Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/teologijaproroevandjelja

Marketing

Deo VI Teologija Protoevanđelja

Teološki koncep koji predstavlja ‘Evanđelje savršenog života’ je daleko od svakog rudimentarnog monoteizma, i u svojoj mističnoj višeslojnosti ima izvesne sličnosi s apokaliptičkim, pitagorejskim i gnostičkim gledanjem na Boštvo. Za samog Boga se ukazuje da je »Beskonačnog, Tajnog Ishodišta« (96:17), odnosno da je ishodišno nesaznatljiv. Bog, Početak i Utočište svemu stvorenom, da nema početka i kraja, ali da ima i pokazuje emanaciono-očitavajuća prestrojavanja koja ne ukidaju Njegovu Jedinstvenost. Bog je Zakonodavac i Zakon (Logos, sedmerostruka životonosna Ognjena Svetlost), Iskon-Triada: Misao, Reč i Ostvarenje: »U Veke Vekova je Večna Misao, i ta Misao je Reč, Reč je Ostvarenje; i ovo Troje su jedno u Večnom Zakonu, a Zakon je kod Boga, i Zakon proishodi iz Boga. Sve stvari su sazdane preko Zakona, i bez Njega ništa nije sazdano što postoji.« (Prolog: a-c) – Ognjeno-Svetlosna Reč, Logos je unutarnja Reč Božija – »ĚłżÂ µ˝´Ĺ±Ë·ÄżÂ,, koja je postala i Reč Proiznesena – »ĚłżÂ ŔÁżĆżÁąşĚÂ. Logos je bio u Bogu, i Logos je bio Bog. Svetlost u Svetlosti nevidljivoj i sveprisutnoj. I iz te Svetlosti je se manifestovao, uobličio, upriličio, rodio za vidljivo Gospodstvo. Zato je Prvorođeni i jedinorođeni za Gospodstvo Sin. Za Hrista ne kaže da je »početak stvorenja Božijeg« (‘Otkrivenje’, 3:14), dakle da je prva manifestacija (lat.: manifestatio) manifestovanog Oca-Majke Boga, – Prvorođeni. Verni očekuju »... pojavu Sjaja velikoga Boga, našeg Spasitelja, Isusa Hrista.« ('Titu', 2:13). – Hrist je Bog Sjaja, Bog Svetlosti, Gospod manifestovan iz Večnog Sjaja koji taj Sjaj zrači i iz Sebe i 'baca' pred Sobom, najavljujući njime i Svoj Slavni, Sjajni Dolazak. Hrist za Sebe ukazuje da je Svetlost Svetu. »... Bog je Svetlost, ...« ('Prva Jovanova', 1:5)

Dobar deo dogmatskih sukoba u poapostolskom hrišćanstvu proisticao je iz nerazumevanja Božije personalnosti i impersonalnosti; ako je Bog i personifikovano Postojanje, On dakako ima i oblik; osim toga sam čovek je stvoren kao Božija slika: »Na Svoju sliku stvori Bog čovjeka, na sliku Božju On ga stvori, muško i žensko stvori ih.« ('Postanak', 1:27) Čovek, odnosno čovekova duša, načinjeni su kao slika 'oslikanog', manifestovanog Boga-Duha. Sokrat Sholastik govori za lukavog aleksandrijskog episkopa Teofila koji je prevrtljivo zauzeo stav antropomorfite u svojoj osvetničkoj borbi protiv Dioskora, starešine jednog egipatskog monastira, koji je prozreo njegovo nečašće: »... Napisa i razasla poslanicu monasima u pustinji poručujući da ne veruju Dioskoru i njegovoj braći koja uče da Bog nema telo. Po svedočenju Svetog Pisanija, kaže on, Bog ima oči i uši, ruke i noge kao u ljudi, a pristalice Dioskora, ugledavši se na Origena, razglasuju nečastivo učenje da Bog nema ni očiju, ni ušiju, ni nogu, ni ruku.« (‘Historija Crkve', VI, 7) – Iz nerazumevanja da Bog kao personifikovano i upriličeno Postojanje mora da ima slavno obličje (što potvrđuju duhovna viđenja), dakle duhovnu dušu, rođena je i zabluda da Isus Hrist nije imao razumnu dušu: Apolinarije (umro 390. g.), laodikejski episkop, je tako učio da je u Isusu samo jedna narav, božanska, odnosno da je on uzeo samo osetilnu, telesnu dušu (psyh sarkik) i ljudsko telo (h sárks), dok je razumnu dušu nadomestilo Njegovo Božanstvo. On je smatrao da je Hrist s pravom nazvan Nebeskim Čovekom, jer je Boga imao za duh (to pneýma), odnosno za um - nus (ho noýs). U desetoj knjizi svojih 'Ispovesti' Avgustin se osvrće na jedno slično gledanje: »Alipije je pak mislio da katolici veruju da je Bog poprimio ljudsko telo tako da u Hristu osim Boga i tela nema duše, i držao je da mu oni ne pripisuju ljudski razum. Kako je bio potpuno uveren da ono što o Hristu kaže predaja može izvršiti samo stvor koji je obdaren osetilima i razumom, sporo se nekako približavao hrišćanskoj veri. Ali kada je kasnije saznao da je to zabluda krivoveraca apolinarista, radosno je prigrlio katoličansku veru.«

Impersonalni i personificirajući Bog postoje kao nevidljiva i vidljiva Sila. – Za Boga se jasno kaže da je nevidljiv: »... Jedini ima besmrtnost i obitava u Svetlosti kojoj se ne može pristupiti, koga niko od ljudi nije video, niti može videti.« ('Timoteju', I, 6:16) – No Boga, kao Manifestaciju, mnogi su videli duhovnim očima, pored ostalih i Mojsije koji je sa Svevišnjim razgovarao licem u lice. Pred Božijim Sjajem Pavle na putu za Damask ostaje zaslepljen ('Dela', 9:8-9) – Kao što ne možemo videti ni fizičku svetlost, već njome vidimo, tako ne možemo videti ni Boga kao Suštastvenu Svetlost, već Božijom Svetlošću vidimo Božije Upriličenje i Njegovo svetlonosno Stvorstvo: »U Tebi je Izvor Životni, Tvojom Svetlošću mi Svetlost vidimo.« ('Psalmi', 36:10) – Samo prosvetljen čovek duševnih očima može videti Nebesku Stvarnost, forme i bića stvorene iz nevidljivog Sjaja.


Solarni Heksagram – univerzalni simbol Božanstva koje je Monada, Dvojstvo, dvostruko Trojstvo, Sedmerstvo i Dvanaestozračje. Iz nerazumevanja impersonalnog i personalnog (možda je bolje reći personificirajućeg) postojanja Boštva, u hrišćanstvu je se u iskvarenom vidu ukorenilo iskrivljeno postavljeno učenje o tri Lica (lat.: tres personae, grč.: tría prósMpa), u smislu tri samostalne Božanske Ličnosti: Ocu, Sinu i Duhu Svetom. Takva trijadološka koncepcija je izvedena iz dodatka u završnici 'Evanđelja po Mateju': »... Idite i načinite sve narode Mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca, i Sina, i Duha Svetoga /toý Patrós kaí toý Hyioý kai toý Hagíoy Pneýmatos/, ...« (28;19) O svetom Trojedinstvu govore i sami novozavetni spisi, no to ne znači da oni time ukazuju na tri Božanske Ličnosti: »Blagodat Gospoda Isusa Hrista i ljubav Boga Oca i zajednica Duha Svetoga sa svima vama.« ('Korinćanima', II, 13:13) – »... Izgrađujte sebe svojom najsvetijom verom, moleći se u Duhu Svetome, držeći sebe u ljubavi Božijoj, čekajući milost Gospoda našeg Isusa Hrista za život večni.« ('Juda', 20-21) – Pošto se za Duha Svetog kaže da govori, uči i vodi, to je i On postavljen kao 'Lice'. Bez impersonalnosti Božije i sa tri 'osobe' u Boštvu sama smislenost i jedinstvenost Božija postaje porozna, iako se govori o njihovoj jedinstvenoj suštini (una substantia). Svedenborg tako ukazuje da oni koji imaju ideju o tri Boga, ne mogu otići u Nebo Jedinstva, jer njihova misao luta od jednoga k drugome: »Oni koji o Božanstvu imaju predodžbu triju osoba ne mogu imati predožbu o jednom Bogu; ako ustima govore jedan, oni ipak misle na tri; no oni koji o Božanstvu imaju pojam troga u jednoj osobi mogu imati predodžbu o jednom Bogu, te mogu reći: 'jedan Bog' i usto misliti takođe na jednog Boga. Predodžba troga u jednoj osobi oistiže se kada se promisli da je Otac u Gospodu i da Duh Sveti potiče od Gospoda. Tada je trojnost u Gospodu: sama Božanstvenost /ipsum Divinum/ koja se naziva Otac, Božansko Čoveštvo /Divinum Humanum/, što je Sin, i proizlazeća Božanstvenost, što je Duh Sveti.« ('Novi Jerusalim ...', 289-290 – prevod: Risto Rundo) Naravno, i Svedenbergova teologija Trojstva u jednoj osobi nije utemeljena u Bibliji, koju on uzima nepogrešivom, iako se u nekim novozavetnim interpretacija ono što je činio u starozavetnom vremenu Nebeski Otac predstavlja kao da je činio sam Hrist, koji se naziva nekad i Anđeo Božiji (cp.: 'Postanak', 31:11-13, 22:15-16, 16:9-10; 'Suci', 2:1; 'Dela', 7:30-32.38). Dogma o triju osoba u Bogu postaje pogotovo besmislena ako se sve tri osobe gledaju kao 'jednako moćne'. Tako je opat Petar Abelard, koji je učio da je svemoćan samo Otac (poput Atanasija u Simbolu Vere) bio prinuđen da spali svoju raspravu De unitate et trinitare divina, te je osuđen na monastirski zatvor. Naime, na crkvenom saboru sazvanom povodom njegovih tumačenja u Soissons-u 1121. g., njegovi takmaci su ga oklevetali pred narodom i sveštenstvom da uči o tri Boga: »... Čim sam došao, narod je gotovo kamenovao mene i nekoliko mojih učenika, koji behu došli sa mnom.« ('Pismo prvo ili Povest nevolja', pogl. 9) – U Origenovom viđenju Trojstva nalazimo princip subordinacije: Hristos, »drugi Bog«, posrednik između Nestvorenog i Tvorevine, ima manju moć od Boga Oca a veću od Duha Svetoga, koji je čašću i dostojanstvom jednak Ocu i Sinu. – Božija Sila je Duh Sile, Duh Sveti, Koga gospodsveno daju i zrače i Otac i Sin (u manjoj meri).

Originalno filosofsko viđenje 'trojstva' pokazuje Filon Aleksandrijski, tumačeći scenu kada se patrijarhu Avrahamu utaborenom kod hrasta Mamre ukazao Gospod u liku tri Čoveka, kojima se on obraća kao da su jedan ('Postanak', 18:1-5) Tako u traktatu De Abrahamo, tumačeći navedenu epizodu iz 'Knjige Postanka' Filon iznosi: »OnaX u sredini Xeste Otac Sveta, koXi se u 'Svetom Pisaniju' naziva odgovaraXućim imenom: Ja sam Koji Jesam, a bića sa svake Njegove strane Xesu one naXstariXe energiXe koXe su uvek blizu Boga Živoga, od koXih se Xedna naziva Njegovom Stvaralačkom Moći, a druga Njegovom Kraljevskom Moći. Stvaralačka Moć Xeste Bog, Xer Xe upravo njome On stvorio i uredio Univerzum, a Kraljevska Moć Xeste Gospod, Xer Xe prikladno da Tvorac njome vlada i upravlja tvorevinom.« (Prg. 121) – Plotinov učenik Porfirije, koga citira Kiril Aleksandrijski, Trojstvo vidi kao rezultat stvaralačkog izlivanja (emaniranja, proishođenja) Božanstvene Suštine: »... Porfirije, izlažući Platonovo učenje, veli da je Božanska Suština emanirala do tri hipostase: najviši Bog je Dobro, posle Njega drugi je Demijurg, a treća je Duša Sveta, jer je Božanstvo proizašlo do Duše.« (PG, LXXVI, 553 – prevod: Atanasije Jevtić)

U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' Ljubav i Premudrost (koje daju Iskon-Sunce) predstavljaju se kao Suštastvena Baza Stvaranja, kao pogonski Pozitivni i Negativni Princip, Dajući i Primajući, Izvor i Uvor, Alfa i Omega Princip Stvaranja i Održavanja. Iz tog Ognjišta; iz tog Svetog Dvojedinstva, proishodi sedmerostruka Svetlost (96:20, 76:9; cp.: 'Otkrivenje', 1:4, 4:5), koja daje sedam sekundarnih Iskon-Sunaca u središtu sedam Nebeskih Sfera, pod upravom sedam Arhanđela. Za preobraženi svet etiopska 'Enohova knjiga' ukazuje: »Dotadašnje nebo će nestati, i pojaviće se novo nebo, u kojemu će sve nebeske sile sijati večnim sedmerostrukim sjajem.« (92:13) – U 'Prvoj Enohovoj knjizi' temeljna zakonomerna Snage sveobuhvatnog Zračenja zovu se Vernost, Mudrost, Strpljivost, Milosrđe, Razumevanje, Mir i Dobrohotnost (60:14; cp.: 'Isaija', 11:2) Svaki Zrak sadrži u sebi svaki drugi Zrak, pa tako imamo 49 sub-Zraka, koje simbolički predstavljaju i 49 godina Isusovog zemaljskog života. Sedmerostruka Svetlost Beskonačja formira i sedmerostruko Nebo. Mistični teolog Jakob Beme ukazuje da se svih sedam Duhova istovremeno rađaju jedan u drugome, što znači da sadrže jedan drugoga (čime se pojavljuje 49 sub-Snaga): »Jedan uvek rađa drugog, nijedan nije prvi, nijedan nije poslednji; jer poslednji isto tako rađa prvog, kao što prvi rađa drugog, trećeg, četvrtog, sve do poslednjeg. Ali, to što se jedan naziva prvim, a drugi poslednjim i tako redom, odnosi se na to koji je prvi u obrazovanju i formovanju jednog stvorenja. Jer, svih sedam su jednako večni, i ni jedan nema ni početka, ni kraja, pa iz toga što sedam Kvaliteta uvek jedan drugoga rađaju i nijedan nije izvan drugog sledi da je tu jedan jedini, večni, svemogući Bog.« ('Aurora', pogl. 10 – prevod: Zoran Gavrić) Po Bemeu, zajedništvo sedam Duhova čine Oca Svetlosti, i Svetlost je Njihov Sin i Srce (pogl. 11). – Sedmerostrukog Duha Svetog Koga zrači i odašilje Otac, zrači i jedinorodni Sin Božiji, ali u manjoj meri: »... Videh Jagnje gde stoji kao zaklano, sa sedam rogova i sedam očiju: to su sedam Božijih duhova poslanih po svoj zemlji.« ('Otkrivenje', 5:6) Od Sina nam gospodarski dolazi središnji solarni Duh, koji opet u sebi sadrži sedam sub-Duha.

Još u Prologu se sveprisutni Duh predstavlja kao komplementarno Dvojstvo: »Ovde počinje Evanđelje savršenog života Isus-Marije, Hrista, po telu potomka Davidovog preko Josipa i Marije, a po Duhu Sina Božijeg, preko Božanstvene Ljubavi i Premudrosti.« – Kao i: »Ljubav i Premudrost Jedno su za spasenje svih.« – Neznani prorok dvanaestogodišnjem Isusu u Hramu ukazuje: »Gle, Ljubav i Premudrost Božija u Tebi su sjedinjene...« (6:5) – Dreseru pasa za lov Isus naznačuje: »Tebi nedostaje Premudrost i Ljubav!« (14:6) – Zatim Sveti Jedan učenike upućuje: »Premudrost nije bez Ljubavi, niti je Ljubav bez Premudrosti. Glava nije bez Srca, niti je Srce bez Glave, u Hristu koji sve ovo izmiruje« (52:11) – Te: »Ljubav sija duž desnicu Moju a Premudrost duž levicu Moju.« (76:12) – Gospod i Gospa, Ljubav i Premudrost, Otac i Majka, Dajući i Primajući, Stvaralalački i Održavajući Princip, nerazlučivo su prisutni u svemu. Ta Sveta Diada naziva se i Elohim/Alohim: »Bog je Dvoje u Jednome. On je Ona i Ona je On. Alohim, Bog naš, savršen je, beskonačan, i Jedan. Kao što je u muškarcu manifestovan Otac i prikriveno Majka, tako je u ženi manifestovana Majka i prikriveno Otac« (64:3-4) O samom poreklu Boga kao Pra-Dvojstva, kao večne Praenergije, mi kao ljudi ništa ne možemo znati i razumeti.
Hrišćanstvo, koje je u svojoj doktrini izgubilo Ženski Princip u Božanstvu, polako je taj gubitak 'nadoknadilo'


Svete majke: staroegipatska Isida, frigijska Kibela, hrišćanska blažena Marija, azijski prikaz Gospeglorifikaciono, gotovo do Božanstva, uzdizajući blaženu Mariju. Islamski prorok Muhammed je tako, na osnovu hrišćanskog uzdizanja Marija (što je u arabijskoj sekti koliridijanaca posebno dolazilo do izražaja), pogrešno zaključio da u stvari hrišćansko trojstvo čine Otac Bog, Hrist i blažena Marija: »O Isa, sine Merjemin, jesi li ti govorio ljudima: ’Prihvatite Mene i majku Moju kao dva boga uz Allaha’!« ('Kuran', 5:116) – »Nevjernici su oni koji govore: ‘Bog je – Mesih, sin Merjemin!' Reci: 'Ko može sprečiti Allaha da, ako hoće, uništi Mesiha, sina Merjemina, i majku Njegovu, i sve one koji su na Zemlji? Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih; on stvara što hoće, i Allah sve može.« ('Kuran', 5:17)

Božija Dobrota i Istina, Toplina i Svetlost (Prolog, d), daju Presto Univerzuma, Središnje Sunce Univerzuma, Ognjište Univerzuma, iz Koga su se manifestovali, najpre Otac pa Sin, i sa koga gospodare Otac i Sin (koji su i Majka i Kći), kao suverene predstavničke manifestacije i personifikacije impersonalnog Dvojstva, Sveprisutne Svetlosti. (Sedam arhanđela se pak pojavljuju kao Božiji Namesnici, zastupnici sedam Zraka Duha Svetog.) Ono iz čega su se emanaciono (lat.: emanatio: 'isticanje', 'odavanje od sebe', 'izlaženje') projavili, manifestovali, iz Večnog Jestestva i Suštastvenosti, to Otac i Sin zrače. Tako su po svome božanstvenom zračenju oni i Otac i Majka, odnosno i Sin i Kći. Isus Hrist Svoga Nebeskog Oca u 'Protoevanđelju' vrlo često naziva i Majkom, a Sebe predstavlja i Kćerkom Nebeskog Roditelja. Hrist nekad govori i kao Otac: »Kćeri, tvoja vera te ozdravi.« (22:5)
Očev Duh je i u Sinovljevom Duhu prisutan, kao i obrnuto: »... Ja sam u Sve-Roditelju, a Sve-Roditelj /je/ u Meni.« (72:3) – Otac je u Sinu, i Sin je u Ocu. Iako su Otac i Sin jedan Duh, jedna impersonalna Sila, Sin jasno ukazuje da je Njegov Sveobuhvatni Roditelj veći od Njega: »Idem Sve-Roditelju, jer Sve-Roditelj je veći od Mene.« (72:11) – Sin jeste jedno sa Ocem, ali On ipak nije po Moći koju predstavlja jednak Ocu. Otac-Majka Duh je veći od Sina, i na to sama oslovljavanja, sami personificirajući nazivi (= Otac – Sin) navode. Sam Hrist je, vidimo, rekao da je Otac veći od Njega. Ali rekao je i: »Otac i Ja smo Jedno«; Otac i Sin su, dakle, jedan Duh, Jedna Volja, Jedna Ljubav, Jedna Sila. Otac je po moći veći od Sina, jer Otac-Majka Bog predstavlja šest Snaga Svete Svetlosti a Sin jednu Ognjenu Snagu, središnju, 'ugaonu', koji je i pojedinačno najveća. Za jedno Isusovo besedenje kod Tiberija gde je bilo 7 izvora izveštava se: »Za to vreme, dok oni seđahu uz izvor, koji beše u središtu onih /drugih/ šest, podiže se Isus i uzviknu: 'Ako su neki žedni, neka dođu k Meni i /neka/ piju, jer Ja ću im od Žive Vode dati'!« (28:7) – Ta sedišnja Snaga sadrži u sebi sve ostale Snage – tri Pozitivne i tri Negativne; Istočne mudrace vodi »Zvezda sa šest zraka.« (5:5) – Pri Gospodnjem Preobraženju Njegovi učenici vide Sjajni Oblak sa 12 Zraka a kasnije Isusa na kome počivaju 6 Zraka: »I Zraka šest mogli su se na Njemu opaziti.« (46:6) – Gregorije Nazijanzin (oko 330.-390. g. ne.) u svojoj teologiji, odbacujući arijanske poglede, uči da je Otac veći od Sina, ne po prirodi, već u smislu uzroka, odnosno 'otac' je ime koje ishodi iz odnosa između dve hipostasi, te Sin, koji je sasuštastven Ocu, nije niži od Oca po prirodi. Dakako da Otac i sin predstavljaju jednu prirodu, i izraz su iste Suštine, ali Otac je veći i dostojanstveniji po Svojoj Sili.

Gospod se pojavljuje i kao Bog i kao Hrist Božiji. Bog se javlja i kao Pomazatelj, i kao Pomazujuća Sila (Duh Sveti) i kao Pomazanik (Hristos). Bog je Izvor, Bog je i Ono Izviruće, Bog je ono Što Teče; Bog je Uvor i Ono Ulivajuće (cp.: 'Jovan', 4:14). Bog je Život i Bog je Tvar. Jer Bog je Univerzalni Život i Dinamična Suštastvenost: Bog je i Sunce Života i Svetlost koja ishodi iz Njega.

Bog se prikazuje kao Sila iz koje je sve i Koja je u svemu (panteizam), ali i kao Okean Života u kome je sve zatopljeno (panenteizam): »... U vatri i u vodi, baš kao u svakom živućem obliku, Bog se pokazuje kao njihov Život i njihova Suština.« (19:6) – »Ja sam u svetu, i svet je u Meni, ...« (Prolog, h) – Kod Minukija pekar i hrišćanski filosof Oktavije citira Marona, poetu iz Mantuana, koji, kao i veliki Pitagora, ukazuje da Duh Života sve prožima i sve održava: »Bog proniče posvuda u zemlji, u moru i u dubini nebeskoj; od Njega postojanje dobijaju i ljudi, i životinje, od Njega su vatra i kiša.« (Pogl. 19; v: 'Tatijan': 'Beseda protiv Helenâ', 12; cp.: Vergilije: 'Eneida', VI, 724) Oktavije potvrđuje da je panteističko učenje i hrišćansko učenje, pokazujući da nam je Bog posve blizu: »... Sve nebesko i zemno, sve što se nalazi iza predelâ ovoga vidljivoga sveta, sve je Bogu poznato, sve je puno Njegovog prisustva. On je posvuda, i ne samo da je blizak nama, nego se nalazi i unutar nas.« (Pogl. 32) Jasno je da Bog, koji je stvorio dušu kao svoju sliku mora biti održavajuće jezgro te duše.

No iako je Bog, Punina u svemu strujeće, te kao jezgro i klica prisutan, On ipak savršeno optimalno i maksimalno ne izliva u sva bića, ne ispunjava (prepunjava) sva bića, pogotovo ne ona koja su se okrenula od Izvora Večnog Života. Ona deca koja prihvataju i isporučuju, rađaju Božiju Svetlost, i kroz to se sjedinjuju sa Bogom, pokazuju se u Duhu kao otac, sin i suprug Duha, odnosno majka, supruga i kći Dvojedinog Duha: »... U svakom muškarcu koji je savršen, tri su /dominantna/ lica: ono od Sina, ono od Supruga, i ono od Oca, i ova tri su jedno. Tako i u svakoj ženi koja je savršena, tri su /dominantna/ lica: ono od Kćeri, ono od Neveste, i ono od Majke, i ova tri su jedno; a i takav/ muškarac i žena jedno su, baš kao što je Bog Jedno.« (66:5-6) – U Bogu se tako prikazuju tri dvostruka modusa (lat.: modus: 'način', 'mera', 'veličina', 'množina'), tri Lica: Otac, Suprug i Sin, te Majka, Supruga i Kći. Tako se u apostolskoj verpoispovesti iznosi: »Mi verujemo u jednog Gospoda, Gospu našu, savršeno Svetog Hrista: Boga iz Boga, Svetlost rođenu od Svetlosti. Gospod naš: Otac, Suprug i Sin; Gospa naša: Majka, Nevesta i Kći; tri modusa u jednoj nepodeljivoj Bitnosti: Jedno Dvojedino Trojstvo. To da se pojavljuje kao Otac, Suprug i Sin svake duše, i da svaka duša može biti savršena kao Majka, Nevesta i Kći Bozija.« (96:18) Mnogoboško obožavanje Božanstva i kao Majke, bledo ukazuje na ženski Lik u Bogu. – Sjedinjavanje sa svetlonosnim Duhom kroz Njegovo preuzimanje i isporučivanje, duša se potvrđuje i nalazi kao Njegova emisiona majka-otac, sin-kći i suprug-supruga princip (66:11-12, 70:14).

Učenje o tri Modusa, tri Lica (grč.: to prósMpon) tri Upriličenja Duha Ljubavi i Premudrosti, bogoslovi institucionalizovane Crkve su preveli u učenje o tri božanske Ličnosti sa različitim svojstvima, čime se ukida Božija sveprisutnost, jer Bog može biti sveprisutan samo kao impersonalna Sila (dakle kao Duh Sveti), a ne kao Ličnost i Manifestacija. Jovan Damaskin, koji je Božanstvo shvatao kao bestelesno, filosofstvuje: »... Nemoguće je da /jedno/ telo prohodi kroz druga tela, ne uparčavajući ih i ne bivajući rasparčano, ne spržeći se i ne bivajući protivpoložno, ...« ('Tačno izloženje ortodoksne vere', I, 4) Samo kao Sila, Polje i Energija, Bog može prožimati i ispunjavati Dahom Života sve stvari, celo stvortstvo. Svođenje Boga samo na ličnost, samo je jedan vid antropomorfizma, projekcije u kojoj spoznajno ograničen čovek pravi sebi boštvo na svoju sliku i priliku. Zašto bi Bog postojao kao ličnost pre Stvaranja Sveta, pre manifestovanja Života? Kome bi On bio otac, kad ni jedno biće još nije bilo rođeno i pokazano?! To su shvatili mnogi koje je indoktrinirana Crkva olako proglasila 'krivovercima'; Aleksandrijski episkop Aleksandar, nabrajajući u jednoj svojoj poslanici upućenoj širom Egipta neke 'otpadnike', koje je uzeo da brani Eusebije Nikomedijski, iznosi: »Evo, čujte šta su on izmislili, i šta je to što govore suprotno Pisanijama: ' Da Bog nije svagda bio Otac, već da bejaše perioda kada On nije bio Otac. Da Reč Božija nije bila od večnosti već da je načinjena iz ničega.'.« (Sokrat Sholastik, I, 6) Hrist Božiji, kao Sveprisutni Duh, dakako je bio od Večnosti, no večno nije bio iz Večnog manifestovan Logos. – Takođe, vrlo je apsurdno govoriti o Bogu koji je istovremeno i 'bestelesnost' i 'ličnost'.

Ovakvo razmišljanje neće da vidi da kao Otac, kao Ličnost – Hipostas /grč.: he hypóstasis = ‘ličnost’, ‘samostalno postojanje’), Bog nije postojao oduvek, već je oduvek bio impersonalni Duh, koji je se manifestovao, pokazao i kao Otac, da bi bio prepoznatljiv Svojoj deci koju će stvoriti iz Svoga Daha. Lično svojstvo Boga Oca, dakle, nije nerođenost, jer je i Otac rođen, manifestovan iz Iskonskog Svetla. Šta bi Bog kao ličnost radila pre stvaranja i oblikovanja Sveta? Pre nego što će se manifestovati, uobličiti, Bog je bio impersonalna strujeća Snaga: dakle Svetlost koja je u Beskonačnosti strujala u Igri Života. – Otac i Sin su Jedno, jedan Duh, jedna Sila. Otac bez Svoje Sile nije Bog, niti je Sin bez Svoje Sile Bog. Jer Sila je Bog, Svesilni, Svevišnji Duh. Otac i Sin su Bog samo u Duhu i po Duhu Svetome. Dakako da Sin kao Duh nema početak: On, Logos, svagda je bio u Bogu i Bog ('Jovan', 1.1). No taj Logos je se manifestovao, rodio iz Večne Svetlosti. Rodio je se, manifestovao, pokazao i sam Otac. Tako i Otac i Sin kao manifestacije (i rođenje) imaju početak. Oni su Alfa i Omega Stvaranja. Dakako da je Duh Sveti bezuzročan i bespočetan, jer On je sušti Bog, Alfa i Omega svega.

Za Sina Božijeg kaže se da je »prvorođeni /prMtótokos/ pre svake tvari« ('Kološanima', 1:15), da je i »prvenac /prMtótokon/ među mnogom braćom« ('Rimljanima', 8:29), ali i da je jedinorodni Sin Božiji: »Gledasmo Njegovu Slavu, Slavu kao jedinorodnoga /monogenoýs/ od Oca, punog Blagodati i Istine.« ('Jovan', 1:14, v.: 1:18) Kao i svi anđeli, i Hrist, Božanstveni Anđeo, rođen je, manifestovan je iz Iskonskog Duha, no jedino je prvorođenome Sinu dato da bude Gospodar nad Duhom, odnosno da gospodstveno odašilje sedmerostrukog Duha; tako se On pokazuje kao Jedinorodni Bog: »... Jehova, Bog Tvoj, pomaza Tebe uljem radosti kao nikog od drugova Tvojih.« ('Psalmi', 45:8)

Kao što patmoska ‘Apokalipsa’ govori o četiri Živa Bića pred Božijim Predstolom, Bića koja korenspodiraju sa četiri gradivna Elementa (4:6-8 i drugde), tako i ‘Evanđelje po svetoj Dvanaestorici’ govori o četiri skupine Božijih Zraka, odnosno o četverostrukom Trojstvu Suštih Zrakâ: »Bog je Sila, Ljubav i Mudrost, i ovo Troje je Jedno. Bog je Istina, Dobrota i Lepota, i ovo Troje je Jedno. Bog je Pravednost, Znanje i Čistota, i ovo Troje je Jedno. Bog je Divota, Samilost i Svetost, i ovo Troje je Jedno. I ova četiri Trojstva Jedno su u skrivenom Božanstvu, Savršenome, Beskonačnome, Jedinome.« (66:2) – Kada se Hrist Božiji rađa u Betlehemskoj pećini-štali, pećinu obasjavaju svi Božiji Zraci: »I gle, ovu ispuniše mnogi Zraci, duž obeju strana po dvanaest, sijajući kao sunce u svojoj slavi« ('Dvanaestorica', 4:3)

Teologija 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici' jasno govori o Hristu kao istinskom Bogu i istinskom Čoveku. No historijski gledano, čak i među onima koji su se verski deklarisali kao ‘Hristovi sledbenici i udivljenici’ oduvek je bilo pojedinaca i grupa koji su u svome neznanju i bunilu odbacivali Hristovo Boštvo, odbacivali Hrista Isusa kao Živog i Istinitog Boga. Takvi su se ponajprije mogli pronaći u hrišćanskoj frakciji zvanoj ebioniti: »Njihova predstava o Hristu bila je veoma čudna. Oni su Njega smatrali za običnog čoveka, koji je zbog Svoje moralnosti priznat za pravednika. /.../ Drugi, /.../ ne odriču da se Hristos rodio od Device i Duha Svetoga kao i prvi, ali ne priznaju predvečnost Hrista, Logosa i Premudrosti Božije.« (Eusebije: ‘Historija Crkve’, III, 27)

Heretici doketisti nisu razumeli stvarnost Hristovog očovečenja: smatrali su prividom Isusovo zemaljsko postojanje, čime su ponajprije negirali Njegovu zemaljsku prirodu i stvarnost Njegovog spasiteljskog stradanja; u doketizmu je učeno da je Hrist samo prividno, naizgled (doketski), kao priviđenje stradao, da nije raspet realno, da nije patio. Time se zapravo Hrist negira kao istinski Čovek koji nam je dao Put Života, kao utelovljeni Logos Koji je potvrdio istinitost duha i materije, duše i tela.: »I Reč se ovaploti i stanova među nama, i gledasmo njenu slavu, slavu kao jedinorodnoga od Oca, punog blagodati i istine« ('Jovan', 1:14) Apostolu Jovanu se pripisuju reči koje oštro osuđuju doketizam: »Od Boga je svaki duh koji ispoveda da je Isus Hristos došao u telu, a svaki duh, koji ne ispoveda Isusa, nije od Boga; i to je antihristov duh za koga ste čuli da će doći, i sad je već u svetu.« ('Prva Jovanova', 4:2-3) – »... Mnoge varalice iziđoše u svet, koji ne ispovedaju da je Isus Hristos došao u telu; to je varalica i antihrist.« (II, 7) – I znameniti antiohijski episkop Ignatije Bogonosac, koji je mučenički stradao za Hrista, bio bačen pred zveri u Rimu, razotkriva doketske laži: »Ako je, pak, On postradao /samo/ prividno /to dokeín/, kao što neki bezbožnici to jest neverujući govore, - budući sami oni prividni – zašto sam onda ja u okovima i zašto želim da se sa zverovima borim? Uzalud, dakle, umirem! Zar, dakle, Gospoda ugonim u laž!?« (‘Tralijancima’, 10:1) – I u ‘Poslanici Smirnjanima’ Ignatije upućuje oštre reči protiv doketske zablude: »Jer sve to pretrpeo je On radi nas – da se spasemo; i istinski je postradao, kao što je i istinski sebe vaskrsnuo. Ne kao što neki nevernici govore da je On postradao prividno – sami su oni prividni, te kao što misle, tako će im i biti, njima koji su bestelesni i demonski.« (2:10) – Doketsku zabludu da Isus nije razapet, da nije trpeo i nije stradao na Golgoti, kasnije je preuzeo i islamski vojskovođa i prorok Muhammed. Tako on, odnosno njegovi onostrani inspiratori (predstavljajući se kao arhanđeo ‘Gabriel’), u Al-Qur'an-u iznose za neverne i tvrdokorne Judejce koji su Isusa predali Pilatu neumoljivo zahtevajući da bude raspet: »Ali zato što su zavet prekršili i što u Allahove dokaze nisu povjerovali, što su ni krive ni dužne verovesnike ubijali i što su govorili: "Naša su srca okorela" - Allah im je, zbog neverovanja, njihova srca zapečatio, pa ih je samo malo verovalo - i zbog neverovanja njihova i zbog iznošenja teških kleveta protiv Merjeme i zbog reči njihovih: "Mi smo ubili Mesiha, Isaa, sina Merjemina, Allahova poslanika!" A nisu ga ni ubili ni raspeli, već im se pričinilo. Oni koji su se o njemu u mišljenju razilazili, oni su sami o tome u sumnji bili; o tome nisu ništa pouzdano znali, samo su nagađali; a sigurno je da ga nisu ubili, već ga je Allah uzdigao Sebi. - A Allah je silan i mudar.« (4:155-158) Muhammed je verovao da je Isus izbegao Golgotu, da je se poput Ilije i Enoha, za života, vazneo u Nebo, jer mu je bilo neshvatljivo da Isus kao savršeni pravednik ne bude zaštićen od Boga (3:55). A opet sam sebi time oponira kazujući da su ranije Božije poslanike i pravednike Judejci ubijali i uspeli ubiti. Muhammed nije razumeo da je Hrist Pravednik žrtvovan otkupiteljski za druge, da je žrtvovan i zato da bi nam dao primer požrtvovanosti za bližnje i simbol kako trebamo raspeti svog starog i grešnog čoveka, da bi potom vaskrsli u Bogu. Dalje, Muhammed je tu neistinu izneo i pod uticajem nekih pseudognostičkih krugova sa njegovog podneblja koji su učili da je Simon iz Kirene umesto Isusa razapet. Upravo je najpre 'gnostik' Basilid, bar onako kako ga predstavlja Irinej Lionski u svom spisu 'Protiv heresa', učio da je Simon Kirenejac razapet umesto Isusa, koji je se tom previdu samo smejao (I, 24, 4). Naravno, to je duboko proizvoljna, banalna i fantastična konstrukcija. Isus iz Kirine, koji je u Jerusalim dolazio za Pashu, uhvaćen je od strane rimskih vojnika, i na njega je natovaren Isusov krst, jer iscrpljen i išiban Isus nije mogao da ga iznese. Pred gnevnom judejskom masom koja je žestoko tražila Isusovu smrt, zameniti išibanog i izmrcvarenog Isusa sa Simonom bilo je jednostavno neizvodljivo. Kvazignostička 'Petrova apokalipsa' prezentira da Isus tobože nije doživeo golgotsku muku, odnosno vidi Ga samo kao nedodirljivog Duha; pa Mu se tako pripisuju sledeće reči: »... Onaj koji stoji pokraj njega /- krsta/ je živi Spasitelj, prvi u njemu, kojega su zarobili i oslobodil, koji stoji radosno osmatrajući one koji su Ga povredili, i koji su među sobom podeljeni. On se smeje njihovoj slepoći, znajući da su slepi rođeni.« (NHK, VII, 82-83)

Naravno začetnici svih pseudognostičkih spekulacija i obmana o Hristu i Njegovom savršenom životu bili su samarijski volšebnik Simon i njegov učenik Menandr. Pogledajmo šta o ovom prevarantu piše hrišćanski filosof Justin Filosof (II stoleće) u svojoj 'Prvoj Apologiji': »... Po vaznesenju Hristovom na Nebo, demoni su isturali izvesne ljude koji su nazvali sebe bogovima; njih vi /Rimljani/ ne samo da niste progonili, nego ih udostojiste počasti. Takav beše neki Simon Samarjanin, iz sela po imenu Giton; on je demonskom silom koja je delovala kroz njega, u vreme Klaudija Kajsara, činio volšebna čudesa u carstvujućem gradu našem Rimu i za ta dela ga proglasiše za boga, a vi mu, kao bogu, podigoste statuu koju postaviste na reci Tibar, između dva mosta, sa natpisom na rimskom /= latinskom/ jezikom: "Simonu, bogu svetome" /Simoni deo sancto/. Takođe svi Samarjani, a i neki drugi narodi, priznaju ga za pravog boga i klanjaju mu se; i neku Helenu, koja je stalno sa njim išla, poštujete kao boginju i prvu, od njega proizašavšu misao, iako je pre toga živela kao bludnica u jednoj kući. oš zn0m nekog Men0ndr0, t0kođe S0m0rX0nin0, iz sel0 K0p0reteXe, Simonovog učenik0, koXi beše opsednut demonim0 i svoXim m0giX0m0 mnoge Xe prev0rio, 0 svoXe sledbenike Xe č0k ubedio d0 on nik0d0 neće umreti: i s0d Xoš im0 njegovih učenik0 koXi su u to ubeđeni. « (I, 26)

Takozvani 'gnostici', sirovo ustajući protiv starozavetne predstave o osvetoljubivom i krvoločnom Bogu, uvele su i predstavu o višem Bogu koji stoji nad nižim Bogom, demijurgom materijalnog sveta. Justin Filosof ukazuje ».Neki M0rkion iz Pont0, koXi i s0d0 Xoš propoved0 svoXim sledbenicim0, poštuXe nekog bog0 koXi Xe uzvišeniXi od Tvorc0 /dmioyrgoý/. On pomoću i deXstvom demon0, mnoge ljude iz svih n0rod0 n0gov0r0 n0 bogohulstvo i n0 odric0nje Bog0, Tvorc0 celog svet0, 0 n0vodi n0 poštov0nje nekog drugog bog0 koXi Xe viši od Tvorc0 i koXi Xe s0tvorio već0 del0 od njeg0. Sebe n0ziv0Xu hrišć0nim0 svi koXi proiz0đoše od ov0kvih ljudi, isto k0o što se filosofim0 n0ziv0Xu ljudi koXi ni u čemu nisu s0gl0sni s0 filosofskim učenjem.« (Ibid., I, 26) Naravno, krivicu za takvo izvitopereno shvatanje Boštva snose i judejski, starozavetni književnici, koji su tendeciozno iskrivili proročku reč o Bogu i od Boga. – Markion, koji je najpre bio episkop Sin>p5 u P>ntu a kasnije osnovao svoju sledbu, učio je da postoje dva Boga i dva Hrista. On odbacuje stvarnost Hristovog rođenja, pa uči da je se Hrist Isus iznenada u petnaestoj godini Tiberijeve vladavine iz Neba spustio u galilejski grad Kapernaum. (Irinej: Adversus haereses, I, 27, 2) – Epifanije u ‘Panarionu’ o njemu iznosi: »Povod svome učenju on je uzeo od /.../ Kerdona, obmanjivača i varalice, jer je ovaj propovedao dva načela. Pridodao je svoje ka njegovom, kažem Kerdono¬vom učenju, i predstavio nešto drugo u poređenju s njim, govoreći da postoje tri načala: jedno više, koje se ne mo¬že iskazati i nevidljivo, koje se može na¬zvati dobrim Bogom, i ono nije stvorilo ovaj svet. A dru¬go je vidljivi Bog, i Tvorac, i demijurg, a treće je tako reći sredina između dva prva, vidljivog i nevidljivog, đa¬vo. O Tvorcu i demijurgu i vidljivom Bogu govori to što je On Bog Judeja, i on je Sudija.« (Haer. 42, 3)

I Kerint, koga neki rani bogoslovi pogrešno predstavljaju savremenikom apostola Jovana, doneo je iz Egipta u Malu Aziju ebionitstvu inklinirano učenje: da se Hrist od ostalih ljudi razlikuje samo pravednošću i mudrošću. Da je na Njega posle Krštenja od Svevišnjeg sišao Hristos Božiji u vidu goluba i osposobio Ga da objavi svetu vrhovnog i nepoznatog Oca, te da čini znake i čudesa. Na Golgoti Hristos, kao duhovno i nestradalno biće, ostavio je Isusa (Irinej: Adversus haereses, I, 26, 1). – Inače, po učenju Arija, Nestorija i Teodora Mopsuestijskog, čovek Isus je postao dostojan da se sjedini sa Bogom Logosom tek nakon podnesenih moralnih iskušenja. I 'Protoevanđelje' takav pogled zastupa. – Adoptijanisti (lat.: adoptatus = 'usvojeno dete') su učili da je Isus Hrist posinjen tek o krštenju na Jordanu. Hrist je bio Božiji Sin i pre utelovljenja, a Krštenjem i Pomazanjem je potvrđen od Oca kao verni i ljubljeni Sin, Koga treba slušati i slediti.

Gotovo identično Kerintu učio je kožar Teodot iz Bizantije koji je se prilikom gonjenja odrekao Hrista Spasitelja. Sila koja je na Isusa sišla pri Krštenju omogućila Mu je da uspešno izvrši svoju Misiju, ali Ga nije učinila i potvrdila Bogom. Teodotovi učenici Artemon, Asklepijad i Apolonid, preinačili su njegovo učenje, pa su učili za Hrista da je bio čovek u kome je obitavalo Božanstvo. Dakle, Artemon je poricao Božanstvenost Hristovog Porekla. – Od Blažene Marije nije rođen običan čovek u koga je se kasnije nastanio Logos, već je se Sin Božiji utelovio, pri čemu je se u prirodi i ličnosti čoveka i deteta Isusa postepeno otkrivala Moć Logosa, onako kako dete postepeno uči da hoda i govori. Već u Njegovoj dvanaestoj godini života mi Isusa nalazimo kao velikog mudraca. Tek sa Isusovim pomazanjem na Jordanu, kad On postaje Hristos – Pomazanik, pokazuje se i otkriva se potpuna moć Logosa u Isusu, i Isus u Duhu postiže i nalazi potpuno jedinstvo sa Svojim Nebeskim Ocem. Kiril Aleksandrijski u ‘Ispravnom verovanju’ ukazuje: »Valja reći da ne treba nazvati Histom Isusom ni Rečkoja je od Boga a bez čoveštva, niti opet Hram koji je od Žene rođen, a da nije sjedinjen sa Logosom. Jer Hristom se poima Logos koji je rođen od Boga, i koji je ekonomijskim sjedinjenjem, na neizreciv način priopšten čoveštvu.« (PG, 76, 1133)
Alogi (grč.: álogoi) su poricali da je Hrist od večnosti postojao kao Logos, te su Ga uzimali kao čoveka koji u sebi nosi Božanstvo Oca.

U dinamičkom monarhijanizmu, koji je se pojavio krajem II stoleća i čiji začetnik je antiohijski episkop Pavle Samosatski, Hrist je predstavljen kao običan čovek, no ipak više od ranijih proroka obdaren Božanskom Mudrošću, bezličnom Silom (grč.: h dýnamis, nom.) i Blagodaću. Po Pavlu, Logos kod Boga nije posebno biće; Logos je zaoravo ono što je um u čoveku. (Kao bezlična Sila Logos, Premudrost, je dakako jedno Bivstvo; no kao Božanstvena Manifestacija on već daje dva Bića.) Pavle Samosatski priznaje da je Isus Hrist bio ispunjen Božanskom Silom, bio u jedinstvu sa Bogom Ocem, ali ne i da je bio jedno sa Njim u biti, suštini. U modalističkom monarhijanizmu Hrist je pak predstavljen kao jedan od tri Božija oblika. Kod modalista patripasijana (lat.: pater = ‘otac’; passus = ‘korak’) Otac je sam Sebe učinio Sinom Sebi, odnosno Otac je taj koji je se rodio, trpeo i umro. Tako za patripasijana Noeta (iz koga je izrođen noeBijanizam) Hipolit iznosi: »On tvrdi da je Hristos sami Otac i da se sam Otac rodio, stradao i umro.« (‘Protiv Noeta’, 1) Noet Hristovu izjavu »Ja i Otac jedno smo« nije tumačio da ona kaže da su dva lica Otac i Sin jedna Sila, već jedno isto lice (Ibid., 7). – Maloazijski Praksej je smatrao da se Bog kao nevidljivi Duh naziva Ocem, a kao vidljiv i fizički stradalan Sin. Za Prakseja, koji je se pokrenuo da rimski pontifikat povuče priznanje montanističkog profetskog pokreta, Tertulijan ukazuje: »... Praksej je u Rimu izvršio dva đavolska dela: prognao je proroštvo i doneo heresu, odnosno proterao je Utešitelja i raspeo Oca.« (Adversus Praxean, cap. 1) Ako se Isus obraća i moli Ocu koji je u Nebu, to jasno pokazuje da su Otac i Sin dva bića i dve ličnosti. Sabelije (III stoleće) koji je sledovao Prakseja, je učio da se monada (mónos) Sin-Otac promisliteljski i stvaralački pojavljuje u tri oblika: pored ostalog u Novom Zavetu kao Sin. Epifanije u ‘Panarionu’ ukazuje za sabelijansko učenje koje je se proširilo u Muđurečju i Rimu: »... Uče da je jedan isti Otac, i Sin, i Duh Sveti, tako što je u jednoj hiposta¬si tri imenovanja, ili kao u čovekovom telu, i duša, i duh. Oca možemo nazvati kao telo, a dušom možemo nazvati Sina, i kao što je duh u čoveku, tako je u Božanstvu Duh Sveti. Ili kao u Suncu, budući da je ono po suštini jedno, ima tri dejstva, to jest osvetljava, i zagreva, i okruglog je oblika. Ono što zagreva, ili toplota i žar, to je Duh, a ono što osvetljava to je Sin, a sam oblik /vid, izgled/ cele sušti¬ne je Otac. Svojevremeno je Sin bio kao zrak, i On je izvršio u svetu sav evanđelski domostroj, i spasenje ljudi, a potom se uzneo na Nebesa, slično zraku poslanom od Sunca, i opet se vratio u Sunce. Duh Sveti se šalje u svet, i ostaje, i u svakom koji se njega udostoji; takvog on oživljava, i tako reći oživotvorava, zagreva, i oduho¬vljava, i čini vrućim, silom Duha.« (Haer. 62, 1) I rimski episkop Kalist (217.-222. g. ne.), pod uticajem sabelijalizma, učio je da su Otac i Sin i Duh imena jednog nevidljivog Duha. Protiv Kalistovog učenja ustao je Hipolit, prvi paralelni rimski papa, koji je Hrista video kao zasebno biće i drugu ličnost. – Basilije Veliki, da se Trojstvo ne bi shvatilo kao Lica, tri vida postojanja jednog istog bića, troličnost, govori o realnom postojanju triju božanskih ličnosti, hipostasi: »... Nije dovoljno samo nabrojati razlike Licâ /prósMpMn/, nego treba ispovedati da svako lice postoji u istinskoj Hipostasi, jer bezhipostasno predstavljanje Licâ ni Sabelije nije izbegavao, govoreći da jedan isti Bog, budući jedna individualnost /tM hypocheiménM/, preobražava se svaki put prema dotičnim potrebama, govoreći /ljudima/ nekad kao Otac, nekad kao Sin, a nekad kao Duh Sveti.« ('Epistole', 210, 5 – prevod: Atanasije Jevtić)

Po antiohijskom episkopu Pavlu sa Samosate (III stoleće) iako u Bogu postoji samo jedno Lice, u Njemu se mogu razlikovati Lógos i Sophía. Bezlični Logos delovao je naročito u Isusu. On je odozdo, od zemlje, ali Ga je Reč inspirisala Odozgo i tako se sjedinila sa Njim. Isusovo jedinstvo sa Bogom ogleda se u tome što je sa Njim imao jednu volju. Pri krštenju pomazan Duhom Svetim Isus je ostvario moralno savršenstvo. Do Svog rođenja Isus nije preegzistirao supstancijalno i lično. – Dakako da je Hrist Božiji i pre utelovljenja bio ličnost, sedeo sa desne strane Presvetog Oca, jer samo se ličnost, biće sa oblikom, sa duhovnim telom, sa dušom, može uteloviti
Arije, zbog koga je 325 godine sazvan Prvi vaseljenski sabor učio je da Logos nije večan niti savečan Bogu, već da je stvoren od strane Boga, ali ne od Božije suštine, već iz nebića. Postojalo je vreme kada nije bilo prvorođenog Sina, odnosno Sin je u vremenu dobio Svoju ličnost (Sokrat: ‘Historija Crkve’, I, 5 fin.) Bog je Logosa blagodatno, ne po prirodi, učinio Svojim Sinom, predviđajući Njegove zasluge. U Arijevom pismu papi Aleksandru se tako iznosi. ».... Sin je htenjem Boga načinjen pre vremena i pre Vekova, i dobio je od Oca život i postojanje, i Otac Mu je saopštio Slavu /= dao Mu udeo u Njoj/. Davši Mu nasleđe u svemu, Otac nije lišio Sebe svojstva nerođenosti, ...« (Panarion, haer. 69, 7) Arije je, dakle, pogrešno smatrao da Sin nije nastao iz ničega prethodno postojećega, da Sin nije Deo Božiji, On je zapravo iz nepostojećega nastao – ex ouk óntMn eotín. Bog ništa nije načinio iz ništestva, a ponajmanje Svoga prvorođenog Sina; sve što stvara, Bog stvara iz Sebe, Svoje Punine i Svojih solarnih energija. Ako Sina gledamo kroz Manifestaciju, onda se možemo složiti sa Arijem da je bilo (trenutaka) kada Ga (manifestovanog) nije bilo – hn poté hoté oyk n. Po semiarijancima Suština Sina slična je suštini Oca. Sin je sličan Ocu po Božanstvu. Arijanski dogmatski ekstremisti Aetije (v.: Panarion, haer. 76) i Evnomije Kizički (IV stoleće) učili su da Sin nije Ocu sličan ni po suštini ni po biću. U svojoj ‘Apologiji’ Evnomije sofistički ‘trijumfuje’ na način koji pokazuje njegovo duboko nepoznavanje emanacionih načela: »Iz postojećeg ili nepostojećeg Bog je Sina rodio? Ako je iz nepostojećeg, čemu onda sporenje? A ako je rodio postojećeg, onda je to glupo i neumesno, jer postojećem nije ni potrebno rađanje.« (Pogl. 13) Po Evnomiju, Sin kao rođen od ‘nerođenog’ Oca ne može imati nikakve veze sa Božijom Suštinom, dok je, Duh Sveti samo najplemenitije stvorenje (dmioýrgma) stvorenog Sina Božijeg.

U Raspisu koji je sa Prvog Vaseljenskog sabora poslat Crkvi u Aleksandriji ukazuje se za osudu Arija: »... Svi su dali glas da se na to nečastivo učenje baci anatema. Sveti sabor je anatemisao i sve one izraze i nazive kojima je Arije hulio Sina Božijeg, govoreći da je Sin Božiji iz nebića, da je bilo vremena kad nije bilo Sina, da se u Njemu može naći i dobro i zlo, kako kad hoće, i da je On sazdan kao i ostale stvari. Sveti sabor je jedva mogao izdržati da sluša takvo nečastivo i mahnito učenje, takve pokude i takve reči.« (Sokrat: ‘Historija Crkve', I, 10) – Konstantinopolski episkop Makedonije, na načelima arijanizma razvio je čak i doktrinu koja je učila da je Duh Sveti samo stvor, niži od Oca i Sina, koji se od anđela razlikuje samo po dostojanstvu (cp.: 'Jevrejima', 10:29).
Arijanci nadahnuti silom Zla uporno i borbeno su negirali Hristovu istobitnost sa Ocem, čime su Ga zapravo odbacivali kao Boga i Spasitelja. Ako Hrist nije rođen iz Božije suštine, onda On nikako ne može biti Suštastveni, Bog (od Boga). Jovan Damaskin u svome 'Tačnom izloženju pravoslavne vere' zapaža: »... Rađanje je u tome da iz suštine onoga koji rađa proishodi ono što je rođeno podobno po suštini, dok stvaranje i sazdavanje biva spolja a ne iz suštine sazdatelja i tvorca, a tvorevina i sazdanje potpuno su neslični sa tvorcem.« (I, 8 – prevod: Stanimir Jakšić) Po arijanizmu, Hrist je stvoren iz nebića, kao i sve stvari; i u tom smislu On je 'od Boga'. No, stvaranje iz ništestva ne postoji; njega su u svome nerazumevanju izmislili i uveli oni bogoslovi koji su pretpostavljali da ako kažu da su sve stvari iz Boga, onda je i sve stvorstvo 'Bog', a tvorevina ne može biti Bog Tvorac. Bog je Ono što je sveprisutno. Nijedna stvorena forma nije entitetno sveprisutna, pa tako ne može nijedna sazdana forma biti Bog. Ono što je uzeto iz impersonalne Sile, Boga, što je dobilo oblik, to više nije sveprisutno, nije Bog. Ono samo preuzima, nosi i zrači Božju sveprisutnost. Atanasije Veliki, aleksandrijski episkop izlaže svoje shvatanje geneze stvarstva: »Kroz Reč Bog je stvorio iz ničega sve što ranije ni na koji način nije postojalo.« ('Reč o utelovljenju Logosa i Njegovom u telu javljanju nama', 3) Sve živo nastaje iz Živog, iz Boga. U hermetičkom traktatu 'Hermes Asklepiju' se znalački zapaža: »Sve stvari dolaze iz onoga što postoji, a ne iz onoga što ne postoji.« (Prg. 13) Sve vidljivo, uobličeno, stvoreno je iz nevidljivog, tekućeg Duha: – »Verom hvatamo da su svetovi sazdani Božijom Rečju, tako što je Vidljivo postalo iz Nevidljivog. « (Hebrejima’, 11:3) – Sve čisto, ono što Bog savršeno prožima, nastalo je iz sveprisutnog Svetlosnog Etera, iz Nevidljive i Beskrajne Punine: »Sve je, naime, od Njega, kroz Njega, i za Njega.« (Rimljanima’, 11:36) Bog je Sunce Života Koje stvara iz Svoje Suštine, Svojih Energija. I Hrist, Jedinorodni Sin, manifestovan je, stvoren je iz Suštastvenog Duha. No Njegovo stvaralačko manifestovanje nazivamo rađanjem jer je On i pre rađanja bio Svetlost u Beskonačnoj Svetlosti, jer Mu je posle rađanja dato da zrači Svetlost Duha kao Svoju Svetlost, jer je i posle manifestacije nastavio da bude sveprisutan.

Kako izveštava znameniti bogoslov Jovan Damaskin (umro oko 750. g.) u svome spisu 'Protiv sto heresa' Arijevi sledbenici, koji su odbacivali jednosuštnost Logosa i Oca, su i Muhammeda (koji je na tlu Arabije oživeo stara 'hrišćanska' krivoverja), koji je sebe video kao 'ključara Raja', inspirisali u krojenju njegovog sirovog i primitivnog monoteizma među Arapima, odnosno Saracenima: »... Služahu idolima i klanjahu se jutarnjoj zvezdi i Afroditi /Veneri, boginji Al-Uzzah/ koju su /= čiju glavu su/ svojim jezikom i Habar nazivali, što znači 'velika'. Do vremena cara Heraklija, pak, otvoreno idolima služahu. A od tog vremena pa do sada kod njih uzraste lažni prorok po imenu Mamed koji je, razgovarajući sa Jevrejima i sa hrišćanima, odnosno sa arijanima i nestorijanima, odasvud crpeo zlo: od Jevreja pak – jednonačalstvo, a od arijana – Logos /Hrist/ i Duh /Sveti/ – oba stvorena; od nestorijana čovekolatriju. A poštuju Stari i Novi Zavet. Tako, razgovarajući sa nekim arijaninom monahom, stvori svoju heresu. I pod izgovorom da se drži bogoverja, prisvojivši saracenski narod, pripovedaše da je /bez svedokâ/ Pisanije s Neba od Boga sneseno na njega. A spisi kakve je u njegovim knjigama ispisao dostojni su smeha.« (Prevod: Miodrag Petrović) – U svome odgovoru na pismo upućeno od strane halifa Omara II (717.-720. g. ne.) car Lav II prenosi bizantijska saznanja da su 'objave' nepismenog Muhammeda (posle njegove smrti) u 'Kuran' zapravo zabeležila i uobličila tri čoveka: Umar /Omar, Omo/, Abu /Ebu/ Turab i Solman /Suliman/ Persijanac, a da je potom izvesni Hajaj, prozvan 'vladar Persije', zamenio stare knjige drugima, koje je sastavio prema svome ukusu. (Po islamskom predanju pak, u vreme halifa Ebu Bekra, komisijom onih koji su znali napamet Muhammedove 'objave' i sastavili ih u jednu zbirku, rukovodio je Zejda Sabita.) Damaskin inače islam baziran na 'otkroviteljskim' knjigama koje su posle Muhammeda morale biti prerađene zbog krajnje raspusnih i budalastih epizoda (naprimer o 'čudotvornoj kamili'), islam koji je dobio imperijalni zamah, s pravom uzima samo kao arijansko-ismaelsku sektu na margini hrišćanstva i prebacuje mu da nema nikakvo svedočanstvo da je Bog spustio svoju reč na Muhammeda. Muhammed osuđuje hrišćanski idolopoklonizam, ali ne i islamski idolopoklonizam: klanjanje i ljubljenje kamena u Kabi (koji je navodno pao sa Meseca), o koji je, po arapskom predanju, patrijarh Avraham vezao kamilu kad je hteo žrtvovati Isaka, odnosno na kojem je se polno spojio sa ženom Hagarom. – Po 'Hronografiji' Teofana Homologeta (oko 752.-818. g. ne.), Muhammeda su kao svoga Mesiju na početku njegove 'propovedničke' delatnosti prihvatile deset jevrejske vođe iz Arabije, i podsticale ga na nezakonito ponašanje prema hrišćanima. Islamski prorok Muhammed je Boga (čije ime u arapskom glasi al-il’ah, hebr.: ’elacha) nalazio i pretpostavljao samo kao Stvoritelja ne i Roditelja, Oca, i zato je odbacio Hrista kao Božijeg Sina: »O sledbenici Knjige, ne zastranjujte u svome verovanju i govorite samo istinu o Allahu! Mesih, Isa, sin Merjemin, samo je Allahov poslanik, i Rieč Njegova koju je Merjemi dostavio, i Duh od Njega; zato verujte u Allaha i Njegove poslanike i ne govorite: "Troje su!" Prestanite, bolje vam je! Allah je samo jedan Bog - hvaljen neka je On! - zar On da ima dete?! Njegovo je ono što je na nebesima i ono što je na Zemlji, i Allah je dovoljan kao svedok.« ('Kuran', 4:171) S druge strane kao privrženik kulta društvene dominacije muškarca Muhammedu je kasnije počelo da smeta što mnogobošci Arapi i pleme Kurejšija svome bogu Allah-u (kome su se molili preko idola Hubala), i koga je i sam Muhammed preuzeo od njih, kao i njihovo svetilište u Meki (Bekka) zvano Ka’ba, čime je nastojao da ih pridobije za svoj novoinstalirani militantni lunarni kult) pripisuju tri kćeri, tri sabejske zvezde (Al-Lat, Al-Uzza i Menat): »Oni Allahu kćeri pripisuju – hvaljen neka je on! – a sebi ono što priželjkuju« « (16:57, v.: 17:40, 47:16, 52:39, 53:21) Muhammed, dakle, Isusa nije priznavao za Sina Božijeg, već demagoški samo za Božijeg proroka i poslanika (među koje ubraja čak i znametitog makedonskog osvajača Aleksandra Velikog); no, niti je upućen u Hristovu proročko-evanđeosku reč (Isusovu majku Mariju je video kao Mojsijevu i Aronovu sestru), niti ju je u svome životu ostvarivao. – Da su hrišćani bili istinski sledbenici Istinitog, i da su moćno preneli Evanđelje među arapskim plemenima, jedan Muhammed sa svojim snolikim i konfuznim objavama iz Podnebesa svakako bi ostao samo neznani pustinjski trgovac i pljačkaš karavanâ. Paganizirana Crkva je smatrala da ako ima samo 'velike' bogoslove u svome krilu, ne i podučene i prosvećene vernike, moći će se odupreti svim pošastima i heresama. Crkva u Africi je imala znamenite i spisateljski plodonosne bogoslove (Tertulijan, Kiprijan, Donat, Avgustin, ...), ali ne i prosvećen narod i sakralne spise na narodnom jeziku, i pod osvajačkom najezdom muslimana u VII stoleću jednostavno je nestala.

Episkop ankirski Markel, koji je na Nikejskom saboru bio pobornik za homooýsios ('jednosuštan'), kasnije je učio da u Bogu može biti samo jedno lice (prósMpon hén), odnosno da je Bog nedeljiva monada. Učio je da neutelovljeni Logos nije Sin i da je u Ocu bio potencijalno, kao energija prisutan, te da je jednosuštan sa Bogom. Tek u Hristu je Logos postao ličnost i Sin Božiji. – No, uteloviti se i dobiti razumni zemaljski oblik može samo ono što je ličnost, ne i ono što je bezlična sila; dakle Hrist je pre utelovljenja morao biti i ličnost. Dodirnut hrišćanskim dogmatskim prepucivanjima da li u Isusu postoji jedna ili dve osobe, imperator Julijan, poznanik Aetija Antiohijskog, iznosi: »... Ako je jedinorodni Sin jedna osoba, a Bog koji je Logos druga, kao što sam čuo od nekih iz vaše sledbe, onda se čini da se ni /evanđelist/ Jovan ne usuđuje to da kaže.« ('Protiv Galilejaca', 333 D)
Episkop sirmijski, Fotin, učio je da je Svevišnji samo jedno Lice, ali da u Sebi sadrži Svoj Logos, da je Logo-PatMr. Tek Svojim ovaploćenjem Logos je postao Sinom. Po Fotinu Hrist je samo čovek, kao i drugi ljudi, samo savršeniji. Zbog takvog učenja osuđen je 351 godine, a umro je u progonstvu 366. godine.
Gregorije, učenik Basilija Novog (IX stoleće), u svome ‘Viđenju Strašnog Suda’, u ognjeni pakao smešta sve heresonačelnike, pa i velikog Origena, i njegovog učenika Didima: »Opet pogleda Gospod na levu stranu i dozva k Sebi drugu grupu heretika i otpadnika, među kojima behu pet velikih: Sergije, Honorije, Kir, Pir i Didim. Lica im behu kao nagorela, nečista i okaljana. I Gospod im se gnevljivo obrati: 'Zašto izvrnuste Moje božanske reči, učeći da je u Meni jedna volja i jedna energija, i tako prevariste ovaj narod vašim lažnim učenjima? Uzmite ih odavde', reče Gospod ognjenim anđelima. – Tako i oni behu bačeni sa ostalima u Ognjeno Jezero.« – Da je u pomazanom Gospodu delovala i pokazala se samo jedna volja i jedna energija, Božanska volja, najbolje svedoči Njegov savršeni život. I kada Gospod u Getsimaniji moli da ne bude njegova (ljudska) volja, to ne znači da je u njemu delovala volja tela, već ukazuje da je ona mogla nastupiti ukoliko bi Ga Očev Duh napustio, prepustio porivu trošne ljudske prirode.

Iz izloženog vidimo da su se dogmatske borbe među bogoslovima i frakcijama hrišćanstva prevashodno vodile oko pitanja da li je Sin jednosuštan/istobitan (homo-oýsios) Ocu, – što je pod uticajem Terulijanovog bogoslovlja preferirala ortodoksna, nikejska strana; da li je sličnosuštan (homoi-oýsios) Ocu, – što su naglašavali semiarijani, ili da li je možda Sin drugačije suštine (hetero-oýsios), odnosno da li je i po suštini nesličan (anómoios) Ocu, – čega su se držali striktni arijani. Ako Hrist 'nije' iste suštine sa Ocem Bogom, onda on dakako i 'nije' Bog. Na Zapadu je, inače, ranije razvijena svest o istobitnosti Oca i Sina, i sledbenici dva srodna pogleda na Boštvo mogla su se tako (u vreme cara Teodosija) doktrinalno ujediniti protiv nerazumnog arijanstva, koje je povuklo mnoga zla.

Ako neko postoji i pre stvaranja Neba i Sveta, A Hrist-Logos postoji, taj neko svakako mora i može biti samo Bog. Stavak 9:5 'Poslanice Rimljanima' na primer kaže da je Hrist Bog nad svima, a ne samo nad Izraelcima: »... Od kojih potiče i Hrist po telu, Bog koji je nad svima – blagosloven u Vekove Vekova« Hrist je Kralj duhovnih kraljeva, i Prvosveštenik nad sveštenicima u Duhu.

Patrijarh Enoh je Hrista u Nebu, kao Suvladara Neba video još pre utelovljenja u Izraelu (i to je jedan od razloga što Sinagoga tu uzvišenu apokaliptičku knjigu nije uvrstila u svoj kanon): »I na tom mestu sam video izvor pravde koji je bio neiscrpan: I oko njega je bilo izvora Premudrosti: i svi žedni su pili sa njih, i napuniše se premudrosti, i ostajaše sa pravednima i svetima i izabranima. I tog časa taj Sin Čovečiji beše imenovan u prisustvu Gospodara Duhova, i pred Glavom od Dana. Pre nego su Sunce i znaci stvoreni, pre nego su zvezde na nebu stvorene, Njegovo Ime je postavljeno od Gospodara Duhova. On će biti telo pravednima uz kojeg će oni stajati da ne padnu, i On će biti svetlost neznabožcima, i nada onima koji su bolesnih srca. I oni koji žive na zemlji će pasti pred Njim i služiti Ga, i blagosiljati i slaviti Ga sa pesmom Gospodara Duhova. I zbog toga je Taj morao biti izabran od Njega, pre stvaranja sveta i svega drugoga. I premudrost Gospodara Duhova Ga otkri svetima i pravednima; jer On čuva telo pravednosti, jer oni mrziše taj svet nepravednosti, i mrzeše sva ta dela i puteve u ime Gospodara Duhova: jer se spasiše u Ime njegovo, i na osnovu života njihovih. U te dane će se rastužiti oni koji su postali kraljevi na zemlji, i jaki koji poseduju zemlju zbog dela ruku svojih, jer u dane patnje neće moći da se spasu. I Ja ću ih predati u ruke Mojih izabranih: Kao slama koja padne u vatru će da izgore pred licem svetih; kao olovo što tone u vodu će da potonu pred licem pravednih, i neće ni traga od njih ostati. I u dan njihove patnje će da zavlada mir na zemlji, i pred Njime će oni da padnu da se nikada više ne podignu: I neće biti nikoga da ih uzme za ruku i pomogne da ustanu: jer su se odricali Gospodara Duhova i Njegovog Pomazanika. Slava Gospodaru Duhova.« (‘Enoh’, I, 48, 1-10) – U svom traktatu 'Protiv Prakseja', Tertulijan prenosi nepotvrđen uvid da je 'Knjiga Postanja' u hebrejskom jeziku nekada počinjala sa: »U Početku Bog je Sebi načinio Sina.« (Pogl. 5)

Ne samo da je Hrist postojao pre Stvaranja sveta, već je i kroz Njega i za Njega stvoren Svet, Univerzum: »On je slika nevidljivoga Boga, prvorođeni sveg stvorenja, jer je u Njemu stvoreno sve što je na Nebesima i na zemlji, sve vidljivo i nevidljivo, bili to Prestoli, ili Gospodstva, ili Poglavarstva, ili Vlasti; sve je Njegovim posredstvom stvoreno – i za njega. I On je pre svega i sve u njemu ima svoje postojanje« ('Kološanima', 1:15-17)
Kada je se iz sjaja Manifestovao, i kada je Sve-Otac kroz Njega stvorio svet, gde je sveti Jedan našao? S desne strane Nebeskog Prestola. Tako se u 'Poslanici Hebrejima' iznosi: »Bog, koji je od davnine mnogo puta i na mnogo načina govorio našim očevima preko proroka, u ove poslednje dane progovorio nam je preko Sina, koga je postavio za naslednika svega, čijim posredstvom je i Svet stvorio; On je odsjaj Njegove Slave i odraz Njegovoga bića, Koji sve nosi Svojom silnom Rečju, koji je izvršio očišćenje od greha i seo s desne strane Veličanstva na Visinama i postao toliko silniji od anđelâ – koliko je nasledio ime uzvišenije od njihovoga. Jer kome je od anđela ikad rekao: "Ti si Sin Moj, Ja sam Te danas rodio", i opet: "Ja ću Mu biti Otac i On će mi biti Sin"? A za vreme kada će Prvorodnoga uvesti u svet, govori: "I da Mu se poklone svi anđeli Božiji". A za anđele govori: "Koji vetrove čini Svojim anđelima i plamenove ognjene Svojim slugama". Za Sina pak: "Tvoj presto, Bože, stoji u sve Vekove i žezlo pravosti je žezlo Tvoga Kraljevstva. Zavoleo si pravednost i omrzao si bezakonje; zato te, o Bože, Bog Tvoj pomaza uljem radosti više nego Tvoje drugove", i: "Ti si, Gospode, u početku osnovao zemlju i Nebesa su dela Tvojih ruku. Ona će proći, a ti ostaješ; i sva će oveštati kao haljina, i savićeš ih kao ogrtač, kao haljinu, i izmeniće se. A Ti si uvek isti i Tvojih godina neće nestati". A kome je od anđela ikad rekao: "Sedi Meni s desne strane dok položim Tvoje neprijatelje kao podnožje Tvojih nogu"? Nisu li to sve službeni duhovi poslani da služe onima koji će naslediti spasenje?« (1:1-14)

Nevidljiv Bog, Svetlost Života, postao je i vidljiv Boga, svetiljka Života, u liku Oca i Sina.
Hrist, Odsjaj Božije Slave, Svojima naznačuje: »Koji vidi Mene, vidi Oca«. ('Jovan', 14:9, cp.: 17:10, 14:11)
Sin je u svemu podoban Onome Koji Ga je rodio, manifestovao. On je Bog od Boga.
Pavle piše učeniku Timoteju: »Bog se javi u telu, bi opravdan u Duhu, pokaza se anđelima, ...« (I, 3:16)
U 'Poslanici Rimljanima' za Hrista Pavle kaže da je »nad svima Bog.« (9:5)
'Poslanici Titu' za Slavni dolazak Hrista Pavle ukazuje na »slavan dolazak Boga i Spasitelja našega, Isusa Hrista.« ('Titu', 2:13)

Na Božijem Prestolu, kako sveta viđenja kažu, sedi Bog Otac i s desne strane Oca, na (istom) Prestolu Sin Božiji. Samo Bog može biti na Prestolu. I presto je Jedan. Očev i Sinovljev: »I Presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu /Novom Jerusalimu/« ('Otkrivenje', 22:3) – »... Jagnje, koje je nasred Prestola, biće njihov Pastir, ...« (7:17) – Reka Života izvire »iz Prestola Božijeg i Jagnjetovog.« (22:1) – Nebeski Presto je, dakle, presto i Oca i Sina. I Nebesko Kraljevstvo i je Kraljevstvo i Oca i Sina: »On nas je izbavio od vlasti tame i premestio u Kraljevstvo Svog ljubljenog Sina, ...« ('Kološanima', 1:13) – I sam Hrist Gospod ukazuje da Njegovo Kraljevstvo nije od ovoga sveta ('Jovan', 18:36) – Nebeski Kralj može biti samo Živi i Istiniti Bog.
Hrist je, kao i Otac, Svetlost, Sunce Života: »... Gospod, Bog će ih obasjavati i kraljevaće u sve Vekove. » ('Otkrivenje', 22:5) – »... Slava ga Božija obasja, i Jagnje je njegovo Svetilo.« (21:23)

Otac Duh je Hristovo manifestaciono Ishodište. Hrist je bio Svetlost, Logos, u Svetlosti Božijoj, Bog-Svetlost. I rođen je iz Svetlosti, manifestovan, pokazao se kao Bog-Svetlonosni. Sam Hrist za sebe kaže da je »Početak Stvaranja Božijeg.« ('Otkrivenje', 3:14) Svetlost u odnosu na Hrista manifestovanog ('sazdanog') je Bog i Roditelj-Ishodište. No time što je manifestovan i rođen iz Svetlosti Hrist nije prestao da bude Bog, jer Njemu je dato da gospodarski zrači sveprisutnu Božiju Svetlost Koja je bio i iz Koje je manifestovan, rođen (cp.: 'Otkrivenje', 1:8). Hrist, Gospod upriličen iz Božanstvene Svetlost je Odsjaj Očeve Slave i odraz Njegovog Bića ('Hebrejima', 1:3)
Dakle: Hrist je bio Svetlost u Svetlosti, Bogu. Hrist je bio Bog. Hrist je se manifestovao iz Svetlosti, beskonačnog dela beskonačne Svetlosti. Hrist je nastavio da zrači Bog-Silu, Svetlost, Sebe. (Otac i Sin su jedan Bog samo po večnom Duhu Koga zrače i iz Koga su se pokazali.) Zato što zrači manju Svetlost nego Otac, zato je Hrist Sin. No koliko 'malu' Svetlost da proishodeće daje On je opet Bog, jer večno je bio u Bogu, i zrači gospodarski Bog-Silu, Svetlost Života.

Kao Svetlost, impersonalna Svetlost, Hrist Božansku Čast i Silu ima oduvek, od Iskona, jer On je Božija Čast, Slava, Sjaj i Sila: »Jagnje koje je zaklano dostojno je da primi /od slavljenika koji preuzimaju Božiju Silu/ Silu, i Bogastvo, i Mudrost, i Moć, i Čast, i Slavu, i Blagoslov.« ('Otkrivenje', 5:12; v.: 5:13) – »Dostojan si, Gospode i B o ž e naš, da primiš Slavu i Čast i Silu, jer Ti si stvorio sve ...« (4:11) Sin je tu Čast i tu Slavu ('Jovan', 1:14) gospodarski dobio, preneta Mu je kad je se iz Božije Sile, kao Božija Slika, manifestovao i personifikovao.
Hrist je od Početka Život. I nastavio je da bude Život i pošto je manifestovan iz večnog Života. Zato On i može reći da je Put, Istina i Život. Put Istinskog Života je samo Bog. Šta apostol Jovan kaže za Hrista Istinitog: »On je istiniti Bog i Život Večni.« ('Prva Jovanova', 5:20)

Vidimo kako Juda Toma ispoveda svoju veru u Vaskrslog: »Gospod moj i Bog moj« ('Jovan', 20:28)
Zato što je Hrist Isus bio utelovljenje Logosa, Boga, zato je i zaslužio klanjaje, jer čovek i anđeo se samo Bogu sme i treba klanjati; Hristu se svi klanjaju, od persijskih magijaca do učenikâ i isceljenih. Sam Isus svedoči i potvrđuje: »Klanjaj se Gospodu Bogu svome, i Njemu jedino služi.« ('Matej', 4:10) – Jovan pred Hristom Duhom poklonički pada kao pred Živim Bogom: »I kad Ga videh padoh pred Njegove noge kao mrtav.« ('Otkrivenje', 1:17) – Hristov anđeo upozorava Jovana da se samo Bogu sme i treba klanjati (19:10, 22:9).

Otac ne daje manifestovanom i prvorođenom Sinu nešto što nije imao, već Mu manifestiranome prenosi ono što je svagda i izvorno bio i imao. A On kao Bog, Svetlost u Svetlost, sve je imao. Zato i kaže: »Sve što ima Otac – Moje je.« – »U Njemu /Hristu/ telesno obitava sva punina Božanstva.« ('Kološanima', 2:9) – Hrist nam ukazuje da ko vidi Njega, vidi i Oca: ko vidi Hrista kao Duha vidi i Oca kao Duha i Boga. Na fizičkom planu ljudi fizički Boga Duha ne mogu videti ('Jovan', 5:37). Bog kao Otac nikada nije bio utelovljen, već samo Bog kao Sin. Sin je Slika Očeve Gospodarske Slave. Pa ko vidi Hristovu Duhovnu Slavu vidi i Očevu Duhovnu Slavu ('Jovan', 14:9). Svetlost Očeva je i Sinovljeva; tako se za Grad Novi Jerusalim ukazuje: »... Slava Božija ga obasja, i Jagnje je njegovo Svetilo.« ('Otkrivenje', 21:23) – Hrist Jagnje je Božija Slava i Božiji Sjaj, Bog Sjaja.

Apostol Pavle objašnjava i ukazuje za Hrista Božijeg: »... On, koji je u obličju Božijem, nije smatrao kao nešto prigrabljeno – to što je jednak Bogu, nego je lišio samoga Sebe, kada je uzeo obličje sluge i postao sličan ljudima. I našavši se u liku kao čovek On je unizio samoga Sebe i postao poslušan do smrti, do smrti na krstu. Zato ga je i Bog preuzvisio i darovao mu ime koje je nad svakim imenom, da se u ime Isusovo prikloni svako koleno onih koji su na Nebu, i na zemlji, i pod zemljom, i da svaki jezik ispovedi da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.« ('Filipljanima', 2:6-11) – Kao utelovljen Gospod, kao Bogočovek, i Hrist je trebao od Boga Oca biti upućivan i vođen ('Dvanaestorica', 6:6, 'Luka', 2:40). Hristovo Čoveštvo ne ukida njegovo Boštvo.«... Bog /Otac/ je jedan, i jedan je Posrednik između Boga i ljudi, Čovek Isus Hristos, ...« ('Timoteju', I, 2:5) – Jako je pogrešno videti i priznavati samo Hristovo Čoveštvo a ne i Boštvo. Hrist Isus je istinski Bog i istinski Čovek – Bogočovek, Sin Božiji i Sin Čovečiji. I kada se za Hrista Isusa kaže da je Sin Božiji (Sin Boga Oca) time se ustvari kaže da je On po Duhu sam Bog. Jevreji su hteli da Ga kamenuju kad je se nazivao Sinom Božijim ('Jovan', 5:18) Kada u Isusu od Nazareta gledamo samo čoveka, ljudsko meso, onda dakako ne možemo videti i Njegovo Gospodstvo i Boštvo. Na carskom saboru u Efesu konstantinopolski patrijarh Nestorije, koji je odbacivao naziv Bogorodica za Isusovu majku Mariju, pred Saborom revoltirano iznosi: »Ja ne mogu nazvati Bogom onag koji je bio dvomesečni i tromesečni /mališa/, ...« (Sokrat, VII, 34)

Na III Toledskom saboru (589. g.) u Nikejsko-konstantinopolski Simbol vere uneto je da Duh Sveti proishodi i od Sina: »...ex Patre et Filio /procedentem/.« Dodatak Filoque je postao jedan od povoda za velika dogmatska sporenja i na Istoku i na Zapadu, i kasnije za odvajanje rimske patrijaršije od istočnih patrijaršija. Istočni bogoslovi, verujući da slede apostolsku reč, žestoko su u sporovima sa latinskom Crkvom branili svoju dogmu da Duh Sveti ishodi samo od Oca, ne i od Sina. Tako na primer efeški metropolit Markos Eugenikos (1391/92.-1445. g.), kao veliki protivnik unije sa Rimom, na saboru u Ferari-Firenci nije potpisao Horos (definiciju vere) unije. Car ga je na dve godine prognao na Lemnos, ali Evgenik je i posle puštanja na slobodu (1442. godine) ostao na čelu protivnika unije. Pogledajmo neke segmente iz njegovog izlaganja u Florenciji na saboru sa Latinima:

»a blagodaću BožiXom, naučen blagočestivim dogmama i u svemu sleduXući SvetoX u KatoličanskoX Crkvi, veruXem i ispovedam da Xe Bog i Otac Xedini bespočetan i bezuzročan, i izvor i uzrok Sina i Duha: Xer od Njega se rađa Sin i od Njega ishodi Duh, i Sin ništa ne pridodaXe ishođenju, kao ni Duh rođenju, ili /drugim rečima/ Xer su oba proishođenja zaXedno i Xedan sa drugim, kako uče bogoslovi oci. er zato se i govori da Duh Sveti ishodi kroz Sina, toXest sa Sinom, i kao Sin, mada i ne na način rođenja kao On. A za Sina ne govori se da Xe rođen kroz Duha, da bi ime Sina pokazivalo svoX shodni odnos /prema Ocu/, da se ne pomisli da Xe On Sin Duha. Za Duha se govori da Xe /Duh/ Sina zato što Mu Xe svoXstven po prirodi i što se kroz Njega Xavlja i daXe ljudima, a Sin niti Xeste niti se naziva /Sinom/ Duha, po GregoriXu Niskom. Ako pak izraz: kroz Sina ishodi obXavljuXe uzrok /bića Svetog Duha/, kako to govore novi novatari bogoslovi, a ne to da On kroz Njega prosiXava i Xavlja se i uopšte saproishodi, i saputstvuXe sa Njim, po bogoglagoljivom Damaskinu, onda ne bi svi po redu bogoslovi izričito izuzimali od Sina uzrok: Xedan govoreći: ‘edini izvor, to Xest uzrok, nadsuštastvenog Božanstva Xeste Otac, i time se razlikuXe od Sina i Duha’ /Aeropagit/; a drugi: ‘edini nerođeni i Xedini izvor Božanstva Xe Otac’ /Atanasije/, toXest Xedini Xe uzrok kao što Xe i Xedini bezuzročan; treći pak govori: ‘Sve što ima Otac ima i Sin, osim uzroka’ /tX. svoXstva biti uzročnik – Gregorije Bogoslov/; a četvrti kaže da i Rimljani »ne čine Sina uzrokom Duha« /Maksim/; a peti opet da ‘edini uzročnik Xe Otac’ /Jovan Damaskin/, i na drugom mestu: ‘Sina ne nazivamo uzročnikom, ni Ocem’, i opet na drugom mestu: ‘Ono što Xe svoXstveno izvoru, uzroku, roditelju – to pripada Xedino Ocu’. I ovaX naXbogoslovskiXi Damaskin, stavljaXući ‘kroz’ u odnosu Sina, ne bi isključivao ono ‘od’ /µş = iz/, kad govori u 8. glavi svog Bogoslovlja: ‘Ne govorimo da Xe Duh od Sina, no nazivamo Ga Duhom Sina i ispovedamo da se kroz /diá/ Sina Xavlja i daXe nama’; i u 13. poglavlju on isti govori: ‘/Naziva se/ Duh Sina ne kao da Xe od Njega, nego kroz Njega od Oca ishodi Xer Xe Otac Xedini uzročnik’. Pri kraXu pak svoXe ‘Poslanice ordanu’ on kaže: ‘Duh vohipostasni /µ˝ĹŔżĂıĿ˝ = koXi hipostasno postoXi/, KoXi Xe proishođen i proizašao od Oca /µşŔżÁµĹĽ± ş±ą ŔÁż˛»·Ľ± ĿŠ±ÄÁżÂ/, kroz Sina pak, no ne od Sina, Xer Xe Duh usta BožiXih, KoXi obXavljuXe Logosa’. U besedi pak na bogotelesni pogreb Gospodnji on veli: ‘Duh Sveti Xe Boga i Oca, kao od Njega ishodeći, KoXi se naziva da Xe i (Duh) Sina, kao kroz Njega Xavljen i davan tvari, ali ne od Njega imaXući biće’. Očevidno da predlog ‘kroz’, tamo gde On pokazuXe uzročno posredništvo i bliži uzrok, kako žele Latini, svakako Xe tada Xednak po značenju sa predlogom od’, i Xedno drugo zamenjuXe u upotrebi, kao npr.: ‘Dobismo čoveka kroz Boga’ /’Postanak’, 4:1/, to Xest ‘od Boga’; ili: ‘muž kroz ženu’ /’Galatima’, 4:4/, odnosno: ‘od žene’. Otuda, kad se /kod Otaca/ isključuXe predlog ‘od’, Xasno Xe da se time isključuXe i uzrok. OstaXe dakle da se, prema načinu sažetog bogoslovlja, govori u tom smislu da Duh Sveti ishodi od Oca kroz Sina, zato što, ishodeći od Oca, kroz Sina se proXavljuXe ili poznaXe ili prosiXava ili saznaXe kao Xavljen. ‘er On /= Duh/, veli Basilije Veliki /38. Pismo/, ima tu karakterističnu oznaku svog hipostasnog svoXstva da se poznaXe posle Sina i zaXedno sa Sinom i da od Oca ima biće’. Time, dakle, on hoće da kaže da ‘kroz Sina’ znači ‘sa Sinom’ se poznaXe Xer ne pripisuXe se ovde nikakvo drugo svoXstvo Duha u odnosu prema Sinu nego da se zaXedno s Njim poznaXe, i ne neko drugo /svoXstvo/ u odnosu prema Ocu nego to da od Njega ima biće. Ako, dakle, lično svoXstvo treba da odražava ono čiXe Xeste lično svoXstvo, onda Duh Sveti nema neki drugi odnos prema Sinu nego to da se poznaXe zaXedno sa Sinom, kao što u odnosu prema Ocu – da od Njega ima biće. Tako, dakle, Duh Sveti od Sina niXe postao niti ima biće, Xer šta bi sprečavalo govoriti da Duh Sveti ishodi kroz Sina, kao što se govori: ‘sve kroz Sina postade /’Jovan’, 1:3/. No ovo /poslednje/ stvarno se i govori, te predlog ‘kroz’ stoXi umesto predloga ‘od/iz’. Ono pak /za Duha Svetog/ uopšte nema, niti bi ko mogao negde naći tekst da se kaže tako /da Duh ishodi kroz Sina/ bez Oca, nego se govori ‘od Oca kroz Sina’. No ovo ne sadrži neophodnost da se Sinu pripisuXe uzrok, i zato izraz ‘od Sina’ nigde se savršeno ne nalazi i Xasno Xe nedopustiv.« (Prilagođeno prema prevodu Atanasija Jevtića)

Otac kao Bog ne isključuje Sina kao Boga, i proishođenje Duha iz Oca ne isključuje proishođenje Duha i iz Sina. Jer Otac je Bog samo po Duhu Svetom, a Duha Svetog ima i gospodarski daje, zrači i Sin: »... Vi niste sasvim u telu, nego u Duhu, ako Duh Božiji stvarno obitava u vama. Ko pak nema Duha Hristova, taj Njemu ne pripada.« ('Rimljanima', 8:9) – Više nego jasno je da je Duh Božiji i Duh Hristov, odnosno da Hrist ima Duha kao Svoju Silu, suštastvenu i svojstvenu Snagu, te da je time Bog po prirodi. Epifanije Kiparski zna ponekad pronicljivo da konstatuje da Sveti Duh proishodiu »iz iste suštine Oca i Sina« ('Kotva', VII, 8), te da se Sveta Sila »od Oca i Sina uzima«, jer je On Duh Oca i Duh Hrista (Panarion, haer. 57, 4) Ako Duh proishodi od Praljubavi Pramudrosti, onda on proishodi i iz Oca i iz Sina Koji su prve manifestacije iz svetog Dvojedinstva.

U Pisanijama Duh Sveti se naziva i Hristov Duh, Hristova Sila (‘Dela’, 165:7; ‘Rimljanima’, 8:9; 'Korinćanima', I, 5:5; 'Galatima', 4:6; ‘Filipljanima', 1:19; 'Petar', I, 1:11); i, zapažamo dalje, Duh Blagodati, Ljubavi i Mira proishodi i iz Sina: »: »Blagodat, Milost, Mir od Boga Oca i Hrista Isusa Gospoda našega.« ('Timoteju', I, 1:2) – Iz Jagnjeta Božijeg izbija sedmerostruki Duh Božiji ('Otkrivenje', 5:6); Hrist kao Bogočovek nadahnjuje Svoje Duhom Svetim: »... Nadahnu ih i reče im: 'Primite Duha Svetoga'.« ('Jovan', 20:22) – Duh Sveti se javlja i kao Hristov Zamenik na Zemlji.

U 'Evanđelju Savršenog Života' kaže se da sedmerostruki Duh Sveti ishodi, rađa se, od svakog pravednika, a da proishodi iz Svetog Dvojstva, Ljubavi i Premudrosti (96:20.25) Kako je Sin u Sebi istovremeno i Kći, dakle Sveto Dvojstvo, to on i predstavlja Dvojedinstvo iz koga proishodi Duh. Tako je jasno da Duh Istine i Života proishodi (delom) i iz Hrista Božijeg.

Što su bogoslovi paganizirane Crkve više zanemarivali požrtvovan, uzoran, čestit i zakonit život, život koji proslavlja Hrista Boga, Duha Života, to su više upadali u gorke i vatrene dogmatsko-kanonske rasprave i sukobe, koje su 'razrešavali' ne samo saborovanjem, već i mačem i ognjem. Crkveni mislioci, što su manje poznavali jezik Ljubavi i Mira, više su se zapetljavali u ljudske reči, izraze i termine kojima su davali značenje i smisao po svojim ograničenim i opskurnim shvatanjima i pojmovima. I kada crkveni dogmatičari i teoretičari govore o 'suštini', ta suština, jestestvo, nije ona koju je Platon jasno formulisao (a koju susrećemo i kod Plotina i Origena). Na primer, u refleksijama crkvenih mislilaca, ponajprije zapadnih i dokapadokijskih (kopadokijci su, inače, 'h>m>usi>s' tum0čili u smislu 'h>miusi>s'), koje sledi i Leontije Bizantijski, 'suština' (grč.: h hypóstasis, lat.: substantia – subsistentia) i 'priroda' (grč.: h phýsis, lat.: natura) su najpre i najčešće istoznačni termini, što je naravno povuklo bogoslovstvujuću zbrku i nastup heretičkih opservacija i didaskalija. Ovde vredi naznačiti da naprimer znameniti aleksandrijski bogoslov Atanasije Veliki termin 'hipostas' koristi kao sinonim za 'suštinu' a ne za 'lice'. Kao sinonim za 'suštinu', 'bitnost' je potom korišćen izraz oysía (glagol: eínai, eimí), odnosno u latinskom essentia (od esse = 'bit'), a značenje izraza 'hipostas' (sv>Xstv5n>st p> prir>di) je poistovećeno sa pojmom 'ličnost'. Bogoslovstvujući car Justinijan tako u svom 'Ispovedanju vere' osuđuje one koji mešaju božanske kategorije prirode i lica (to prósMpon; to prosMpeíon = 'teatralna maska'), a sam meša prirodu i suštinu, te hipostas/ličnost i lice: »/Hristos/ ne označava jednu prirodu ili suštinu koja se pokazuje u svim hipostasima ili licima kao čovek. « (Prevod: Dušica Petrović) – U izloženju vere Sardikijskog sabora iz 343. g. ne., kome su uglavnom prisustvovali zapadni episkopi, i koji je opravdao Markela Ankirskog, govori se o jednoj hipostasi i jednom biću Oca i Sina, hipostasi koju 'heretici' nazivaju suštinom (Teodoret: 'Historija crkve', II, 8).
'Evanđelje Savršenog Života', ponovimo, poznaje u Bogu i kod Boga dvostrukost triju Lica (Otac, Suprug i Sin; Majka, Nevesta i Kći), triju Upriličenja. No ono ne poznaje reč o tri Ličnosti, tri samosvojna načina/lika (ho trópos) i načela (h hyparch) postojanja. Kada prorok Danilo vidi Nebo, vidi dve Ličnosti kao Božanstvene – Drevnoga Oca i Sina: »Gledah u noćnim viđenjima i gle, na Oblacima Nebeskim dolazi kao Sin Čovečiji. On se približi Pradavnome i dovedu Ga k Njemu.« ('Danilo', 7:13) – Pred pogubljenjem i Mučenik Stefan vidi otvoreno Nebo: »A on pun Duha Svetoga pogleda na Nebo i vide Slavu Božiju i Isusa gde stoji s desne strane Bogu /Ocu/, i reče: "Evo, gledam otvorena Nebesa i Sina Čovečijeg kako stoji s desne strane Bogu".« ('Dela', 7:55-56) Za Duha Svetoga, Slavu Božiju se ne kaže da stoji s leve strane Bogu Ocu, ne kaže se i ne aludira se na to da je Ona ličnost. Jovan sedmerostruku Slavu Božiju vidi nad Predstolom i pred Prestolom: »... Okolo Prestola beše duga na izgled kao smaragd.« ('Otkrivenje' 4.3) – »I od Prestola izlažahu Munje, i Glasovi, i Gromovi; a sedam vatrenih Buktinja gorelo je pred Prestolom; to su sedam Božijih Duhova.« (4:5) – To ukazuje da su iz impersonalnog Duha Presvetoga, dualne Sile Obštosti, upriličeni i personifikovani Otac i Sin, i da Otac i Sin nakon manifestacije iz Noumena nastavljaju da budu Boštvo zračeći sedmerostrukog Božanstvenog i Suštastvenog Duha.

Za bogoslove različitih dogmatskih struja koji su se gorko i netrpeljivo svojim neprosvetljenim ljudskim umom prepirali oko generičko-pozicionog habitusa Isusa Hrista, mnogo je pametnije bilo da su više premena posvećivali razmatranju Hristovih moralnih pouka koje su na rečima uvažavali. Ako su svi oni učili da je Isus Hrist savršeno moralno živeo, i dao uzor savršenog moralnog pregalaštva, onda su i sami u svome životu trebali da slede tu Svetlost. Onaj ko ne živi čestito i sveto, on se i upušta u opskurne dokazivačke rasprave, koje pokazuju da Hrist nije središte njegovog života. On ne želi da vidi Duhom, da ima bistro oko, on želi samo da nametne svoje ograničeno ljudsko viđenje i sebe proslavi i dokaže pred svetom.


Post je objavljen 12.10.2010. u 14:06 sati.