Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/sotonaidemoni

Marketing

Što je pojedinac manje moralno potkovan a više intelektualno prenatrpan, što se manje podređuje Bogu i što je sposobniji da drugog čoveka podloži sebi, to je on i interesantnije za Kneza ovoga sveta. Zato i iza mnogih dostignuća mammonu podložene nauke, kao što je to nuklearna bomba, nuklearni reaktor, veštačka oplodnja, genetski inženjering, stoje 'mozgovi' koji su bili i jesu kanal satanskih nadahnuća.

Gde su hijerarhijsko-institucionalni stupnjevi, gde je veliki onaj koji druge uspesno i bezobzirno tlači, a ne onaj koji drugima nesebično služi, tu je i zavist, samovolja i borba za moć i vlast. Tu svako želi da bude što veći i sve moćniji, što uticajniji, da bude' ‘sveprisutan' kao Bog; da ostvari takvu poziciju moći gde će 'sve' videti i 'sve' čuti, gde će mu se svi klanjati kao 'bogu'. Tako je moglo nekada da se desi i dešava se još uvek da mnogi tirani, autokrate i despoti u svojim imperijama i državnim parcelama izigravaju izvrnutog zemaljskog boga u kome će se samo njihova reč čuti i važiti kao ‘Božiji zakon’. Gde je grozničava borba za slavu i moć tu je i svako protiv svakog, a sve grabljivce 'ujedinjuje' Satana i paklena satanska ljubav prema svetovnoj moći, slavoljublje i častoljublje, žudnja da se bude Bog i kao Bog. Tako se i dešava da često na čelu raznih institucija i država dolaze beskrupolozni ljudi koji nemaju vlasti nad sobom, koji su podmeti i rukavice Tame, koji su tu da Satani samo dobave nove podanike i robove, nove energetske rezervoare, nove dužnike.

Ko se ne podređuje Bogu, Duhu Reda, on druge despotski podređuje sebi, tlači ih i iskorištava, te pustošiteljski zemlju podređuje sebi. On nemilosrdno i nezasito radi profita čupa iz zemljinog krila njena rudna blaga, truje prirodu izduvnim gasovima i otpadnim vodama, upropašćuje plodno zemljište hemijskim đubrivima, on preko požara i besomučnog krčenja šuma dovodi do erozije tla te uzima životinjama životni prostor. Čovek lažnog reda ne poznaje ljubav za bližnje i za Božije Stvaranje, koje je i Božije Dete. Duhovno mrtav čovek, marioneta satanskih snaga, živi u ubeđenju da ljubav ne postoji, da je 'slabost' saosećati sa drugim čovekom, sa bolesnom i ranjenom životinjom, sa opustošenom vegetacijom. (Drugi čovek mu je potreban samo kada mu treba učiniti neku sebičnu uslugu ili se postaviti kao podupirač za njegov svetski uspon.) Da saoseća i sa prirodom on i ne pomišlja. A kada bezakonički život uveliko zatvori i otvrdne srce čoveku, kada mu spali savest, tada ni Bog ne može na njega svojim impulsima da deluje i da utiče, da ga vodi. A ko nije od Boga vođen, on je od Tame upravljan prema ponoru propasti. Duhovno slep i bezosećajan čovek deluje po Demonovom principu: stvori pakao u sebi i oko sebe, i nastoj što više drugih da povučeš u njega. Neka svi budu ono što si i ti sam: dete Pakla i Propasti.

Rekli smo već da Demon nastoji da svu unutarnju čežnju duše za Puninom kod čoveka ogrubelih čula usmeri prema vani, prema materiji i prividu. A ona istinska zasićujuća Punina, Sveto Obilje, nalazi se samo u prozračenoj duši, mikrokosmosu. U duhovnome telu je esencija i zraćeća projekcija slika celog Božijeg Stvaranja. - Duša ima slutnju koja joj kaže da je besmrtna i u Bogu večno mlada. No čovek vezan za vanjštinu žudi za telesno-fizičkom 'besmrtnošću', i on se podvrgava raznim estetsko-hirurškim zahvatima i korekcijama ne bi li svoj mesnati omotač doterao i učinio da mlađe i sjajnije izgleda. On puno ulaže u telo i njegovu negu i razvoj, on koristi razna hormonalno-stimulativna sredstva da bi nabacao silnu mišićnu masu; on dokazivački isuviše mnogo vremena odvaja za telo koje će završiti među zemaljske crve. (Za duhovno-molitveno uranjanje u nutrini, za duhovnu introspekciju, čovek bačen i namamljen u vrlog svetskog uspeha i dokazivanja naravno 'nema vremena'.) On nije svestan da je telo zračeća slika duše, i da sve zakonite i ostvarive korekcije treba da počivaju na menjanju zračenja duše kroz kružni tok čišćenja duše.

Demon laže prividom zaslepljene ljude: “Nećete vi umreti! Grešite koliko hoćete i taj greh se nikada neće pokazati na telu!” – Tako se čovek sprečava da vidi da je njegov omotač smrtan, sprečava se da se preispita otkuda je došla njegova duša i kuda treba da ode, kome treba da se vrati. Demon u Božijem detetu podstiče sve lažne identifikacije. On ga laže da je njegova otadžbina država u kojoj je se rodio, da za tu 'otadžbinu', koju je Bog ‘stvorio’, treba i život da položi, da na prvi poziv prepredenih državnih poglavara, kojima je jedini cilj da zadrže vlast i postignu što veću moć nad podanicima, treba da se svrsta u bojne redove i pod bojni barjak. Demon nalaže: “Ubij da ne bi bio ubijen; prvi drugoga učini metom, da ne bi postao meta i žrtva. Drugi obraz nikad ne okreći.” - Protivnik Božiji čoveka uči da brani svoju 'otadžbinu' svim sredstvima, i da ljude svih drugih identifikacija i zemaljsko-etničkih korena prezire i šovinističko-diskriminatorski omalovažava, a pogotovo ljude kosmopolite, one koji u Nebu, Kraljevstvu Svetlosti, Kraljevstvu Presvetog Oca, vide svoju istinsku Otadžbinu i Domovinu, koji se mačem istine bore da Božije Kraljevstvo dođe i ponovo se uspostavi i na Zemlji. Demon došaptava čoveku da 'ne postoji' Božije vođstvo, da je sve slučaj i hir, da nema nikakve Božije zaštite (pogotovo u ratnom vihoru), da plodovi njegovog života i životne situacije ne zavise ponajprije od vlastitih uzroka posejanih u njivi života.

Demon, uz to, suflira: 'Nema svemogućeg Boga! Zaboravi na istinskog Boga! Izmisli bogove-idole i njih obožavaj i uzdiži.'- Ali, čovek je imanetno religiozno biće, i njegova duša sluti postojanje Nebeskog Oca. I ako čovek ne obožava Boga (a duša neminovno mora nešto obožavati, jer je na toj tendenciji izgrađena i postavljena), onda će obožavati idole; govoriće da slavi Boga i činiće mu se da slavi Boga, a slaviće samo svoje predstave o Bogu i o tome kako ‘treba’ slaviti Boga. I tako će čovek, koji Boga nije stavio u središte svojih stremljenja i ostvarenja (slaveći Ga svojim svetim životom), sebe stavljati u centru sveta, zamišljavati da se sve vrti oko njega i da se zasniva na njemu. A ako se pokaže suprotno, onda će sve što nije obeleženo njegovim egoteizmom postati meta pustošenja i razaranja. On će poznavati samo ‘ja’, ‘moje’, ‘meni’. On koji nije naučio da preispituje sebe zamišljavaće da sve bolje zna od drugih, da svi trebaju biti kao on, da svi trebaju videti kao što on 'vidi'. A one koji ne žele da duvaju u rog u koji on duva, verovaće da ih treba mrzeti, prezirati i odbacivati. – Dakle, onaj ko ne priznaje Boga, on se sam postavlja kao izvrnuti Bog, izopačeno izigrava Boga i upropaštava Božije Stvaranje.

Unutarnju čežnju duše da upozna Bogu i da se približi Bogu demon izvrće namećući čoveku predstavu da su oni koji puno govore o Bogu ‘Božiji ljudi’, te da će naći Živog Boga puno čitajući i studirajući razna ljudska mišljenja i opserviranja o Bogu. Reč koja je došla od Boga može čoveku da ukaže na Boga i Njegovo postojanje, ali sam Bog se nalazi prevashodno u duši, on se upoznaje kroz zakonit život, kroz prepoznavanje onog grešnog i kroz čišćenje duše od greha, kroz oživljavanje svetog slova. Kada čovek moli, kaje se, prašta, čini dobra dela, razotkriva i osuđuje laž i zlo, tek tada on susreće i upoznaje Boga kao Život, kao Svetu Radost, Istinu i Dobrotu. I Bog mu se počinje otkrivati preko svakog stvorenja i govoriti mu iz dubine duše. - Demon uz to nameće predstavu da se mudrost stiče gomilanjem duhovnog znanja i intelektualnom izgradnjom. No istinski mudar i prosvetljen čovek postaje se samo onda kada se pozitivno duhovno znanje pretače u pravednička dela; samo svetla dela (svetla osećanja, misli, reči i postupci) čoveka i dušu postojano prosvetljuje. Samo zakonu posvećene ljude Svetlost Života blagodatno prožima i ispunjava. Mudrost znači voleti Boga, Zakon Života, a ljubav i istinska vera se uvek pokazuju i osvedočavaju kroz dela koja proslavljaju Boga.

Čežnju duše za Jakošću i za večnom mladošću koju nosi u sebi, kod osoba koje ljubav izvrću u seksualnost, Demon uobličuje i u sramne pedofilske sklonosti. Stoga bi čovek neprestano sebe trebao da preispituje šta hoće od svoga života i u svome životu da postigne, da li se ono što radi dopada Bogu, da li se ponaša dostojno Božijeg deteta.

Sebični ljudski strah je bitna karta na koju igra Demon nastojeći da zadrži vlast nad svetom. Ono čega se bezakonik i bezbožnik boji, to i privlači, to ga i pogađa. Zato i sebičan čovek nema nikakvu osnovanu, istinsku nadu u bolje sutra. Zastrašen i zaveden čovek se boji svake istinske promene, svega novog u sebi i oko sebe što bi moglo doći. A ako se upusti u nesto 'novo' i napravi nešto 'novo', ono se u biti zasniva na preuređenju starog. On želi da živi u bari učmalosti i sterilnosti, da parazitira na lažnim ostvarenjima. On koji duhovna ostvarenja predstavlja 'kiselim' i 'nedostižnim' za običnog smrtnika, koji nema istinske podvige i rezultate, uzdiže i glorifikuje bedna i koprcava 'ostvarenja'; tako sam sebi hoće podignuti vrednost.

Sebičan čovek, čovek koji ne pruza već stalno živi u očekivanju da će mu odnekud nešto biti pruženo, da će mu tek tako, naprasno doći nešto novo u njegovoj životnoj monotoniji i učmalosti, bi sve druge promenio (naravno da budu kao on!), samo ne i samoga sebe. On koji nema unutarnje, duhovno-ushićujuce doživljaje i ostvarenja kao 'ispunjavajući doživljaj' vidi i traži ambijent i jazbinu gde paradira blještavilo, buka, haos, ludilo. Izmanipulisan čovek se ne upravlja prema onom lepom i čistom, već prema bezakonju i očiglednim bezakonicima, svojim idolima, i misli da je mnogo bolji od onih koji su vidljivo zastranili. Zastrašeni čovek, čovek koji nema ljubav za Istinu i Istinitog, i sam druge zastrašuje. On je zastrašen jer ne želi da se odriče niskog sebstva koje stavlja u središte sveta, kome sve podređuje; zastrašen je jer svet privida vidi kao jedinu egzistencijalnu 'realnost'. On iz straha da će izgubiti ono što ima, a što smatra 'jako vrednim i nužnim' (ili iz žudnje da što više nagomila ono što mu čula raduje), služi Satani u raznim institucijama moći, sektama, partijama, gangovima, ... On time ne slavi Boga kao Život i ne poštuje drugog čoveka kao život iz Boga. Bog treba da se slavi a čovek se poštuje kao Božije dete. No zavedenome čoveku se čini da slaveći svoje predstave o Bogu i podržavajući ono što podržava slepo mnoštvo oko njega, samim tim i Boga slavi. Onaj ko ne želi da sledi živoga Boga, i Živi Bog kroz njega da živi (da određuje njegova osećanja, misli, reči i postupke, njegova dela), on pogrešne uzore, idole, sledbenički nalazi; sa njima se identifikuje, i želi da živi njihov život. A ostvarenje takvih masivnih želja traži sredstvo zvano novac. Kada čovek ima samo cilj pred očima, kada cilju podređuje sredstva, onda on i ne bira način kako da dođe do sredstava (novaca) koji mu omogućuju realizaciju njegovih mamutskih i neprimerenih želja: on tako čini, pljačke, prevare, ubistva, ...

Sebično zastrašen čovek živi pod pretnjom kazne bede i siromaštva, izolacije, razotkrivanja, prokletstva, 'večnog' pakla, ... Strahom je podređen Satani i zastrašujući druge podređuje ih sebi, kako bi se Demonovo nadahnuće moglo piramidalno i lančano širiti. I ko ne poznaje Božije strahopoštovanje, on sebičnim strahom omogućava Demonu da vlada njime i preko njega i drugim prijemljivim ljudima. Demon, koji poznaje samo jezik nasilja i zastrašivanja, zaplašuje religioznog čoveka ‘neminovnom Božijom kaznom’, preti mu da će izgubiti spasenje ako prestane da protura i da se podređuje dogmama i floskulama koje su ga iskovale. No, Bog, Duh Ljubavi, nikoga ne kažnjava nezasluženo i bez opomene, ali pitanje je da li čovek hoće i može čuti tu opomenu i poziv na preobraćanje. Ono što nazivamo 'Božijim Gnevom' i 'Božijom Šibom' samo je Božije prepuštanje i izlivanje izniklih negativnih uzroka. Bog samo osvetljava ono što smo posejali u njivi života, a što nismo na vreme očistili i okajali. Na taj način nam omogućava, kad već ne želimo da se introspektivno sagledamo i preispitamo, da se prepoznamo i da do Istine dođemo bar preko boli, patnje, ispaštanja, ...

Iz sebičnog straha i iz gorkih iskustava u kojima se nisu izvukle prave pouke, čovek sveta zapada u paranoju. On u svim drugim ljudima vidi neprijatelja i suparnika, one koji bi hteli da mu preotmu njegova dobra i posede (bilo da su stečeni teškom mukom ili malverzacijama razne vrste), koji bi da ga upropaste i naude mu. I on nikome ne poklanja poverenje; i kada govori 'slatko' u mislima je 'kiseo'.

Krvnik ljudski, Zlotvor, želi da bude sveprisutan kao Bog; on želi da svaki čovek u svakom drugom čoveku vidi njega, Zlotvora, da vidi svakog čoveka kao utelovljenje i sliku Zla. Dakle da vidi, oslovljava i razgoreva zlo u čoveku. Da neprestano o njemu govori kao o 'zlome'. Da odbacuje istinu koja kaže da je Duh Dobrote u svakom čoveku, da u svakom čoveku ima Dobroga, da isključuje svaku mogućnost da Dobro pobedi. A ko je sataniziran, obeležen kao 'zlotvor', on se po merilu Demona i njegovih pomagača treba i nemilosrdno zatreti, ubiti bez osvrtanja na bilo kakve moralne principe. One koji vide da je sav svet duboko potonuo u zlo, Demon sa svojom svitom paklenika laže da se moraju potpuno i doveka povući od ‘nepopravljivog’ sveta i svih njegovih iskušenja. On ga vodi i u suicid kako bi njegovu dušu u onostranom imao. No čovek, u unutarnjem ojačao, može delom da živi u svetu ali nipošto i sa svetom, po Demonovim merilima i vrednostima. On u svetu treba da širi Božije Svetlo i da dajući dobro svedočanstvo uzornim životom, ukazuje na Svetlo Spasenja, na Večnog Oca. Duhovan čovek umire u Bogu za svet, postaje niko i ništa; on raspinje starog, čulnog čoveka, i oživljava sa Hristom u Bogu.

Demon traži od čoveka da bude nemilosrdan i prema drugom čoveku i prema životinji. Da bezakonjima razne vrste napreže svoj nervni sistem, a potom da ga 'opušta' razuzdanom seksualnošću i gurmanlukom. Ako do uma opijenog čoveka dospe Božije svetlo i pozove ga na preobraćanje, tada Demon novu laž servira čoveku: da će se čulnih slabosti koje je godinama izgrađivao osloboditi preko noći nekim volšebnim aktom ili fanatičkim torturama nad sobom. No ko tako tretira sebe, umesto da živi u požrtvovanosti i borbenom pregalaštvu, da sistematski razgrađuje i Duhu na spaljivanje predaje svoje nagomilane slabosti, on samo jača ono što je potisnuo i što mu se čini kao prevladano. Čovek bez nade koji nemilosrdno muči samoga sebe počeće i druge da muči i tutoriše.

Demonov moto je: što je gore, to je bolje. On želi nered, podstiče dubok haos, jer u haosu njegovi pomagači najlakše izbijaju na površinu, pojavljuju se kao 'spasitelji' nakon destruktivno-piromanskih zahvata i upliva. Tako se i prepredeni pomagači Tame, ne samo Demon, pokazuju kao oni koji ništa novo i perspektivno ne mogu da stvore i podignu, ono što bi i Bog podržavao. Da bi se održali na vlasti pomagači i saveznici Tame stvaraju lažna ujedinjenja, okupljanja oko lažnih i gnusnih ideja i projekta, onih koji ne stoje u opštoj dobrobiti; oni produbljuju podele, podstiču sukobe i trvenja, a kada dođe plima velikih nevolja istupaju sa svojim 'rešenjima' kao 'spasitelji'. Tako oni 'spašavajuci' narod, spašavaju u stvari samo svoje vladalačke punktove. Oni podređenima nameću i utuvljuju svoja samovoljnička rešenja, a potom se pokazuju kao glasnici 'narodne volje', pozivaju se na 'narodnu volju' i tu volju slepog i izmanipulisanog mnoštva proglašavaju za 'Božiju volju'. Time najbolje pokazuju koliko preziru i omalovažavaju svoje slepe i zavedene podanike. Oni, državničke mesije, prete narodu da će im bez njih, 'bogova', biti 'puno gore i rizičnije' za opstanak i napredak. Oni koji su se duboko uzdigli iznad naroda, u narod se spuštaju samo kada trebaju nakupiti bedne manipulativne političko-kampanjske poene zarad dnevnopolitičke dobiti. Oni žive da bi bili hvaljeni i slavljeni, i da hvale one koji uzdižu i zdušno odobravaju i podržavaju sve što i sami preduzimaju.

Čovek koji pripada Duhu Istine neguje zajedništvo sa svim ljudima dobre volje, i zaobilazi one koji mu u srcu nisu naklonjeni, koji ga ne prihvataju kao život iz Boga i kao Božije dete; koji samim tim odbijaju i Boga, Duha Života, Duha Sile. Čoveku oslabljenom grehom Demon nudi svoju 'jakost': nudi mu da bude jak u opačini i nemilosrđu, da istrajava u zlu, da gazi Zakon Života i da druge uči istom ophođenju. Jakost Jedinstva koje Bog nudi, Demon iskrivljuje nudeći borbena uključivanja u razne destruktivno-nihilističke, subverzivne, kriminalne i huliganske organizacione parcele i krda, u razne gomile u kojima je reč zaslepljenog lidera 'zakon'. Demon izvrnuto imitira Duha Jedinstva okupljajući ljude oko laži i privida. Vezujući ih za sebe on lakše deluje na njih, i lakše utiče da jedni na druge deluju, što je još i gora stvar, jer čovek najčešće raspolaže sa većim životnim energetskim potencijalom nego demon.

Kao Isus od Nazareta Isus je ukazao da će sve pokriveno biti otkriveno i sve tajno izaći na svetlost. Demon deluje po principu: Sakrij Božiju istinu, pokrij je mnogim lažima, predstavi je lažju. Ono što pak ne može da sakrije izvrnuti bog izvrće. On izvrće sve božanske vrednosti i mere istinitosti. I što više izvrne božanske vrednosti i nametne ih kao ‘svete’, to onda sve manje mora da se skriva iza božanskih načela i da se prikazuje kao 'anđeo svetla'. Dakle cilj mu je da ljudi počnu otvoreno da slave Zlo i Laž, da ga otvoreno obožavaju i uzdižu. A da bi to postigao potrebno je da čovek potpuno zaboravi na Živog Boga i na Zakon Života, nužno je da čoveka široko zaglupi i zaslepi svetovno-hedonističkim zadovoljstava i praznim ugođajima koje nude filmsko-zabavni televizijski kanali, sablažnjive internet stranice, dokoličarsko-bulevarski listovi i tabloidi, prazne fantazije uobličene u razne knjige, koncerti dekadentne muzike (vrhunac tog haosa i ludila danas na primer nalazimo u tehno i pank muzici), razne karnevalsko-vašarske svetkovine, modne revije, razni festivali, profesionalne i mammonu podređene visokoprofesionalne sportske priredbe i takmičenja, treperave diskoteke, bučni lokali za provod, ...

Lucifuge traži od čoveka (ako već ne može da ga ubedi da lenstvuje i živi od eksploatacije tuđeg rada), da radi i zarađuje samo da bi mogao pružati zadovoljstva satani čulnosti. Bog kaže, misleći na Sebe: 'Jedan je život'. Protivnik Božiji pak utuvljuje misao: 'Jednom se živi, i 'iskoristi' dobro taj život, iskoristi ga da što više strasnim ugođajima opiješ svoja čula i što vise mozak da ispuniš besmislenim, blještavim i kovitlavim sadržajima i utiscima'. Demon traži da se zemaljski život ne koristi za služenje bližnjemu i otplaćivanje duševnih dugova, za duhovno prepoznavanje i jačanje u mestu najvećih iskušenja, već da se živi za porobljujuća zadovoljstva. A time čovek postaje zavistan od niskog i svezan onim niskim i nezakonitim. On je rob Satane i na ovom i na onom svetu. On je duhovni mrtvac i ovde i tamo. A mrtvi ne mogu slaviti Živog Boga, jer ih Život ne pokreće, jer se na Putu Života ne kreću. A to znači da oni neće i ne mogu ni da veruju u Živog Boga. To znači da je njima greh zatvorio put prema Bogu.

Demon laže čoveka: “Veruj samo u ono što možeš videti i izvagati, veruj, dakle, samo u materiju. Ti si potpuno upoznao sebe i Univerzum, i uvideo si da tu nema nikakvog Boga. Da ima Boga on bi se već javio tebi 'pravedniku'.” Ako pak čovek uvidi da mu je vera u Uzvišenu Stvarnost ipak potrebna, Demon ga na tom stupnju uvida zadržava, i ubeđuje ga da mu je za spasenje dovoljno samo da se deklariše kao pripadnik neke tradicionalističke konfesije, samo da veruje u svoga ‘Boga’; kao tobožnjeg hrišćanina laže ga pak da će se opravdati i spasiti samo verujući da ga je Hrist spasio, odnosno da mu je omogućio spasenje. Ali istinska vera je živa vera, delotvorna vera. Bog je Živ, svagda Delotvorni Duh, i on traži da i čovek u Njemu i sa njim deluje, da Ga proslavlja svojim delima. Živa vera je vernost, a vernost znaci ispunjavati Zapovesti života da bi bio ispunjen Duhom Života, da bi bio (ostao i postao) duhovno živ. Samo od žive vere pravednik živi i ostaje živ u Bogu, Životu. Demon laže čoveka da će postati pravedan i pravednik, ne izvršavajući Božije zapovesti, već rigidne i porozne ljudske uredbe, naloge i naređenja, regule koje se tiću tradicije, kulta i ceremonija, a koje stoje u suprotnosti s Božanskim Principima. Tako i čovek koji se se ne klanja Bogu svojim životom, pravednickim životom, misli da će mu se dopasti ritualnim klanjanjima i molitvama, tako što će odgledati onu li ovu oltarsku službu (koju zavedeno i zavodljivo sveštenstvo naziva 'bogosluženje'), liturgijsku predstavu koja ništa uzvišeno ne reflektuje. On zamišljava da mu voajersko uzimanje udela u oltarskoj službi daje pravo da kasnije može slobodno i komotno grešiti.

Duhovno omlitavelog čoveka Demon laže da živi i dalje daleko od sebespoznaji, da ne ispituje samoga sebe; a onaj ko ne spoznaje svoje nisko sebstvo, neće ni videti svoj greh, neće moći ni da se odrekne greha, neće doći ni do pokajanja koje bi ga učinilo slobodnim. Zaveden čovek neće da shvati da svaki neočišćen negativan uzrok u svoje vreme donosi gorke i turobne posledice; ako to i nasluti, onda umišljava da 'ima vremena' za rad na sebi i za pokajanje i popranjanje grehova, da će Bog 'sve oprostiti'! Bog sve negativnosti može oprostiti, ali sve spoznate i okajane negativnosti. (A istinsko pokajanje vodi tome da dobijemo snagu da stare negativnosti više ne ponavljamo.) Onaj ko bahato i svesno greši, ko čini negativnosti uprkos boljem znanju, ko iznova razapinje i sramoti Hrista, on i zatvara svoje srce za pokajanje; ko svesno predaje sebe demonima, on do 'poslednje pare' mora otplaćivati svoja zaduženja, svoje grehe protiv Zakona Života, protiv Boga.

Sataniziran čovek, pogotovo onaj koji ne uvažava Zakon setve i žetve, na teške sudbinske udare odgovara hulom i ljutnjom na Boga, zašto ga kao 'pravednika' kažnjava. Bog nikog bezrazložno ne kažnjava, pogotovo ne pravednika, već samo prepušta na tvrdokornog grešnika njegove iznikle i neokajane negativne uzroke, kako bi se ovaj na gorkoj žetvi mogao spoznati i privesti preumljenju i Istini. Čovek potonuo u sebična zadovoljstva Boga se 'seti' samo onda kad ga treba optužiti zbog nevolja koje su se izlile na njegovu glavu, koje su ga porobile, koje mu onemogućuju da i dalje greši, da i dalje druge zavodi i podbada na razne negativnosti.

Demon, zloduh koji želi da bude Bog i veći od Boga, suflira i uči da nema Boga Svedržitelja: "Bezbožnik zbori u obesti svojoj: Ne, istrage nema? Ta ni Boga nema ! - I u tome sva mu je misao." ('Psalmi', 10:4) - Na onoga koji i poveruje u Gospodara Univerzuma indukuje predstave da je Bog 'slaba snaga', da 'nije zainteresovan' za događaje u ovome svetu. Demon nastoji onemogućiti spoznaju da je Bog Sveprisutnost, da je Njegov Duh u svemu, i da je sve zatopljeno u Njemu. Jer kako bi inače sve i bilo održavano. Ako Bog ne deluje i nepokazuje se po ljudskim predstavama, to ne znači da Bog ne postoji. Vera u Boga je imanentni poriv. Onaj ko neće da uvažava i obožava Boga, naći će nešto drugo da obožava kao Boga: svoje ljudske predstave o Bogu, mammona, svoj trbuh, neku asocijaciju, neki klub, neku medijsku, estradnu ili sportsku zvezdu, nekog 'sveca', nekog političkog lidera, dakle uvek nekog idola, ... I svi koji ne obožavaju zadrto i grozničavo ono što on obožava, biće za takvog čoveka neprijatelji i 'zalutale' osobe. Jedino mu neprijatelj neće biti vlastiti ego i Demon koji ga inspiriše i zavodi. – Čovek koji je obožavateljski vezan za 'zvezde' u svetu koje su se u svome slavoljublju uzdigle satanskom silom, vezan je i za Satanu; on, zapravo Satanu obožava i slavi kao gospoda i boga.


Post je objavljen 09.10.2010. u 12:35 sati.