prvi deo, opisuje 72. vladara Pakla, svrstavajući ih u sedam hijerarhijska čina, u skladu sa sedam referentna alhemijska metala i sedam klasične planete. Tako se opisuju Carevi (zlato, Sunce), Markizi (srebro, Mesec), Vojvode (bakar, Venera), Grofovi (gvožđe, Mars), Prinčevi (cink, Jupiter), Ministri (živa, Merkur) i Vitezovi (olovo, Saturn). »Ova 72. Kralja bili su pod vlašću Amaymon-a, Corson-a, Zimimay-a ili Ziminiar-a i Goap-a, koji su četiri velika Cara, a vladaju u Četiri Četvrti /Zemlje/, ili Kardinalnim Tačkama.«

Egzorcistički grimoar 'Sveta Magija Abra-Melin maga' daje operacije sa Četiri Velika Princa Zla Ovoga Sveta kojima su podređena Osam pod-Prinčeva, a ovima mnogobrojne demonske sluge.

Skandinavski 'vidovnjak' Emanuel Svedenborg Pakao deli na dva krila: ono koje se naziva Satana u kojem prebivaju duhovi laži, i na ono koje nosi ime Đavo, koje je stanište zlih genija.


Post je objavljen 13.10.2010. u 18:55 sati.