Pregled posta

Čiboni u spliskoj areni

Obaša, slika i napisa: @pechina
Sad če koko reč ma vidi ga pravi je oni iz pečine, ne reče se Čiboni nego Điboni oli ti ga Gibboni. E ma je ovo Sučurac, a u njemu se ni oni mudrac ne zove Sofoklo, več Čofoklo.





A ovemu ča Đibonija zove Čiboni jenu milijun puti san reka kako je zamisto slova Č prvo slovo Đ ma zaludu. E i oti Čiboni, Điboni oli ti ga oni čupavi iz Osmoga putnika čije pisme danas znaju svi, napunija je splisku arenu u kojoj je bilo okolo 14 ipo iljad svita isprid koji je održa koncerat i na oti način proslavija svoju punoljetnost, ča oče reč osamnajst godin kako je na ovoj našoj muzičkoj sceni. Čin san uša u dvoranu odmar trč tamo do bine ka najžešči fan. Govorin njoj, gren ja tamo, a ti poj sest.
E neš me dvaput.



Prošli put kad je u Split bija Đibin koncerat nisan ga uspija slikat jerbo mi je zatajila elektronika na blicu, malo mu je bilo falilo da ga ne bugnen o batle, spasila ga je njegova cijena koja je bila presudna da odustanen od toga nauma, iako san ga se uvatija bubat oba niku željeznu ogradu doklen me je ovi fotograf ča je bija kraj mene nikako čudno gleda, ginga je glavon i kroza zube reka, skupi sport. Gledaj ti gledaj, ovo mu nije ništa ča mu se zamalo dogodilo.
E i evo me sad ovod tik uz ogradu do bine okružen mladin sviton ča me je nikako čudno gleda. A di neče kad ove tri ča su bile tik uz mene jemaju zajedno godin ka ja sam.
Ova če jedna, asti još mi samo otac ovod fali.



Kažijen jin aparat i govorin kako sad doša samo opi**it par slik i odmar ču poč ča, ma zaludu,
navilo se to u svi šesnajst da san več triba bit doma u krevetu, i kako me nečedu oni doma nosit kad mi se počne spavat. A ja se mislin oču li čako reč, oli ču mučat, ma isto nisan moga izdržat jerbo bi bija puka ka cvrčak.
Ajde mala muči, kako moreš o ti godin u ovu uru bit vanka?
I reču van ocu imateri da pušite, i oli niste čuli kako van je malo pri na razglas reklo kako u dvorani ne smite pušit jerbo je zabranjeno i kažnjava se novčano koga uvatidu?
Ha, Ha, Ha, smiju se, dobro san ja rekla da ka da mi je otac kraj mene. Bla, bla, bla, napunilo mi glavu jedva san čeka kad ču poč ča od nji.
Kad eto ti Đibe, opi**ija san par slik, pozdravija se sa ovima i iša ča na tribine cili sritan jerbo san još lišo i proša. I eto me kraj one moje, a ona cila u transu, a ča je sad tebi?





Nije mogla ni govorit, jedva san je razumija od zamuckivanja, između ono par slovi ča ji je uspila izustit skonta san kako mi oče reč da kako je Điboni dok je kroz tribine prolazija taman kraj nje proša i kažije mi desnu ruku jerbo ju je za nju drža. Aj pak i ti, nemoj je sad misec dan prat. A ča je reč? Bilo je ka iz topa, više nije mucala. Sad kad je došla sebi pita ti ona mene, a ča ti je ota žvakalica zalipljena za majicu? A ovo su me biče one doli zalipile, a je san mislija kako san lišo proša.
A neka naše omladine, vidi se da su snalažljivi. Nego, ajmo napokon čako o koncertu.
To je bilo nešto veličanstveno, to je bija praznik o pisme. Điboni je ovin nastupon uspija nadmašit samoga sebe i cili život bi žalija da san ovo propustija. Zajedno sa svojima gostima je napravija taki štimung, ma ča štimung, to je bija spektakl, kojega Split do sad nije vidija, ma ča spektakl, to van je bija Hamlet od muzike. Ne znan ča bi i koga izdvojija, počevši od onoga virtuoza Vlatka Stefanovskog, čoviče oni je tip ludilo, gitara mu piva doklen na nju svira. Nevjerojatno da od gitare onaki tonovi moredu izač, ne reče se zaludu daj dite materi.
Pa do one crnkinje Maye ča je sa „slomljenon“ nogon došla jerbo ovako nešto nije tila propustit, a raspon glasa jon je taki da su mi unutrašnji organi razmištali položaje doklen je ona pivala, čudo o žene. Pa Urban, tip je nevjerojatan skače po pozornici ka da je u struju utikan, rekli bi stari ljudi, da skače ka šimija. Koju energiju oti čovik u sebi jema, dobiješ dojam da kad bi ga dotaka kako bi se skupa sa njin počeja trest, a sa svojin glason koncertu je da dodatni štih. E da ne zaboravin vilionistu Marka kojega je Đibo prije dosta godin naša ispod nike trišnje i od tad su nerazdvojni, a ovi rastura violinu ka da se sa njon rodija.
Ka ča san več reka, koncert za pamčenje popračen sa koreografijon, scenografijon, pričon koja je imala svoj početak, sredinu i kraj.
Nije mi poznato da je ijednome pivaču u nas uspilo natirat ljude da sededu na pod (malo je žvakalic na njemu bilo). Nji okolo 4 iljade ča su bili u parteru poslušalo je svoga idola, seli na pod skupa sa njin i pratili ga cilo vrime. U toj masi Đibo je doša do jedne cure i njenoga momka s kojima je napravija predstavu.



Curu je smistija u malu jedrilicu tipa orijova ljuska, i uspija je publiku „uvalit“ u otu ljubavnu priču koja je curu Anu u otoj orahovoj ljusci na ruke prinila priko cile dvorane do drugoga kraja di je bila postavljena lanterna na kojoj je čeka njezin momak Nediljko.



To je bila prava ljubavna priča koja je malo koga ostavila ravnodušnim. Čak su se nehajno i maramice iz borši vadile.
Ma ustvari cili koncert je odisa ljubavlju, nabijen emocijama, publika ponesena osječajima je pune dvi ipo ure bila u transu, parilo mi je ka da san u nikoj priči koja me je uspila izdignit
od surove svakodnevnice, i bilo mi je puno, puno lipo, zaboravija san čak i na to šta mi je u početku bila glavna preokupacija, a to je da se tribine gingaju tako da mi je parilo ka da san na vaporu i to sa jugon o četrdeset bofori. Sriča da dvorana nije puno koštala.

Post je objavljen 10.10.2010. u 15:46 sati.