Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/hijerarhijapodnebesa

Marketing

Poreklo Hijerarhije Pseudomudrosti,
“majstora mudrosti”, Aštartine Hijerarhije

Pored demonske, kraljevske, “muške”, Baalove, starije hijerarhije duhova Zla i Laži, postoji i sveštena, “ženska”, Astartina, mlađa hijerarhija bogoprotivnih duhova, čije vođe se predstavljaju “bogovima”, “velikim majstorima” i “savršenim učiteljima”. Duhovi iz ove hijerarhije se nisu toliko deformisali pod težinom greha, ne robuju rušilačkom ludilu poput demona, ali su i oni postavljeni kao bogoprotivni duhovi koji su podigli mnoge lažne i pogubne religijske sekte i kultove. Ova Hijerarhija je vezana ponajprije za Istok planete i mnogobožački hinduizam. Njen cilj je izgradnja sinkretičke karnevalske religije “Novog Doba”, planetarnog neohinduizma, koji bi vodili njeni “bogovi”, “gurui”.

U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' Hrist ukazuje učenicima i svima nama: »... Nekima od anđela Bog dade vlast nad tokom ovoga sveta, dužnost da upravljaju u Mudrosti, i Pravednosti, i Ljubavi. Ali oni zanemariše Zapovesti Preuzvišenog, i ustadoše protiv valjanog Božijeg poretka. Tako svirepost, i patnja, i jad behu ulazili u svet do vremena Majstorovog Povratka i uzimanja vlasti nad svim stvarima, i pozivanja slugu na obračun.« (68:14) – Možemo ovaj ukaz i ovako rekonstriusati: Satana, Stara Zmija, otpavši iz Večnog Neba, zavela je i pridobila je za svoje bogoprotivne projekte veliki deo anđela koji su bili postavljeni kao nadglednici nad čovekovim razvojem na Zemlji. Deo bogoprotivnih duhova su tako anđeli koji su izgubili svoje mesto na Nebu dok su nemarno stražarili nad Zemljom, oni su otpali Nebeski Posmatrači, koji su, umesto Dobru da upućuju čovečanstvo, počeli da mu donose plodove prokletog znanja, da ga podstiču i uče raznim negativnostima, kao što je lov, pravljenje oružja, prinošenje krvnih žrvi, interventni pobačaj, skrnavljenje zemlje, ... U drevnoj 'Prvoj Enohovoj knizi', koja je u vreme makabejskih ratova doživela veliku redakciju, a koju su koristili i eseni, reflektuje se taj tok. Tako se u 8. poglavlju kaže: »Azael je, staviše, podučavao ljude izradi mačeva, i noževa, i štitova, i naprsnika, i upoznao ih sa zemaljskim metalima, i veštinom njihove obrade, /i izradi/ narukvica, i ukrasa, i upotrebi antimona, izradi ogledala, upotrebi boje, i ulepšavanju očnih kapaka, i svim vrstama dragog kamenja, i svim tinkturama za bojenje. i svim vrstama boja, te svet beše izmenjen. I onde se podiže mnoga bezbožnost, i oni počiniše blud, i postaše pokvareni na svim njihovim putevima. Semjaza je podučavao vradžbinama i delenju korenja; Armaros otklanjanju vradžbina; Barakiel zvezočatstvu, Hohiel sazvežđima, Sathiel poznavanju oblaka, (Arakiel znakovima zemlje, Šamsiel znakovima sunca), i Seriel kretanju Meseca.. I kako se ljudi kvariše, oni jaukaše, i njihov krik podiže se do Neba. A ljudi, budući upropašćeni, plakahu; i njihov glas odjeknu do Nebesa.« (8:1-9) - Babilonske glinene tablice govore o tome da su njihovi sveštenici svoja kosmogonijska znanja primila od bića džinovskih telesnih dimenzija. U egipatskoj mitologiji takav donosilac 'znanja' je bio bog Seth, a kod Arapa Sed al Ben-Ad. Po ‘Kuranu’ Šejtan (Satana) i ostali demoni su duhovi džinnovi koji su stvoreni iz Vatre, i vatra Džehennema, paklene provalije Sekar, biće im večna tamnica (7:36-41, 74:26).


Preko Žene Podnebesa, koja je postala Hijerarhija Pseudomudrosti, na svet su došla mnoga zla. Bogoprotivni poglavari i podnebeska Žena su ljudima doneli mnoga pogubna znanja; o tome izveštava (Prva) 'Enohova knjiga' ali i gnostički spis 'O poreklu sveta': »Kada je sedam vladara bačeno s njihovih nebesa na zemlju, stvorili su sebi sluge, mnoštvo demonskih anđela. Oni su ljude podučili raznim vrstama greha, te magiji, čarobnim napicima, obožavanju idola, prolivanju krvi, svetilištima, hramovima, prinosima, te žrtvovanjima svim zemaljskim duhovima, ...« (NHK, II, 123) – 'Jovanov apokrif' slično izveštava za otpadnike koji su se sjedinili sa čovekovim kćerima: »Oni doneše zlato, i srebro, i darove, i bakar, i železo, i metale, i sve vrste stvari. I oni upravljahu ljudima koji su ih sledili u goleme nevolje, navodeći ih na stranputice uz mnoge prevare. Oni /= ljudi/ ostareše, a da užitka nisu imali. Oni pomreše ne našavši istinu i ne upoznavši Boga Istinitoga. I stoga sve što je stvoreno posta zauvek zasužnjeno, od postanka sveta pa sve do danas.« (NHK, II, 29-30; konsultovati i kosmološko-sotereološki spis 'Prva Jeuova knjiga') - O zastranjivanju dela nebeskih čuvara i nadglednika govori i kumranski spis 'Damašćanski Savez': »Kada su hodili tvrda srca, padoše stražari neba. Zbog njih /– zbog zabludelih očiju/ bejahu uhvaćeni jer nisu čuvali zapovesti Božije. A i sinovi njihovi, koji bejahu stasiti kao visoki kedrovi a tela im kao planine, padoše takođe«. (2:17-19) - U svom 'Tumačenju Otkrivenja Jovana Bogoslova', Andreja (Andreas) iz Kajsareje u Kapadokiji, gde je bio arhiepiskop između 563. i 614. godine, prenosi Papijeve reči koje takođe govore o zastranjivanju dela anđela nadglednika: »... Papije doslovno /iznosi/ ovako: 'A nekima od njih, to jest nekada božanskih anđela, dao je /Bog/ da vladaju nad ukrašavanjem /diakosmseMs/ Zemlje, i zapovedio im da vladaju dobro'. I dalje veli: 'Nije se desilo nizašta dolično da se svrši njihov poredak'.« (34)

Kod uticajnog grčkog rapsoda Hesioda (Hesiodos, oko 700. g. se) iz Kimea, koji Tartar zamišlja kao posudu s visokim grlom odakle izbijaju koreni svetskih tokova, kao prekretničko ishodište nevolja koje su preplavile zemlju pojavljuje se žena Pandora:

»Još joj u grudi provodič Hermo, što svlada Arga,
metnu lukavo srce, te lažan i umilan govor,
kako je smislio Zevs gromovnik; rečitost bujnu
glasnik joj bogova dade. I tu ženu Pandorom
nazva, jer svi su joj bozi, stanari olimpskih dvora,
slali darove svoje, na nevolju ljudima smrtnim.
- - - - - - - - - -
Ali ona žena dignuvši poklopac s vrča
tužna je srca među ljude rasula nevolje mnoge.
Jedino ostade Nada u nesalomljivom sudu
unutra, pod samim rubom, i nije izleteti mogla,
jer je posudu ranije žena zaklopila ona.«
(‘Poslovi i dani’, 77-82.94-98)


Carigradski patrijarh i spisatelj Jovan Zlatousti (Johannes Chrysostomos, 344.-407. g. ne.) koji je se zamerio carici Evdoksiji, u ‘Besedi na usekovanje’ pominje mnoga zla koja su došla preko žene, pa kaže i sledeće: »Pomoću žene on /- Đavo/ je čak i anđele zbacio s Neba. Pomoću žene on pogubljuje sve, ubija sve, sramoti sve, uništava sve.«

Sa razmnožavanjem čovečanstva, u otpalim Posmatračima se bude čulne želje neprimerene božanskim duhovima, i oni se utapaju u svet materije. U etiopskom 'Enohu' se izveštava: »I dogodi se, kada su se deca ljudska namnožila, u te dane rodiše im se prelepe i ljupke kćeri. A anđeli, deca Nebeska, zagledaše se i zaželeše se njih, pa rekoše jedan drugome: “Hajde, izaberimo sebi žene iz čovečijega roda i začnimo decu.” - A Semjaza, njihov predvodnik, reče im: “Bojim se da ste možda nesposobni za taj poduhvat, te da ću ja sâm patiti zbog vašeg teškog greha”. – Ali, oni mu svi odvratiše rekoše: “Neka se svi zakunemo kletvom i svi obavežemo sebe uzajamnim prokletstvom, da nećemo napustiti ovaj poduhvat, već da ćemo učiniti ove stvari /= ono što smo naumili/.” – I zakleše se svi oni okupljeni i obavezaše se uzajamnim prokletstvima. I oni skupa behu dve stotine, koji siđoše u dane Jaredove na vrh Gore Hermon.« (7:1-7) - Možemo lako shvatiti da se božanski duh može materijalizovati, to najbolje pokazuje Hrist koji prolazi kroz zidove Gornje odaje a učenici ga ipak opipavaju, no ukaz o reproduktivnom kontaktu duhova i ljudi već je teže predstaviti i osmisliti.

'Biblija' govori o rodu divova koji su nastali ukrštanjem otpalih nadglednika Neba i čoveka; tako se u 'Knjizi Postanka' iznosi i sledeće: »Kad su se ljudi počeli širiti po zemlji i kćeri im se narodile, opaziše sinovi Božiji da su kćeri ljudske pristale, pa ih uzimahu sebi za žene koje su god hteli. /.../ U ona su vremena, a i kasnije, na zemlji su bili Nefili, kad su Božiji sinovi opštili s ljudskim kćerima pa im one rađale decu. To su oni od starine poznati glasoviti ljudi.« (6:1-2.4 ) - Sam izraz 'nefili' verovatno se javlja u značenju 'duhovi-magle', 'nebesnici'. Možemo napraviti etimoloske paralele: na hetitskom jeziku 'nebo' je se zvalo nebish; helensko nephele je 'oblak' (na latinskom: nebula), a u nemačkom Nebel je magla. Po tibetanskoj teosofiji 'Sinovi Ad' ili 'Deca Vatrene Magle' bili su delatni nekoliko stotina hiljada godina pre ledenog doba. (Oni se javljaju i kao utemeljivači bogoprotivne hijerarhije majstora kvazimudrosti, Hijerarhije vezane za Istok prevashodno.)

U dijalogu 'Kritija' Platon iznosi da je prilikom podele Zemlje među bogovima (109b) Ostrvo Atlantida pripala Posejdonu, koje je on nastanio svojim potomcima »koje mu je smrtna žena rodila u jednom delu Ostrva.« (113c)

Uhode koje su izviđale Obećanu zemlju vrativši se od nje izveštavaju Mojsija: »Videsmo onde i divove - Anakovo potomstvo od divova. Činilo nam se da smo prema njima kao skakavci.« ('Knjiga Brojeva', 13:33) - 'Ponovljeni Zakon' ukazuje da je bašanski kralj Og bio jedan od preostalih divova - Refaimovaca: »Njihov krevet, odar od gvožđa, još se nalazi u Rabi, gradu sinova Amonovih: deset je lakata, običnih lakata dug / - jevrejski lakat iznosi 48,4 cm/, a četiri lakta je širok.« (3:11) - U 'Knjizi Ben Sire' ukazuje se da je potop došao i zbog zlodela koja su činili gorostasi: »Bog nije oprostio divovima u staro doba, kad se pobuniše pouzdavši se u svoju moć.« (16:7)

Delovi skeleta megaantropusa otkriveni su na mnogim lokacijama: na Javi, Malti, Andima, Mongoliji, južnoj i istočnoj Africi, u južnoj Kini,... Moreplovac Magelan na svom putu oko sveta, u Patagoniji naišao je na diva asimiliranog u pleme u inače visokih Patagonaca. Opisao ga je rečima: »Čovek je nadvisivao dva najviša člana moje posade postavljena jedan na drugog.« Poveli su ga sa sobom, ali je ovaj u kratkom roku umro od gladi. - Mikrelijus u 'Istoriji Pomeranije' prezentira: »Kod Kestina u Pomeraniji otkriveni su: veliki rog, džinovski mač i kosti neobično velikih ljudi.« U Pretpomeraniji, prema podacima koje iznose historici i paleontolozi, živeli su divovi. Na nalazištu u rejonu Grajsvelda otkrivene su kosti ljudi čija bi visina rekonstrukcijom dostigla i 4 metra.

Za nas ljude koji živimo u materijalnoj zgusnutosti je to možda čudnovato, ali drevna misao govori o opštenju duhova-titana i zemaljskih žena, opštenju koje je proizvelo gorostasni rod antropusa, čije mnoge primerke su nadolazeće katastrofe i ambijentalna neadaptiranost redukovali. Na istoku pohotni otpadnici od Boga nazivaju se asure; na judeo-latinskom Zapadu oni su poznati i kao inkubi (inccubus).

U 'Knjizi proroka Isaije', za Lucifera, anđela oblikovanog u Zori Stvaranja, iznosi se: »Kako pade sa Nebesa, Svetlonošo, Sine Zorin? Kako si oboren na zemlju ti, vladaru naroda? U svom si srcu govorio: 'Uspeću se na Nebesa, povrh zvezda Božijih presto ću sebi dići. Na zbornoj ću stolovati gori na krajnjem severu. Uzaćiću u Visine Oblačne, biću jednak Višnjemu.' A sruši se u Podzemlje, u dubine provalije!« (14:12-15) – Anđele koji su otpali iz najvišeg Neba i postali demoni treba razlikovati od anđela koji su zavedeni Starom Zmijom i koji su otpali dok su nemarno stražarili nad Zemljom i čovečanstvom: ti duhovi grade Hijerarhiju majstora pseudomudrosti, koja sebe zavodnički naziva i ‘Veliko Belo bratstvo’. Mnoge otpale zabludele posmatrače esoterično-hrišćanska misao vidi svezane u dubinama Podzemlja (Hada, Šeola). Tako se u 'Judinoj Poslanici', koja se poziva i na 'Enohovu knjigu', ukazuje za Boga: »... I anđele, koji nisu sačuvali svoje dostojanstvo, nego su napustili svoj /Nebeski/ Stan, sačuvao je u večnim okovima pod mrakom za Sud Velikoga Dana.« (6 ) - Ako je Nebo Zemlja Svetlosti, 'podzemlje' su Podnebesa, a 'tartar, grotlo podzemlja' sama bezakonjem opustošena Zemlja je, Zemlja predata u ruke Kneza Tame. Kada Gospod zloduhu oduzme snagu, odnosno kada ovaj istroši od Boga udeljenu životnu snagu kroz greh, onda se zloduh, metaforično rečeno, svezuje u bezdan, u dubine Zakona setve i žetve. Još teže ogrešen demon pada potpuno u provaliju Bezdana, Podzemlja, pada u Tartar, Gehenu, među plamene jezike vlastitih laži koje je širio (cp.: 'Jakov', 3:6 ), u oganj zla koje je razgorevao.

Apolodor (Apollorodos) iz Atine, značajni naučnik svoga vremena (II. stoleće se. ) govori o pobuni giganata protiv Zevsa zato što je ovaj zatvorio njihovu braću titane ('velike') u najdublje odelenje Hada, u Tartaros. ('O bogovima', I, 6,1 ) - Po teogonisti Hesoidu gigante je rodila boginja Geja (Zemlja) iz krvi koja je kanula na zemlju iz rasplodnog organa Urana (Neba), kada ga je Hronos (Vreme) uškopio. Giganti su ustali protiv vladavine Zevsa (Zeja, Diva), ali ih je ovaj uz pomoć Atene munjama savladao i brdima u podzemlju pokrio, gde se ovi gorući od vatre Zevskovih munja trzaju od bolova i izazivaju vulkanske provale i trusove. - Hefest, kao bog vatre (sin Zevsov i Herin), javlja se kao hromi kovač čiji pomocnici su džinovski kiklopi. - Tifon je kod starih Helena važio kao najstrašniji vulkanski div, koga je nekada Zevs savladao i zakopao pod nekakvim brdom u Arimskoj zemlji. Tifon je nastao tako što je se Majka Zemlja, iz osvete što su uništeni divovi, podala Tartaru, i rodila ovog u Korikskoj pećini u Kiliki. Tifon je predstavljan kao čudovište koje je od bedara naviše bilo samo splet zmijurina, imalo je ogromne šake koje su se završavale zmijskim glavama, svojim ogromnim krilima je zamračivalo sunce, magarećom glavom dopirao je do zvezda, dok mu je vatra izbijala iz očiju.

Kod starih Izraelaca Hijerarhija majstora pseudomudrosti, nastala od otpalih posmatrača i divova, naziva se i Aštarta.

U panteonu baala Aštarta (hebr.: ’Ašeroth - ęŐčéĐ) je žensko gospodarsko 'božanstvo'. Hebrejsko ime’Esther (čęáĐ - 'Zvezdana') etimološki tretirano ima isti koren. Aštarta, »boginja neba« (‘Jeremija’, 7:18), kao veliko kultno božanstvo susreće se u religijskom folkloru mnogih drevnih kultura, pogotovu onih izraslih na tlu Bliskog Istoka. Stari Izraelci, pre rušenja Solomonovog Hrama, su je obožavali i kao Jehovinu "ženu".

Aštarta je važila kao mrzost-božanstvo poznatog hananskog grada Aštarota (i Ašterot-Karnajima) ('Postanak', 14:5), prestonice bašanskog kralja Oga ('Ponovljeni Zakon', 1:4; 'Jošua', 9:10), kao i feničanskog grada Sidona ('Kraljevi', I, 11:5,33; II, 23:13). I u Bet-Šanu joj je bio podignut hram ('Samuel', I, 31:10) Svoje idolopokloničke uzvišice Aštarta je imala po celom izraelu ('Kraljevi', I, 16:33), u Jerusalimu (I, 15:13), pa čak i u samom Solomonovom Hramu, stožeru judejske teokratije (II, 21:3-7). Po predanju, izraelski kralj Solomon je dopustio kultno poštovanje paganskih božanstva u Jerusalimu, pa time i sidonske Aštarte. Jošija (J’ošijahu), kralj Judeje (640.-609. g. se.), naredio je da se iz Hrama u Jerusalimu iznesu i zapale svi 'sakralni' predmeti koji su bili načinjeni za Aštartu ('Kraljevi', II, 23:4). – Hramovi posvećeni Aštarti postojali su i širom Knaana, a u Elefantini, egipatskom ostrvu iznad prve katarakte Nile, kod Asuana, poštovana je zajedno sa Jehovom, nosivši pritom ime Anat-Jahu. Aštartin kip je poštovan i u Baalovom hramu u Samariji, koji je kralj Jahua pretvorio »u jame za nečistoću.« (II, 10:27) Naseljavajući Obećanu zemlju, Knaan, uzraelsko sveštenstvo i narodne vođe nastojale su da iskorene kultove ašera koje su tu zatekli ('Ponovljeni Zakon', 7:5, 12:3, 16:21), u čemu nisu imali odgovarajućeg uspeha, jer su raskošne i primamljive ceremonije više inspirativno odgovarale srcu nepreporođenog naroda.

U narodnim verskim obredima njeni likovi su utiskivani u takozvane svete kolačiće koje su žene pekle. Kultni likovi, brojne statue koje su ispunjavale Aštartine hramove, naročito su naglašavali polne odlike, što pokazuje da je Aštarta shvaćena i kao božanstvo plodnosti i materinstva, što opet ukazuje i na sinkretizam sa božanskim figurama. Aštarta je zavodljivo nastojala da se poštuje i kao devstvenička majka Spasitelja, koji je utelovljujuće pohodio mnoga podneblja. U hramovima koji su joj bili posvećeni razvijala je se 'sakralna' prostitucija ('Kraljevi', II, 23:7): hramovi su se nalazili i u funkciji javnih kuća; darovi i zarada sveštenicâ-prostitutki odlazili su u kasu hrama, kao žrtva za 'boginju'. Time je Aštarta, pored boginje rata, postala i oličenje bluda i razuzdanosti, boginja 'ljubavi'.


Ime boginje 'svetog' bluda u starozavetnoj terminologiji nekad se navodi u množini – Aštarte, što stavlja akcenat na celu Hijerarhiju Pseudomudrosti: »Sinovi Izraelovi ukloniše nato baale i aštarte i služahu jedino Jehovi.« ('Samuel', I, 7:4) – »Otpali su od Jehove da bi služili Baalu i Aštartama.« ('Suci', 2:13) – Kult Aštarti razvijao je se paralelno i sinkretički s kultom solarnog božanstva Baal-a (u Ugaritu je pak za muža Aštarta imala oca bogova Ela); posvećeni predmeti su im bili posude (pehari - ašere) i drveni kolci, što je sve imalo naglašene seksualne konotacije. Tako se za judejskog kralja Manašea (Menašeh, 697.-642. g. ne.) iznosi: »Obnovio je uzvišice što ih bejaše oborio otac mu Hizekija, podigao je žrtvenik Baalu, načinio ašere /= Idole Aštartine/ kako bejaše učinio izraelski kralj Ahab; i stao se klanjati svoj vojsci nebeskoj i služiti joj. Podigao je žrtvenike i u Domu Jehovinom, za koji bejaše rekao Jehova: "U Jerusalimu će prebivati moje Ime zauvek." Sagradio je žrtvenike svoj nebeskoj vojsci u oba predvorja Doma Jehovina. I sinove je svoje proveo kroz oganj. Vračao je, gatao, stvorio bajače i opsenare, učinio je premnogo zla u očima Jehova i razjarivao Ga. Dao je načiniti lik Ašere i posadio ga u /Solomonovom/ Domu,...« ('Kraljevi', II, 21:3-7)

U Babiloniji Aštarta je poštovana kao dvopolno božanstvo Alilat. Potpuno srodna joj je boginja zavodljivosti i ljubavnog licemerja – Ištar. Akadsko značenje imena joj je 'boginja', odnosno 'gospodarica bogova' ('Gilgameš', pev. VI). U epu 'Ištarin put u podzemlje' gospodarica lunarne Hijerarhije naziva se »moćna boginja Meseca.« Velika vrata babilonske prestonice takođe su nosila njeno ime. Kao boginja Podzemlja Ištar nosi ime i Irnini.


O Ištar, kao o bestidnoj zavodljivici, osvetoljubivoj i podmukloj ljubavnici govori i sumersko-akadski ep 'Gilgameš': »Kojega muža postojano volela si ti? Ko li voljeni tvoj do sada beše? Hajde, da izbrojim s kim si činila blud!« (VI, 42-44)
Lidijsko-frigijski pandan Ištar bila je boginja Kibela, Majka bogova. Hramovi su joj se prostirali po tlu Male Azije, a poštovali su je i Heleni i Rimljani. Početkom proleća svake godine (kada je Kibela po mitsko-narodnim predstavama izlazila iz Podzemlja i izvodila svoga muža Atisa) u njezinu čast slavile su se trodnevne svetkovine. U početku su imale tužan karakter, da bi se potom preobrazile u orgijašku radost. I helenska Afrodita je slično banantski proslavljivana na njenim svetkovinama. Sva ta lunarna božanstva uglavnom se prikazuju kao vladarke koje jašu na lavu ili kako lavovi sede kraj njihovih prestola. Solarni lav simbol je Hijerarhije Zla. I u tantričkom panteonu boginja Kali (čije ime je povezano s duhom razaranja Kali-juge) takođe jaše na lavu s četiri lica i sa razbarušenom grivom. Pored 'Astartinih vratiju' Babilona i ulice koja je vodila do Vratiju, nalazili su se zidovi i bedemi ukrašeni bareljefnim likovima lavova, simbolima Babilonskog zlatnog carstva ('Danilo', 7:3, 2:32).

Kod predislamskih Arapa Aštarta, Afrodita, Al-Uzzah, obožavana je kao zvezda Danica, kao ćerka boga Alla, i zvana je Ekber (grec.: Chabér, Koybár), što će reći 'velika'. U svome delu ‘O upravljanju carstvom’ (De administrando imperio) Konstantin VII Porfirogenit (Porphyrogennetos, 905.-959. g. ne.), sin bizantijskog cara Lava II, piše za kult arapskih pagana koji su uveliko preuzeli i muslimani Mekke: »Oni /= Arapi/ se takođe mole zvezdi Afrodite /Aphrodíts ástron/ koju zovu Kubar /Koybár/, i u svojim molbama kliču: "Alla ua Kubar" /Allá oyá Koybár/, odnosno "bože i Afrodita". Jer oni 'boga' zovu Alla /Allá/, 'ua' /oyá/ se koristi kao veznik 'i', a zvezdu zovu 'Kubar' /Koybár/. Zato kažu "Alla ua Kubar".« (1, 14)


Česta zavodnička meta Aštarte je sveštenstvo u kojem nastoji da razvije moćničko-gospodarske pretenzije prema svetskoj državnoj vlasti, te da hramove pretvori u lopovske jazbine, klanice i legla razvrata.

Po 'Svetoj Magiji Abra-Melin maga' Aštarot vlada nad 40 legija paklenih duhova a ima 32 verna služitelja. Tobože može izazvati razne klimatske nevolje: oluje, grmljavinu, kišu, sneg (pogl. 8), kao i da uništi različite zgrade, posede, utvrđenja i gradove (pogl. 23). Po 'Čaroliji' (pogl. 29) egzorcističkom magu Aštarta se javlja u obliku povređenog anđela koji jaše na paklenoj zveri poput aždaje, a u desnoj ruci nosi zmiju otrovnicu.


Post je objavljen 13.10.2010. u 18:53 sati.