Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/izmjeneuevandjelju

Marketing

Koliko su autentične neke evanđelske izreke i sekvence?

U novozavetnim tekstovima Bogočoveku Isusu Hristu pripisuju se brojne sentence, moralne pouke i parabole. Opisuju se takođe mnoge njegove životno-predikcione sekvence. Kvartus, odnosno sastavljač četvrtog evanđelskog teksta čak hiperbolično kaže da kad bi se sastavile sve knjige o tome one ne bi mogle stati ni u sami svet (21:25).

Očigledno je da mnoge reči koje se pripisuju Isusu i u kanoniziranom tekstu i u brojnim apokrifima, često ne odgovaraju izvornim ukazima, odnosno međusobno logički i idejno nisu kompatibilne. Radi kultno-teoloških i supremacionih ciljeva Isusova pouka je manje-više falsifikovana. Pa i onde gde su nedorasli redaktori, koji su se hteli pokazati umniji i od Hrista, Duha Mudrosti, tobože hteli da ‘proslave’ Isusa pripisujući mu reči koje su u njima imale ‘uzvišen’ odjek, pokazalo je se da su time mnoge uviđavne opservatore odbili od Hristovog puta.
No, protiv Istine se ništa istinsko ne može postići; i sve svetle reči koje su sakrivene biće jednom otkrivene, i one koje su iskrivljene biće ispravljene, i one koje su podmetnute biće jasno odbačene.

Zapitajmo se da li je Isus uistinu ovo rekao i mogao reći: »A ja vam kažem da se ne protivite zlu; nego ako te ko udari po tvom desnom obrazu, okreni mu i drugi.« (‘Matej’, 5:39). – Nije li ovaj verz asocijativno izvedenih iz Isusove pouke o nesebičnom darivanju: »... Kada činiš milostinju, neka ne zna leva ruka tvoja šta čini desna, da bude tvoja milostinja u tajnosti.« (‘Matej’, 6:3) – Kada neko drugome udara šamar on to ponajprije ne čini levicom, već desnicom, i to ne po levom obrazu, već po desnom. – I drugo, čovek itekako treba da se odupire i protivi Zlu, i Zlo treba da pobedi Dobrom. Protiviti se Zlu ne znači protiviti se njegovim merilima već božanskm pristupom (‘Rimljanima’, 12:17.21, cp.: 3:8). Ovaj svet je, osim toga, strašna pozornica borbe Dobra i Zla, Svetla i Tame.
Da li je Isus svaku hranu proglasio čistom rekavši: »Ništa ne ulazi spolja u čoveka što ga može opoganiti; nego što izlazi iz čoveka – to čini čoveka nečistim!« (‘Marko’, 7:15) – Da li čoveka ne onečistuje i ljudsko meso?! Čoveka itekako prlja kako ono što izlazi iz njegovog srca, zle misli želje, tako i ono što ulazi u njega: nečista hrana koja ga duhovno otupljuje. U ‘Q-Evanđelju’ ovaj ukaz je bitno kompletnije dat: »Ne samo ono nečisto što dospeva u telo čoveka, da pogani čoveka, već mnogo više rđave i prljave misli, koje dotiču iz čovekovog srca pogane unutarnjeg čoveka, a uz to i druge. Zbog toga pazite na svoje misli i čistite svoja srca, i neka vaša hrana bude čista.« (43:14)

Da li je Isus Svojim Učenicima, šaljući ih da propovedaju u Izraelu, dozvolio da jedu sve što se iznese pred njih, kao što stoji u 'Evanđelju po Luki': »... Jedite i pijte što imaju; radnik je naime dostojan svoje plate. /.../ I ako uđete u koji grad – pa vas prime – jedite /sve/ što je izneseno pred vas.« (10:7-8) – Da li bi Apostoli i Učenici jeli i nečistu hranu koju reguliše takozvani Mojsijev Zakon, i stvarali tako sablazan? Ne kaže li mnogo kasnije i sam apostol Petar: »... Nikad nisam jeo što je pogano i nečisto.« ('Dela', 10:14)

Da li je moguće da je Isus u kasapljenju tela video izlaz pred pogubnim poročnim žudnjama: »Ako te tvoje desno oko sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe; jer ti je bolje da propadne jedan od tvojih udova i ne bude celo tvoje telo bačeno u pakao. I ako te desna ruka tvoja sablažnjava, odseci je i baci od sebe; jer ti je bolje da propadne jedan od tvojih udova i da celo tvoje telo ne ode u pakao.« ('Matej', 5:29-30) – Te: »Ako te tvoja ruka ili tvoja noga sablažnjava, odseci je i baci od sebe; bolje ti je da uđeš u život kljast i hrom, nego sa dve ruke ili dve noge da te bace u oganj večni. A ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe; bolje ti je da s jednim okom uđeš u život, nego s dva oka da te bace u pakao ognjeni.« (‘Matej’, 18:8-9) – Ako zlo izvire iz srce, iz nutrine, koje 'istinsko i trajno rešenje' je odstraniti oko ili ruku koja je u službi zla?! Da li treba da odsečemo svoje negativne žudnje ili ruke da bi izmakli Paklu? – Iz 'Evanđelja po svetoj Dvanaestorici' vidimo da Isus od Svojih sledbenika nije tražio sakaćenje tela da bi izbegli Paklu, već odsecanje sablažnjivih i opsesivno-masivnih želja koje upropašćuju dušu: »Ako tvoja požuda ili tvoj užitak vređaju druge, odseci ih i baci od sebe; to je bolje za tebe: da uđeš u Život bez njih, pre nego što ćeš biti pohotan bačen u večiti oganj.« (57:3; v.: 25:16-17) – Pustinjski podvižnik Antonije Veliki u svojim 'Poukama' slično ukazuje: »Kada se um snabde sa takvim blagodatima da može odlučno stupiti u borbu protiv strasti, tada on ima u sebi potkrepljenje, uputstva i prirodno nadahnuće Svetog Duha, pomoću kojih uspešno odseca od duše sve nečiste priraštaje i izdanke, koji proizilaze iz požuda u srcu.«

Da li je Isus učio o potpunoj nebrižnosti nebrižnosti koja je i nemarnost: »Ne brinite se za život – šta ćete jesti, niti za telo – u šta ćete se obući; jer je život pretežniji od jela i telo od odela.« (‘Luka’, 12:22-23) – Oni koji se o ničemu ne brinu i ne staraju vidimo ih kao zapuštene beskućnike i sramne prosjake. Onaj ko nema ništa da li svoje misli može zahvalno da usmeri na Boga? Da li se ne trebamo uopšte brinuti o stanu, odevanju i ishrani, ili da se ne brinemo odviše o tome?! Nisu li potpuna brižnost i potpuna nebrižnost samo dve krajnosti istog sebičnog stava? ‘Evanđelje po svetoj Dvanaestorici’ ovaj ukaz verodostojnije i ubedljivije prenosi: »Ne budite o d v i š e zabrinuti za svoj život: šta ćete jesti ili šta ćete piti; niti uz to za svoje telo: šta ćete obući. Nije li život više od hrane a telo od odežde? I šta će koristiti čoveku ako zadobije čitav svet a izgubi svoj život?« (26:15)

Da li je Isus baš ovako poučavao Svoje učenike i ljude iz sveta: »Prodaj sve što imaš i razdaj siromasima, ...« (Luka, 18:22) – »Prodajte svoje imanje i dajte ga kao milostinju.« ('Luka', 12:33) – Da li prema svakom siromahu treba biti darujuće milosrdan, pa i prema onom koji je to iz svoje ljubavi prema satanskim ugođajima? Ako danas sve naprasno razdamo kako sutra možemo pomoći onima koji dođu u nevolju? Da li sve što imamo trebamo razdati, ili ono što nam je višak, što nam nije neophodno? Pogledajmo kako se po ‘Q-Evanđelju’ Isus odnosi prema pitanju preraspodele dobara: »I gle, jedan mu pristupi, i reče: "Blagi Učitelju, kakvu dobru stvar trebam učiniti da steknem život večni?" – A On mu reče: "Zašto Me nazivaš blagim? Niko nije Blag izuzev Jednog, Onog koji je Bog. Ali ako hoćeš da uđeš u Život, pridržavaj se Zapovesti." – Ovaj Mu reče: "Kojih od njih?" – Isus reče: "Šta uči Mojsije? Ne trebaš ubiti! – Ne trebaš učiniti preljubu! – Ne trebaš ukrasti! – Ne trebaš lažno posvedočiti! – Poštuj svoga oca i svoju majku! – i: Trebaš voleti svoga bližnjega kao samoga sebe!" – Onaj mladić Mu reče: "Svega toga sam se pridržavao od malena. Šta mi još nedostaje?" – Isus mu reče: "Ako hoćeš savršen da budeš, idi i prodaj ono čega imaš u izobilju, pa podaj onima koji nemaju; i ti ćeš imati Blago u Nebu; onda dođi i sledi Me." – Ali kad ču mladić ove reči, ode ožalošćen; naime imaše veliki posed, itekako, više nego što mu trebaše.« (43:1-4) – Upravo tako intoniranu pouku nalazimo i u ‘Tobiji’: »Deli svoj hleb sa gladnima, a svojom odeždom odeni gologa. Sve što ti je s u v i š n o daj drugima, a kad deliš milostinju, nek ti oko ne bude stisnuto. Metni svoj hleb na grob pravednih i ne daj ga grešnicima.« (4:16-17) – Pravedni jerihonski carinik Zakej svedoči o svojoj spremnosti za dobročinstvo: »... Vidi, Gospode, dajem polovinu svoga imanja siromasima, i ako sam od koga što iznudio, vraćam četverostruko.« (‘Luka’, 19:8)

Da je tobožnja Isusova zapovest: »Prodaj sve što imaš i razdaj siromasima, ...« (‘Luka’, 18:22) neodrživa u potpunosti, pokazuje i poziv Jovana Krstitelja, koji je učio: »Ko ima dve haljine neka da onome koji nema, i ko ima hrane neka čini isto tako.« ('Luka', 3:11) – Dakle, Preteča nije učio: razdaj sve svoje haljine pa idi go, već daj od viška onome koji nema ništa i koji to zaslužuje, koji će na tome biti zahvalan Bogu. U jednom fragmentu Julijana Autokrate sačuvana je i njegova opaska na tobožnji Hristov poziv da se sve proda i razda: »... Ako bi te svi poslušali, ko bi kupovao? /.../ A to da se, kada bi se svi u gradu odjednom počelo prodavati, ne bi mogli naći kupci, jasno je i bez kazivanja o tome.« (Frg. 5) On iznosi i svoje viđenje milodarne službe: »Treba, dakle, deliti svoja dobra svim ljudima, ali izdašnije onim čestitima, a bespomoćnima i siromašnima treba deliti onoliko koliko će zadovoljiti njihove potrebe.« ('Pismo Temistiju', 290 D – prevod: Aleksandar Popović) – I od materijalnih milodara često je važnije ugroženome dati pravi duhovni savet i pouku koja ukazuje na razloge zašto je u dolini ispaštanja i način kako može izaći iz svoje bede. Naravno, za život van sveta, u zajednici i bratstvu kakvo je bilo prahrišćansko, nazarensko ili esensko, trebalo je se odreći svih svojih dobara, odnosno sve uneti u zajedničko upravljanje zajedničkim dobrima.

Ima li trunke moralne senzibilnosti u ovim rečima koje redaktor Tercijar stavlja Isusu u usta: »... Načinite sebi prijatelje pomoću nepravednog bogatstva, da bi vas primili u večne stanove – kad ono nestane.« (‘Luka’, 16:9) – Nije li Isus zapravo nešto sasvim suprotno rekao: »Ne činite sami sebe prijateljima mamona nepravednosti, da vas on čim padnete ne preuzme u svoja zemaljska staništa; već radije /budite prijatelji/ istinskog Bogastva, same Mudrosti Božije, da tako možete biti primljeni na drugoj strani u večite dvorove koji ne iščezavaju.« – (‘Dvanaestorica’, 43:7)

Po Primusu Isus blaženima proglašava siromašne Duhom: »Makárioi hoi ptMchoí tM pneýmati, ...« (5:3). U svojoj Poslanici 43 imperator Julijan cinički iznosi, imajući pred sobom jedan primer konfiskacije hrišćanskih dobara: »Njihov hvale dostojan Zakon za sirotinju je obećao Nebesko Kraljevstvo, i stoga oni, olakšani bremena zemaljskih dobara, mogu sa većom lakoćom hodati na putu vrline i spasenja, zahvaljujući mojoj pomoći.« Blaženi su bogati Duhom, blaženi su zemaljski siromasi koji se ne grabe za zemaljska dobra, koji se u nutrini bogate: »Blagosloveni u Duhu su siromašni, jer njihovo je Kraljevstvo Nebesko!« ('Dvanaestorica', 25:2)
Koliko ima istine u izveštaju da je Isus, Gospod Blagodati i Blagoslova prokleo smokvu (koja tu nije samo radi hrane) i ona se osušila: »A kada se ujutro vraćao u grad, ogladne. I videvši jednu smokvu kraj puta dođe do nje, i ne nađe na njoj ništa do samo lišća, i reče joj: ‘Ne bilo od tebe nikad više ploda doveka’. I odmah se osuši smokva. I učenici videše pa se začudiše govoreći: kako se odmah smokva osušila? A Isus odgovori i reče im: zaista vam kažem, ako imate veru i ne posumnjate, učinićete ne samo što se dogodilo sa smokvom, nego ako i ovoj gori kažete: digni se i baci se u more, biće; i sve što zatražite u molitvi verujući, primićete.« (‘Matej’, 21:18-22) – Zar je Isus bio toliko naivan da nije znao kada je vreme smokvama, nego ih pre vremena traži, a sam poslednje vreme ovoga sveta upoređuje sa godišnjim vremenom listanja smokve (‘Matej’, 24:32; ‘Marko’, 13:28)? Zar Isus, koji je čitao ljudske misli i video iznad vremena i prostora, i bez prilaženja smokvi nije mogao da vidi da li na njoj ima plodova ili ne? Da li redaktor i kopista koji je hteo ‘proslaviti’ Isusa kao čudotvorca, u stvari Ga prikazao kao ‘naprasitu budalu’? Zašto se slava Božija nije pokazala tako što bi suva smokva procvetala, a ne tako što bi se zdrava i zelena smokva proklinjanjem 'osušila'? – U ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’ nalazimo sekvencu gde Isus blagosilja smokvu koja Mu je pružila utočište, hladovinu i hranu (34:1-6), kao i sekvencu gde zapravo ogladneli Petar proklinje smokvu (70:1-5), a redaktor to fantastično hiperbolično ‘doteruje’.

Da li je Isus zapovedio Učenicima da krštavaju u ime Svetog Trojedinstva: »... Idite i načinite sve narode Mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam naložio!« (‘Matej’, 28:19-20) – Trinitarni obrazac krštenja je kasniji dodatak u ‘Mateju’. Rani hrišćani su se krštavali samo u Hristovo Ime (u Ime Hrista koji je se utelovio i žrtveno umro, u Ime Raspetog, Pogrebenog i Vaskrslog Hrista), kao što su i sve drugo preduzimali i radili u Hristovo Ime: okupljanje, verovanje, moljenje, isceljivanja, blagodarenje, dobročinstva, ... U ‘Delima apostolskim’ to se bar jasno ukazuje: »... Neka se svako od vas krsti u Ime Isusa Hrista ... « (2:38) – »... Bili su samo kršteni u Ime Gospoda Isusa. « (8:16) – »I zapovedi da ih krste u Ime Isusa Hrista.« (10:48) – »Kad to čuše, krstiše se u Ime Gospoda Isusa.« (19:5)


Da li je moguće da je Isus Hrist, Gospod Mira, mogao da kaže: »Mislite li da sam došao da donesem mir na zemlju? Ne, kažem vam, nego razdor.« (‘Luka’, 12:51) – Hrist je Duh Mira, i On je itekako došao da donese istinski Mir, da pomiri u Sebi čoveka i Boga. On nije došao da proklinje, već da blagosilja; ne da upropašćuje, već da spašava: »Sin Čovečiji nije došao da uništi ljudske živote, nego da ih spase.« (‘Luka’, 9:55) – Gospod svedoči o Sebi kao o Poslaniku Mira: »Uistinu, Ja sam došao da donesem Mir na zemlju. Ali kad govorim, gle: sledi Mač. Ja dođoh da sjedinim, ali gle: čovek će biti protiv oca svojega, i kći protiv majke svoje, i snaha protiv svekrve. I čovekovi neprijatelji biće njegovi ukućani. Jer nepravedni se ne mogu spajati sa onima koji su pravedni.« (‘Dvanaestorica’, 17:14) – Tercijar na trenutak Isusa hoće prikazati i kao zelotskog vođu, koji svoje učenike poziva da se naoružaju: »... Ko ima novčanik neka ga uzme, isto tako i torbu, a koji nema neka proda svoju haljinu i neka kupi mač.« (22:36) – Članovi Bratstva nisu mogli na vlastiti izdatak da kupuju mačeve, jer nisu imali ni svoju kesu, pošto je blagajna bila zajednička, u Judinim rukama poverena: »... Kod njega je bila blagajna, te je uzimao što se u nju stavljalo.« ('Jovan', 6:12)

Koliko verovatno doima da je Isus, koji je Spasitelj svih ljudi, Koji je tražio da se Radosna Vest objavi svim narodima, Koji nije gledao na ljude po ugledu i imetku (‘Matej’, 22:16), zabranio učenicima da propovedaju među Samarjanima stanišno lociranim između Galilejaca i Judejaca: »Ne idite mnogobošcima, i u grad samarjanski ne ulazite.« (‘Matej’, 10:5) – Zašto bi Isus zabranjivao učenicima da idu i Samarjanima kad im je i sam odlazio i ulazio u njihove gradove, čak više Samarjani su se u ono vreme pokazali kao bolji mojsijevci nego Judejci, bolje su prihvatali Isusovu reč i imali su bogougodnija dela (‘Luka’, 10:25-37): »A mnogi Samarjani iz onoga grada poverovaše u Njega zbog reči ove žene, koja je svedočila da joj je Isus rekao sve što je učinila. A kad dođoše k njemu Samarjani, moljahu ga da ostane kod njih; i osta onde /u Siharu/ dva dana.« (‘Jovan’, 4:39-40) – Zar Mesija nije trebao da bude Spasitelj i Gospodar svih naroda: ‘Daniel’, 7:14? Pseudo-Matej pak tvrdi da je Isus tobože rekao: »Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama Doma Izraelova.« (15:24) – Kako su to Isusa mogli da slušaju već i Feničani (‘Luka’, 6:17), a ne i Samarjani?! Kada je Savle počeo da goni Crkvu verni su se raspršili i po samarijskim krajevima (‘Dela’, 8:2) – Đakon Filip propoveda po Kajsareji samarijskoj (8:5). »Kad su apostoli u Jerusalimu čuli da je Samarija prigrlila reč Božiju, poslaše k njima Petra i Jovana.« (8:14; v.: 8:25, 1:8, 9:30, 15:3)
Ako su Isus i učenici često putovali na relaciji Galileja – Judeja, koliko je verovatno da su se mnogo puta susretali sa Samarjanima, jer Samarija se upravo nalazi između njih: »I kada je išao u Jerusalim, prolazio je između Samarije i Galileje. I kad je ulazio u jedno selo, sretoše ga deset gubavih ljudi, koji stadoše izdaleka, te podigoše glas govoreći: Isuse učitelju, smiluj se na nas. I kad ih vide reče im: idite i pokažite se sveštenicima. I behu očišćeni dok su još išli. A jedan od njih videvši da je izlečen, vrati se slaveći Boga iz glasa, te pade ničice kod njegovih nogu odavajući mu zahvalnost; a taj je bio Samarjanin. Tada Isus odgovori i reče: zar nisu desetorica očišćeni? Pa gde su devetorica? Zar se ne nađoše da se vrate i zahvale Bogu, nego samo ovaj tuđin? I reče mu: ustani i idi; spasla te je tvoja vera.« (‘Luka’, 17:11-19) – Odbacivanje Samarjanaca je upravo pokazatelj da su evanđelski redaktori bili Judejci koji su imali dozu mržnje i netrpeljivost prema njima, netrpeljivost iz davnine ukorenjenu (cp.: ‘Luka’, 9.52-54).

Da li je moguće da je Isus Hrist, koji je izaslao Svoje apostole svim narodima, da ih isceljuju i uče, u krajeve Tira i Sidona, ženi iz mnogoboštva, Hananejski, koja je tražila da joj isceli opsednutu kći, šovinistički uvredljivo obrusio: »Nije lepo uzeti dečiji hleb i baciti ga psima.« ('Matej', 15:26) – Da li je Isus samo Izraelce uzimao za Božiju decu, a ostale tretirao kao 'pse'?! Da li su i Grci, kojima su Apostoli izdašno propovedali, bili 'psi'?! Ako bi se ova iskaz gledao kao ‘iskušenje’, onda se nameće pitanje zašto bi ovu ženu Gospod iskušavao za zlo? Na takav način da joj ostavi neprijatne duhovne tragove i da potvrdi šovinističko mišljenje judejskih nacionalista i henoteista o drugorazrednosti 'neizabranih' naroda? Nije li data žena već i suviše vere pokazala kad je krenula Isusu da Ga zamoli za iscelenje? Zar Isus i bez iskušenja nije znao da je njena vera velika?
Da li je moguće, kao što tvrdi Sekundus, da su Isusovi roditelji i braća za Isusa tvrdili da nije pri pameti, da je skrenuo: »I dođe kući; i opet se okupi narod, tako da nisu mogli ni hleb da pojedu. A kad njegovi čuše, iziđoše da ga uhvate; jer govorahu da nije pri sebi.« (Marko, 3:20-21) – Da li je istina što piše Pseudo-Jovan za Isusovu braću: »... Ni braća Njegova nisu verovala u Njega.« (‘Jovan’, 7:5) – Da je Isusova porodica smatrala Isusa ‘bezumnikom’, a ne prorokom, zar bi Ga ona svo vreme Njegovog delovanja u Palestini, od Kane Galilejske (‘Jovan’, 2:1.12) do Golgote verno pratila? Da nisu verovali u Njega zar bi se zajedno molili za silazak Duha Sile s Bratstvom u Gornjoj Odaji Markove kuće nakon Njegovog Vaznesenja (‘Dela’, 1:14)? Da Njegov brat Jakov nije verovao u Isusa kao u Spasitelja i Mesiju, zar bi nakon Njegovog Vaznesenja postavljen za prvog episkopa Hristove Crkve u Jerusalimu?

Da li je Isus uistinu ubio krdo svinja tako što je uterao demone u njih: »A kada dođe na drugu stranu u zemlju gadarinsku, sretoše ga dva besomučna izlazeći iz grobova, opasna vrlo, tako da niko nije mogao proći onim putem. I gle, povikaše govoreći: šta imamo mi s tobom, Sine Božiji? Jesi li došao ovamo da nas pre vremena mučiš? A daleko od njih beše veliko krdo svinja na paši. A demoni ga moljahu govoreći: ako nas izgoniš, pošalji nas u krdo svinja. I reče im: idite. A oni izišavši odoše u svinje; i gle, navali sve krdo sa strmeni u more, i pogibe u vodi. A pastiri pobegoše, pa otišavši u grad javiše sve – i šta se dogodilo besomučnima. I gle, sav grad iziđe u susret Isusu, i videvši ga zamoliše ga da ode iz njihovih krajeva.« (‘Matej’, 8:28-34) – Da li je Isus isterivao demone ili ih uterivao u Božija stvorenja? Zašto zloduhe nije oterao u Bezdan, gde im je mesto, nego u životinje?! Koja bi svrha bila da demoni nakratko budu u svinje? Samo da ih nateraju na beg i ubiju ...? Jer posle njihove smrti oni jasno nisu bili u telu svinja. Zašto bi Hrist Božiji, koji je živeo po Božijoj volji, uvažio volju demona gde da ih istera? Nije li i ova epizoda jedan potpuno nakaradni redaktorski umetak?

Da li je moguće da je Isus slagao učenike kada je najavio svoj najskoriji duhovni Dolazak (čak i pre nego što će se ovi uputiti i izvan Izraela u širenju Radosne Vesti), šaljući ih u misiju propovedanja: »Uistinu vam kažem: nećete svršiti sa gradovima Izraelovim dok ne dođe Sin Čovečiji.« (‘Matej’, 10:23; v.: 16:28; ‘Marko’, 9:1) – U ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’ Svoj Slavni Dolazak sa svetima Životom, kroz usta nekog jerusalimskog proroka, Gospod prenosi za daljnja vremena, za početak Novog Doba, za početak ere Vodolije: »... Preko Hrista Bog treba spasiti čovečanstvo, koje je danas uistinu kao gorko more; međutim, ono će se ipak preokrenuti u slatkoću. Ali ovome naraštaju Nevesta neće doći na videlo, šta više niti u nastupajućem Dobu.« (6:5)
Crkva, koja je u razdobljima mira dolazila u podanički položaj prema Kruni, Isusu je pripisala sledeće reči, predstavljajući ih potom kao neku veliku mudrost: »... Dajte caru carevo a Bogu Božije.« ('Matej', 22:21) Hrišćanin, koji je Božiji sveštenik i kralj, koji sebe predaje Hristu Kralju, nema nikakve obaveze prema svetovnoj vlasti. Hrišćanin koji živi van sveta i ne traži ništa od sveta, nije dužan ništa da daje svetu i svetovnoj vlasti, jer takvim davanjem on će se duševno samo opteretiti. Kada svetska vlast koristi dadžbine svojih podanika da bi finansirala neki ratno-osvajački projekat, onda deo greha nastalog u tom osvajanju pada i na hrišćanske podanike koji preuzimaju 'carevo' i 'daju caru carevo'.

Čudesnu i visokopoučnu Hristovu Besedu na Gori blaženstva redaktori su mestimično unakazili svojim proizvoljnim dometanjima koja reflektuju njihove skučene duhovne poglede. Tako se Isusu u usta stavlja i ukaz: »Ako li ko kaže svome bratu raká /= 'praznoglavac', 'glupak' na aramejskom/, biće kriv Sinedrionu.« ('Matej', 5:22) Zašto bi se Isus priznavao i pozivao se kao na relevantne judejske sudske instance i tela, na Sinedrion koji je i Njega samog nepravedno, čak i po zemaljskom pravu neregularno uhapsio i nepravično sudio? Ukoliko bi se pod 'Sinedrionom' pak videla skupština hrišćanskih starešina, dati ukaz bi već imao prihvatljiviji naboj.
Na kraju Sekundusovog Evanđelja za one koji veruju u Hristovo Ime iznosi se: »... Zmije će podizati /u ruke/, ako i popiju što smrtonosno – neće im naškoditi« (16:18) - Da li je to saglasno sa rečju Isusa Hrista, koji izmučen nije mogao da do kraja iznese krst do Stratišta: »Duh je srčan, ali je telo slabo.« ('Matej', 26:41) – Slabome telu, Duh ne može pomoći da ono pokaže neku čudesnu jakost i otpornost. Ponajprije radi duše u telu Gospod traži da svoje telo održavamo čistim, da ne sužavamo svoju svest upotrebom opojnih pića i uzimanjem mesne hrane.
Da li je isus mogao da iznese parabolu u kojoj gorušičino seme predstavlja najmanjim semenom, a ukazuje i da izrasta u veliko drvo: »Kraljevstvo Nebesko je slično gorušičinom zrnu, koje čovek uze i poseja na svojoj njivi; ono je doduše manje od svih semena, ali kada izraste, veće je od zelja i biva drvo, tako da ptice nebeske dođu i gnezde se na njegovim granama.« ('Matej', 13:31-32; ‘Marko’, 4:31, ‘Luka’, 13:19, cp..: 17.6). U Gideonom evanđelskom zapisu, u sličnom narativnom konteksu, govori se samo o malenom semenu (39:2). Za gorušičino seme, koje daje mahunasto žbunasto rastinje (koje se da susresti u Egiptu i Palestini), teško se može reći da je najmanje, i da izrasta u veliko drvo.


Post je objavljen 09.10.2010. u 11:44 sati.