Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/issuskristt

Marketing

g. Da li je se samo jednom ili mnogo puta Hrist utelovio?

Čitajući provizorno 'Bibliju', možemo zapanjujuće zaključiti da je Bog Svoje Proroke i Svoga Spasitelja dao samo jevrejskom narodu, koji je nazvan izabrani narod. Pišući protiv hrišćana rimski imperator Klaudije Julijan se pita da li je Bog, Bog samo za Jevreje ili i za druge narode (v.: 'Rimljanima', 3:29): »... Ako On nije samo Bog Judejaca, nego i neznabožaca, zbog čega je Judejcima poslao blagosloveni proročki dar u izobilju, i Mojsija, i sveto miro, i proroke, i Zakon, i neverovatne i čudesne elemente njihovih mitova? /.../ Na kraju im je poslao i Isusa, a nama nije poslao ni proroka, ni sveto miro, ni učitelja, ni glasnika da nam javi o Njegovom čovekoljublju koje će jednom, iako kasno, svakako doći i do nas. Čak je pustio da desetinama hiljada godina, ili ako više volite, hiljadama godina, ljudi u krajnjem neznanju služe služe idolima, kako ih nazivate, od mesta gde Sunce izlazi, pa sve do mesta gde zalazi, i od krajnjeg severa do krajnjeg juga, svi osim tog malog plemena koje se pre manje od dve hiljade godina naselilo u jednom delu Palestine. Jer ako je On podjednako Bog svih nas, i Tvorac svih, zašto je nas ostavio? /.../ Stoga, ako nije obratio pažnju na naša duševna dobra, i nije se pobrinuo ni za naše fizičko stanje, i štaviše, nije nam poslao ni učitelje ni zakonodavce kao što je Jevrejima poslao Mojsija i Proroke koji su za njim usledili, zbog čega bismo prema Njemu osećali dužnu zahvalnost?« (Katá GalilaíMn, 106 C.D-C. 138 C-D – 141 C – prevod: Aleksandar Popović) Tačno je da je Gospod u Izrael poslao najviše Svojih glasnika i proroka (i zato se Jevreji nazivaju izabrani narod); tačno je da je Logos Božiji bio najavljen od izraelskih proroka i otelovio se u Palestini. No pre Svoje poslednje inkarnacije, Logos Božiji je imao mnoga druga utelovljenja. Da nije bilo tako, svet bi bio u najdubljoj Tami bačen, iz koje bi Spasenje bilo gotovo neostvarljivo. U 'Knjizi prokora Malahije', koju su Judejci uzimali kao svoju poslednju profetsku knjigu, nalazimo ukaz koji pokazuje da su mnogi narodi, zahvaljujući silaženju Svetog Logosa, znali za čistu, beskrvnu žrtvu: »Od istoka do zapada veliko je Ime Moje među narodima. I na svakom mestu prinosi se kâd i žrtva čista Imenu Mojemu, jer veliko je Ime Moje među narodima.« (1:16) Naravno, i nečista, krvna žrtva (koju su Judejci preuzeli od mnogobožaca) prinosila je se širom sveta, jer i satanski duh je slao u meso svoje glasnike i neprestano zavodio ljudsko mnoštvo.
Ako pogledamo predanja i kultove naroda sa različitih podneblja možemo videti da svi oni u nekom obliku poznaju euharistiju, žrtvu-pričesnicu od hleba i presečenog vina, te čistu žrtvu-paljenicu, kađenje tamjanom. To je još jedan pokazatelj da je Gospod u različitim Svojim inkarnacijama, različitim narodima, davao iste sakramente. Svi su u nekim vidovima čuli za zajedničke večere ljubavi (agape) i za prinošenje hleba i pomešanog vina. Gospod je svagda pozivao da se blagodarno jede i žrtvuje od Njegovog preobraženog Mesa i Njegove preobražene Krvi, koje sakramentalno najbolje oličavaju (beskvasni) hleb i presečeno vino. Međutim ta sveta tajinstva koja predstavljaju i potvrđuju jedinstvo sa Hristom, Duhom Života, satansko je izvrtalo, pokrivalo, pretvaralo ih u nakaradne dijaboličke obrede. Želeći da ismeje Hrista lažni Svetlonoša je pojedine ljudi navodio na krajnje izopačenje svetih sakramenata, koji su i jemstva spasenja. Umesto da im pomešano vino bude simbol Duha Života kojim dušu trebaju hraniti, a hleb simbol Puta Dobrote koga trebaju jesti pravedničkim životom, ljudi potonuli u greh su upadali čak i u kanibalizam kojim su se sjedinjavali sa Paklom i Demonom. Tako se u tibetanskoj 'Priči o Vrtu lotosa' iznosi: »Ljudi nalaze zadovoljstvo u pirovima na kojima se hrane krvlju i mesom.« - Među Tibetancima je sarko-kanibalizam, jedenje mesa umrlih, bio dosta prisutan. Tako se u biografiji čudotvorca Ralope iznosi i ova sekvenca: »Stigoše tako na groblje. Na groblju je bilo puno žena. Sedele su u krug, a majka /jednog deteta koje je to potajno pratilo/ sede u sredinu na sanduk koji joj je služio kao presto. Gostile su se lešom jednog mladog čoveka.« - Privrženici tantra sekti, kao i ratoborni Skiti, koristili su ljudske lobanje kao pehar, a 'sveti napitak', 'Božiju krv' im je često predstavljao neko žestoko pića, ali za posebne prilike i mešavina različitih vrsta mesa (uključujući i ljudsko), mokraća, izmet, znoj i sperma. I taj miks nečistih izlučevina kojim su se pričešćivali zvao je se kod Tibetanaca nagčeng (videti spis 'Delovi biografije Cong Kape').
Izgnavši menjače i trgovce životinjama iz Jehovinog Hrama u Jerusalimu, Gospod Ljubavi je ukazao da se Njegov Hram treba zvati molitveni dom za sve narode (‘Marko’, 11:17). Stari Izraelci, koji su od Višnjeg Boga pretvorili u plemensko božanstvo, otišli su u svome nadmenom nacionalnom izolacionizmu i performansu pridne svetosti toliko daleko da su u unutarnje dvorište Hrama, pod pretnjom smrtne kazne, svim ne-Jevrejima zabranjivali ulazak (cp.: ‘Dela’, 21:28-29). Zašto je Gospodnji Hram u Jerusalimu trebao biti svetilište za sve narode? Zato što svi narodi, plemena, rodovi i jezici imaju jednog Istinskog Gospoda i zato što su svi drevni narodi poznavali Gospoda i Evanđelje Ljubavi koje je Sveti propovedao u različitim Svojim utelovljenjima. I ne samo da je Evanđelje objavljeno među sve narode, nego i svima u Hadu. - Apostol Pavle ukazuje vernima u Kolosi da su izmireni Hristovom Žrtvom, ukoliko ostanu u veri utemeljeni: »... Ne odvraćajući se od nade Evanđelja koje ste čuli, koje je propovedano svakom stvorenju pod nebom, ...« (‘Kološanima’, 1:23) Mnogi narodi su čuli reč iz Istine, ali i mnoge reči iz Istine je satansko pokrilo i izvrnulo. Zato je se i Gospod svagda utelovljavao, i uvek iznova pozivao da se prenosi sveta i spasonosna Reč na sva četiri kraja zemlje, da se svi narodi učine Njegovim učenicima i poklonicima. Kao što su judejski književnici, tobožnji pismoznalci, dvorski, hramski i narodni pisari bili ti koji su uvek iznova izvrtali objavu i reč Neba na tlu Palestine, izvrtali i sakrivali istinsku povest, tako su liričari, esejisti i epski pisci kod Helena pokrili svojim izmišljotinama i mitskim pripovestima svetu Priču, istinu o ranijim Hristovim utelovljenjima među Helenima i u helenizirajućem svetu.
Gospod je kroz Svoga Sina i za Svoga Sina stvorio Svet; i On spašava Svet šaljući Svoga Sina u meso, na zemlju. Svojim svetim i pobedonosnim životom Sin svagda satanskoj sili uzima zavodničku snagu, i daje Svetlost, Kaparu vernim ljudima i dušama, kako bi mogli biti otkupljeni iz Tame, i vratiti se u Kraljevstvo Čiste Svetlosti. U ‘Otkrivenju po Jovanu’ za Hrista se kaže da je Jagnje zaklano od začetka sveta /apó katabols kósmoy/ (13:8) To znači, da je Svevišnji stvarajući Svet kroz Svoga Jedinorodnog Sina, istovremeno predvideo da taj Svet i spašava i otkupljuje preko Njega, ukoliko se u Svetu pojavi mrlja Zla. Svi koji su se pre vremena Isusa od Nazareta vratili i uspeli u Nebo (Enoh, Mojsije, Ilija, ...) učinili su to preko utelovljujućeg i spasonosnog Logosa, odnosno niko se bez Hristove Lestvice nije popeo u Nebo; jer Hristova reč da samo preko Njega možemo doći Nebeskom Ocu svagda ima važnost. – Ipak, priznajući ranije spasilačke inkarnacije Svetog Jednog, Spasitelja pre svega trebamo tražimo i nalaziti u Njegovoj zadnjoj, najslavnijoj i krunskoj inkarnaciji, u liku Isusa od Nazareta; Njegove ranije inkarnacije, dakle, ne smemo previđati, jer sve one, do Golgotskog poklika »Svršeno je!« čine karike jednog lanca Veličanstvenog Dela Spasenja.
Antikno-egipatske refleksije o čudesnoj solarnoj ptici Feniks (grč.: ho phoínix) koja se periodično pojavljuje, svakako svoj koren imaju u kosmičko-povesnoj činjenici da je Hrist Bog nekada pohodio različita antikna podneblja, pa i egipatsko kao Osirid. U ‘Prvoj Klementovoj poslanici’ prenosi se drevno predanje o Feniksu, koje je izložio i Plinije Stariji u Historia naturalis (X, 2): »Pogledajmo i čudesni znak koji se zbiva u istočnim krajevima, to jest oko Arabije. Postoji /tamo/ ptica koja se zove Feniks. Ona je jedina /monogenés/ i živi petsto godina. Kada već dođe blizu odlaska, da ona umre, /tad/ pravi gnezdo od tamjana i smirne, i od drugih mirisa; i kada se ispuni vreme, ona uđe unutra i umire. A kada /joj/ stane truliti telo, rađa se neki crv, koji se hrani sokom te umrle životinje i dobija krila; zatim kada postane snažan uzima ono gnezdo gde su kosti pretka /njegovog/, i noseći ih preleće od Arabije do Egipta, do grada zvanog Heliopolis /= 'Grad Sunca'/. I po danu, kada svi vide, doletevši na žrtvenik sunca polaže ovo /na njega/ i onda se vraća nazad. A žreci /tada/ razgledaju zapise vremena i nalaze da se ovaj pojavio pošto se ispunila petstota godina.« (25:1-5 – prevod: Atanasije Jevtić).
Ako pogledamo doktrinalni stožer pojedinih istočnih religija, kao što je to đainizam, možemo zapaziti da u njima jako naglašeno stoji učenje o brojnim Gospodnjim spasiteljskim utelovljenjima na zemlji. U Bhagavad-Giti Gospod Krišna (Krsnah, Christna) iznosi da se na zemlji uvek rađa kada dođe do poplave zla, donoseći svetlu reč:

»Kad god pravda snagu gubi,
a nepravda glavu diže,
Ja se tada preporađam«
(Pevanje IV, 7)

»Preziru Me zabludeli,
kad uzmem na Se ljudski lik,
jer ne znaju bit Mi višu,
da sam vladar bića sviju.«
(Pevanje IX, 11)

Treba zapaziti da se u Avesti o donosiocima Svetlosti, o 'spasiteljima' (saošyantM) prevashodno govori u množini, te da se ukazuje da Ahura Mazda šalje Svog Izabranika u različitim periodima previranja i zbrke, kako bi izveo čovečanstvo na put pobožnosti.
Mitrin poklonik Julijan Imperator iznosi za brižnost Svetlonosnog Boga: »... Pobrinuo je se za zdravlje i spasenje svih rodivši Eskulapa, spasitelja čitavog sveta, ...« ('Himna kralju Heliju', 153 B) – Iako je Logos silazio ponajprije pojedinim narodima, on je bio Spasitelj svih ljudi (i ne samo ljudi već i životinja), tražeći da se Njegova svetla reč prenese na sve četiri strane sveta.
Mitraističke slike često prikazuju Mitru kako ubija bika. Mitra se pojavljuje na kraju ere Bika i početku ere Ovna, pokazuje se kao pobednik nad jednim dobom (eonom) ispunjenog velikim zlom. Eon Ribe (čiji astrološki znak prikazuje dve ribe) obeležen je na početku Prvim Hristovim dolaskom, utelovljenjem, a na kraju Drugim, Slavnim Dolaskom Hrista Sudije i Mladoženje.
Među historicima religije, koji ne poznju i ne žele upoznati esoterične tokove i odjeke u religijskim strujanjima, čest previd se pravi po pitanju determinističkog odnosa hrišćanstva i mitraizma. Kako Isusov i Mitrin kult imaju mnoge sličnosti, neupućeni analitičari izmišljaju priču kako je hrišćanstvo mnogo toga navodno preuzelo od Mitrine religije. No Mitrina religija i Isus Hristova religija, je u unutarnjem i bazičnom aspektu jedna religija, jer Hrist je bio i Mitra, i Spasitelj je u svim Svojim utelovljenjima i očovečenjima uvek isto učio, ništa suprostavljeno. Obe veroispovesti su solarni kultovi koji u saborno središte stavljaju Sunce Pravednosti i Dan sunca. Svi sveti kultovi, okupljeni oni bili oko Hrista, Mitre, Zaratustre, Pitagore, bili su solarni kultovi i imali su solarni kalendar. Jer Svetlost je bila središte njihovog poštovanja, a Sunce je u materiji bilo najveličanstvenija slika i simbol Beskonačne Svetlosti, Boga.
Iskvareno tumačenje brojnih Božijih avatara (snsk.: avatrah = 'onaj koji silazi') na Istoku (u hinduizmu pre svega) je povuklo izgradnju i pojavu rogobatnog arhaičnog politeizma. Na Zapadu se pak, u vremenu Posletka, iako je Hrist Božiji kao Isus od Nazareta najavio da više na Zemlji kroz utelovljenje neće silaziti, pojavljuju mnoge lažne mesije predstavljajući se kao utelovljenje Svetog Jednog, izdajući se za 'univerzalne spasitelje', nastojeći da zavedu mnoge narode. Istina je da su mnogi drevni narodi (cp.: 'Dvanaestorica', 3:5, 64:10-11, 96:20) u svojim redovima videli utelovljene Božije svetlonoše (proroke, apostole, videoce, ...), pa i najvećeg proroka – samog Hrista Božijeg, koji je se pokazao pod različitim imenima: kao Mitra, Zaratustra, Orfej, Dionis (Bahus), Adonis, Marduk, Bel, Numa, Histosp, Dusar, Pitagora, Hermes, Atis, Osirid (Serapis), Krišna, Buda, Eskulap (Asklepios na grčkom), ... Kad se u Pisanijama Hrist Božiji emfatički naziva Sin Čovečiji (grč.: Hyiós AnthrMpoy, hebr.: Ben Adam), time se jasno ukazuje na Nekog ko je i pre Svoje zadnje inkarnacije u Palestini, među Jevrejima, u Judinom plemenu, bio kao Spasitelj poznat čovečanstvu, narodima, plemenima i jezicima: »Gledah u noćnim viđenjima, i gle: na Oblacima pristiže Sin Čovečiji. On se približi Pradavnome i dovedu Ga k Njemu.« ('Daniel', 7:13, v.: 10:5.16) I 'Enohova knjiga', kao i kumranski rukopisi, govore o Nebeskom Pra-Čoveku: »... I obuzeće ih bol, kada vide Sina Ženina gde sedi na Prestolu Slave Svoje. I kraljevi, silni, i svi koji poseduju /= nasleđuju/ zemlju, slaviće Njega koji je Gospodar nad svim stvarima, Koji bejaše skriven, jer od Početka Sin Čovečiji postojaše u tajnosti, koga je Svevišnji sačuvao u Prisustvu Svoje Moći, i otkrio Ga izabranima.« (I, 61:9-10) – Gregorije Bogoslov i Gregorije Niski ukazuju da je Apolinarije Laodikejski (rođen u Siriji oko 310. godine), koji nije prihvatao dve prirode u Hristu, učio o preegzistenciji Hristovog Čoveštva (cp.: 'Jovan', 3:13).



Orfej svira životinjama


Katakombički prikaz Hrista kao Orfeja

U 'Q-Evanđelju', u ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’, lucidno nam se naznačuje otkriva da je pre Svoje zadnje i najviše inkarnacije u liku Isusa od Nazareta, mnogo puta ranije silazio na zemlju, rađao se u Dolini suza, donoseći čovečanstvu Svetlo i Zapovesti Spasenja. Tako za Bogorodicu Mariju Hrist Božiji ukazuje: »Ona je majka Moja i svagda Me je nosila i rađala kao svoga sina, u svakom dobu i predelu.« (66:10) – A u izvornoj apostolskoj ispovesti vere kaže se i sledeće za Duha Ljubavi: »... Dođe s Neba Duh, i utelovi se u večno blagoslovenoj Devici, u Isusu i svakom /drugom/ Hristu Božijem.« (96:19) – Na pitanje ko je On, Hrist podozrivim Judejcima odgovara: »Upravo Onaj koji vam govoraše od početka!« (50:12) (Hrist se prikazuje i kao Božiji Anđeo koji je preko Mojsija dao Deset Zapovesti – 47:5.) – Među Jevrejima tri najsvetija reda (cp.: 96:22) – poput budista kontemplativni egipatski terapeuti, galilejski nazareni i eseni Judejske pustinje – podvižnički redovi među koje je Isus duže prebivao, postojali su i pre Isusa Hrista. Oni su ukazivali uvek na svoga velikog Osnivača i Učitelja. A ko je bio njihov Osnivač nego Hrist Gospod u svojim ranijim utelovljenjima? – U ‘Knjizi o Danilu’ govori se o svetim izabranicima i Svetome nad svetima, Sinu Božijem koji se slavno uspinje u Nebo Ocu (7:13-14; cp.: 'Jovan', 3:13), posle pobedničkog utelovljenja u makabejsko vreme; moguće je da se u njemu vidi sirijski mesija Adonis.
Uporede li se različita predanja, legende i zapisi o Isusu, Krišni, Hermesu, Budi, Zaratustri, Mitri, ... – vidi se da se oni u mnogo čemu podudaraju, da su u mnogo čemu slični: rođenje od blažene Device u kamenoj spilji, kraljevski rod, krštenje u reci i od Duha, putovanje širom sveta, pustinjački život, okupljanje učenika, isceljenje mnogih, oživljavanje mrtvih, ustanova beskrvne žrtve od vina i hleba, mučeničko stradanje, vaskrsnuće i vaznesenje, ... I na osnovu toga neupućeni kritičari religije izvode zaključak da je hrišćanstvo u priči o Isusu Hristu, Jagnjetu zaklanom od postanja sveta ('Otkrivenje', 13:8) navodno samo preuzelo paganske mitove. S druge strane apsurdno je i zamisliti da su se ti ‘paganski mitovi’ takođe međusobno samo kopirali, ... Mnoga uzvišena učenja koja se susreću kako kod hrišćana tako i kod takozvanih pagana (lat.: paganus = 'neznabožac', 'mnogobožac'), gromko potvrđuju da je se Reč Božija utelovljavala na mnoga podneblja. Kels prebacuje hrišćanima da su navodno i svoju kosmologijsku doktrinu o sedam Nebesa preuzeli od Persijaca (Origen: 'Protiv Kelsa', V, 41; v.: Herodot, I, 131)
Pogleda li se život, bar ono što nam stari zapisi i legende prenose, staropersijskog božanstva Svetlosti, Mitre, vidi se da on čudnovato podseća na Nazarećaninov život. I Mitrin mistični kult (v.: Papyrus Anastasii) ima krštenje i sakramentalni prinos hleba i mešanog vina, ustanovljen kao sećanje na poslednje dane Učitelja koji se vazneo. I novorođenog Mitru, kao i Isusa, najpre susreću u pećini pastiri. Mitra se javlja kao sunce koje sija, zalazi i izlazi, vaskrsava. Gospod Pravednosti i Pobede vaskrsava u dan Nepobedivog Sunca. Mitrini sledbenici su verovali u vaskrsenje duše, učili su sedmerostruki mistični put, te tražili moralnu čistotu sledbenika. Kult je se kasnije degradirao, uvedene su životinjske žrtve, i uzelo je maha nastojanje da se polno diskriminativni mitraizam uvede i nametne kao službena religija Rimskog Carstva.
Interesantno je zapaziti da ni rani crkveni oci nisu razumeli svrhu Isusovih silaženja, te su u ‘paganskim’ misterijama, koje su umnogome podsećale na hrišćanske, videli samo ‘satanino parodiranje’. Tako istaknuti crkveni spisatelj Tertulijan (umro 220.g.) ogorčeno uzvikuje (misleći prevashodno na mitraizam) da sam Đavo nagovara heretike da oponašaju hrišćanske svete obrede za vreme odavanja časti njihovim lažnim bogovima; on im, tako, naređuje da čela Mitrinih vojnika obeležavaju krstom. (Tertulijan, De praescriptione haereticorum, 40).
Bogoslovi Crkve su u svojim opservacijama dopuštali mogućnost da je Hrist samo inspiratorski delovao među Grke: »Zlodusi su Xoš u st0rini obešč0šć0v0li žene i decu pušt0Xući n0 ljude grozne str0hote, p0 su i sve koXi ner0zumno r0suđiv0hu o desivšim se stv0rim0, 0 zbog str0h0 nisu pozn0li demonsku uXdurmu, n0vodili d0 upr0vo njih, odnosno demone, sm0tr0Xu z0 bogove i d0 ih n0ziv0Xu onim imenom koXe Xe sv0ki demon od0br0o z0 sebe.  k0d0 Xe Sokr0t, rukovodeći se istinitim rezonov0njem i istr0gom, rešio d0 to izobliči i otrgne ljude od demon0, t0d0 su s0mi demoni, posredstvom zlobnih ljudi, osudili Sokr0t0 n0 smrt, ok0r0kteris0vši g0 k0o bezbožnik0 i l0žc0 koXi uvodi nov0 bož0nstv0. N0 slič0n n0čin oni to čine i protiv n0s. er ne s0mo d0 Xe Reč to izobličil0 među Helinim0, kroz Sokr0t0, nego Xe to učinil0 i među b0rb0rskim n0rodim0 Reč koX0 Xe uzel0 vidljivo obličXe, post0l0 čovek i n0zv0l0 se Isus Hristos.« (Justin: 'Apologija', I, 5) – Iako bogoslovi nisu priznavali (i nisu poznavali) ranije Hristove Silaske, ipak su se pozivali na ranija učenja koja su dolazila i iz ustiju Sina Božijeg utelovljenog širom zemaljskog kruga. Pa tako, za Mudraca Hermesa Trismegista i njegovo uzvišeno učenje, neki crkveni oci, poput Laktantija u 'Božanskim Ustanovama' pokazuju dosta respektibibilan stav, i često se pozivaju na njihove misli. – S druge razne sekte prikazivale su i identifikovale su sa Isusom središnje figure svoga kulta, čime su zamagljivanje istinu o cikličnim silaženjima Logosa; Epifanije tako na primer govori za setijane, udivljenike trećeg Adamovog sina – Seta, da su »tvrdili da on jeste Isus.« (Panarion, haer., 39, 1) U 'Evanđelju po Judi' »Set, koga zovu Hrist« (CT, p. 52), je prvi od pet vladara nad Haosom i Podzemljem. U 'Svetoj knjizi Egipćana o Velikom Nevidljivom Duhu', ukazuje se da je živim Isusom »veliki Set zaodeven.« (NHK, III, p. 64) Kvaziesenski sektanti Sampsei učili su da je se Hrist više puta pojavljivao na Zemlji, a najpre u liku Adama (Panarion, 53, 1), što je, naravno, potpuno besmislena konstrukcija. U frigijskoj sekti melhicedekita Melhicedek je obožavan kao Prvosveštenik (čija slika je Isus), koji vodi do Duha Života, Boga; on je poput Hrista Isusa bio stožer Spasenja (Panarion, 34; Hipolit: Refutatio omnium haeresium, VII, 36; Teodoret: Peri MelchisedekianMn; Avgustin: De haeres, 34). U svome traktatu 'O melhicedekovcima', učenik Jovana Zlatoustog - Marko Pustinjak (umro nakon 340. g. ne.) govori protiv onih koji su smatrali da je Melhicedek bio Logos i Sin Boga, rođen od Device poput Isusa. Filon Aleksandrijski velikog sveštenika Melhicedeka poredi sa vrlinskog Umom koji pobeđuje tiranski um (Legum allegoriarum, III, prgi. 80-81), odnosno po Filonu u ličnosti selemskog sveštenika Melhicedeka pojavljuje se Logos Božiji (cp.: 'Psalmi', 110:4).
Kada Jovan Zlatousti nerazumno kritikuje velikog Pitagoru koji je umeo da komunicira i sa životinjama, ne shvata da time osuđuje i samog Isusa Hrista, koji je takođe poznavao govor životinjâ ('Dvanaestorca', 6:15): »Stigavši u Veliku Grčku, Pitagora je ovde pokazao mnoge čarobnjačke veštine. Razgovor sa volovima, a kažu da je i to činio, nije bio ništa drugo nego čarobnjaštvo. To je posebno očigledno iz toga što, razgovarajući na taj način sa beslovesnima, on ne samo da nije donosio nikakvu korist čovečanstvu, nego mu je i mnogo naškodio. Ljudska priroda je, naravno, sposobnija za izučavanje od filosofije ali on je, kako kažu, uz pomoć čarobnjaštva razgovarao s volovima i orlovima. /.../ I Sirijci, i Egipćani, i Indijci, i Persijanci, i Etiopljani i još mnogi drugi neobrazovani narodi, naučili su da filosofiraju onda, kada su učenje koje je on predao, preveli na sopstveni jezik.« ('Tumačenje Evanđelja po Jovanu', Beseda 1, 2 – prevod: Antonina Pantelić) Kada neko, po Božijem Duhu koji je prisutan i u životinji, ume da komunicira i sa Božijim stvorenjima iz životinjskog sveta, i upućuje ljude da budu milosrdni i obzirni sa njima, on dakako to ne čini kao nekakav 'mračan čarobnjak'.
U svome životopisu Nume Pompilija Plutarh pronicljivo ukazuje: »... Pitagora i Numa mnogo zajedničkog su imali među sobom.« (Par. 22)
U svojoj ‘Apologiji’ Justin daje svoje 'objašnjenje' kako su i pre Isusa od Nazareta nastale mnoge svete priče: pa tako tvrdi da su do đavolovih ušiju došle reči Prorokâ koji su prorekli dolazak Hrista, Sina Božijeg, i on je postavio neznabožačke poete da opišu mnoge koji će se zvati sinovi Zevsa/Jupitera. Đavo je umešao prste u to, da bi naveo ljude da pomisle da je istinita priča o Hristu iste osobine kao i čudne bajke o sinovima Zevsa (I, pogl. 54). – I u ‘Razgovoru sa Judejinom Trifonom’, priznajući sličnosti hrišćanskih kaža o Hristu i nekih paganskih o njihovim herojima i bogovima, Justin slično zaključuje: »Budi onda uveren, Trifo, da sam ja utemeljen u znanju i veri u Pisanija od onih krivotvorina koje je među Grcima pravio onaj koji se zove đavo; kao što su neki bili obmanuti od egipatskih magova, i drugi od strane lažnih proroka u Ilijino vreme. Jer kada oni kažu da je Dionisije, sin Božiji, bio rođen od /Zevsove/ veze sa Samelom, i da je on izumitelj vinograda; i dodaju da je on bio raskomadan na delove, i umro, i ustao iz mrtvih, i uzneo se u nebo; i kad uvode vino u njegove misterije, zar ja ne vidim da on /– đavo/ oponaša proročanstva objavljena praocem Jakovom, i zapisana Mojsijem? I kada oni kažu da je Herkules bio snažan, i putovao po celom svetu, da je bio rođen od Boga/Zevsa iz Alkmene, i uzneo se na nebo kada je umro, zar ja ne primećujem da je Spis koji govori o Hristu ‘snažnom kao gigant da trči njegovu trku’ bio na isti način oponašan? I kada on /– đavo/ iznosi na videlo Eskulapa kao nekoga ko diže mrtve i iscelitelja svih bolesti, mogu li ja da ne kažem da na isti način on oponaša proročanstva o Hristu? /.../ I kada ja čujem, Trifo, /.../ da je Persej bio rođen od device, ja razumem da je lažljiva Zmija i to krivotvorila.« (I, 69–70) – Iz ovih Justinovih reči jasno se vidi da on nije poznavao istinsku Hristovu reč i istinsko Evanđelje.




Jezeus Krishna, raspeti Kralj

U svim svojim inkarnacijama Gospod Ljubavi, koji nam je Svojom rečju, životom i žrtvom omogućavao spasenje i pokazao Put, Metod Spasenja, koji je stvarao uslove da prekinemo krug rađanja i postanemo stubovi Božijeg Hrama, stradalnički je završavao život, doživljavao da bude, zauzevši se za pravednike, brutalno i bedno pogubljen od sinova Tame, prikovan na drvo, krst. Time je on dao simbol zemaljskog puta svakog pravednika koji ne živi za satanski svet, pokazao je da onaj koji hoće naslediti Novu zemlju i ući u Nebesko Kraljevstvo, mora svetim življenjem uzeti duhovnog udela u Njegovome Rođenju, Posvećenju, Krštenju, Iskušavanju, Preobraženju, Razapinjanju, Vaskrsenju, Vaznesenju i Slavnome Dolasku. Tako su po Hristu, Putu Života, sledeći Hristov Metod, požrtvovano i predano živeći, raspinjući starog čoveka, mnogi u svetu greha bili otkupljeni i vraćeni u Nebo (Enoh, Ilija, Mojsije, ...).
Justin Filosof u svojoj ‘Prvoj Apologiji’, upućenoj rimskome narodu i Imperatoru Antoninu, poredi Hrista Njegove podvige sa ostvarenjima i životom nekih antiknih junaka: »Ako kažemo da se Reč, koja je prvorođeni Sin Božiji, Isus Hristos, Učitelj naš, rodio bez mešanja, da je raspet i po vaskrsu se uzneo na Nebesa, mi ne uvodimo nikakvu novinu i ne govorimo ništa drugo do ono što vi govorite o tzv. Zevsovim sinovima. Vama je znano koliko je Zevs imao sinova, a o tome kazuju i među vama uvaženi pisci: Hermes, tumač i učitelj; Eskulap, lekar, koji je bio pogođen munjom i uznesen u Nebo; takođe Dionisije rastrgnuti.« (Pogl. 20)
Mitovi, legende i pripovesti mnogih naroda moćno svedoče i navode na zaključak da je Prvorodni Sin Božiji, nama najpoznatiji kao Isus zvani Hristos, mnogo puta silazio u meso, utelovljavao se i očovečavao se, preobražavao se, vaskrsavao dušom i vaznosio se opet u Nebo Svome Ocu, koji se nikada nije spustio u zemljano telo. Postojanje krsta kao simbola prisutnog među mnoge narode od vajkada takođe to potvrđuje. Ali, kako je Sveti Sin sa Svojim apostolima silazio, tako je i Tama istovremeno slala svoje glasnike i svoje pomazanike, koji su ustanovljavali izopačene kultove, unosili u svet brojne laži i destruktivna znanja, te nastojali da oblate, pokriju i izvrnu zdravu i svetu Hristovu pouku. Da Tama nije tako nezadrživo pokrivala Božiju reč, ne bi postojala ni potreba da se Hrist Božiji, Sveti nad svetima, tako često utelovljuje.
Hristova brojna utelovljenja pokazuju i navode na zaključak da je istinsko hrišćanstvo, koje je bilo i istinsko Hristovo Kraljevstvo i Bratstvo na Zemlji, postojalo i pre zadnje Isusove inkarnacije u Palestini, u izraelskom narodu. Hrist Božiji, Sin Čovečiji, tako svedoči: »Ne verujte da je ikoji čovek potpuno bez greške, jer čak među prorocima i onima koji su živo posvećeni u hrišćanstvo, reč pogreške mogaše biti nađena. Ali tu su brojne greške koje su ljubavlju pokrivene.« (69:6) – Kao predstavnici takvog drevnog hrišćanstva, pored judejskih nazarena, esena i terapeuta, pojavljuju se i persijski magijci, mazdaistički mudraci i astrolozi, poklonici Ognja, kultni Zaratustrini sveštenici, koji se upućuju u Judeju vođeni ne samo Božijom zvezdom već i drevnim proročkim najavama Hrista Zaratustre, da bi Hristu Triputnajvećem doneli tri dara.
Mnogobrojne drevne knjige koje su o Gospodu Inkarnantu pisali Njegovi nekadašnji učitelji i sledbenici nepovratno su izgubljene. Samo u Aleksandrijskoj biblioteci bilo je pod Hrist-Zaratustrinim (Zoroastrovim) imenom zavedeno nekih dva miliona verza. Rimljanin Plnije u ‘Historiji prirode' iznosi da je »Hermit marljivo pisao o celoj veštini /Zaratustrinih maga/ i tumačio 200.000 Zoroastrovih verza.« (XXX, 2, 4)





Serapis (Sarapis, Sarapid) Iscelitelj, egipatsko božanstvo čiji kult je stajao u znaku solarnog krsta (enkaustika, krilo diptiha). Ankh – staroegipatski znak života i krst, drvo života

Prvi hrišćani su poštovali krst kao simbol Gospodnje žrtve i Ljubavi ('Evanđelje po Petru', prg. 40 i 42; 'Sibilini orakli', VI, 26-28), te kao znak Njegovog Slavnog Dolaska sa Istoka ('Otkrivenje po Petru, 1; Kiril Jerusalimski: 'Kateheze', 13, 41), međutim oni nisu poput nekih pagana idolopoklonički obožavali krstove i sunčane stubove ('Letopisi', II, 14:4, 34:4.7; 'Isaija', 17:7). Hrišćanin Oktavije (II stoleće) u istoimenom dijalogu Marka Minukija Feliksa (Octavius) ukazuje paganima: »Mi ne obožavamo krstove i ne želimo ih /kao idole/. To vi, poštujući vaše drvene bogove, obožavate i drvene krstove kao nešto što ide uz njih. /.../ I čovek, kada uzdigne ruke, čistim umom uznosi molitvu Bogu, predstavlja prikaz krsta. I tako, predstave krsta se nalaze i u prirodi i u vašoj /rimskoj/ religiji.« (Pogl. 29) – U svojoj ‘Historiji Crkve’ Sokrat Sholastik izveštava o rušenje Serapisovog hrama (391. godine) u Aleksandriji, koji je razoren po nalogu imperatora Teodosija I da se uklone paganski hramovi u Aleksandriji, a na zahtev tamošnjeg gnevljivog episkopa Teofila: »Prilikom raznošenja komada razvaljenog hrama Serapisa, da bi se mesto očistilo, naišlo se na hijeroglife u kamenu ispisane, a među njima su neke oznake izgledale kao krst. Kako hrišćani tako i pagani dokazivahu da njihovoj religi pripadaju ti znaci. Hrišćani su tvrdili da su to znaci hrišćanske vere, po tome, što je krst znamenje spasonosnog stradanja Hristovog, a pagani dokazivahu da su do znaci koji priliče i Hristu i Serapisu (ho sárapis = bela persijska odežda sa purpurnim rubom), samo što drugo nešto znače za hrišćane a drugo za pagane« (V, 17) – Dinastija egipatskih Ptolemeida koristila je krst kao svoj predstavnički znak. U svojoj 'Apologiji' Tertulijan ukazuje da su i Rimljani jako dobro poznavali znak krsta, i da su ga nosili čak i kao vojno obeležje i trofej (16, 6-8). – Pri iskopavanjma u indijskom Panđabu (gde su pred početak nove ere bila razvijena helensko-baktrijska umetnost) pronađena je budistička medalja na kojoj je prikazan Veliki Izbavitelj, sa krstom u ruci. Iskopavanja Troje takođe su iznela na svetlo drevne amulete sa prikazom krsta.




Krst na hetitskom pečat-amuletu iz približno 2.000 g. se

Krst na feničanskom novčiću iz Sidona

Ansot, episkop Lionski, u svojoj knjizi 'Poštovanje ksta od strane mnogobožaca koji su živeli do Hristovo Rođenje', takođe potvrđuje rasprostranjenost znaka pobede širom zemlje. Otkuda i kako su stari paganski narodi mogli znati za krst (koji se susreće u raznim varijacijama i ornamentnim modifikacijama), te od njegovog poštovanja prešli na kultno obožavanje? Zato što je se Gospod utelovljavao u mnogim narodima, i svagda svoj život završavao na krstu, dajući simbol čovečanstvu da ako hoće ući u Kraljevstvo Svetlosti mora razapeti svog starog čoveka, svoj ego i pogubne ljudske žudnje. I onaj ko razapne svog niskog čoveka, on uzima pobedničkog udela u Hristovom Raspeću.
Imamo primera da su hrišćani negde, kao u Egiptu, podjednako obožavali razne Hristove inkarnarije, naprimer i one u liku Isusa i one u liku Serapisa. Imperator Hadrijan iz Aleksandrije u svome pismu konsulu Servianu ukazuje i sledeće u rimskoj zbirci carskih biografija: »Ovde se poklonici Serapisa hrišćani, i oni koji se nazivaju Hristovim episkopima klanjaju se Serapisu / Illic qui Serapem colunt, Cristiani sunt et devoti sunt Serapi, qui se Cristi episcopos dicunt/.« (Scriptores Historiae Augustae, XXIX, 8, 2) Hrišćani terapeuti, naseljeni prevashodno pokraj Aleksandrije, Hrista Božijeg su poznavali prevashodno u liku Serapisa. Hadrijan ukazuje i da su se svi redom hrišćanski presbiteri bavili, poput magijaca i haldejaca, i astrologijom. – Helije Lamrid piše za cara Aleksandra Severa da je u svojoj kućnoj kapeli držao, jedan uz drugi, kipove Apolonija, Hrista, Avrahama i Orfeja (XVIII; 29, 2). Za Karpokratove sledbenike Irinej iznosi da su slike Hristove, koje su pravili od raznih boja, stavljali među slikama znamenitih neznabožačkih filosofa kao što su Pitagora, Platon i Aristotel, te im odavali poštovanje (Adversus haereses, I, 25, 7; cp.: Panarion, haer, 51, 22).
Pronicljivi Julijan Imperator, nazvan ‘Otpadnik’, ukazuje s pravom da je Bog svagda brinuo za sve narode, da je svima slao Svoje prosvetitelje: »... I Egipćani, pošto među svoja ubrajaju ne mali broj imena mudraca, mogu da kažu da imaju mnoge Hermesove naslednike, mislim na Hermesa koji je u svojoj trećoj pojavi pohodio Egipat, i Haldejci i Asirci mogu reći da imaju Oanove i Belove naslednike, a Heleni Hironove naslednike. Stoga su svi Heleni rođeni sa prirodnom sklonošću ka misterijama i bogoslovlju, baš kao što Judejci misle da to samo njih krasi.« (‘Protiv Galilejaca’, 176 A-C) Svi Božiji Svetitelji, utelovljenja Večne Premudrosti, bili su i veliki prosvetiteljski ekspedicionisti, koji su pohodili mnoge narode, rodove i plemena zemljinog kruga, omogućavaju im da čuju Zapovesti Života: »... Zevs je doista među inteligibilnim bogovima iz sebe rodio Asklepija, i uz pomoć plodotvornog Helijevog života izveo ga je na zemlju na videlo dana. Sišavši sa Neba, Asklepije je se pojavio kod Epidaura, pojedinačno, u ljudskom obličju, i umnožavajući se, odatle je, zahvaljujući svojim putovanjima, svoju spasilačku desnicu ispružio po čitavoj Zemlji. Pristigao je u Pergam, u Joniju, potom u Tarent; kasnije je stigao u Rim. Putovao je na Kos, a odatle na Egu. I tako je prisutan svuda na kopnu i na moru.« ('Protiv Galilejaca', 200 A) Takav sveti putnik, pored Asklepija bio je i svetitelj Dionis (Bakhus) koji je čak i u Indiju otišao: »Ja, Zevsov sin, Dionis u kraj tebanski sad stigoh; nekud Kadmova me rodi kći Samela, žarom munje ožarena sva. Lik ljudski mesto Božijeg uzeh na se ja. /.../ I zlatna polja lidijska i Frigiju zapustih; u sunčane dole persijske do zida Baktrije i u burnu Mediju i Arabiju onu sretnu stigoh ja; svom prođoh Azijom, do vala slavnijeh što leži, a Heleni skupa s barbarima po gradima punim, s kulama krasnim, živu svud.« (Euripid: ‘Bakhantkinje’, čin I, 5-8.17-23) – Oktavije prenosi i mišljenje Euhemera (cp.: Sacra historia – IV stoleće se.) koji je smatrao da su sva božanstva obogotvoreni, puni vrlina i dobrodeteljstva ljudi: »Na primer /on govori o/ Diktejskom Jupiteru, i Apolonu iz Delfa, i Izidi sa Farosa, i Kereri iz Eleusina. Prodik govori da su ljudi uzvedeni u bogove, i da su to ljudi koji su u vreme svog stranstvovanja kroz svoja otkrića ljudima doneli korist.« (‘Oktavije’, pogl. 21; v. 22, fin., 23) Kolebljivo čovečanstvo je za božanstvo uzimalo kako utelovljenja Božijeg Logosa, tako i utelovljenja apostola Tame, te je za blažene bogove proglašavalo svoje vladare i svoje junake, nakon njihove smrti.
Sveti apostol Jovan u svojoj 'Prvoj poslanici' ukazuje za Hrista Svetlonošu: ».... Sin Božiji je se javio da razori dela Đavolova.« (3, 8), da donese Božiji Oganj kojim će spaliti Ognjenu Aždaju, Oca Laži, Razgoritelja onog niskog i pogubnog u čoveku. – Sam Gospod svedoči da je pobedio satanski svet, njegove izazove i laži. 'Apokalipsa po Jovanu' govori o završnoj Hristovoj pobedi nad Knezom ovoga sveta, koji se naziva Stara Zmija i slika kao Ognjena Aždaja.
Drevne pripovesti takođe govore o Božijim sinovima koji pobeđuju Aždaju i Haos.
Đainizam, u kome su delovali mnogi Božiji poslanici, potiče od epiteta njegovog začetnika - Jina, čije ime znači 'pobednik', I za Budu se kaže da je pobedio ono ljudsko u sebi i svet. Svi istinski svetitelji su učili da je pobeda nad samim sobom najveća pobeda. Onaj ko pobedi ljudsko i satansko u sebi, on može pobediti i Crvenu Aždaju, Staru Zmiju koja obavija i steže ovaj svet.
Bog Svetlosti, Apolon, pobeđuje aždaju zvanu Piton. U rimskom nacionalnom epu 'Metamorfoze' Publije Ovidije Nason peva:

»Tada preko volje svoje i tebe porodi zemlja,
Pitone, golema aždajo nečuvena, narodu novom
strašilo, jer si na gori toliko zauzimao mesta.
Bog strelonosni, koji dotada samo je brze
srne i divokoze streljao, ubi Pitona
hiljadu pustivši u njega strela i skoro ispraznivši
tulac; iz rana krv je aždaju oblila crna.«
(I,438-444)

U vedskoj misli bog Indra ubija Vrtu, zmijolikog besa koji je vode držao zarobljenima.
Marduk, bog drevnih Babilonaca, održavatelj majke zemlje, ubija aždaju Tiamet (sumerska Kuru, odnosno Asaga). Tako sumersko-akadski ep o stvaranju - 'Enuma Eliš' opisuje borbu svetlonosca Marduka i aždaje Tiamet:

»Potom se primaknu, Tiamet i Marduk, od bogova mudriji svih,
jedno na drugo oni se bace, za borbu zgrabe.
Gospod svoju razvije mrežu, umota nju.
Zloslutni vetar što hodiše za njima, on na nju pusti;
kad Tiamet svoja otvori usta, hoteći proždreti njega,
on u njih, Zloslutni utera vetar, da usta ne zatvori svoja.
Vetrovi strašni, utrobu naduše njoj.
Njeno nadme se telo; odveć se usta otvore njoj.
U usta odape strelu, utrobu razori njoj,
nutrinu zdrobi, rascepa srce.
Potom je svladavši, život joj uze.
Leš joj na zemlju baci, na njega stane.«
(IV, 93-104 – prevod: Marko Višić)

Borbu Božijih Hristosa i apostola sa silama Haosa i Tame mitovi i legende su kasnije interpretirali kao borbu bogova sa raznim nemanima i aždajama.
Za Marduka se kaže da je mudriji od svih bogova (II, 55). Apostol Pavle za Hrista kaže da je u Njemu svo blago Mudrosti i Znanja. - Marduk se naziva spasiteljem; to je dobro poznat naziv i za Hrista, koji je doneo i omogućio Spasenje svima. Marduk se prikazuje kao bog svetlosti (V, 101): »Sunčano dete, zbilja je on, među bozima prozvan tako! Neka svagda hodi u sjaju svetla svog!« (V, 128-129) Isus takođe sebe osvedočuje kao Svetlost svetu, kao Sunce Pravednosti i Ljubavi, kao Svetlost kojom i pod kojom treba ići ka pobedi. - Dalje, Stvoritelj Marduk se prikazuje kao gospodar Neba i Zemlje; Hrist kroz Koga je Sve stvoreno pokazuje se kao viši od svega, kao Gospodstveni Duh koji sve ispunjava: i Nebo i Zemlju. - Marduk je »gospodar bogova neba i zemlje« (VI, 140); Hrist je Kralj nad duhovnim kraljevima, Prvosveštenik nad svetim Božijim sveštenicima. – Za Marduka se iznosi: »Njegovo srce široko je, duh uzvišen. Grešnika i svetogrđa, gnuša se on.« (VII, 155-156). Za Svetog Jednog, Hrista Isusa, kaže se da nema ništa zajedničko sa Tamom, i da samo sveti životom mogu prebivati sa Njim, u Njegovoj Svetlosti.
Stari Egipćani marljivo su vodili evidenciju o silascima božije Reči u meso, i o pojavljivanju 'bogova' (bogonosnih proroka), pa su ih čak, kao i svoje uglednike (piromise) i 'ovekovečavali' prikazujući ih u statue. Herodot u svojoj 'Historiji' prenosi priču egipatskih sveštenika Hefestovog hrama koja kaže da se navodno za prethodno vreme, 11.340 godina, »nikad nije pojavio nijedan bog u čovečijem obliku.« (II, 142) Kao poslednjeg boga u ljudskom obliku, koji je nekada vladao Egiptom, Herodot vidi Hora (Apolona), sin Osirida (Dionisa) (ibid., II, 144).
Pogledajmo da i ustanova desetka svedoči o ranijim Hristovim utelovljenjima. - Razotkrivajući laži i hipokriziju judejskih pisara i sektanata, Isus iznosi: »Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što dajete desetak od nane, kopra i kima, a ostaviste što je pretežnije u Zakonu: pravdu, milosrđe i veru. Ovo je trebalo činiti, a ono ne ostavljati.« ('Matej', 23:23) Ovim Isus jasno povrđuje da davanje desetka stoji u Božijem Zakonu, i da to treba činiti, činiti iz ljubavi. Naravno, dvanje desetka za održavanje Zajednice i Hrama, sebično i nezasito judejsko sveštenstvo je izvrnulo i obesmislilo, isto onako kao što je institucionalizovana crkva vernicima nametala poreske dažbine. Koliko je desetak, milodar koji se davao na žrtveniku za održavanje zajednice i njenih službi, u ranome hrišćanstvu značio govori i činjenica da je u mnogim gradovima Imperije na taj način pomagano ne samo siromašnim posvećenicima, već su izdržavane na hiljade udovica i nemoćnika.
Interesantno je zapaziti da ustanovu desetka poznaju i mnogi paganski narodi. Tako Pausanija u 'Opisu Helade' iznosi za građane helenske Korkire: »... Odmah posle žrtvovanja ulove ribe pa posvete u Olimpiji i Delfima svoj dar od desetog dela ulova.« (X, 9) - A za žitelje Sifna ukazuje: »Na njihovu ostrvu bilo je rudnika zlata i bog im je zapovedio da desetinu svojih prihoda daju Delfima. Oni sagradiše riznicu i predavahu deseti deo.« (X, 11)
Istorik Herodot stavlja u usta lidskom kralju Kresu (555.-549. god. se.) reči upćene persijskom caru Kiru (558.-529.): »... Neka objasne pljačkašima da im oduzimaju novac zato što se deseti deo toga novca mora posvetiti bogu Zeusu.« (I, 89)
U Plutarhovom traktatu 'O Pitijinim proročanstvima' jedan od učesnika fingiranog dijaloga, Teon, uzvraća i prebacuje prethodnom govorniku zašto mu ne smeta »pogled na boga /statuu/ okruženog počasnim darovima i desetinama pribavljenim kroz ratove, pljačku i ubijanje, ... « (15)
Kao što je judejsko sveštenstvo izopačilo zapovest o desetku, tako je to i helensko učinilo. Desetak više nije bio milodar, dar od srca steknut svojim rukama, već pompezni danak koji je često pribavljan i kroz krađu, pljačku i rat, sve ne bi li se ugodilo tradiciji, kultu i lažnome bogu.
Pitagorejci su takođe naglašavali važnost desetka, što je kasnija predaja interpretirala i preradila kao da je veliki Pitagora Hristos u broju 10 video 'najveći broj'. Zna se da je broj 7 svim velikim posvećenicima najviše kosmogonijski značio i govorio.


Hrist Dobri Pastir
(Skulptura u kamenu, III stoleće, Vatikanski Muzeji


Hrist Gospod Sebe jasno predstavlja kao Dobrog Božijeg Pastira, Čuvara Zakona. Apostol Petar u svojoj 'Prvoj Poslanici' za Spasitelja vernima ukazuje: »... Bludeli ste kao ovce, ali sad ste se vratili Pastiru i Čuvaru svojih duša.« (2:25)
Jedan drugi Božiji Hristos i Svetitelj, Hermes, takođe se često naziva i prikazuje kao Pastir Božiji. Pausanija iznosi za helenski gaj Karnasij: »Tu ima statua bogova: Apolon Karnej, Hagna /Sveta/ i Hermes koji nosi ovna.« ('Vodič po Heladi', IV, 33) - A bronzanu Hermesovu statuu u Lehaju ovako opisuje: »Pored njega stoji ovan, jer Hermes se, prema verovanju, od svih bogova najviše stara o stadima uvećavajući njihov priplod, ...« (II, 3)
Hermes Pomazanik često se prikazuje kroz četvrtaste likove: »Atinjani, naime, imaju četvrtasti oblik za herme, a od njih su to primili ostali..« (Ibid, IV, 33) - Četvrtasti oblici, kocke, takođe se javljaju kao simbol Hrista Stene i Hristovog Grada, Nebeskog Jerusalima. Oni koji su isklesani iz Velike Stene, Hrista, i koji su izglačali sebe, prosvetlili se zakonitim životom, jesu Božije 'kocke', i oni čine Božiji Kamen, Kamen Mudrosti, Grad Novi Jerusalim.
Hrist-Dionisije je nakardno, bahantski obožavan u orfičkim obredima koji su harali svešću starih Helena u periodu od VI do VI. stoleća stare ere. Kult je početkom prvog milenijuma stare ere stigao iz Trakije preko Male Azije. Bio je posebno primamljiv za žene. Tako Plutarh ukazuje sa misterije na Samatraci: »Sve tamošnje žene od pantiveka se drže orfičkih obreda i praznika u čast boga Dionisa, i stoga se zovu Klodone i Mimalone.« (‘Aleksandar Makedonski’, 2) - Dionisov kult je izvorno poznavao euharistiono tajinstvo, prinos vina i hleba, dok je svetkovanje Uskrsa od praznika radosti pretvoreno u praznik ludovanja i mahnitanja. Sve božansko što nije moglo sakriti satansko je izvrtalo i nakazno parodiralo, nastojeći time da ismeje Gospoda Mudrosti.
U svojoj pratnji Gospod Isus Hristos imao je mnoge žene. I kao Dionis Sveti Jedan je imao brojnu žensku pratnju, koje mitske refleksije predstavljaju kao nimfe. U 'Prvoj homerovskoj himni Dionisu', iznosi se za ovog dugokosog Boga:

»Bršljanom ovenčana Dionisa počinjem pevati –
gromkog, Semele slavne i Zevsa svetlog sina,
koga su hranile nimfe lepokose što ga od kralja
primiše, njegova oca, u krilo uzgajajući njega
brižno u klancima Nís. A on je po očevoj volji
rastô u mirisnoj spilji, među besmrtnike se brojeći.
A kad othraniše njega, toliko slavljena, nimfe,
on je po doljačama šumovitim hodio svuda
bršljanom gusto pokriven i lovorom. Za njim su išle
nimfe, a on pred svima. I silna se orila šuma.
Stoga, pozdravljen budi, Dionise, bogati grožđem.«
(1-11)

Zlatokosi Dionis rađa se (negde u VII stoleću stare ere) čisto začet od časne Semele i Boga Zevsa. Rađa se u spilji šumovite i visoke gore zvane Nisa. Ta Nisa je verovatno rajska Gora Karmel, koja je pripadala Galilejskom okrugu Nazara, gde je i Isus odrastao među svetim nazarenima, hiperborejcima, minejcima. Dionis je bog vina, svetog napitka. I Hrist je Bog Vina, svetog Nektara, Ambrosije, Some, Duha Svetog, Duha Života, Duha Radosti.
Pogledamo li drevne pripovesti o solarnome božanstvu Mitri, Pobedničkom i Pravedničkom Suncu, vidimo da se o njemu govori kao o Božijem Pastiru rođenom iz Stene. Ono što stoji iza tih pripovesti je činjenica da je sunčani Mitra kao i Sunce Sveta, Hrist Gospod, rođen u kamenoj spilji-štali, sa životinjama (pored ostalih i sa bikom, ovcom,...) o zimsku kratkodnevicu.
I Hrist Sunce je Stena, i Mitra Pastir je Velika Stena. Stena, odnosno kamen u obliku kocke, izrazit je simbol elementa Zemlje i Novog, Nebeskog Jerusalima. Uglačan, sunčan Kamen Mudrosti je simbol Božijeg Kraljevstva Svetlosti na Novoj Zemlji. – Apostol Pavle, poreklom iz Tarsa kilikijskog, jakog centra Mitrine religije, o Hristu govori kao o steni Života: »... I svi su pili isto duhovno piće, jer su pili iz duhovne Stene koja ih je pratila, a ta Stena beše Hristos.« ('Korinćanima', 10:4) - O apostolu Petru i Jedanaestorici se govori kao o stenama isklesanim iz Velike Stene, iz Hrista Vernoga Pastira ('Matej', 16:18; 'Otkrivenje', 21:14).
Ne samo da je se Gospod svagda rađao u kamenoj pećini-štali, već je On i svagda bivao sahranjivan u kamenu, kamenoj grobnici. Tako je u svojoj poslednjoj i najvišoj inkarnaciji, kao Isus od Nazareta, sahranjen u kamenoj grobnici vrta Josipa iz Arimateje. Kao sirijski Adonis Gospod je svoj kameni grob takođe imao u Jerusalimu. Na Hrist-Adonisovom grobu od davnine je se hodočastilo. I smrt i život Hrista Boga, Koji nam je doneo spasenje Svojim Životom i Svojom Smrću, svedoče za Njegovu beskrajnu ljubav prema celoj Tvorevini: za svaki kamen, za svaku biljku, za svaku životinju, za svakog čoveka.
I kao Božiji Glasnik – Hermes/Herma (Tot, Tahuti) Gospod Ljubavi je rođen u kamenoj pećini. Tako se u 'Prvoj homerovskoj himni Hermu' peva o Njegovom rođenju:

»Slavi, Muzo, Herma, što sin je Zeusa i Maje!
Vladar Kilene je on, i Arkadije pune ovaca,
glasnik je besmrtnika blagodatni; rodi ga Maja,
nimfa pletenica lepih, sa Zeusom vodeći ljubav,
Časna. Kloneći se društva bogova blaženih, ta je
u senovitoj spilji prebivala.«
(1-6)

Slično se iznosi i u 'Drugoj homerovskoj himni Hermu'.
Glasonoša, Logos, zlatoštapni Hermes, začet je od Časne Gospe, blagoslovene Device Maje i Boga Zevsa (Jovu, Jehovu). To ime Maja, odnosno Marija, nalazimo i kod Budine majke i kod Isusove majke. Himna Hermesov život povezuje s Arkadijom, punom ovaca. I Isusov život i učenje su stalno obeležni slikama 'jagnjadi', 'ovaca', 'stada', ... Predanje Hermesa prikazuje i kao svirača na kitari od sedam žica. Božiji svetitelji su Božija kitara od sedam struna, na koju je svirao sedmerostruki Duh Sile i Harmonije, Ritam Života
Pojavljujući se na zemlji kao Mitra, Dionis, Adonis, Hermes, Isus,... Gospod je se svagda rađao u kamenoj pećini, spilji-štali, među životinje, pokazujući time Svoju ljubav za životinjski svet, i osvedočavajući se i kao njihov Spasitelj.
Kao simbol žrtvovanog Gospoda i isceljujuće Mudrosti od davnine pojavljuje se prikaz zmije koja se uspinje oko štapa. U ‘Evanđelju po Jovanu’, kaže se: »... Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovečiji, da svaki – ko veruje – ima u Njemu život večni.« (3:14-15) – Za proroka Mojsija, koji je pred faraonom Božijom silom izveo čudo pretvaranja štapa u zmiju, izveštava se u ‘Knjizi Brojeva’ kako je se izborio sa navalom pustinjskih zmija otrovnica: »Mojsije napravi zmiju od medi i postavi je na stub. Kad bi koga ujela ljutica, pogledao bi u medenu zmiju i ozdravio.« (21:9) – Kao Isus od Nazareta Gospod je svagda učio da izbavljenju i ozdravljenju duše vodi razapinjanje starog, grešnog čoveka, te živa vera, pokajnička i delotvorna vera. Na taj način duša stiče isceljujuću mudrost, stiče mudrost Božanske Zmije Svetlosti i ljubav Goluba Nevinosti, mudrost Hrista Raspetoga.
Simbol zmije koja se obavija oko štapa Hrist Iscelitelj je ostavio i u svom životu u telu iscelitelja Eskulapa koji je verovatno živeo oko 1.200 godine se. Njegov kult, koji je iz Tesalije potekao, tek nekoliko stoleća kasnije je postao popularan. Eskulapova svetilišta u Heladi i Maloj Aziji bila su mešavina hramova, lečilišta i vežbaonica.


Post je objavljen 08.10.2010. u 22:19 sati.