Da li su Bogu trebale krvne žrtve?!
Jedno od najvećih zala koje su otpali i satanizirani nebeski nadglednici indukovali i usadili u čovečanstvo jesu krvne žrtve. Tami su oduvek krvni prinosi trebali jer je i iz njih crpela veliki energetski potencijal za vlastito održavanje i zavođenje novih ljudi. U ‘Državi’ Platon nam govori o ljudskoj nepromišljenosti koja je pogodovala širenju idolopokloničkih zabluda, a koje su i pesnici izdašno širili: »... Najčudnije su predstave koje ljudi imaju o bogovima i o vrlini: tako, na primer, mnogim vrlim ljudima bogovi šalju tobož nevolje i težak život, a rđavim, naprotiv, dobar. Sa svoje strane, varalice i vrači obijaju pragove bogataša i uveravaju ih da su prinošenjem žrtava i bajanjem dobili od bogova moć da im, pomoću ritualnih igara, pribave oproštaj za nepravde koje su počinili oni sami, ili njihovi preci.« (364 B-C; v.: ‘Oktavije’, pogl. 27, 2). – Zaslepljen zlom i lažju čovek je uzeo ne samo životinjskom već i ljudskom krvlju da obliva svoje žrtvenike. Historik Takit ukazuje za dijabolički žrtveno-orakulski kult degradiranh keltskih druida, na koje je osvajački krenuo rimski upravitelj Britanije Paulin Svetonije: »Njihov kult je zahtevao da krvlju zarobljenika osvećuju žrtvenike i da volju bogova otkrivaju iz ljudske utrobe.« (‘Anali’, XIV, 30; cp.: Herodot, II, 39) – Od čoveka spaljene savesti životinje su se znale usmrćivati na jezivo bolne načine. Tako Herodot opisuje krvne prinose kod divljih Skita: »Životinja određena za žrtvu stoji sa zavezanim prednjim nogama. Onaj koji prinosi žrtvu stoji iza nje i povuče kraj užeta, te životinja padne na zemlju, pa dok životinja pada, on prizove božanstvo kome prinosi žrtvu, i onda joj nabaci omču na vrat, proturi kroz nju palicu i okreće je dok se ona ne uguši, a da pri tome ne pali vatru niti vrši uobičajne radnje i ne sipa vino na zemlju. A kada je uguši, dere joj kožu i pristavi je da se kuva.« (IV, 60) – Celokupan religijski kult drevnih neznabožačkih naroda vrteo je se oko jezivih krvnih prinosa; tako Prokopije Kajsarejski govori za Slovene koji su verovali i u jednog vrhovnog boga: »... Oni mu prinose marvu i druge svakovrsne žrtve. /.../ Kad im usled bolesti ili rata zapreti opasnost od smrti, oni se zavetuju, ako se izbave, da će odmah prineti bogu žrtvu. I čim se spasu, oni to doista i čine i veruju da su tom ponudom bogu sebi život otkupili. Sem toga oni obožavaju reke, nimfe i druga božanstva, i za vreme žrtvovanja oni gataju.« (III, 14).
Ako pogledamo literalno-fabularni sklop tzv. Mojsijevog Petoknižja (Pentateuhos-a nastalog kao kompilacija i redakcija 'Originalne Knjige Stvaranja', 'Knjige Zakona', Mojsijevog 'Dnevnika Izlaska' i popisnih listi) možemo videti da se i u njemu, kao i u brojnim paganskim izveštajima, uvek iznova potencira kult krvnih, životinjskih prinosa. Julijan Autokrata primećuje: »... Judejci se slažu sa mnogobošcima, osim što veruju u samo jednog boga.« ('Protiv Galilejaca', 306 B) – Mnogo toga što je obeležavalo mnogoboštvo i barbarstvo, preuzeto je u paganiziranom judaizmu monarhističkog, poegzilskog i intertestamentalnog doba. Tako se u ‘Drugoj knjizi letopisa’ ukazuje za judejskog kralja Ahaza (736.-721. g.), koji je hteo da iskaže svoju podaničku vernost moćnoj Asiriji: « ... Otišao je u Damask u susret asirskom kralju Tiglat-Pileseru. I video je žrtvenik koji bejaše u Damasku. Tada kralj Ahaz posla svešteniku Uriji mere žrtvenika, njegov nacrt i sve pojedinosti njegove građe. Sveštenik Urija sagradi žrtvenik...« (16:10-11) – Kraljevskom naredbom u Solomonovom Hramu je uklonjen bogoslužbeni žrtvenik, a postavljen je novi žrtvenik, po modelu iz Damaska, na kome su krvnom žrtvom ponajprije čašćevana asirska astralna božanstva (cp.: II, 23:11). Vidimo da su monarh i institucionalizovani sveštenik bili glavne poluge u širenju raskošnih paganskih kultova i krvnih prinosa, a pisari su sve to skriptuarno udešavali i apologirali pozivanjem na Božije Ime.
Iako je Bog preko mnogih proroka kudio i razotkrivao gnusnost idolopoklonizma, Jevreji su nastavili sa praksom nezakonitih krvnih prinosa sve do Isusa Hrista i posle Njega. U Svetome Hramu u Jerusalmu intezivno su žrtvovali životinje sve do njegovog rušenja od strane Titovih legija 70-e godine nove ere. Mojsijevci Samarjani i danas za Pashu otvoreno prinose jagnjad kao žrtvu. Stari Izraelci su svoj krvni žrtveni kult striktno vezali za Jerusalim i Solomonov Hram. No po ‘Prvoj knjizi o kraljevima’ prorok Ilija tobože prinosi žrtvu paljenicu na gori Karmel (18:30-38). Istinska, Bogu ugodna žrtva, može se prinositi na svakome mestu (‘Malahija’, 1:11).
Judejski pisari i redaktori drevnih hagiografija i letopisa, više su vodili računa o interesima idolopoklonickog kulta, nego o Božijem Zakonu koji su izvrtali i falsifikovali, vršeći silne literalne promulgacije, interpolacije i dometanja. Preko proroka Jeremije Gospod ukazuje za one koji su kult krvnih prinosa Njemu pripisali: »Kako možete tvrditi: 'Mi smo mudri, u nas je Zakon Jehovin.' Uistinu, u laž ga je pretvorila lažljiva pisaljka pisara.« (8:8, v.: 2:8 ) Svi proroci koji su pozivali narod na krvne prinose i ples oko zlatnog teleta, bili su glasnici krvavih paganskih bogova, Baala i Moloha. Svešteno-levitska kasta ogrezla u bezakonju razne vrste, neprestano je se borila protiv Božijih proroka koji su razotkrivali njene laži i gnusobe, huškala je narod i vladare na njih, spaljivala i falsifikovala njihove spise, sve da bi održali svoj paganizirani kult, svoju moć, svoje povlastice, da bi odbranili svoju krvožednu narav koja nije imala milosrđa za nikoga, ponajmanje za Božiju decu iz životinjskog sveta. Hristos Pitagora sledećim rečima osuđuje i razotkriva ljudsko žrtveno nemilosrđe, slepilo i ludilo prema životinjama koje je s ljubavlju trebao da podredi sebi: »Što su goveda dobra bezazlena skrivila, koja za rad su stvorena i trud, a ne znaju lukavstva, varke? /.../ Ko je od pluga teškog krivuljastog svoga orača mogo izjarmiti na klanje i sekirom preseći mu mogo žuljav od truda vrat, što njime je toliko puta tvrdu orao njivu i kući vozio žetvu. Ni tog još nije dosta bezakonja; ljudi i same bogove u svoj zločin uvaljuju misleći, da se krvlju mukotrpnog vola naslađuju višnja božanstva.« (Ovidije: ‘Metamorfoze’, XV, 120-121.123-129)
Oni koji su u svojoj sataniziranoj čulnosti uvek iznova prinosili krvne žrtve bogu-trbuhu i Božijem Protivniku, koji su od Jehovinog Hrama, molitvenog Doma predviđenog za sve narode napravili klanicu i pijacu, nastojali su i svoje ljudske izmišljotine da opravdaju pozivajuci se na 'Boga'. I utoliko je njihov greh veći i strašniji. Ako bi poverovali teološko-kultnim falsifikatima judejskih književnika i sveštenika trebali bi da zaključimo kako je Jehova grozničavo razmišljao samo o krvi i mesu Svojih stvorenja iz životinjskog sveta. Institucionalizovano hrišćanstvo je se odreklo krvnih oltarskih žrtvi, ali je nastavilo da prinosi krvne žrtve bogu stomaku i da opravdava starozavtne krvne prinose kao 'Božiju ustanovu'.
Jedan od prvih falsifikata vezanih za kult krvnih prinosa susrećemo u 'Knjizi Geneze' gde se hoće prikazati da je Bog ljudima navodno od samog početka tražio i odredio krvne prinose, pa se navodi kako je Bogu bio 'ugodan' Abelov prinos od prvine njegove stoke, dok Mu je prinos poljodelnika Kajina od zemaljskih plodova bio 'mrzak' (4:3-5) Logičkom rekonstrukcijom je lako utvrditi šta je stvarno stajalo iza te epizode: Bogu je ugodio onaj koji mu je prineo čistu, beskrvnu žrtvu (jer Duh i njemu se treba klanjati u Duhu i Istini), plodove zemlje i zelenje, što je Gospod i odredio ljudima za prehranu (1:29 ). Od onoga što koristi za hranu čovek treba žrtvovati, a i u redigiranoj Bibliji jasno stoji da je Istiniti Bog ljudima i životinjama odredio bilje kao hranu.
Dalje, navodi se epizoda sa patrijarhom Nojem, koji od potopnog pljuska i potopnih voda (koje su se zadržale 150 dana) u svojoj Lađi spasava po sedam para od svake životinjske vrste, a sa izlaskom iz Lađe te iste životinje žrtvuje (ib., 8:20-21); kad bi stvarno bilo tako tu se nameće pitanje: ima li svrhu spasavanje životinja koje će se potom’spašene’ ubiti?
Potom, se izmišlja kako je Bog, koji nikoga ne kuša na zlo, navodno tako kušao Avrahama, trazeći od njega da žrtvuje svoga jedinca, sina Isaaka, na brdu Moriji (ibid., 22:1-14) Cela priča je izvedena pod presijom kulta kanaanskog boga Moloha (odnosno Baal Hamona) kome su prinoseni prvorođenci, paganskog kulta koji su održavali mnogi judejski monarsi. Protiv otpalih Judejskih kraljeva, kneževa, sveštenika i proroka, Gospod preko Jeremije ukazuje: »Postaviše grozote /= krvne prinose/ u Dom koji se zove Mojim imenom /= Jehovin Hram/ da ga oskvrnu. Baalu podigoše uzvišice u Dolini Ben Hinom /južno od drevnog Jerusalima, u mestu Tofet/, i sinove i kćeri svoje Molohu kroz oganj provodiše – što im Ja nikad ne zapovedih.« (32:35) – Za kralja Manasiju se izveštava: »... Sagradio je žrtvenike svoj nebeskoj vojsci u oba predvorja Doma Jehovina, i sinove je svoje proveo kroz oganj. Vračao je, gatao, stvorio bajače i opsenare, i učinio je premnogo zla u Jehovinim očima, ...« ('Kraljevi', II, 21:5-6) Znanje o krvnim prinosima ljudima je upravo preko gatara i lažnih proroka došlo od otpalih zvezdi, od demona. Cela priča o Avrahamovom prinosu Isaaka (iza koje svakako stoji Božiji poziv Avrahamu da žrtvuje svoju privrženost sinu, da Njega, Svevišnjeg, voli više od svega) izvedena je iz paganskih običaja, sa sirijsko-feničanskog podneblja. Ako su kraljevi mogli da prinose pored životinjskih i ljudske žrtve, onda nije čudno zašto su pisari, pod uticajem Dvora, falsifikovali povest i izvorna dokumenta, i krojili priče o tome kako i Bog traži krv i meso životinja.
Ipak jedan od najgroznijih falsifikata u knjigama redigovanim posle Babilonskog sužanjstva, dakle pod dubokim uticajem paganskog kulta, načinjen je potenciranjem konstrukcije da je Izraelu kult krvnih žrtvi došao navodno preko velikog proroka Mojsija. Izmišlja se kako su i u Pustinjskom Tabernaklu tobože neprestano prinošene krvne žrtve. Pritom se veliki previd čini, jer Izraelci u pustinji gotovo da i nisu imali nikakve životinje, a i od čega bi ih tamo decenijama hranili? Sami su bili hranjeni nebeskom manom. Neki, navikli u Egiptu na mesne obroke, mrmljali su protiv Mojsija: »Oh, da smo pomrli od ruke Jehovine u zemlji egipatskoj, kad smo sedeli kod lonaca sa mesom i jeli hleba do mile volje!« ('Izlazak', 16:3) – Da su Izraelci, navikli na mesnu ishranu, u pustinji imali stoku, pa oni bi je i ponajprije koristili za vlastitu ishranu, a tek potom za kultne prinose! – U ‘Levitskog knjizi’ čak se izmišlja da samo onaj ko je čist može jesti ‘čistu’ krvnu žrtvu: »A ko bi nečist jeo mesa od žrtve pričesnice što je bila Jehovi prinešena, takav neka se istrebi iz svoga naroda.« (7:20)
U pustinjskoj Skiniji, u kojoj je se Gospod javljao Mojsiju i davao mu zapovesti, prinošeni su samo čisti darovi: žrtva paljenica je bio miomirisni tamjan a žrtva zahvalnica plodovi zemlje, hleb i vino. Tek mnogo kasnije uz svagdašnje kadiono prinošenje ('Knjiga Izlaska', 30:6-8; 'Luka', 1:9-11) uveden je i svagdašnji krvni prinos u Hramu ('Izlazak', 29:38-42). Slatki miris tamjana trebao je da prikrije zadah prolivene krvi i smrad klanice koju su napravili satanom čulnosti obuzeti leviti i sveštenici, koji su Mojsijevo nazirsko sveštenstvo proterali na marginu religijskog života.
Mnogim narodima ove Zemlje, ne samo Jevrejima, Gospod je dao preko svojih glasnika miomirisnu žrtvu paljenicu i čistu zrtvu zahvalnicu od roda zemlje. Kod proroka Malahije sačuvan je sledeći ukaz koji je pokriven potom idololatrijsko-paganskim podmetanjima: »... Od istoka do zapada veliko je Ime Moje među narodima, i na svakom mestu prinosi se kad i čista žrtva Imenu Mojemu, jer veliko je Ime Moje među narodima – govori Jehova nad Vojskama.« (1:11) – Dati ukaz potencira se i u 'Učenju Dvanaestorice' (Didach): »A u nedelju Gospodnju, sabravši se zajedno, lomite hleb i vršite euharistiju, ispovedajući prethodno grehe svoje, da bi žrtva vaša bila čista. Svaki pak onaj koji ima spor sa drugom svojim neka ne dolazi na sabranje sa vama, dokle se ne izmire, da se /time/ ne uprlja žrtva vaša. Jer je to ona /čista žrtva/ za koju je Gospod rekao: »U svakom mestu i vremenu prinosićete mi žrtvu čistu, jer sam ja Kralj Veliki, govori Gospod, i Ime je moje čudesno među narodima«. (14:1-3) – I u 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' nalazimo da se Hrist poziv na dati profetski verz. Po refleksijama mnogih čulnih ljudi, mračnim snagama nadahnutim starozavetnim kopistima i redaktorima, Bogu ugodan miris nije bio tamjan (koji je spaljen simbolizovao molitvu svetih životom, molitvu u Duhu gorućeg srca, molitvu koja je se do Neba uzdizala), već smrad iz rasporenih životinjskih utroba i smrad od spaljenih životinjskih udova: »... To je žrtva paljenica, žrtva paljena Jehovi na ugodan miris.« ('Levitski zakonik', 1:17 i drugde) – Ako je nekome krvna žrtva bila na 'ugodan miris' to je ponajprije bila Satani, Krvniku ljudskom, Pustošitelju Zemlje.
Gospod je od samog početka jasno zapovedao da čovek ne treba da koristi meso i krv životinja. Međutim sveštenstvo je bezobzirno prepravilo date zapovesti, pa je iskrojilo da čovek može jesti mesa, ali nesme krvi u kojoj je duša, koja je viđena kao život tela: »Nipošto ne smete jesti ni loja ni krvi.« (Ibid., 3:17) A iz kog to mesa se krv može potpuno istočiti? Jasno je šta je Bog tražio i na što je ukazivao: čovek ne treba ni drugom čoveku ni životinji život da oduzima, nesme nedužnu krv da proliva.
I velika Božija svetkovna, Pasha (u hrišćanstvu prozvana Uskrs) u početku je se među Mojsijevim sledbenicima slavila bez krvnog prinosa, bez jagnjeta. Mnogi narodi su Pashu/Uskrs, odnosno prolećnu ravnodnevicu, slavili mnogo pre Mojsija; tokom stoleća su te svetkovine doživele veliku degradaciju, pogotovo u antiknim razuzdanim kultnim misterijama. Zapisi o Pashi/Pesahu koje imamo u Bibliji su nastali dosta kasno: u monarhisticko doba i najvećim delom posle Babilonskog sužanjstva. Tada je Pasha vezana za Izlazak Jevreja iz kuće ropstva, Egipta. Dakle, počela je se slaviti 14. nisana (stari abib), a na njega je priključen sedmodnevni praznik beskvasnih hlebova. Sedmodnevni praznik je u stvari od Boga bio dana svetkovina Izlaska koji je trajao 7 puta 7 godina A sama Pasha je bila prastari praznik, koji je se vezivao za prolećno bujanje vegetacije i za prolećnu ravnodnevicu (tako je i u ranome hrišćanstvu uziman). I u davnini on je slavljen sa plodovima vegetacije, nikakvog jagnjeta, i nikakvog mesa nije bilo; ‘jagnje’ je simbolično nazivan posvećen sakramentalni hleb. Tako je i Isus u utorak uveče (sa esenima) proslavio svoju poslednju Pashu: gorko zelje (koje je podsećalo na gorčnu života u Egiptu i na gorčinu života bez Boga) voće, začini, ulje, beskvasan hleb i mešano vino. Pažljivije proučavajući redigovane spise i ukaze o Pashi ('Ponovljeni zakon', 26,10, 'Brojevi', 15:17-21, 'Levitska', 23:12-14 ) možemo videti da se za Pashu nekada vezivalo prinošenje plodova zemlje. Ako, pogledamo 'Letopise', II, 35:7 i dalje, možemo uočiti da su za Pashu paganizirani Judejci prinosili i druge životinje, ne samo jagnjad već i jaradi ('Izlazak', 12:5). No oduvek je i među samim Jevrejima bilo onih struja, poput prahrišćana terapeuta, esena ili nazarena, koji su Pashu slavili bez jagnjeta, jer oni su bili vegetarijanci, i držali su se njenog izvornog značenja i oblika. Naravno, takav pristup Pashi izazivao je velika negodovanja i osude među sveštenstvom službenog judaizma.
Isus Nazaren, kao i njegov brat Jakov Pravednik, kao posvećeni i zavetovani Božiji služitelji, oduvek su Pashu obeležavali bez krvnih prinosa. Levit Juda je čak na poslednjoj večeri izdao i optužio Isusa kod prvosveštenika zašto je Pashu proslavio bez jagnjeta, koje je on kupio, a Isus nije dopustio da se ono zakolje. Gospod je iz Jehovinog Hrama isterao trgovce žrtvenih životinja i ptica. No, tvrdokorni Izraelci su i posle Njegove Žrtve, i posle razaranja Solomonovog Hrama nastavili da prinose krvne žrtve po svojim kućama. Imperator Julijan koji je Judejcima hteo da obnovi Solomonov (Herodov) Hram, kako bi u njemu nastavili sa prinošenjem krvnih žrtvi, svedoči: »... Judejci žrtvuju u svojim domovima, pa čak i danas, sve što jedu je posvećeno; i mole se pre prinošenja žrtvi, i desnu plećku daju sveštenicima kao prvine od žrtve, a pošto su lišeni Hrama, ili, kako imaju običaj da ga nazivaju – Svetinje, sprečeni su da prinose Bogu prvine od žrtava. A zbog čega vi /hrišćani/ ne prinosite žrtve, kada ste otkrili novi način žrtvovanja i nije vam uopšte potreban Jerusalim? /.../ Hteo sam da pokažem da se Judejci slažu sa mnogobošcima, osim što veruju u samo jednog Boga.« (Contra Galilaeos, 305 E – 306 A. 306 B – prevod: Aleksandar Popović) Praksa prljanja Božijeg Hrama krvnim žrtvama Judejcima je se krvavo vratilo: u ratu protiv Rimljana su stotine hiljada njih poginuli, a Hram im je razrušen. Sa paganizacijom hrišćanstva koje je izbacilo Gospodnju večeru a euharistiju kultno unakazilo, opet su vraćene krvne žrtve, prinosi bogu-trbuhu: paganizirano hrišćanstvo je odbacilo zakonitu ishranu, zaboravilo je da je čovek Božiji hram i Božiji oltar. Tako je Hristova Golgotska žrtva ismejana i izgažena. Isus je svagda naglašavao da nije došao da ispunjava ljudska tumačenja izmenjenog i unakaženog Mojsijevog Zakonika, već da ostvaruje istinski, autentični Božiji Zakon, koji je zapisan u 'Knjizi Zakona' koja je negda nošena u Kovčegu Svedočanstva. Da su starozavetne žrtve date od Boga i da su mogle nekog da usavrše i očiste, a Isus je došao da ispunjava Očev Zakon i da poziva druge da to čine, On bi prinosio i krvne žrtve (naravno ne one koje se odnose na greh, jer on nije imao greha zapisanog u duši), te bi svoje učenike upućivao da to isto čine. Kada i nekog isceljenog čoveka poziva da prinese žrtvu, On je uvek mislio na beskrvnu žrtvu-darovnicu, na koju je ukazivao originalan Mojsijev Zakon. I kada je govorio o oltaru On je ponajprije mislio na oltar srca. Da su krvne žrtve mogle da očiste nekog, onda Isus ne bi govorio o čišćenju duše kroz pokajanje, praštanje, moljenje ... Hrišćanski bogoslovi koji su opravdavali i priznavali starozavetne krvne prinose kao 'Božiju' ustanovu, pokazali su se kao duboko nerazumni i zaslepljeni ljudi, nesposobni za zrelo hristocentrično razmišljanje, pokazali su se delom kao suistomišljenici sa demonima. I nije ništa čudno, što će u vremenu Posletka, vremenu razotkrivanja svih satanskih Laži, mnoge od tih duša ustati gorko ustati protiv Hrista Istinitoga. – Ako se u 'Starom Zavetu' ukazuje da su Božije zapovesti i odredbe večne, večito važeće, iz toga sledi da su i zapovesti o krvnim prinosima večne, a to dalje kaže da onaj ko ukida i odbacuje krvne prinose greši protiv samog Boga. Jasno je da su Božije Zapovesti večne, ali istinske Zapovesti, a među istinskim Zapovestima Istinitog Boga nije bilo poziva i naloga za krvnim prinosima, već su oni izum ljudskog zaslepljenog uma, koji nije svestan koliko strašno je se ogrešio takvim krivotvorenjim promulgacijama.
Neki Isusovi ukazi, ako bi se bukvalno shvatili, mogu se tretirati kao pozivi i odobravanja krvnih prinosa. Tako u Besedi na Gori Gospod Ljubavi ukazuje kako mu treba pristupiti: »...Ostavi svoj dar pred žrvenikom, ...« ('Matej', 5:24) – Ovde treba razumeti na koji 'žrtvenik' se misli. Sav taj pasus je metaforičnog naboja. To se najbolje sondira ako se uporedi sa simboličnim ukazima iz 'Apokalipse': 14:18, 6:9, 9:13, 8:3. Žrtvenik o kome Gospod govori je u Unutarnjem, u duši i Nebu. Gospod, dakle, kaže: pre nego što Mi se uzmeš goruće moliti i uzdizati svoje prizive poput dima, izmiri se sa svojim bližnjim, da bi tvoja molitva bila čista i prihvaćena od Mene. Jer bez mira sa bližnjima čovek ne može ni Mir u Bogu da nađe.
Gospod je oduvek preko Svojih proroka i učitelja ukazivao na pogubnost krvnih žrtvi, ukazivao je da ne želi da Mu se prinose ni ljudi ni životinje, već da se raduje kada čovek žrtvuje ono ljudsko i zversko u sebi i na sebi, da bi mogao postići jedinstvo sa Njim. Mnogi od tih stihova su sačuvani i u redigiranim starozavetrnim Pisanijama. Tako se u 'Ponovljenom Zakonu' kaze: »Dakle, Izraele, što od tebe traži Jehova, Bog tvoj? Samo to da se bojiš Jehove, Boga svoga; da po svim putevima Njegovim hodaš, da Ga voliš i služiš Jehovi, Bogu svome: svim srcem svojim i svom dušom svojom; da držis Jehovine Zapovesti i Njegove Zakone što ti ih danas za tvoje dobro dajem.« (10:12-13) – A Božiji Zakon jasno kaze: 'Ne ubij!' I ko poštuje Božji zakon i sebe kao Božije dete, on nikada kroz atak agresije neće ubiti drugo Božije dete; jer i čovek i plemenita životinja su Božija deca koja su sazdana od iste tvari i prožeta istim životnim Dahom koji dolazi sa Neba.
I Isus, sin Sirahov (II stoleće se.) iz 'Proroka' i 'Zakona' izvodi jasan zaključak kakvim prinosima se Bogu-Duhu ugađa: »Ko se drži Zakona, umnožava svoje žrtve. Ko vrši zapovesti, prinosi žrtve pričesnice. Ko pokazuje razboritost, prinosi brašneni cvet. Ko daje milostinju, prinosi žrtvu zahvalnicu. Milo je Gospodu kad ko odstupa oda zla, i okajnicu prinosi ko odstupa od nepravde.« (35:1-3)
Hrišćanin Oktavije u istoimenom Minukijevom spisu najbolje objašnjava smisao istinske žrtve pregaoca koji sebe vidi kao Božiji hram i Božiji žrtvenik: »Zar da Gospodu prinosim žrtve i darove koje je, pak, On načinio za moju korist, kako bi izložio Njemu Njegov vlastiti dar? To bi bilo nezahvalno: naprotiv, ugodna žrtva Njemu je dobro srce, neukaljan um i čista savest; stoga onaj koji poštuje i čuva nevinost, taj se moli Gospodu; onaj koji uvažava Istinu, taj prinosi žrtvu Bogu; onaj koji se uzdržava od obmana, taj umilostivljuje Boga; onaj koji bližnjeg izbavlja od opasnosti, taj ‘kolje’ najugodniju žrtvu.« (Pogl. 32) Apsurdno je, potpuno besmisleno, da se Gospodu, koji je Život svake životinje, te iste životinje kao lešine prinose. Pa one Njemu već pripadaju, On je njihov Otac i njihov Stvoritelj. Žrtvovanje životinja može da koristi samo zlodusima koji za svoje operacije crpu energetsku moć od koljačkog nasilništva, iz prolivene krvi nedužnog stvorenja, od nakaradnih oltarskih rituala, U 'Baruhovoj knjizi' se ukazuje za žrtveni idolopoklonizam Izraela: »Stvoritelja svog ste izazvali žrtvujući zlodusima a ne Bogu.« (4:7) – »Žrtvovahu zlodusima koji Bog nisu.« ('Ponovljeni Zakon', 32:17) – U novozavetnim tekstovima se više puta ukazuje na pogubnost i opasnosti od žrtvovanja idolima i demonima, od jedenja idolskog mesa i idolske krvi: 'Dela', 21:25, 15:20.29; 'Korinćanima', I, 8:4-13, 10:18-21; cp.: 'Otkrivenje', 2:14.20) – Sve što se obožava i glorifikuje a to nije Duh Savršenstva, jeste i postaje idol, idolopoklonički objekt za koji se ropski vezujemo.
Kralju Saulu koji je izvršio kleto uništenje na Amalećanima, a narod od napljačkanog plena izdvojio deo stoke za krvne prinose, prorok Samuel ukazuje: »Jesu li Jehovi milije paljenice i klanice nego poslušnost Njegovom glasu? Znaj: poslušnost je vrednija od najbolje žrtve, pokornost je bolja od ovnovske pretiline.« ('Samuel', I, 1:22)
I Psalmista u svetom ushićenju iznosi: »Nisu Ti mile ni žrtve ni prinosi, nego si mi uši otvorio: paljenice ni okajnice ne tražis.« (40:7) – »Božije Ime ću hvaliti popevkom, hvaliću Ga zahvalnicom. Biće to milije Jehovi no bik žrtveni, milije nego junac s papcima i rozima.« (69:31-32) – Ovi ukazi upravo reflektuju vreme kada je u judaizam počela da prodire paganska praksa prinosa životinja, sa kojom su proroci Svetla morali intezivnije da se bore.
U Azarjinoj molitvi se komparativno-metaforički ukazuje na težinu pravog bogougodnog prinosa: »Primi nas slomljene duše, duha ponizna! Kao paljenice ovnova i bikova, kao hiljade pretilih jagnjaca – takva neka bude žrtva naša pred Tobom danas, da nas pomiri s Tobom – jer se neće postideti oni koji se u Te uzdaju.« ('Danilo', 3:39-40)
A u Juditinoj pesmi se naznačava: »Neznatna Ti je svaka žrtva na ugodan miris, još neznatnija pretilina paljenica.« ('Judita', 16:16)
Psalmista takođe ukazuje da se krvni prinosi Gospodu ne mile, da nisu po Njegovoj volji: »Žrtve Ti se ne mile; kad bih dao paljenicu, Ti je ne bi primio. Žrtva Bogu duh je raskajan; srce raskajano, ponizno, Bože, nežeš prezreti.« (51:18-19) – Sebično srce, koje je kucalo samo za svoje svetske žudnje, nije htelo da shvati da je sav život iz Boga i da sve Bogu pripada: »Neću od doma tvog /Izraele/ uzet junca, ni jaraca iz tvojih torova: ta Moje su sve životinje šumske, hiljade zveradi u gorama Mojim. Znam sve ptice nebeske, Moje je sve što se miče u poljima. Kad bih 'ogladneo', ne bih ti rekao, jer Moja je zemlja i sve što je ispunjava. Zar da jedem meso bikova i pijem krv jaraca? Prinesi Bogu žrtvu zahvalnu, ispuni Višnjemu zavete svoje! I prizovi Me u dan teskobe; oslobodiću te, a ti ćeš Me slaviti. /.../ Pravo Me štuje onaj koji prinosi žrtvu zahvalnu; i onome koji hodi stazama pravim – njemu ću pokazati spasenje Svoje.« ('Psalmi', 50:9-15) – Gospod ukazuje da se životno-sudbinske nevolje ne nadvladavaju gnusnim krvnim žrtvama, već prizivanjem i hvaljenjem Njegovog Imena, Njegovog Zakona, kroz pravednički i sveti život: život u Njemu i za Njega.
Preko proroka Amosa Gospod konstatuje i osuđuje izopačenost koja je se uzdizala k Nebu od strane paganiziranog i u greh potonulog Izraela: »Prinosite svakog jutra žrtve, i desetine svaki treći dan. Palite testo ukislo na žrtvu zahvalnicu. Oglasite žrtve dragovoljne, razglasite ih ... /.../ Mrzim i prezirem vaše blagdane i nisu Mi mile vaše svečanosti. Paljenice kad Mi prinosite, prinosnice Mi vaše nisu mile; na pričesnice se od ugojenih telaca vaših i ne osvrćem.« (4:4-5. 5:21-22)
I preko proroka Isaije isprazne paganske žrtvene kultove Izabranog naroda Gospod žigose: »Što će Mi mnoštvo žrtava vaših? /.../ Sit sam ovnujskih paljenica i pretiline gojne teladi. Ogadi Mi se i krv bikova, jaganjaca i jaradi. /.../ Prestanite Mi nositi ništavne prinose; kâd Mi omrznu. /.../ Ruke su vam u krvi ogrezle, operite se i očistite. Uklonite Mi s očiju dela opaka, prestanite zlo činiti!« (1:11.13.15:15-16) – Umesto da Bogu prinose molitvu zažarenu revnosnim i pravednickim životom, lažni pobožnici su Svetome prinosili i uzdizali Mu svoje gadosti i bezakonja, svirepost i taštinu. Oni kojima je se sav život vrteo oko greha i laži, dolazili su pred hramski žrtvenik i žrtvenike na raznim kultnim uzvišicama da bi svoga 'boga' umilostivili ispraznim obredima, da bi gnusnom krvavom žrtvom dobili i isprosili 'oproštaj' za greh.
Prorok Mihej se pita i poziva na preispitivanje privrženike niskih kultnih prinosa: »S čime cu doći pred Jehovu, hoću li pasti ničice pred Bogom Svevišnjim? Hoću li doći pred Njim sa žrtvom paljenicom, s teocima od jedne godine? Hoće li Mu biti mile hiljade ovnova, hiljade hiljada potoka ulja? Treba li prineti sina prvorođenog zbog svoga zlocina, plod svoje utrobe zbog greha koji sam počinio? Objavljeno ti je, čovece, što je dobro, što Jehova traži od tebe: samo pravednost činiti, milosrđe ljubiti i smerno hodati sa svojim Bogom.« (6:6-8)
Preko Svojih proroka Gospod je uvek napadao i razotkrivao institucije i strukture autoritarne moći, te žrtvene kultove koji su gajili lažnu pobožnost: »... Sekao sam ih i ubijao rečima usta Svojih; ali sud će tvoj izaći na svetlost. Jer ljubav mi je mila, ne žrtve, poznavanje Boga, ne paljenice.« ('Hošea', 6:6) – Onaj ko ima ljubav za Boga on će se i žrtvovati Duhu Istine, odreći će se svega niskog u sebi i na sebi, onog što ga odvaja od Svete Pravednosti i od bližnjih, što bližnjima i subližnjima (životinjama) donosi bol i patnju.
Gospod ukazuje da su Mu i miomirisne žrtve, a kamoli tek krvne žrtve, koje dolaze od ljudi koji se ne odriču greha u svom srcu i svom životu, gnusne: »Što će Mi tamnjan koji dolazi iz Sebe, i trska mirisna iz zemlje daleke? Vaše Mi paljenice nisu drage, nisu Mi po volji klanice vaše.« ('Jeremija', 6:20) – I što je najvažnije, Presveti Otac Nebeski jasno otkriva da ni jednome narodu, time ni Izraelu, nikada nije zapovedio da Mu prinose krvne žrtve: »Ja ništa ne rekoh ocima vašim o paljenicama i klanicama, niti im što o tome zapovedih kad ih izvedoh iz zemlje egipatske. Ovo im Ja zapovedih: Slušajte glas Moj, pa ću Ja biti Bog vaš, a vi ćete biti narod Moj. Idite putem kojim vam zapovedih, da vam dobro bude.« (Ibid., 7:22-23) – Ako Gospod Mojsiju nije dao nikakve zapovesti o krvnim prinosima, atakozvane 'Mojsijeve knjige' su pune krvnih žrtvenih uredbi i poziva, postavlja se pitanje ko je načinio takav grub falsifikat, takvu dijaboličku promulgaciju i interkalaciju? Nisu li to bili dvorski i hramski pisari, te krvoločni sveštenici-gurmani kojima je Božije Ime bilo samo mamac za zavođenje i vezivanje naroda i neupućenih duša?!
Sveštenstvo paganiziranog kulta učilo je isto što i žreci mnogobožaca: da čovek postaje čist od greha kad pred žrtvenikom prolije nedužnu životinjsku krv; da će se osloboditi greha tako što ce ritualno 'preneti' greh na žrtvujuću životinju (hebr.: shehita), a onda je zaklati, da bi sveštenik potom krvlju poškropio rogove oltara/žrtvenika. Arnobije (Arnobius) Stariji (oko 300. g. n. e.), u delu 'Protiv neznabožaca' (Adversus nationes), saopštava: »Etrurija obećava u Aherontovim knjigama da se, kad se prinese krv određenih životinja izvesnom božanstvu, duše obogotvoruju i oslobađaju zakona smrti.« – Još preko proroka Jeremije Gospod razotkriva takav izopačen pogled na duševno usavršavanje: »Hoće li pretilina i meso posvećeno ukloniti zlo iz tebe? Mogu li te stoga proglasiti čistom?« (11:15. v.: 7:6) – Ono što vodi oslobađanju duše od robovanja grehu Gospod je oduvek objavljivao i naznačavao: samo kružni tok čišćenja duše vodi dušu Istinitome i Slobodi. Dakle, duša u čoveku postaje čista i slobodna kada se čovek preispituje, kada spozna ono nisko u sebi, kada to nisko žrtveno preda Božijem Duhu na spaljivanje (kada se odriče greha), kada se kaje, kada prašta, kada ispoveda svoje grehove, kada oseća gađenje prema njima, kada moli za oproštaj, kada ispravlja svoje greške i pokazuje vernost Zakonu, kada strpljivo podnosi ono što treba otplatiti (a što je dobro za jačanje njegove duše), kada priziva Božije Ime, Božiji Zakon u svoj život, kada pokazuje živu, delotvornu veru u živog Boga, ... A Hristovom Žrtvom (koja nam oslikava kako treba raspeti starog i grešnog čoveka) i izlivanjem Obilja Duha Istine u naša srca, čišćenje duše nam je bitno olakšano i potpomognuto, te svedeno na jednog i jedinog Posrednika do Presvetog Oca Nebeskog.
Judejski žrtveni kult nije poznavao samo krvne prinose (hebr.: zebah) već i beskrvne (minha). Gnusna praksa judejskih krvnih prinosa vuče svoje korene još iz monarhistickog doba. Tendenciozni letopisci hoće prikazati da je još u vreme Solomona u Gospodnjem Hramu u Jerusalimu vladao kult krvnih žrtvi, no to ne odgovara povesnoj istini. Krvne hramske žrtve su uzele maha u poznijem monarhizmu i nastavile se posle babilonskog sužanjstva i intertestamentalnog doba, sve do sukoba sa Rimskom Imperijom.
Starozavetni judaizam (koji je istisnuo nazirejsko prahrišćanstvo) je uveliko balansirao između ortodoksije i paganizma. Čak i beskrvne žrtve, koje posredno razotkrivaju neutemeljenost krvnih prinosa, znao je da obesmisli i iskrivi. – U 'Knjizi Ben Sire' kaže se za velikog sveštenika Simona, sina Onijinog: »Dok je on vršio službu kod oltara, prinosili su po redu prinose Svevišnjem, Svevladaru; pružio bi ruku svoju za posudom, i prolio sok od grožđa, izlivši ga na podnožje oltarsko, za ugodan miris Svevišnjem Kralju svega.« (50:14-15) – Za mnoge kultne obrede i oltarska škropljenja, umesto vina (cp.: 'Izlazak', 30:10), simbola Božije Krvi, Duha Života koji se izliva, levitsko-svešteni kult je počeo krv nedužnih stvorenja da koristi. Iza toga stajali su i sebični čulno-gurmanski interesi, jer meso od većine prinosa koristili su za svoju ishranu, i imali su niskog čulno-gurmanskog interesa da zadrže narod u toj laži. Krvne žrtve je tražio tako nezasiti bog-trbuh a ne Presveti Otac Nebeski.
U takozvanim. Listovima iz Elefantine, govori se takođe o žrtvenim prinosima u judejskom hramu Boga Jehua, hrama koji se nalazio na prvom kataraktu Nila, u egipatskoj graničnoj tvrđavi Jev prema Numibiji, prema gradu Asuanu, na nilskom ostrvu Elefantini. Tako se u jednom papirusu iz Elefantine (nastalom pri kraju V stoleća se.), u kojem se ožalošćeni Jevreji kolonisti obraćaju persijskom carskom namesniku Judeje – Bagoji (Bagohi) s molbom da se zauzme da im se ponovo podigne hram porušen oko 410. g. se. (hram koji je postojao još pre vladavine Persijanaca nad Egiptom), iznosi i sledeće: »... Da se opet sazida kako je bio pre sazidan. I minhu /= beskrvnu žrtvu od jestiva/, i žrtvu kadionu i spaljenicu oni će /opet/ prinositi.« (Pap.I, vs 25) – Po redosledu nabrajanja vidimo da je Jevrejima kolonistima tada krvna žrtva bila od sekundarne važnosti, da je dominirala beskrvna i miomirisna žrtva.
Mnoga obrazloženja i pouke u novozavetnim spisima takođe razotkrivaju laž i gnusnost kulta krvnih prinosa; tako npr. pismoznalac Apolos Aleksandrijski u svojoj 'Poslanici Jevrejima' ukazuje da se 'nebeske stvari, tj. duše sa Neba, moraju »boljim žrtvama« (9:23), dakle ne krvlju životinja, usavršiti i očistiti; ne onim što su Jevreji verovali, što su preuzeli od pagana i uneli u Mojsijev zakonik (9:22). Pa uz to nadodaje: »... Krv bikova i jaraca ne može da otkloni grehe.« (10:4, v. i dalje) – Krvna žrtva nikada nije mogla da ukloni ničiji greh! Ako svaki grešnik strada zbog svojih grehova, to znači da on nikome drugome, ponajmanje životinji može preneti svoje (neokajane) grehe. Grehe preuzima i razrešava samo Bog, Duh Života, onda kada se pravedničkim životom odričemo bezakonja.
Apostol Pavle takođe ukazuje da starozavetni Zakon (Tora koja sadrži i tragove istinskog Božijeg Zakona – Dekaloga), koji je senka budućih dobara, nikog nije mogao da duhovno oživi, da očisti i dovede pred Boga. Zna se šta dušu čisti i vodi Bogu: vernost istinskom Zakonu i uvažavanje kružnog toka čišćenja duše. Hrist, koji je došao da ispunjava istinski Božiji Zakon (Zakon koji je odbacivao krvne žrtve), nikad nije govorio protiv Božijeg Zakona (kako su ga već judejski prvosveštenici optuživali), već protiv onih koji su Božiji Zakon pokvarili, i tu tekstualno iskvarenu i mnogo puta prerađenu verziju pripisali Bogu i Mojsiju. Pavle ukazuje da je Hrist Božiji završetak kultnog Zakona za opravdanje svakom ko veruje, ko ima živu veru, ko je veran Bogu, Istinskom Zakonu ('Rimljanima', 10:4), ukazuje da je Hrist naša Žrtva pomirnica: »On je Mir naš, koji i jedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo, ukinuvši telom Svojim /= Žrtvom svojom/ Zakon /= Toru/ sa njegovim zapovestima i propisima, ...« ('Efescima', 2:14-15) – U istinskom Božijem Zakonu nema prolivanja krvi, prinošenje životinja. Bog, Duh Svetlosti u kome nema sene, nepromenljiv je i savršen, i On jednom nije mogao da traži krvne žrtve a potom da ih odbacuje.
I sam Isus je odbacivao i osuđivao spoljašnji kult, ukazivao je da se Boga-Duh ne može obožavati sa krvlju životinja, već Mu se treba klanjati u Duhu i Istini. Sveti Jedan je ukazivao da je prava žrtva prineti na Božiji Plamen svoja sebična zadovoljstva, ljubav prema onome nedostojnome i gnusnome, da bogougodni prinos imamo onda kad svoj život žrtvujemo i posvetimo svome bližnjemu i svome prijatelju, onome ko živi za Boga ('Jovan', 15:12-14), kada služimo Svetome koji je u svakom čoveku Održavajuća Snaga, Život: »Kroz Njega /= Hrista/, dakle, neprestano da prinosimo Bogu žrtvu hvale, to jest, plod usana koje ispovedaju Ime Njegovo. A dobročinstvo i zajedništvo ne zaboravljajte, jer se takvim žrtvama ugađa Bogu.« (‘Hebrejima’, 13:16)
Čovek koji proliva nedužnu krv (time i Hristovu Krv, Krv Bezazlenog Jagnjeta) i koji jede životinje, svoju malu braću i sestre, taj pokazuje samo svoje nemilosrđe i slepilo, pokazuje koliko je udaljen od Boga, Života svake životinje i svakog čoveka. Gospod Ljubavi, koji nas je spasio i omogućio nam spasenje Svojom izlivenom i razdeljenom duhovnom Krvlju, Svojim Duhom Istine i Utehe, uvek je ukazivao da su Ocu ugodni samo beskrvni prinosi, prinošenja čiste žrtve kroz zahvalničko jedenje Njegovog Tela (koje čine svi čvrsti plodovi zemlje, najbolje oličeni u pšenici iz koje se dobija hleb) i pijenja Njegove Krvi ( koju čine svi nektari zemlje, najbolje oličeni u presečenom vinu). Samo plodove zemlje Hristov Duh pretvara u Svoje telo i Svoju krv, samo to preobražava, samo u tome uzima udela; i samo nas zakoniti prinosi preobražavaju, i od nas čine novog, Božijeg čoveka. Kao što se žito i grožđe pretvaraju prehrambrenom preradom u hleb i vino, tako i čovekov zemaljski život treba da se pretvori u duhovni, Bogu posvećen život, dakle potrebno je da pijemo i jedemo, da pretvaramo u zakonita dela, reči Hrista Boga.
'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici' najbolje skriptuarno odslikava Isusovu borbu protiv krvnih prinosa. Kada je Isusu jedan od učenika u spoljašnjem Dvorištu Jehovinog Hrama ukazao na svešteničku tvrdnju da bez prolivanja krvi nema opraštanja, Hrist je podrobno razotkrio datu laž: »Nikakva krvna žrtva životinje ili ptice, ili čoveka ne može greh oduzeti. Jer kako prolivanjem nevine krvi neka savest može da se očisti? Ne, to ce onda uvećati osudu! Sveštenici zaista primaju takve žrtve pomirenja od poštovaoca ukoliko prekrše Mojsijev Zakon, ali za grehe protiv Božijeg Zakona tako nema oproštenja, osim od pokajanja i popravljanja. Ovo je zapisano u Prorocima: "Odlozite vaša krvna žrtvovanja i vaše žrtve-paljenice, i dalje sa njima! I prestanite sa jedenjem mesa, jer Ja ništa ne rekoh ocima vašim o tome, niti im što o tome zapovedih kad ih izvedoh iz Egipta. Međutim ovo im zapovedih: Poslušajte glas Moj i idite onim putevima koje vam Ja odredih, pa ćete biti Moj narod i biće vam dobro". – I šta vam drugo zapoveda Večni nego da činite pravednost, volite milosrđe i smerno hodate sa Bogom svojim?! Zar ne stoji zapisano da u početku, za sve što je od mesa, kao hranu On odredi plodove drveca, te zrnevlje i zelenje? Ali oni od molitvenog doma načiniše jazbinu lopovsku, i umesto čiste žrtve sa tamjanom, oni okaljaše Moje oltare sa krvlju, i jedoše meso od tih klanica. Međutim, Ja vam kažem: Ne prolivajte nevinu krv, niti jedite meso. Budite čestiti, ljubite milosrđe i činite pravednost, pa će se vaši dani na zemlji produžiti. Zrno koje raste iz zemlje sa ostalim žitom, neće li od Duha biti pretvoreno u Moje meso? Grozdovi u vinogradu sa ostalim plodovima, neće li od Duha biti pretvoreni u Moju krv? Neka ovo sa telima vašim i dušama vašim bude spomen Večnome. U tome se prisustvo Božije pokazuje kao Tvar/Suština i kao Život sveta, Od toga trebate jesti i piti za oproštenje grehova, i za večni život, svih koji poslušaju Moje reči.« (33:2-10)
Neutemeljeni tumači biblijskih spisa, koji opravdavaju judejske i starozavetne kultne žrtve (pokušavajući time da opravdaju i vlastite gurmansko-čulne slabosti), najčešće kažu da je Bog privremeno 'odobravao' date žrtve jer su predstavljale simbol Isusa Hrista i njegove Golgote, te alternativu za počinjene grehe: Izraelac navodno nije mogao 'dobiti' oproštenje od Jehove ukoliko ne bi žrtveno prineo jagnje, životinju. Ali zna se kako se dobija oproštaj za grehe iz neznanja: spoznajom greha, pokajanjem i moljenjem za oproštaj. I ko tako čisti greh, nije imao potrebu za bilo kakvim krvnim prinosima. Krvnim prinosima je se greh samo gomilao, ne umanjivao. Još je Heraklit Efešanin, koji je osuđivao idolopoklonstvo, kod Helena briljantno ukazivao na laž krvnih prinosa: »Uzalud nastoje da se krvlju očiste – kad se krvlju okaljaju; to je kao kad bi neko ko je u blato ugazio nastojao da se opere blatom.« (Frag. 5) – Gospod nikada nikome i nikakav greh nije mogao preuzeti i razrešiti ukoliko ovaj ne bi bio okajan i priznat. A simbol Hristove Žrtve, podizanja Jagnjeta Božijeg na Krst, nisu bili zaklani jaganjci (– osim toga Izraelci nisu samo jagnjad prinosili već i mnogu drugu stoku!), već ono što je učinio Mojsije u Pustinji kada je napravio i podigao medenu zmiju: »I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovečiji, da svaki – ko veruje – ima u Njemu život večni.« ('Jovan', 3:14-15)
Post je objavljen 09.10.2010. u 12:19 sati.