Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/issuskristt

Marketing


r. Da li je Isus bio oženjen?

Prateći izlaganje ‘Evanđelja Savršenog Života’ vidimo da Isus u mladosti biva oženjen sa devojkom Mirjam: »A u osamnaestoj godini svoga /životnog/ veka, Isus se oženi sa Mirjam, devstvenicom iz Judina plemena, sa kojom življaše sedam godina; i ona /potom/ preminu, jer Bog je uze, da bi On mogao poći ka uzvišenim stvarima koje imaše da ostvari, da bi propatio za sinove i kćeri ljudske.« (6:13). Upravo kod starih Judejaca se smatralo da je za muškarca osamnaesta godina bila optimalno podesna za brak: »S pet godina – za Štivo s deset godina – za učenje Mišne, s trinaest – podvrgnut je zapovesti, s petnaest – za učenje Talmuda, s osamnaest – za brak, s devetnaest – u pregnuća, s trideset – u snazi, ...« (‘Poglavlja otaca’, V, 18) – Možemo pretpostaviti da je predaja Isusov brak sa Mirjam, koja je preminula, kasnije predstavila kao brak Isusovog oca Josipa, koji po preminuću žene, u starosti uzima za novu ženu devicu Mariju. Origen u svom 'Tumačenju na Evanđelje po Mateju' iznosi za Josipove sinove: »... Kazuju neki, na osnovu predanja, nađenog u 'Evanđelju po Petru', kao što je naslovljeno, te u 'Jakovljevoj knjizi', da su oni bili Josipovi sinovi od prethodne žene, koja je bila pre Marije.« (X, 17) – Da bi Josipa prikazao kao 'nemoćnog' za biološko-seksualnu reprodukciju sa Marijom, Epifanije Kiparski prenosi stav da je u vreme kada je Marija bila zaručena za njega on imao oko 80 godina života i 6 sinova iza sebe (Haer., 51, 10).
Tokom cele Njegove prosvetiteljske misije u Izraelu pored Isusa nalazimo i preobraćenicu Mariju Magdalenu: ona pomazuje Njegove noge na početku Njegovog puta (11:1-2) i Njegovu glavu na kraju njegovog puta (65:2-5). Posle Isusovog pogreba i sahranjivanja u grobnicu u vrtu Josipa iz Arimateje, Magdalena se upućuje na Njegov grob sa miomirisnim začinima da pomaže i Njegovo položeno telo (84:l).
Marija Magdalena prva vidi Vaskrslog Gospoda, svoga Učitelja i druga (84:10-14).
Kada za večerom Vaskrsli Spasitelj počinje učenicima da objašnjava red Zajednice, Marija prva istupa sa pitanjem (91:2). Gnostički 'Dijalog Spasitelja' Mariju pominje zajedno sa Judom, Tomom i Matejom, prikazuje se kako Spasitelju upućuje pitanja. Ona se ubraja u učenike koji su upućeni u najviše dubine Hristove reči: »Izgovorila je ovo kao žena koja je razumela u potpunosti.« Na osnovu njenih pronicljivih odgovora Hrist za nju zapaža: »Razbistrila si izobilje Onog koji otkriva.« U 'Pistis Sofiji' Isus više puta pohvaljuje i potvrđuje Marijina proinicljiva i izvrsna zapažanja, te ukazuje da je njeno srce Nebeskom Kraljevstvu više predano nego što je to slučaj kod njene braće.
Vazneti Gospod uzima sa sobom u Nebo i Svoju družbenicu Mariju (95:8 ), kao što su nekada pravednici Enoh i Ilija bili preobraženi i uzeti u Oblaku Slave u Nebo, u Kraljevstvo Svetlosti. Po crkvenoj pak predaji, Marija Magdalena je navodno umrla u Efesu, a njeni posmrtni ostaci, po naređenju cara Lava IV (886.-912. g. ne.) preneti su u Carigrad i smešteni u monastir Svetog Lazara.
I koptski gnostički kodeksi iz Nag Hammadija, bez obzira što ne nose snagu relevantnih i pouzdanih dokumentarnih svedočenja, ipak maglovito reflektuju neke predstave koje govore o posebnoj družbeničkoj prisnosti i povezanosti Isusa i Marije Magdalene. Tako se u pseudoepigrafu 'Evanđelje po Filipu' iznosi i sledeće: »[Spasitelj je] voleo Mariju Magdalenu više nego [sve] učenike [i] često je ljubio njene [usne]. Ostali [učenici] su im doši [i] postavili [Mu] zahteve. Rekli su Mu: 'Zašto je voliš više nego sve nas?' – Spasitelj im odgovori: 'Zašto ne volim vas tako kao nju’?« (Vs. 55) – Hrist, Sunce Ljubavi koje sve greje, sve Svoje učenike i sledbenike podjednako je voleo i voli (njegovi miljenici su pak bili oni koji su se pravedničkim življenjem otvarali za Svetlo Ljubavi); međutim sa Marijom Magdalenom, koja mu je vibraciono bila naročito bliska i srodna, od Oca predviđena, Spasitelj je ostvario najprisniju povezanost, imao je najaču duhovno-nadopunjujuću prožetost u Duhu Svetog Jedinstva.
U 'Evanđelju po Mariji Magdaleni' gde se fabularno fingira tobožnji sukob Isusove družbenice i Petra, Hristovom namesniku se pripisuju sledeće reci: »Petar reče Mariji: ‘Sestro, znamo da te je Spasitelj voleo više od ostalih žena. Reci nam reči Spasitelja po kojima Ga pamtiš, koje ti znaš, a mi ih ne znamo, niti smo ih čuli’.« (CB 5:5-6) – Steni izvađenoj iz Velike Stene u usta se stavlja pitanje za Spasitelja: »Je li On, doista, nasamo govorio sa ženom, i to bez našeg znanja? Hoćemo li se okrenuti njoj i slušati je? Da li je nju izabrao naspram nas?« (CB 9:4) – Leviju se pak pripisuju reči kojima osuđuje Petrovu 'preku narav': »Ako ju je Spasitelj učinio dostojnom, ko si ti, doista, da je odbacuješ? Sigurno je Spasitelj izvrsno poznaje! Zato ju je voleo više od nas.« (CB 9:8-9)
Isusova prisna veza sa Marijom Magdalenom pre bi se mogao okarakterisati kao partnerstvo i družbeništvo, nego kao brak. Upravo se tako i u 'Evanđelju po Filipu' predstavlja Isusov spoj sa uzornom ženom Marijom: »Sa Gospodom su uvek išle njih tri: Njegova majka Marija, i njena sestra, i Magdalena koju zovu Njegovom družbenicom« (Vs. 32)
Isusov život obeležavaju dve suprotnosti sa ženske strane: dok za majku ima blagoslovenu i posvećenu Devicu, za najprisniju družbenicu ima onu koja je nekada bila opsednuta bludnica, i iz koje je Isus isterao 7 demona. Magdalena, koja je bila duboko pala u zamku satanskog mamljenja i čulnog opčinjavanja, posle susreta i povezivanja sa Isusom, te svog preobraćenja, postaje živi uzor predane duhovne žene, koja na svom životu potvrđuje Isusove reči da u Božije Kraljevstvo pre ulaze bludnice i carinici koji se kaju, nego fariseji i književnici koji ostaju u učmalosti samodostojnosti i gramzivosti.
Kada se vraća iz pustinje nadvladavši četiri velika iskušenja Gospodara Tame koji vlada svetom uz sedam svoja kneza, Pomazani dobija od majke zlato, tamnjan i smirnu, darove koje su mu negda u detinjstvu doneli istočni magijci; deo smirne Isus daje Mariji Magdaleni (10:2), onoj kojoj ukazuje da joj Sveti Otac-Majka oprašta mnoge grehe, jer je i veliku ljubav imala za svo Božije stvaranje, pa čak i za ribe u moru, a ljubav je ta Sila koja pokriva mnoge grehe i omogušava da se sve negativnosti nadvladaju.
Nepronicljiv čitalac kanoniziriranih evanđelja pomislio bi da su Marija Magdalena (koja je poreklom bila iz Magdale) i Marija iz Betanije, Lazareva i Martina sestra, dve različite osobe, no stvar ne stoji tako. Godine 591. rimski pontif Gregorije I u jednoj svojoj propovedi iznosi: »Verujemo da je žena koju je Luka nazvao grešnicom, a koju je Jovan nazvao Marijom /iz Betanije/, ona Marija iz koje je, prema Marku, isterano sedam demona. A šta ovih sedam demona znače, ako ne sve poroke?« (Hom. 33) – U Betaniji, obližnjem naselju koje je se nalazilo istočno od Jerusalima (56:7), u domu Magdalene, njene sestre Marte i ljubljenog sledbenika Lazara, Isus je često navraćao i zadržavao se (v.: 64:1, 65:1, 67:1, 70:1, 71:1).
Gospod, koji je bio u braku, i sam blagosilja brak u kome su muškarac i žena »savršenom ljubavlju i naklonošću sjedinjeni« ('Dvanaestorica', 92:2) – No On ukazuje da se Bogu, osim u braku, može i van braka služiti, tj. da su neki određeni da ostanu bezbračni radi Kraljevstva Mira: »... Tu su neki bezbračni koji su se iz utrobe majčine tako rodili; i tu su oni koji su od ljudi postali bezbračni; i tu su od onih koji su sami sebe učinili bezbračnima radi Kraljevstva sa Nebesa.« (42:8) – Kod Primusa, umesto 'bezbračni' (grč.: ágamoi) stavljeno je 'uškopljenici', 'evnusi' (eynoýchoi), čime je ispalo da Isus nalaže i podržava telesno sakaćenje; tako, shvativši taj redak doslovno, znameniti bogoslov Origen je sam sebe kastrirao. U tzv. 'Apostolskim pravilima' dobrovoljno uškopljavanje se osuđuje: »Ako je po nasilju ljudi evnuh takav postao, ili su mu muški udovi odsečeni za vreme gonjenja, ili je takav rođen, a dostojan je, neka bude episkop. Koji je sam sebe obezúdio /akrMtriásas/, neka ne bude klerik; jer je samoubica i neprijatelj Božije tvorevine. Ako je neko, budući već klerik, sebe obezúdio, neka se svrgne; jer je ubica sebe samog.« (Pravila 21-23) U 'Oktaviju' se pronicljivo zaključuje: »Zar onaj, ko je odlučio da uškopi sebe, ne vređa Boga? za Koga misli da Ga time umilostivi. Jer ako bi Bogu bili ugodni uškopljenici, On bi ih sam /odmah/ načinio.« (Pogl. 24)
U ranome hrišćanstvu i devstveni posvećeni i bračni posvećeni život imali su značja i svoje pobornike i nosioce (v.: 'Korinćanima', I, 7). Svaki klerik mogao je biti u braku: »Đakoni da budu muževi jedne žene.« ('Timoteju', I, 3:12) – »Episkop, dakle, treba da je neporočan, jedne žene muž, ...« (I, 3:2) – »... Da po svim gradovima postaviš presbitere, kao što ti zapovedih: ako je ko besprekoran, muž jedne žene, ...« ('Titu', 5-6) 'Apostolska pravila' respektuju bračnost svih klerika; tako se u petom pravilu iznosi: »Episkop, ili presbiter, ili đakon neka ne izgoni svoju ženu pod izgovorom pobožnosti. Ako je otera, neka bude odlučen /od Crkve/, a ako ostane uporan u /tome/, neka bude svrgnut.« Kasnije se pojavljuju sekte koje traže uzdržavanje od braka, odnosno koje zabranjuju ulaženje u brak (npr. enkratiti i hijerakiti), odnosno brak vide kao zlo; institucionalizovana crkva počinje da donosi kanone koji svešteniku, ponajprije episkopu zabranjuju bračni status. Tako se u dvanaesto pravilu Šestog Vaseljenskog sabora izražava zgražavanje nad bračnim sveštenstvom: »Saznali smo i ovo: u Africi, Libiji i po drugim oblastima, neki od ondašnjih bogoljubaznih predstojatelja nastavljaju da žive zajedno sa svojim ženama i nakon što je nad njima obavljeno rukopoloženje, te na taj način postaju predmet sablazni i spoticanja za narod.« U Crkvi Rima uspostavlja se pravilo da oni koji su dostojni rukopoloženja i za đakona i sveštenika, obavezuju se da više neće živeti u braku sa svojim ženama. – Od monaha se takođe traži potpuno bračno udaljavanje, iako je smisao monaštva ne u bezbračnosti, već u udaljavanju, uzdržavanju i pošćenju od sveta. Nikefor Ispovednik ustanovljuje vrlo represivno i besmisleno pravilo za oženjene monahe: »Ako neki monah napusti sveti čin i bude jeo mesa i ženu sebi uzme, pa neće da se vrati /u monastir/, takvog treba podvrgnuti anatemi, te ga na silu opet obući u monašku odoru i zatvoriti ga u monastir.« (Prav. 35) Na saboru u Rimu marta 1074. godine rimokatolički pontif Grgur VII (Hildebrand), započeo je svoju 'reformu' crkve: sveštenicima je zabranjena ženidba, a od već oženjenih sveštenika je zatraženo da otpuste svoje žene, kako bi mogli biti 'istinski' Hristovi vojnici, ecclesia militans. Iako je papin dekret o obaveznom celibatu klerika naišao na veliki otpor u zapadnoj Evropi, njegova implementacija pokazala je se nezadrživom. Zašto je sveštenstvo celibata moglo o Isusu da gradi i pronese sliku samo kao o bezbračnom Čoveku, jasno je iz samog njihovog krnjeg gledanja na svetost i bogougodan život.
Da Isus nikada nije bio u braku, to bi najpre apostol Pavle ukazao u svojim brojnim poslanicama. On nas stalno poziva da se ugledamo na Hrista. Međutim kada govori o prednosti devstvenog bezbračnog života Pavle ne ukazuje na Hrista već poziva da se ugledamo na njega: »A neoženjenima i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao što sam i ja.« 'Korinćanima', I, 7:8, v.: 7:40)


Post je objavljen 08.10.2010. u 22:21 sati.