Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/aurora33

Marketing

t. Da li postoji 'večni pakao'?

Svaka duša postoji po Bogu, koji je jezgro duše. Preko jezgra duše, Gospod održava dušu i čoveka. Ako bi duša bila u 'večnom paklu', onda bi i deo Boga, jezgro duše, ostao u paklu u večnom prokletstvu, što negira Božiju apsolutnost, Njegovu večnu ljubav, dobrotu i milosrđe. Ovome što je izneto naizgled su suprostavljene evanđelske reči koje se pripisuju Hristu Isusu o Poslednjem Sudu: »I otići će ovi /nemilordni/ u večnu kaznu /kólasin aiMnion/, a pravednici u život večni.« ('Matej', 25:46) – I eminentni bogoslovi poapostolske epohe takođe vidno uče o 'večnom' paklenom ognju, o mučenju u Veke Vekova (eis toýs aíMnas tMn aiMnMn) polazeći od premise da je duša besmrtna; u 'Stradanju Polikarpa Episkopa Smirnskog' za slavne mučenike radi Hristovog Imena iznosi se: »I oganj nečovečnih mučenja beše im hladan. Jer pred očima imahu /cilj/ da izbegnu večni /oganj/ koji se nikad ne gasi.« (2:3, cp.: 11:2) – U svome spisu De spectaculis Tertulijan živo opisuje večne muke osuđenih. Nasuprot njemu Origen uči da će nastupiti vreme apokatastaze (h apo-katástasis), vreme blaženstva kada će Bog i najteže opterećene duše privoleti Svetlu. – Ukoliko bi Bog bio tvorac pakla, onda bi uistinu mogli govoriti o 'večnosti' pakla. No pakleni oganjeni jezici u koji se duša zatapa jeste njena vlastita vatra bezakonja, jeste vatra čovekovog neobuzdanog jezika, ono što je u sebe prihvatao i odašiljao. Energija i vatra bezakonja sa kojom su grešnici živeli i koju su razgorevali, na kraju će dati Ognjeno Jezero u koje će sami biti bačeni. 'Večni' pakao i 'večni' oganj (to pyr to aiMnion) o kome Hrist govori u stvari jeste vekovni, eonski, dugovečni pakao. Starogrčki izraz to aiMn-os (AiMn je sin boga vremena – Hronosa) označava pre svega ‘vek’, ‘epohu’, ‘pokolenje’, a tek potom ‘večnost’ (apó aiMnos) i ono što je večno (ton aiMna). Hebrejski ekvivalent za aiMn je termin šemitta, a latinski aetas, aevum. Eoni su božanski Dani i Noći, vreme Božijeg stvaralačko-održavajućeg Udisanja i Izdisanja. Kao što grčki termin myriákis označava broj 10.000, u smislu ‘velika množina’, tako i izraz ‘eon’ označava konačno ali, sa ljudske tačke gledišta uzeto, veliko vremensko rastojanje. Kako je vreme neodvojivo od prostorne kategorije, to se u starim tekstovima ‘eonom’ često naziva i prolazni zemni svet (cp.: ‘Efescima’, 2:2; ‘Matej’, 13:22), te budući, dolazeći Vek (grč.: ho aiMn méllMn). Pridev aiMnos kada se odnosi na nešto zemaljsko i ljudsko zapravo znači 'dugovečno', 'dugotrajno' (cp.: 'Postanak', 17:13; 'Izlazak', 12:17, 40:15; 'Isaija', 30:14; 'Jeremija', 17:4; 'Mihej', 7:18; 'Baruh', 4:35; 'Filemonu', 15). Oni u kojima je se ugasio Božiji Oganj Života koji spaljuje laž i zlo, u kojima je se razgoreo oganj opačine, oni se i bacaju u Oganj vekovnog mučenja i ispaštanja. Kada se duša u Hristovoj Krvi očisti od greha, od vezanosti za trošno i zemno, ona stiče život večni (zMn aiMnion),život vekovni, život u i kroz sve eone, život večni.
Duši bačenoj u pakleni plamen ostaju dve mogućnosti, dva izlaza: ili da otplati i okaje svoje grehe i izađe iz Pakla, ili ili da se rastoči, sagori; iz tvrdokorne duše, koja ni u najdubljem ispaštanju nije htela da vidi i prizna svoje grehe, Bog će morati da povuče Svoju održavajuću iskru, da je prepusti rastakanju u plamenu greha, odnosno u krajnoj instanci rastakanju u Eterični Dah, iz koga je i nastala, podignuta. U 'Psalmima' se ukazuje za Božije okorele neprijatelje: »Kao što iščezava dim, da iščeznu: kao što se pred licem ognja topi vosak, tako da poginu grešnici od Lica Božijeg.« (68:3) – Ako je duša stvaralački uzeta iz Božijeg Daha, i ako nipošto ne želi da se preda Božijem Dahu, Božiji Dah će se na kraju povući iz nje. Kada duša potpuno odbije da preuzima i isporučuje Božije Svetlo, kada potpuno odbija Hristovo Otkupljenje, onda se i gubi svrha postojanja svetlog jezgra u duši. Bog takvu dušu neće večno održavati, niti će je večno držati u Tami. One duše koje su tako dugo podizale svoj rog protiv Neba i nastojale urušiti, srušiti i rastočiti Nebo i Božije Stvaranje, one će na kraju i same sebe rastočiti. U 'Četvrtoj Ezdrinoj knjizi' Gospod iznosi da neće tugovati nad onima koji su se ugasili nezasito sijajući u grešnom životu: »Et non contristabor super multitudinem eorum qui perierunt, ipsi enim sunt qui vapori nunc adsimilati sunt et flammae ac fumo adaequati sunt et exarserunt et ferverunt et extincti sunt.« (7:61)
Bog dakako želi da se svi ljudi i duše nađu Put u Život i Istinu: »Nije Meni do smrti bezbožnikove, nego da se odvrati od zloga puta svojega i da živi. Obratite se, dakle, obratite od zloga puta svojega! Zašto da umrete, dome Izraelov.« ('Ezekiel', 33:11, v.: 18:31-32; 'Matej', 18:14) – Pišući Timoteju apostol Pavle ukazuje da Bog »hoće da se svi ljudi spasu i da dođu do poznanja istine.« (I, 2:3-4) Ako se neki od porobljenih ne budu spasili, u smislu da uđu u Nebo i izađu iz Pakla, spasiće se u tom smislu što će se izbaviti vekovnog trpljenja muka, tako što će se rastočiti njihove duše, tako što će potpuno sagoreti. Duše koje nisu htela da sagore nečistotu u Božijem Plamenu, sagoreće u plamenu vlastitog greha. – Patnja dakako nije tu da bi preko nje bili večno kažnjavani, već da bi ponajprije učili i naučili potrebne lekcije u životnoj školi, i da bi preko patnje priklonili Istini. Ako neko ni u najvećoj, paklenoj muci nije spreman da uči i da se menja, besmisleno je da, nakon što uveliko oduži patnje koje je naneo drugima, da se i dalje održava u kazni. Kažnjavanje radi samog kažnjavanja ne postoji kod milostivog Gospoda. Zašto bi večno trebao goreti i onaj kome smo oprostili njegove grehe prema nama? U Besedi na Gori Hrist ukazuje: »Nećeš izići odande /– iz Tamnice/ dok ne platiš i poslednji kondrant.« ('Matej', 5:26). Gospod dakle ne kaže: ostaćeš u paklenoj Tamnici večno, već izići ćeš iz nje tek nakon što otplatiš, odužiš svoje grehe. Prorok Mihej ukazuje za Gospoda: »... Ne ustraje doveka u Svome Gnevu, nego uživa u pomilovanju.« (7:18) – No kada čovek greši hotimično, obesno i svesno, kada greši protiv Duha Istine, za te grehe naravno ne treba očekivati oproštaj i pomilovanje; njih će morati oduživati i nositi do poslednje pare, do kraja.
Hrist Pastir poslat je od Oca da omogući Otkupljenje iz duhovne smrti i poslednjoj zalutaloj ovci, da svakome pomogne da nađe Put Istinskog Života. Bog, dakle svakoj duši pruža ruku, no svaka duša nije spremna da prihvati susretljivi Božiji poziv. Bog nastoji svaku dušu da privoli spasenju, no pod teretom greha i u dubokoj udaljenosti od Božije milosti u Tamnici grehe, mnoge duše neće prihvatiti svoju kaznu, i gorko će optuživati Boga za ambis u koji su dospele i u koji su se svezale. Umesto zahvalnošću, one će hulom odgovoriti, i tako greh na greh gomilati. I za duše tih ljudi neće biti drugog izlaza, osim izlaza potpunog rastakanja. – Tačno je da apostol Pavle kaže da će u Hristu »svi oživeti, ali svaki o svom redu, ...« ('Korinćanima', I, 15:22-23) Oživeće svi koji prihvate Božiju Ruku Spasenja, oživeće sa Hristom i po Hristu Otkupitelju. Bog hoće svaku dušu privoleti Svetlu; no svaka duša nije otvorena da prihvati Svetlo Ljubavi i Preporoda. Ako imamo slobodu izbora, slobodu volje da odstupimo od Boga, imamo i slobodu izbora da se opredelimo za Boga i vratimo se Bogu. No teret nepreglednog greha urušava potpuno dobru volju u čoveku, i Bog tada više nema mogućnosti da čoveka koji je potpuno odvratio svoje lice od Njega privoli Istini i Dobru.
Učenje paganizirane Crkve o 'večnim mukama' i 'večnom paklu' pogotovo paradoksalno doima zato što ona ne priznaje reinkarnaciju i brojne zemaljske živote duše. Nezamislivo je da kratkoročni život na Zemlji odredi konačnu sudbinu duše koja je došla iz Neba. Crkveni dogmatičari tradicionalističke Crkve uče i da posle smrti tela za dušu nema pokajanja; dakle, ako je neko umro u grehu, on je time osuđen na 'večnu muku'. Ruski pravoslavni mislilac Jovan Kronštatski (1829.-1908. g.) u svome Dnevniku (naslovljenom kao 'Moj život u Hristu') tako naznačuje, da kao što neočišćen dnevni greh prati dušu u snu, tako je i neočišćen životni ovostrani greh večno prati u onostranom: »Pretpostavimo sada da čoveka, koji je otišao na spavanje sa nekim grehom, zadesi noću smrt; nije li očigledno da će mu duša otići u onaj vek u mučenju. Pa, pošto nakon smrti nema pokajanja, onda će se i tamo mučiti, zavisno od veličine svojih grehova.« – No ako posle smrti tela 'nema' pokajanja i praštanja, onda ima mogućnosti oduživanja greha. A da ima pokajanja i u Onostranom, pokazuje sam Hrist, koji je Evanđelje (čiji je stožer poziv na pokajanje i preumljenje) doneo i objavio i onima u Hadu: »... I mrtvima je objavljeno Evanđelje, ...« ('Petar', I, 4: 6, v.: I, 3:19)
Vatra nevolja i vatra ispaštanja je tu da bude u službi našeg pročišćenja: »A nepokoran će kroz mnoge vatre biti pročišćen; a oni koji ostanu trdokorni silaziće i propadaće večno.« ('Dvanaestorica', 46:25; cp.: 'Korinćanima', I, 3:15) – U 'Evanđelju Savršenog Života' nalazimo jednu sasvim trezvenu i razumnu eshatologiju, koja upozorava na strahote vekovnih muka za teško opterećene tvrdokorne duše, koja odriče mogućnost da se pakleni Dani i ledene Noći za utamničenu dušu mogu večno smenjivati: »Kao što se kukolj sabire i ognjem sažiže, tako će biti i na svršetku svetu. Poslaće Sin Čovečiji Svoje anđele, i oni će pokupiti iz Njegovog Kraljevstva sve sablazni, i one koji čine bezakonje, i baciće ih u peć ognjenu; i koji se ne očiste, biće izjedeni sasvim.« (40:7, v.: 67:15) – U priči o bogatašu i sirotome Lazaru Gospod ukazuje da osuđeni ne mogu napustiti svoju Tamnicu »dok se njihovo vreme /otplaćivanja/ ne ispuni’.« (47:14)


Post je objavljen 07.10.2010. u 22:36 sati.