Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/aurora33

Marketing

v. Da li je se Hristovo sveštenstvo odevalo u raskošne odore?

Na pitanje svetih učenika, odevenih u bele lanene haljine ('Dvanaestorica', 17:5, 75:2) da li trebaju svoje sveštenike raskošno odevati, onako kako je to 'Mojsije' činio, Vaskrsli Gospod odgovara i objašnjava: »Beo lan je pravednost svetih, međutim doista dolazi vreme kada će Sion biti opustošen, i nakon što vreme njegove muke bude minulo, on će ustati, i metnuće se na njega divne odore, kao što je zapisano. Tražite pak najpre Kraljevstvo Pravednosti, a sve ove stvari biće vam dometnute. U svim stvarima tražite jednostavnost, i ne dajte prilike razmetljivosti. Nastojte da se zaogrnete Milosrđem, i odeždom Spasenja, i haljinom Pravednosti. Jer kakav postižete dobitak ako ovakve /haljine/ nemate? Kao jeka bronze i zveket cimbala ste, ako nemate ljubavi. Tražite Pravednost, i Ljubav, i Mir, a sve lepe stvari će vam se dometnuti.« (94:5-7) – Od Svojih služitelja i poklonika Gospod traži da se najpre odenu u haljine Svetosti, haljine Pravednosti i Čistote: »Sveštenici tvoji neka se obuku u Pravednost, pobožnici tvoji neka radosno kliču!« ('Psalmi', 132:9. v.: 132:16) – »Neka se obuku u Spasenje sveštenici Tvoji, o Bože ...« ('Letopisi', II, 6:41) – »Pravednošću se ja kao haljinom odenuh, nepristranost bi mi plaštom i povezom /za glavu/.« ('Jov', 29:14; v.: 40:10) – »Odenu me haljinom Spasenja, zaogrnu plaštem Pravednosti, ...« ('Isaija', 61:10; v.: 52:1; 59:17; 'Baruh', 5:1-3) – U bele haljine Spasenja odevaju se oni koji su pravedničkim životom svoje duhovne haljine oprali i očistili u Jagnjetovoj Krvi, u Snazi Otkupljenja, koji su uzeli pobedničkog udela u Hristovom Stradanju: »Ako težiš Pravednosti, naći ćeš je, i obući ćeš je kao svečanu odoru.« ('Sirah', 27:8) – Ko hoda u Istini, ko izvršava Zapovesti Života, ko čini svetla dela, on i biva prosvetljen Svetim Sjajem, on se i odeva u bele duhovne haljine: »Koji se boje Gospoda, dolaze do Pravednosti, i njihova dobra dela sjaju kao svetlost.« (32:16; v.: 'Efescima', 5:25-27; 'Kološanima', 3:9-10.12-14; 'Rimljanima', 13:11-14) Onaj ko se opaše Istinom i Pravednošću, ko ispuni Hristov Zakon, on će i moći uzjahati Hristovog Belca i uzeti udela u pobedničkom pohodu Svetog i Istinitog Svedoka: »I vojske Nebeske iđahu za Njim na konjima belim, obučene u lan beli i čisti.« ('Otkrivenje', 19:14; v.: 3:4.18; 6:11) – Za Jagnjetovu Nevestu, za one koji su u vremenu Posletka podvižničkim životom postali jedno sa Hristovim Duhom, koji su savršeno prožeti i ispunjeni Svetlom Istine, u 'Otkrivenju po Jovanu' se ukazuje: »I dano joj bi da se obuče u lan čisti i svetli, jer lan označava pravednost svetih.« (19:8)
Prvosveštenik Aaron, po predanju Mojsijev brat, u Svetilište iza zavese ulazio je u čisto lanenoj odeći: »Neka se obuče u posvećenu košulju od lana; na svoje telo neka navuče gaće od lana; neka se opaše lanenim pasom, a na glavu stavi mitru od lana. To je posvećeno ruho koje ima obući pošto se okupa u vodi.« ('Levitska', 16:4) U starini hebrejski lan je bio jako kvalitetan, odnosno omogućavao je dobijanje platna visoke finoće (Pausanije: 'Opis Helade', V, 5). U hramskom činodejstviju izraelski sveštenici su nosili posebno raskošni odevni detalj, takozvani ’efod. U 'Knjizi Izlaska' (39:1-29) navedena su osnovna kompoziciona obeležja efoda i pratećih detalja, koja ukazuju na to da je jednostavnost odevanja potisnuta pompeznošću i blještavilom koje je trebalo da opčini ograničena čula naroda. Hagiografi ukazuju da su efod nosili i leviti, drugorazredni sveštenici ('Samuel', I, 2:18), te kralj David (II, 6:14), sudac Gideon ('Suci', 8:27), kumirski sveštenici (17:5). Žene, devojke i udovice u Hramu su služile tkajući i krpeći liturgijsko ruho i zastore, koje su najčešće bile od lana ('Izlazak', 35:25-29; 'Estera', 1:6; 'Dvanaestorica', 2:2)
Jevrejski historik Josip Flavije opisuje odeždu koju je u njegovo vreme nosio prvosveštenik kada je ulazio u Hram: »Kada je on služio, morao se opasati ubrusom oko bedara da potpuno pokrije sramne delove; zatim je oblačio donju odeću od platna, pa preko toga gornju odeću boje plavog hijacinta, koja je dopirala do članaka i pokrivala celo telo, a na njoj su bile i rese. Na resama su visili zlatni praporci i granati, naizmenično, označavajući gromove – praporci, a munje – granati. Pojas koji na grudima učvršćivao gornju odeću bio je pet redova tkan od zlata, purpura, skerleta, visona i hijacinta, dakle od istih materija od kojih su /.../ bile izatkane i zavese Hrama. Imao je od istih materijala i odeću prekoramenicu, no kod nje je više preovlađivalo zlato. Ona je imala, kako joj i naziv kazuje, oblik oklopa, a spojena je bila dvema zlatnim kopčama, a u njih su bili upasovani vrlo lepi i veliki sardoniksi, i na njima ispisana imena plemena naroda. /.../ Glavu je pokrivala tijara /heb.: migbah) od visona, izvezena hijacintom, a oko nje je bio obavijen drugi zlatni venac ispisan svetim slovima, ...« ('Judejski rat', V, 5, 5; v. 'Judejske starine', III, 7) Za judejske dugokose posvećenike bilo je neprilično da glava posvećene osobe ne bude pokrivena rubcem, koji je bio, za kosu i glavu odlična zaštita i od sunca; tako se sa zgražavanjem kaže za babilonske sveštenike: »U njihovim hramovima sveštenici sede poderanih haljina, obrijane glave i brade, ne pokrivajući glave.« ('Jeremijina poslanica', 30) – Kod starih Jevreja ustalilo je se pravilo da oženjen čovek svoju glavu omotava rubcem ('Talmud', 'Kidušin', fol. 29/b).
U 'Evanđelju po Luci' Isusu se pripisuju reči: »... Koji hoće da ti uzme ogrtač /himátion/, podaj mu i haljinu /chitMna/.« (6:29) Dakle, ovde se govori o donjoj i gornjoj plahti; u svojim 'Karakterima' (thikoí charaktres) Teofrast sa Lesbosa (oko 370.-287. g. se.) ukazuje za prljavca: »Na trg izlazi u debeloj donjoj haljini i tankom zamazanom ogrtaču.« (29, 7) – Odeždu starih Izraelaca činili su prevashodno haljina (tunika), ogrtač (plašt, gunoda) i pojas. Imućniji ljudi nosili su i kabanicu (hebr.: meil), koja je sezala od ramena do kolena ('Samuel', I, 2:19, 18:4). Odežda im je bila izrađivana kako od tkanine i prediva, tako i od koža životinja: »Očistite svu odeždu, sve mešine, sve od kostreti napravljeno ...« ('Brojevi', 31:20, v.: 'Levitska', 15:17). Zastupljenost boja na odeždi išla je u svim raspoloživim tonovima: od bele lanene do crne kostretne; odevanje je zavisilo od prilike (svečanost, pokora, ....), od staleškog položaja, i normalno od duhovne probuđenosti. Šarena tunika (hebr.: kitonet; grč.: chitMn) je bila posebno na ceni (cp.: 'Postanak', 37:3.23) Za svetkovine Izraelci su običavali da nose sjajne haljine (cp.: 'Kraljevi', II, 5:5) Ljudi koje je Božija Svetlost i Radost više ispunjavala dakako su svetliju odeždu nosili u svim prilikama: »U svako doba nosi haljine bele ...« ('Propovednik', 9:8) Postojala je i zabrana nošenja odeće disparatne finoće: »Ne oblači se u tkaninu otkanu od vune i lana zajedno.« ('Ponovljeni Zakon', 22:11) Ni Egipćani, koji su nosili lanene košulje zvane kalasíris, a preko njih vunene ogrtače, nisu sa vunenom odeždom stupali u hram niti su u vunenu odeždu sahranjivali svoje posvećenike (Herodot, II, 81). I Pitagora je tražio da se u hram ulazi samo u svetlim i čistim lanenim haljinama. I u proročište je često trebalo pristupiti samo u bele haljine. – Za pripasavanje tunike uz telo upotrebljavao je se pojas, najčešće od iste tkanine kao i haljina. Za pojasom je se mogao nositi bodež ('Suci', 3:16), pisarski pribor ('Ezekiel', 9:2.4), kesa sa novcem: »Ne pribavljajte zlata, ni srebra, ni bakra u svoje pojaseve.« ('Matej', 10:9) Pojas je mogao biti umetnički izvezen i okićen, pogotovo kod žena (v.: 'Jeremija', 2:32; 'Isaija', 3:20). Žene su nosile pokrove za glavu: »Nato ona uze koprenu te se pokri.« ('Postanak', 24:65; v.: 'Pesma', 4:1)
Gemara traktat 'Bava batra' donosi jedan dijalog koji pokušava da reguliše mere pristojne odeće kod učiteljâ: »Rabi Johanan upita rabi Banau: 'Koliko treba da je haljina učena čoveka'? – 'Tolika da se ispod nje ne vidi njegovo telo'. – Koliki treba da je ogrtač učena čoveka'? – Toliki da se haljina vidi tek za dlan'.« (Fol. 57 B)
Imućniji ljudi i kraljevi odevali su se u purpurne, skerletne haljine. Kada su rimski vojnici hteli da ismeju Isusa kao odbačenog judejskog kralja oni su mu ogrnuli kraljevski purpurni plašt ('Marko', 15:17); kod 'Mateja' precizirana je obojenost platna: crveni plašt: »... Chlamýda kokkínn periéthkan aytM.« (27:28). U priči o bogatašu i ubogome Lazaru kaže se: »... Beše neki bogat čovek koji se oblačio u grimiz /porphýran/ i skupoceno platno /vison – býsson/ ...« ('Luka', 16:19) – U plenu koji je dobio sudac Gideon kaže se da je bilo i »skerletnih haljina koje su nosili miđanski kraljevi.« ('Suci', 8:26). Za jonski kraljevski rod osnovan u Efesu Strabon iznosi: »... Još se i sada potomci toga roda nazivaju kraljevi i imaju neke počasti. Prvo mesto kod javnih igara i skerletno ruho kao znamenje kraljevskog roda, ...« ('Geografija', XIV, 3) – Za jevrejskog prvosveštenika i vođu Simona na bronzanim pločicama koje su stajale izložene u predvorju Svetilišta, na njegove počasti ukazivao je sledeći natpis: »... Da se oblači u grimiz /porphýran, lat.: purpura/ i nosi zlatni nakit.« ('Makabejci', I, 14:43; v.: 4:23, 8:14, 10:20.62.65, 11:58) – I paganski kumiri, idoli-bogovi, često su odevani u skerletne haljine: »Po grimizu i crvenilu što na njima trune prepoznaćete da to nisu bogovi.« ('Jeremijina poslanica', 71; v.: 'Kraljevi', II, 23:7) – »Feničani, slavni brodari« ('Odiseja', XV, 415) i veliki trgovci, potomci Nojinog sina Kanaana ('Postanak', 9:25), graditelji Biblosa, Tira i Sidona, crvenu boju (grč.: phoiníkios = 'jarko-crveno'), koja se koristila za bojenje tkanina, dobivali su iz žlezdi purpurnih školjki koje su kuvali na vatri. Trgovački posredujući između Grčke, Egipta i Babilona, uz robu ('Ezekiel', 27:7.23-25), prenosili su i istočnjačke običaje i svetkovine.
Tunika, koja je u početku bila bez rukava i dosezala do kolena, kasnije je pravljena i nošena s rukavima, te je i kod muškaraca dosezala do tla. Ogrtač je se mogao na različite načine prebaciti preko ramena i oviti oko tela, jer mu je to dužina dozvoljavala (do 3 metra). Pričvršćen pomoću kopče preko jednog ramena, omogućavao je da drugo rame i obe ruke budu slobodne. Lanena odeća je inače mogla da se učvršćuje uz telo i bez kopče (Herodot, V, 87). Muškarac se bez ogrtača nije smeo pojaviti na ulici, u javnosti. Pojaviti se samo u tunici bilo je ponižavajuće i sramotno, gotovo kao kad čovek obnažen hoda ('Samuel', II, 6:14.20; 'Isaija', 20:2; 'Jovan', 21:7). Siromasima ogrtač je služio i kao noćno pokrivalo ('Izlazak', 22:25-26; 'Ponovljeni Zakon', 24:12-13). 'Talmud' zabranjuje da dvojica neženja spavaju pod istim ogrtačem (Mišna – 'Kidušin', fol. 82) Izraz 'raširiti rub ogrtača na ženu' označavao je da muškarac seksualno prihvata i uzima svoju ženu ('Postanak', 39:12; 'Ruta', 3:9; 'Ezekiel', 16:8). Jevreji koji su hteli da se predstave u javnosti kao jako pobožni na uglovima ogrtača nosili su priveske (cicit) od belih niti ('Brojevi', 15:38-39; 'Ponovljeni Zakon', 22:12). Neki judejski rabini s nipodaštavanjem i ironijom govore o nošenju bele lanene odeće (Gemara – 'Hulin', fol. 84 B); ipak u babilonskom 'Talmudu' se tvrdi da je Mojsije tokom sedmodnevnog pravljenja svetog pustinjskog Šatora na sebi nosio belu odeždu. Onima koji su se prepustili mračnome životu, da ne bi licemerski ismejavali Gospoda Svetlosti izdajući se za Njegove služitelje, rabi Elea Hazaken savetuje da im je bolje da nose crninu: »Ako čovek vidi da su /zli/ nagoni ovladali njime, neka ode u mesto gde ga ne poznaju, neka se obuče u crno i ogrne u crno, pa neka čini što mu je srcu volja, ali neka ne oskvrnjuje javno Ime Neba.« (Gemara – 'Hagiga', 16 A) – Judejski kodifikaciono-hrestomatijski spomenik 'Kicur Šulhan Aruh' traži da se i mala deca poučavaju da pokrivaju glavu, kao znak toga da Jevreji nad sobom priznaju postojanu vlast Svevišnjeg (pogl. 3, 6).
Grci i Rimljani su inače uglavnom hodali bez rubca, pokrova za glavu, a nekad su ogrtač koristili kao pokrov. Kod Petronija čitamo: »Pokrio je glavu plaštom – praeligemus vestibus caput ('Satirikon', 102; v.: 17 i 20) Rimsko sveštenstvo je već naglašeno koristilo pokrov, odnosno zadržalo je dobar običaj koji je nekada dao Hristos Numa. – U svojim 'Pitanjima Rimljanima' Plutarh iznosi: »Zašto u vreme tmine žene nose bele odežde i beli rubac na glavu.« (Pitanje 26) Od Plutarha saznajemo da su se bele odore nosili i persijski magijci, poklonici Svete Vatre.
Svrha čovekovog odevanja je da pokrije njegovu nagost, da ga zaštiti od hladnoće, vreline i vetra, da utvrdi njegovo duhovno dostojanstvo i pristojnost. Često na osnovu odežde prepoznajemo nečije zanimanje; i istinski hrišćanin, pripadnik novog naroda, prepoznatljiv je po svome odevanju. Jer i odelo čini čoveka i svedoči o njegovoj duhovnoj izgrađenosti. Božiji pomazanici i posvećenici oduvek su se odevali u duge, bele, lanene haljine, koje su stajale u skladu s njihovom dugom, padajućom kosom. Diogen Laertije ukazuje za dugokosog Hrista Pitagoru: »Nosio je belu, dugačku haljinu, čistu.« ('Život i mišljenja istaknutih filosofa', VIII, 19; v.: VIII, 33) – Dugokosi nazaren Apolonije iz Tijane u Kapadokiji, apstinent od mesa i vina, odeva se samo u lanenu odeždu (Filostrat: 'Život Apolonija iz Tijane', I, 8) Za svoju sjajnu lanenu odeždu Apolonije ukazuje da je »čista i sveta jer ni od jednog ubijenog stvorenja nije načinjena.« (IV, 40) Svetim Božijim ljudima, koji su se uzdržavali od ubijanja životinja i jedenja mesa, priličilo je samo da nose odeždu, čije dobijanje nijedna životinja nije platila svojim životom; svete ljude zemlja i hrani i odeva (VIII, 5). Slična lanenoj bila je i odežda od konoplje (Herodot, IV, 74) – Za odeću Izidinih sveštenika Plutarh iznosi: »... Lanenu odeću nose zato što plava boja cveta lana nalikuje boji neba koje okružuje svet. /.../ Što se tiče lana, radi se o biljci koja raste na besmrtnoj zemlji, daje jestiv plod, nudi nam jednostavnu i čistu odeću, lagodnu i prigodnu za sva godišnja doba.« (De Iside et Osiride, 4) – Slično rezonuje u Apulej iz Madaure opisujući jednu Isidinu svečanost: »U bogosluženju veliki sveštenici i glavari bili su odučeni u odore koje su ih, napravljene od beloga platna, obavijale i pripijale se uz njih, i dopirale im do nogu.« ('Zlatni magarac', XI, 10; v.: Ovidije: 'Metamorfoze', I, 746-747; Pausanija: 'Opis Helade', II, 35; Svetonije: 'Život rimskih careva', Otho, 12) – Rimski elegičar Tibullus peva o žetvenoj svečanosti: »Bogovi vole čistotu; dođite u čistom ruhu i čistim rukama grabite vodu sa izvora.« (II, 1) U starini, i oni koji nisu bili sveštenici nekog solarnog kulta, nosili su bele haljine. Plutarh pominje otmene Sirakužane, koji su svakako pod uticajem pitagorinske misli, znali da nose belu odeždu ('Dion', 28). – Odrasli rimski građani u javnosti su nosili belu togu, široku gornju haljinu od jednog komada vunene tkanine, koja je do stopala padala. Visoki činovnici su nosili togu pretekstu, belu haljinu s grimiznim rubom. I Egipćani su preferilali belu lanenu odeždu: »Nose lanena i to uvek čista i oprana odela, na koja obraćaju veliku pažnju.« (Herodot, II, 37 Topla klima je egipatskim sveštenicima omogućavala da nose samo jednu lanenu haljinu. – Sredinom drugog stoleća u 'Poslanici Diognetu' se ukazuje: »... Hrišćani se od ostalih ljudi ne razlikuju ni zemljom, ni jezikom, ni odevanjem /ésthesi – himatíois/.« (5:1).
Pojedine vrste lana, kao karpasijski, pokazivali su znatnu otpornost na oganj (Pausanija: 'Opis Helade', I, 26)
Onaj koji se odeva u bele duhovne haljine, koji skida sa sebe staroga, grešnoga čoveka, on se treba i kao čovek odevati u svetle haljine: »... Imaš malo imena u Sardu, koja ne opoganiše svoje haljine, ti će hoditi sa Mnom u belim haljinama, jer su dostojni. Koji pobeđuje obući će se tako u bele haljine i neću izbrisati njegovo ime iz Knjige Života, te ću priznati njegovo ime pred svojim Ocem i pred Njegovim anđelima.« ('Otkrivenje', 3:4-5) – Prorok Zaharija vidi kao prvosveštenik Jošua biva odeven u bele, sjajne duhovne haljine: »Evo, skidam s tebe tvoju krivicu i odevam te u dragocenu haljinu. /.../ Stavite mu čist povez oko glave.« ('Zaharija', 3:4.5) – Ostavljajući iza sebe grešan, mračan život, i preporučujući se Gospodu čistim i svetlim životom, možemo s punim pravom da se obučemo, i duhovno i fizički, u bele pravedničke haljine. U alegorično postavljenom kvaziesenskom 'Pravilniku bojevanja' ukazuje se da Aaronovi sveštenici trebaju biti odeveni u »odeždu od bela prediva, lanene košulje i lanene gaće, opasani pojasom lanenim ...« (7:9) – U apokaliptički nabijenoj 'Četvrtoj Ezdrinoj knjizi' ukazuje se za pobednike nad ovim svetom u vremenu Posletka, za svete kraljeve-sveštenike: »Ustanite i stojte, i gledajte, koliki je broj zapečaćenih na Gozbi Gospodnjoj, koji, napustivši senke ovoga veka, dobiše od Gospoda svetlu odoru. Primi broj tvoj, Sione, i zaključaj tvoje, obučene u belu odeždu, koji ispuniše Zakon Gospodnji.« (2:38-40) – U Herminom 'Pastiru' za one koji su procvetali u pravedničkom životu i koji ulaze u Božiju Kulu kaže se: »... Istu odeždu svi imahu, belu poput snega, ...« (Prg. 68; v. 2 i 23) – U traktatu 'Zašto Božija kazna sporo stiže' Plutarh ukazuje da duša postaje sjajno bela tek kad joj se izbrišu svi poroci i sve slabosti: »... Na onom svetu Dole, pri promenama koje duša trpi od strasti i koje sama prouzrokuje u telu, porok se ispoljava bojama, a ovde /u Onostranom/ očišćenje i kazna imaju za krajni cilj da se sve to izbriše i da duša postane sasvim jednobojna i sjajna.« (Pogl. 26 – prevod: Svetlana Loma)
Sam Svevišnji i Njegov Istiniti Sin uzor su kako se trebaju odevati bića koja su Njihova izravna slika i prilika, anđeli, duše i ljudi. Pogledajmo kako prorok Danilo vidi Nebeskog Oca: »Odežda Mu bela poput snega; /duge/ vlasi na glavi kao čista vuna.« ('Danilo', 7:9) – Slično i prorok Enoh vidi Svevišnjeg u Njegovoj Prestonoj Palati: »... Njegova odežda sijaše sjajnije od Sunca i beše belja od snega.« ('Enoh', I, 14:20)
I Sina Božijeg Danilo vidi odevenog u sjajne bele odore: »Čovek odeven u lanene haljine, oko pasa Mu pojas od zlata ofirskoga, telo Mu poput hrisolita, lice kao munja, oči kao baklje ognjene, ruke i noge poput medi uglađene, ... « ('Danilo',10:5-6, v.: 12:6-7) – Na Patmosu apostol Jovan Svetog i Istinitog Svedoka vidi »obučena u dugu haljinu i opasana zlatnim pasom po prsima. Njegova glava s kosom beše bela poput bele vune, poput snega; Njegove su oči bile kao ognjeni plamen; Njegove su noge sličile medi kad se užari u peći.« ('Otkrivenje', 1:13-14)
I kao čovek Sin Božiji bio je odeven u sjajne bele haljine; za Njegovo Preobraženje na Gori ukazuje se: »... Zasija lice Njegovo kao sunce, a haljine Njegove postaše bele kao svetlost.« ('Matej', 17:2)
Anđeli Božiji se svagda pojavljuju u sunčanim odorama. Za anđela koji je odvalio kamen sa Isusove grobnice kaže se: »... Lik mu je bio kao munja, a odežda njegova bela kao sneg.« (' Matej', 28:3) – Po 'Markovom evanđelju' Marija Magdalena verne žene u Isusovoj grobnici najpre vide 'mladića /= anđela/ obučena u dugu belu haljinu ...« (16:5) – Po 'Jovanovom evanđelju' Marija Magdalena u Grobnici opaža »dva anđela kako sede u belim haljinama tamo gde je ležalo Isusovo telo, ...« (20:12) – Isusovo Vaznesenje popratilo je i znamenje pojave »dva čoveka /= anđela/ u belim haljinama ...« ('Dela', 1:10)
Mlada Kartaginjanka Perpetua u zatvoru sniva san (koji predskazuje njenu mučeničku smrt), u kome vidi veliki vrt, a u sredini čoveka bele kose obučenog u (beloj) odeždi pastira, a oko njega vidi mnoštvo obučeno u bele odore ('Stradanje Perpetue i Felikitate', 1, 3; v.: 3, 2; 4, 2)
Isusovi sveti učenici su takođe bili odeveni u belu lanene odeždu: belu haljinu, beli ogrtač, beli pojas i beli pokrov za glavu. To se potvrđuje i u gnostičkim spisima: 'Jeuovoj knjizi' (pogl. 47 i 48) i 'Pistis Sofiji': »... Uskliknuo je Isus, okrenuvši se k četiri ugla sveta sa Svojim učenicima, koji su svi bili odeveni u lanenu odeždu, i kazao je: 'IAO. IAO. IAO'.« (Pogl. 136 – Za prvog episkopa Crkve u Jerusalimu, Jakova Pravednika historik Hegesip ukazuje: »Nosio je najobičniju, lanenu odeždu.« (Citirano kod Eusebija: 'Historija Crkve', II, 23) – Opisujući dugokose (rane) hrišćane u okolini Aleksandrije Filon Aleksandrijski naznačuje da su nosili bele tunike i bele ogrtače ('O kontemplativnom životu', prgi. 51 i 66). – U 'Apostolskim ustanovama' se jasno nalaže da prvosveštenik-episkop Crkve pri oltarskoj službi posvećenja odojčeta treba biti odeven u svetlu odeždu (VIII, 12, 4).
Iz novozavetnih tekstova lako sagledavamo da su rani hrišćani obavezno nosili pojas (grč.: h zMn). Opasavanjem je se telo bolje ugrevalo a i onemogućavalo je se time da haljine smetaju komociji hoda. Kada Božiji anđeo pristupa Petru svezanom i bačenom u tamnicu, da bi ga oslobodio, on mu nalaže: »Opaši se i obuj svoje sandale. /.../ Ogrni svoj plašt /peribaloý to himátion soy/ i hajde sa mnom.« ('Dela', 12:8) Kada je Pavle polazio u Jerusalim, jedan prorok iz Judeje – Agav, opazivši ga u Kajsareji, koristeći Pavlov pojas najavljuje mu šta će mu se desiti: »... Priđe nam, uze Pavlov pojas, sveza svoje noge i ruke, pa reče: 'Ovo veli Duh Sveti: čoveka, čiji je ovo pojas, Judejci će u Jerusalimu svezati i predati u ruke mnogobožaca.« (21:11) – Zbog svoje pozicije tokom krštavanja pokajničkog naroda u Jordanu, Jovan Krstitelj nije nosio uobičajnu odeždu za svete Božije ljude – bele lanene haljine, već za vodu teže podatnu haljinu od kamilje dlake.
Rani hrišćani nisu samo za svoje odevanje koristili lan, već im je on služio i za sahranjivanje, obavijanje pokojnika, kao i za prekrivanje žrtvenika (cp.: 'Pastir', prg. 9).
U 'Prvoj poslanici Korinćanima' Pseudo-Pavle stavlja vidljiv narativno-propovednički umetak u Pavlovo izlaganje o Gospodnjoj večeri (v.: 10:33 – 11:17), ustavši protiv vekovnog običaja da sveto sveštenstvo nosi duže kose i pokrove, marame za glave, tvrdeći da ti detalji striktno važe samo za verne žene: »Svaki čovek, koji se moli Bogu ili prorokuje pokrivene glave, sramoti svoju glavu. A svaka žena, koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti svoju glavu, jer je jedno isto sa ošišanom./.../ Čovek pak ne treba da pokriva glave zato što je on slika i slava Božija; a žena je čovekova slava. Jer nije čovek postao od žene, nego žena od čoveka. I nije čovek stvoren radi žene, nego žena radi čoveka. Zato žena treba da ima znak muževljeve vlasti na glavi /tj. pokrov/ – zbog anđela.« (11:4-5.7-10) Takav pristup razvija i Tertulijan u spisima De cultu feminarum (II, 7) i De oratione (21-22) Hipolitovo 'Apostolsko predanje' određuje da ženin pokrov za glavu bude veći nego kod muškarca: »Sve žene pokrivaju svoju glavu jednom maramom, ne samo jednim parčetom od lana, jer to nije pokrivač.« (Prg. 18) Među egipatskim monasima zahtevano je da i zavetovani muškarci nose veći rubac: »Neki od naših otaca kazivali su, da je jednom došao neki brat, noseći mali rubac, u crkvu, koja je u Kelijama, ka abi Isaku. A starac ga je proterao, govoreći: 'Ovo mesto pripada monasima; ti si pak svetovnjak, i ne možeš boraviti na tome mestu'.« (Paterikón, 26). – U starome Izraelu žene su redovno nosile pokrivalo za glavu, pogotovo pred muškarcem ('Postanak', 24:65).
Tertulijan kudi žene koje glavu prekrivaju rubcem od fine tkanine. Klement Aleksandrijski u 'Vaspitaču' ukazuje da se i žene i muškarci trebaju zadovoljiti nošenjem jednostavne bele odežde (III, 10-11). I u Persiji, gde je bilo jako uporište prahrišćana magijaca, sveti i čestiti ljudi nosili su pokrov za glavu. Tako se u 'Trećoj Ezdrinoj knjizi' iznosi da će onaj koji caru Dariju mudrački odgovori šta je najsilnije od svega, pored ostalog dobiti da na glavi »nosi povez od tankog platna /grč.: kíbarin byssínn, lat.: cidarim byssinam/.« (3:6) – U mazdeizmu, pri posvećenju vernih koji su sledili Hrista Zaratustru, pružana im je vrpca, koja je podsećala na vezu duše i tela, i bela haljina, koja je trebala da podseća na čist život, koji vodi i vraća dušu u Svetlost nakon kidanja duševne niti (cp.: Plutarh: 'Pompej', 24).
U ranom hrišćanstvu prosvećeni vernik (candidatus) je od krštenja trebao da nosi lanenu belu odeždu (alba vestis, vestis candida). Kiril Aleksanrijski pokušava da relativizuje taj sveti običaj, pa ukazuje: »Nakon što se /krštenjem/ zbaci staro ruho i obuče u duhovne, bele haljine, valja zasvagda ostati obučen u belo. Nema sumnje, ne mislimo da treba svagda da budeš obučen u belu odeždu, nego da ti valja biti odeven u ono što je istinski belo, svetlo i duhovno.« ('Mistagoška kateheza', IV, 8) Ambrosije Mediolanski ukazuje za novokrštene: »... Primio si bele haljine kao znak da si skinuo odeždu greha i obukao čisti veo nevinosti, o kome Prorok govori: 'Okropi me isopom i očistiću se; operi me i biću belji od snega'. /'Psalmi', 51:9/ Onaj, naime, koji se krsti postaje i po Zakonu i po Evanđelju: po Zakonu jer je Mojsije grančicom isopa škropio /ljude/ krvlju jagnjetovom /'Izlazak', 12:22/, a po evanđelju jer je Hristova odežda bila bela kao sneg, u vreme kad je otkrio slavu svog Vaskrsenja /'Matej', 17:2/. Belji od snega je onaj kome je greh oprošten. Stoga Gospod preko Isaije govori: 'Ako gresi vaši budu /crveni/ kao skerlet, ubeliću ih kao sneg'. /'Isaija', 1:1/.« (De Mysteriis, 34) – Naravno, kad je se bavio zanatskom obradom i poljodelničkim poslovima, posvećeni hrišćanin nije bio dužan da nosi čiste bele haljine. No Hristov kandidat je bio dužan da redovno pere i održava čistim svoju odeždu. Tako se u helenskom zborniku 'Sekstovih izreka' (kraj II stoleća) ukazuje: »Kao odeždu duše čuvaj nezagađenim svoje telo, /dato/ od Boga, slično tome kao što i hiton svoj držiš čistim poput odežde tela /a)spiżlwto/n sou to\ sw˝ma th/rei w¨j eĂnduma th=j yuxh=j para\ qeou=, w¨j kaiě to\n xitw˝na/ sou threiÍj a)spiżlwton eĂnduma oĂnta th=j sarko/j./.« (Sent. 449)
U 'Propovedi o krštenju' Gregorija Bogoslova, ovaj citira siromaha koji se pravda što ne može da primi čin krštenja, jer on iziskuje previše troškova: »Gde mi je svetla odežda u kojoj treba da se krstim?« U starini, o praznik Pashe i praznik Pedesetnice najčešće su se dešavala krštenja kateheta odevenih u belo, stoga je i Pedesetnica dobila naziv 'bela nedelja'. Sa krštenjem hrišćanin je bio dužan da svagda u duhovno svečanim prilikama bude odeven u bele haljine.
Drevno odevanje Božijih posvećenika i sveštenika, (pra)hrišćansko odevanje, donekle se pokazuje i susreće i kod poapostolskog monaštva. Kopt Pahomije (rođen oko 292. g. ne. u Gornjoj Tebaidi), ustanovio je podvižnička pravila i pouke, koja su dopunili njegovi naslednici Orosije i Teodor, a koje (194 njih) imamo sačuvane i prevedene kod latinskog bogoslova Jeronima (PL, XXIII). Bazu datih, delom i nakaradna i pogubna pravila, navodno je Božiji anđeo dao Pahomiju. U svome 'Lavsaiku', Paladije piše u vezi monaškog odevanja koje je tražio Pahomijev 'anđeo': »Noću /dok spavaju sedeći/ neka na sebi imaju lanene hitone /lebitMnas linoýs/ i pojas. Svaki od njih neka ima beli ogrtač /= melot/ od koze. Bez njega ne treba ni da jedu, ni da spavaju. Subotom i nedeljom svetom pričešću neka pristupaju samo sa rubcem, razdrešivši pojas i skinuvši melot sa sebe.« (32, 3) Rubci za glavu su bili bez podveza, onako kako su ih i deca u monastiru nosila, a na njima je počeo da se vezom stavlja znak krsta purpurne boje, čime je počelo nepotrebno i sujetno ukrašavanje jednostavne i lepe monaške odežde. Takođe hitonima (zvanim colobia) su do lakata skraćeni rukavi (Sozomen: 'Historija Crkve', III, 14) Neki monasi su čak u odevanju izbacivali lanenu odeždu; tako je nitrijski podvižnik Isidor od lana na sebi nosio samo pokrov za glavu ('Lavsaik', 1, 2)
Upravitelj nad Tabenesiotskim monastirima (umro 380. g. ne.), Orosije, u svojim 'Poukama o ustrojstvu monaštva', drži se Pahomijevih uputstava o odevanju: »Ne zaboravljajmo da su nam dovoljna dva levitona, ogrtač, platneni pojas, sandale, melot i štap.«
Po Jeronimovom prevodu tzv. Pahomijevih pravila, jasno je da su u Tabenesiotskim monastirima podvižnici kao odeždu koristili leviton ('košulju'), pojas, naramnik, pokrov za glavu, melot (h mlMt), ogrtač, sandale i štap (81. tačka). Laneni ogrtač, koji je pokrivao leđa, kopčao je se ispod vrata. Melot je takođe bio beo i od kozje kože. Melot koji nije smeo da bude načinjen od ovčije kože) je uistinu bio nepotreban podražavajući odevni detalj (cp.: 'Jevrejima', 11:37). Bez rubca i melota niko nije smeo ući na crkveno sabranje ili trpezariju, i uopšte bez njih nije smeo biti u monastiru (91. tačka). U sandalama (koje su korišćene samo za rad i za izlazak u polje) nije smelo da se dolazi na crkveno sabranje i trpezariju, kao i da se bez ogrtača hoda po monastiru i polju (101. tačka). Monasi nisu smeli da nose vunenu odeždu, već samo laneno platno, i zimi i leti.
Savremenik Makarija Velikog, nitrijski pregalac Isaija Otšelnik (umro 370. g. ne), ustaje protiv prakse nekih podvižnika da skraćuju svoje haljine: »Neka tvoja odežda pokriva tvoje noge /= stopala/ i neka tvoja kolena budu tesno pripojena jedno uz drugo.« ('Slova', 3, 6)
Bogoslov, retor i monah Basilije Veliki (rođen 328./9 u Kajsareji Kapadokijskoj), koji je ustrojio mnoge monastire i dao niz podvižničkih pravila, ukazuje da monah treba težiti jednostavnom odevanju: »Mi n5 tr5b0 d0 z0 s5b5 ž5lim> b>lju odeždu ili >buću. N0pr>tiv, tr5b0 d0 bir0m> n0Xpr>stiXu, k0k> bism> i u t>m5 p>k0z0li smir5n>umlj5, t5 k0k> n5 bism> isp>ljili n0kl>n>st pr5m0 r0sk>ši, s0m>ljublju i n5br0t>ljublju. 5r, >n0X k> z0ht5v0 prv5nstv> >tp0d0 >d ljub0vi i smir5n>umlj0.« ('Podvižnički ustavi', pogl. 30 – prevod: N5b>Xš0 K>v0č5vić) I u svojim 'Opširnim pravilima' Basilije Veliki govori o odeždi koja priliči revnosnom hrišćaninu: »N0š0 r5č X5 v5ć p>k0z0l0 d0 su n0m n5>ph>dni smir5n>umlj5, pr>st>t0, st0r0nj5 > n5zn0tn>sti i skr>mn>sti izd0t0k0, k0k> t5l5sn5 p>tr5b5 n5 bi pr5dst0vlj0l5 p>v>d z0 r0s5X0n>st. T>m cilju tr5b0 d0 X5 usm5r5n0 i r5č > odeždi. 5r, 0k> tr5b0 d0 s5 trudim> d0 >d svih bud5m> p>sl5dnji, X0sn> X5 d0 i u odevanju tr5b0 d0 sm> n0 p>sl5dnj5m m5stu. Sl0v>ljubivi ljudi l>v5 sl0vu odeždom u k>X5 s5 >bl0č5, n0st>X5ći d0 ih gl5d0Xu i d0 im s5 div5 zb>g skup>c5n>sti h0ljin0. Ist> t0k> X5 >čigl5dn> d0 >n0X k> X5 iz smir5nj0 sv>X živ>t p>st0vi> n0 p>sl5dnji st5p5n tr5b0 i u odeždi m5đu svim0 d0 z0uzm5 p>sl5dnj5 m5st>. /.../ Cilj up>tr5b5 /odežde/ p>k0z0> n0m X5 Ap>st>l X5dn>m r5čXu: 'K0d im0m> hr0nu i >d5ću, budim> z0d>v>ljni' /'Timoteju', I, 6:8/. Mi tr5b0 d0 s5 >gr0nič0v0m> p>kriv0nj5m, 0 n5 d0 up0dn5m> u z0br0nj5n> ukr0š0v0nj5 š0r5nil>m i ul5pš0v0nj5, k>X5 iz nj5g0 pr>izil0zi.« (Odgovor 22 – prevod: Nebojša Kovačević) U popisu svojih epitimija Basilije ukazuje da ukoliko monah bez naglavnika bude činio neko delo na bilo kom mestu, bude bez blagoslova (PG, tom. XXXI, col. 1305).
U znamenitom otačniku 'Život (otaca) egipatskih monaha', za podvižnika Pater-Mutija kaže se da je prvi koji je poneo monašku odeždu, koja je se potom ustalila (pogl. 10). Opisuje se i kako je ovaj asketa odenuo jednog mladića koji je došao sa istinskom željom da mu postane učenik: »On ga odmah odenu u leviton, i zavi mu glavu rubcem, i poče da ga rukovodi u podvižništvu, stavivši mu melot na pleća i zapregnuvši mu bedra ubrusom.« u 'Judejskom ratu' Josip Flavije izveštava da su se eseni, koji su takođe svagda (osim kod poljodeličnog rada) nosili belu odeždu (II, 8, 3) za umivanje pre podnevnog obeda zaprezali: »Pošto rade do petoga časa /dana/, sabiraju se na određeno mesto, pripašu platneni ubrus oko sebe i peru se u hladnoj vodi.« (II, 8, 5) – Za podvižnika Apolosa, koji je obitavao u Tebaidi, u okolini Hermopola, kaže se da mu je se odežda 'sastojala od lebitona /lebitMn/, koji neki nazivaju kolobion /kolóbion/, i malenog rupca /léntion/ na glavi. I ta odežda njegova u pustinji ne oveštavaše.« (Historia Monachorum in Aegypto, pogl. 8)
Jovan Kasijan, opisujući monastirski poredak koji je video u Egiptu i Palestini ukazuje za monaško odevanje: »Neka i haljina monaha bude takva da pokriva telo i ne pokazuje nagost, a takođe da odstrani neprijatnu hladnoću. Ona ne treba da bude izvor sujetnosti, po rečima Apostola koji kaže: 'A kad imamo hranu i odeždu, budimo ovim zadovoljni.'« /'Timoteju', I, 6:8/ Apostol ovde upotrebljava izraz koji označava i prikrivanje, i po svemu sudeći on želi da nam napomene da odežda treba da bude pre svega takva da od čoveka ne zahteva previše briga, a takođe i takva da monaha razlikuje od svetovnjaka.« ('Monastirske ustanove', I, 2) Kasijan prenosi i ukazuje da su monasi njegovog vremena nosili na sebi lanenu haljinu, tzv. kolobós, čiji rukavi su dosezali samo do lakata; nosili su, naravno, i pojas; zatim tkaninu zvanu anabol(n), naramnik, povez koji je se, po obe strane, spuštao niz vrat, obuhvatajući i stežući pleća; vrat i pleća su pokrivali platnom koje su zvali mafort, a koje im je zamenjivalo dugački i široki plašt; nosili su i melot načinjen od kozije kože (što ukazuje već na nepotrebno usložnjavanje i degradaciju u odevnoj duhovnoj kulturi) i štap u ruci. Inače, od davnine su duhovnjaci, koji su i bili putnici, nosili sa sobom i štap. Tako prorok Elisej, sa nazarenske gore Karmel, nalaže svom učeniku Gehaziju: »Opaši se, uzmi u ruku moj štap, pa idi!« ('Kraljevi', II, 29) Monasi su na glavi nosili laneni rubac, koji je se spuštao niz vrat i pleća, i koji je kasnije prešao u kukulj (kapuljaču, naglavnik, homaforij). Kada je bila velika hladnoća ili vrelina, na nogama su podvižnici nosili sandale. Kasijan ukazuje da monasima, čiji je život pratio, nije dozvoljeno da u duhovnoj odeždi izlaze iz monastira, već samo u svetovnoj (IV, 6) – Monašku odeždu slično skiciraju i Sozomen (V stoleće) u svojoj 'Historiji Crkve' (III, 14) i Dorotej iz Gaze (prva polovina VI stoleća) u svome spisu, monaškom upustvu Didaskalía psychMpheleís diáphoroi.
Egipatski podvižnik Antonije Veliki (rođen 251, g. ne. a živeo potom 105 godina), koji je oko 305. g. organizovao zajednicu pustinjskih monaha kao lavru (naselje u vidu sela), u svom monaškom 'Ustavu' naznačuje duhovnim pregaocima: »Dan i noć budi u svom rubcu, i u haljini, i u svoX odeždi svoXoX kao okovan i zatvoren.« (Prav. 47)
Evargije Pontijski (rođen oko 345. g. ne.), iz maloazijskog grada Ibora, na početku svojih 'Poglavlja o delatnom životu, upućena Anatoliju', pokušava da dâ i simbolično-mističnu dimenziju monaškoj odeždi; pa tako kaže da je rubac za glavu simbol blagodati Spasitelja i Boga koji osenjuje um monaha i svojim pokrovom od remetilaca štiti njegovo mladenaštvo u Hristu; obnaženost ruku ukazuje na nelicemernost života; analab (paraman) koji krstoliko obavija pleća monaha simboliše njihovu veru u Hrista; pojas koji obavija bedra ukazuje na udaljavanje od svake nečistote; melot nose kao znamenje da uzimaju udela u Hristovom Stradanju, dok im je štap obavezujuće simbolizovao utvrđenost u Hristu.
U 'Pismu Nepotijanu' Jeronim klericima nalalaže i savetuje da ne nose ni tamnu odeždu ni (previše) svetlu, ni otmenu ni neurednu (jer prva ukazuje na sklonost ka uživanju a druga na sujetnost). On pohvaljuje nošenje lanene odežde, koja nije plaćena suviše skupo.
Savremenik Makarija Velikog, Isaija Otšelnik (umro oko 370. g.), koji je se podvizavao nedaleko od Aleksandrije, zapoveda podvižnicima: »Ne poželi ništa što vidiš kod svoga brata: ni odeždu, ni pojas, ni rubac, ...« ('Besede', 3, 8)
Benedikt (Benedictus, oko 480.-549. g. ne.) iz Nursije, koji je na nepristupačnoj gori Casinus podigao znameniti monastir, na latinskom jeziku sastavio je pravila (Regula), koja su postala merodavna za zapadno monaštvo. U svojim 'Pravilima' Benedikt ukazuje da odeća i obuća bratije treba biti prilagođena mestu i klimi podneblja gde monasi obitavaju. U Benediktovom monastiru svakom monahu je davano po dve tunika (polukaftana) i dva rubca za glavu (zimski je bio od vune), naramnik za rad i obuća, pri čemu se nije mnogo obraćala pažnja na boju i kvalitet odežde (Pogl. 55).
U 'Lavsaiku' Paladije izveštava za izvesnog putujućeg podvižnika, rodom iz Egipta, po imenu Serapion (nazvan Sindonit), pa kaže da on na sebi nije nosio usložnjenu monašku odeždu, već samo laneni sindMn (37, 1).
Mnogi mistični i pseudomističnični kultovi tražili su i traže od svojih sledbenika svetlo odevanje; kod jednih je takvo odevanje trebalo da istakne unutarnju prosvetljenost a kod drugih da zavodnički pokrije Tminu koja je ovladala njima, jer i Đavo se predstavlja kao 'anđeo Svetla'. Magijske veštine izložene u ‘Solomonovom ključu’ od majstora ceremonije traže da posle pranja tela u posvećenoj vodi »obuče odeždu od belog i čistog lanenog platna.« (I, 3)
U Rimskoj crkvi belu odeždu su zadržali redovnici karmelićani (koji su senka nazarenskog reda sa gore Karmel), a nosili su je u početku, pod uticaje neomanihejaca katara, i srebroljubivi i borbeni redovnici templari (ustanovljeni 1118. g.), koji su doveli do nastanka masonske pseudomistične i subverzivne religije. Na Istoku belu odeždu (swetambara ) su zadržali sannyasin-i, redovnici u đainizmu.
Rani hrišćani su u prvim stolećima izbegavali odevanje kako u crninu tako i u skerletnu raskoš i blještavilo ('Oktavije', 31, 6). Sokrat prenosi odgovor novatijanskog konstantinopolskog episkopa Sisinija (koji je se odevao u bele odežde), nekome koji mu je prebacio zašto ne nosi crnu odeždu: »'Najpre kaži ti gde je napisano da episkop treba nositi crninu'? I kako pitalac nije znao kako da odgovori na takvo suprostavljajuće pitanje, on je nastavio: 'Ti nisi u stanju da dokažeš da sveštenome licu pripada odevanje u crnu odeždu; na mojoj strani je i Solomon, koji kaže: Tvoje haljine neka budu bele, i Spasitelj, koji je se po svedočenju Evanđeljâ, ne samo i sam pokazao u beloj odeždi, već je takođe i Mojsija i Iliju /pri Preobraženju/ pokazao Apostolima u belim haljinama'.« ('Historija Crkve', VI, 22) Iz ovoga vidimo da se u crkvu tokom IV. stoleća, počev od redova najvišeg sveštenstva, počinje uvlačiti neprilično odevanje u crne haljine. Izgubivši i prognavši svetlonosnog Duha, paganizirana Crkva je sve više usvajala paganske i svetovne obrasce u odevanju: očigledno je bilo potonuće u crne i skerletne haljine, te u raskoš. Eunapije iz Sarda (oko 345.-420. g. ne.), čiji spisateljski ton je neprijateljski nabijen prema hrišćanima, u svome 'Životopisu sofista' (Bíoi sophistMv), predstavljajući hrišćane kao sujeverne i borbene poštovaoce grobnica i sabirače kostiju, naziva ih i »prestupnicima u crnim odeždama.« (VI, 11, 12) Od odevanja u bele odore, bez da im je se neko suprostavio, paganskim pogledom zarobljeni vodeći ljudi Crkve su uvukli i nametnuli sveštenstvu i monaštvu odevanje u dijaboličko, melanholično i pagansko crnilo. Tako Konstantinopolski sabor (692. g. ne.) osuđuje praksu da se žene koje pristupaju monastirskom životu najpre odevaju u šarene haljine (koje ih podsećaju na svetovni život) a tek potom u crne (prav. 45). Kod starih Izraelaca crni kostret, obično napravljen od kozje dlake, bila je odeća žalosti i kajanja: »Gospod, Jehova nad Vojskama, pozivaše vas u dan onaj da plačete i tugujete, da obrijete glave i pripašete kostret.« ('Isaija', 22:12; v. 'Judejski rat', I, 25, 4; IV, 4, 3) – I na drugim podnebljima starina crna boja odežde ukazivala je na mrtvilo, setu i žalost. Državnik Polibije u svojim 'Historijama' ukazuje da ožalošćeni poklonici Featonovog kulta »nose crnu odeždu.« (II, 16; v.: Plutarh: 'Zašto Božija kazna sporo stiže', 12) Pausanija u 'Opisu Helade' iznosi da korintski doseljenici nisu održali ustaljena žrtvovanja Medejinim sinovima: »... Njihova deca nisu njima u čast sekla kosu niti su nosila crne haljine.« (II, 3) Duhovno gledano, monah odeven u crne odore ne pokazuje time da radosno teži Suncu Pravednosti, već da žali za svetom greha, koji je prividno napustio. Za hrišćanina koji je živeo u Hristovoj Radosti, koji je živeo po Radosnoj Vesti, koji je radosno očekivao Slavni Hristov dolazak i ulazak u Radost svoga Gospodara, bilo je potpuno nedostojno i neprilično odevanje u odeždu mrtvila i žalosti. Za njega je bilo nedostojno i da nosi isprljanu, izrazito ishabanu i poderanu odeždu, iako pojedini podvižnici pokušavaju to da opravdaju; tako u 'Izrekama otaca' isposnik Pambo iznosi: »Monah treba da nosi odeždu koju niko ne bi uzeo ako bi je neko izbacio iz kuće ili kelije, i koja bi tako na zemlji stajala i po nekoliko dana ...« (6, 11, v. 6, 10)
Ako je i monaštvo počela da hvata pošast ukršavanja svojih odora, ništa nije čudno što je ta manija među sveštenstvom uzela i ranije dubokog maha. U raskošno ukršane i ikonama obeležene bogomolje 'priličilo' je da oltaru služe raskošno i blještavo odenuti sveštenici. Pravilo 16. Sedmog Vaseljenskog sabora mlako pokušava da iskoreni praksu raskošnog odevanja, a u nošenju belih haljina vidi nepotrebno i sujetno ukrašavanje: »Bilo kakva raskoš i telesno ukrašavanje strano je svešteničkom redu. Zbog toga moraju ispraviti episkopi ili klerici koji se ukrašavaju svetlim i sjajnim odeždama, treba da se popravljaju. Ukoliko ostanu uporni /u toj navici/, neka budu podvrgnuti epitimiji. /.../ Oni koji se zateknu da ismevaju one koji nose jednostavnu i skromnu odeždu, neka se ispravljaju epitimijom. Pa i od najdrevnijih vremena, svaki je svešteni muž bio zadovoljan neraskošnom i jednostavnom odeždom, ...« – U 'Izrekama svetih staraca' (Paterikón) pripoveda se kako je se podvižnik Isak suprostavio monasima koji nose skupocenu odeždu: »Naši oci i aba Pambo nosili su poderane odežde, u traljama, i odežde od palme, vi pak sada nosite skupocene odežde. Odlazite sa toga mesta, vi ste ga upropastili.« (27) Hristov podvižnik ne treba da se odeva ni u raskošne, skupocene haljine, ni u poderane, jer i tako sramoti Gospoda i svoje duhovno dostojanstvo.
Simeon Solunski (umro 1429. g. ne.), pisac brojnih dogmatskih i liturgijskih traktata, ukazuje da episkop za oltarsku službu nosio sedam odevnih detalja, koji predstavljaju Hristovo utelovljenje: »Stihar /bele ili crvene boje/, epitrahel, pojas, narukvice, nadbedrenik, felon (grč.: ho phainóls; lat.: paenula) ili sakos /sákkos/ ili mnogokrsna /haljina/, i najposle, homofor /istkan od vune/.« ('O svetoj liturgiji', pogl. 79) Simeon govori i o episkopskom ogrtaču (enkolpionu) i štapu, koja po njemu simbolički predstavlja snagu duha i dužnost nadledničkog utvrđivanja pastve (pogl. 80). Zapravo za sve nepotrebne i teatralne odevne detalje episkopâ, presbiterâ i đakonâ Simeon Solunski nalazi neko 'mistično' značenje. Pa tako za pojas iznosi: »Pojas označava služenje Spasitelja našeg Isusa Hrista; osim te tajne, pojas simboliše i snagu Božanske Sile koja ukrepljuje sveštenoslužitelje dok ispunjavaju svoju službu.« ('Knjiga o hramu', pogl. 24) U sakralnim tekstovima susrećemo niz naznaka koje ukazuju šta sve može simbolizovati opasavanje: »On će Pravednošću opasati bedra, a Vernošću bokove.« ('Isaija', 11:5; v.: 'Pravilnik blagoslova', 5:16) – »Stojte, dakle, opasavši svoja bedra Istinom.« ('Efescima', 6:14; v.: 'Petar', I, 1:13) – »Kao što pojas prianja uz bedra čovekova, tako sam hteo da sav dom Izraelov i sav dom Judin prianja uza Me, ...« ('Jeremija', 13:11; v.: 1:17) – »Bokove svoje opaši kao junak, ...« ('Jov', 38:3; 'Makabejci', I, 3:58; 'Psalmi', 93:1)
Danas, sa svojim raskošnim, zlatom prožetim haljinama, sveštenici nekih istočnih crkava mogli bi slobodno takmičarski učestvovati na procesionim svetkovinama razuzdanosti koje svet naziva karnevalima. Oni koji sebe nazivaju Hristovim 'podražavaocima', podražavaju Gospoda koji je poneo trnovu krunu tako što u oltarosluženju na svoje glave stavljaju zlatne krune optočene dragim kamenjem. O pokrivanju glave lanenim rubcima nema ni traga ...
Nazovi sveštenstvo i propovednici raznih neoprotestanskih sekti takođe se često klovnovski i cirkusantski odevaju, samo da bi privukli i zadržali pažnju omamljenog auditorijuma. U drugim pak sektama preferira se i preuzima se odevanje iz 'otmenog' sveta (sako, kravata), što takođe nema nikakve veze sa jednostavnim i funkcionalnim hrišćanskim odevanjem.


Asirski Dagon sa riboglavom mitrom

Ribolika papsko-kardinalska tijara


Veliki sveštenik Dagona, boga-ribe – božanstva kod Asiraca, Babilonjanja i Filistejaca ('Suci', 16:23; Beros: 'Babilonske priče', fr. 3), nosio je odeždu i mitru od riblje kože i skeleta. Kada rimski kardinali i sveštenici nose svoje kape koje predstavljaju 'riblja usta', sličnost sa dagonskom i neomitraističkom mitrom je očigledna. Umesto da na glavi ponesu trostruki venac od vere, nade i ljubavi, rimski pontifi počevši od Benedikta XII ukrašavaju svoju glavu za svečane prilike trostrukom tijarom od zlata i dragulja, kao simbolom vlasti nad celim Svetom. – Velikodostojnike Rimske katoličke crkve često je obeležavalo gizdanje raskošnim skerletnim haljinama, koje je svedočilo o nadmenosti i raskalašenosti koje su njima vladale: »Ne uznosi se zbog odeće koju nosiš, niti se uznosi zbog svojih počasti.« ('Sirah', 11:4) – Inače, odevanje u životinjske kože, u davnini je bila uobičajna pojava kod osoba koje su se želele istaći ili koje su bile u istaknutim službama. U 'Odiseji' se tako peva:

»Odmah o rame obesi dolon luk savijeni,
potom na sebe navuče sivu kožu kurjačju,
na glavu metnu kacigu od lasice.«
(X, 333-335)
I u 'Ilijadi' se osvrće na borbeno odevanje trojanskog uhode dolona:

»... Kožu od velikog žutoga lava
štono mu stiže do nogu navuče i prihvati koplje.«

(X, 177-178, v.: 256-259 i 333-336)

I Gilgameš se odeva u lavlje krzno. – Longov helenski erotički roman 'Dafnid i Hloja', opisuje i kako je govedar Dorkon smislio varku da prerušen prestraši i ugrabi lepu Hloju dok je vodila stada na pojilišta: »Uzme kožu od golemog kurjaka, koga je nekoliko dana pre toga rogovima ubio bik braneći svoje krdo, i navuče je na svoje telo, tako da ga je pokrila od glave do nogu. Prednje kurjačije noge navuče na ruke, zadnje preko bedara i goleni sve do peta, a čeljusti kurjačije pokriju mu glavu kao kaciga naoružanom borcu.« (I, 20)
Za slavoljubivog atenskog uglednika Alkibijada, enciklopedista Plutarh ukazuje: »... Pokazivao je neobičnu raspusnost u načinu života i svakojaku samosionost u piću i svom ljubavničkom življenju i, štaviše u ženskom gizdanju skerletnim haljinama što ih je sa sobom vukao preko trga.« ('Alkibijad', 16) – I pronicljivi stoički mislilac Seneka ukazuje da odevno kićenje skerletom počiva na izopačenoj dokazivačkoj pobudi, želji da se sakrije duhovno siromaštvo i unutarnja pustoš: »Ko je ikad navukao na sebi haljinu od skerleta zato da je nikome ne bi pokazao? Ko je ikada u zlatnom posuđu služio jelo kad je uživao sam? /.../ Niko svoju raskoš ne prikazuje samome sebi, niti to čini sa malim brojem osoba ili samo pred onima u koje ima poverenja, već čitavu gomilu svojih mana prostiru i uznose pred publiku koja ga posmatra. /.../ Ambicija, raskoš i razuzdanost traže publiku.« ('Pisma prijatelju Lukiliju', 94, 70-71) – Kada je persijski vladar Kambis preko uhoda iz Ihtiofaza iz Elefantine poslao darove etiopskom kralju, pored ostalog i purpurno obojeno odelo, pronicljivi Etiopljanin im je uzvratio da su varalice i da im obojeno odelo nije ništa bolje od njih (Herodot, III, 22).
Iz patmoskog 'Otkrivenja po Jovanu' saznajemo da će se u vremenu Posletka paganizirana, otpadnička Crkva, Grad Babilon Veliki koji stoji nasuprot Svetom Hristovom Domu, Gradu Novom Jerusalimu, pokazati kao raskošno nakićena Bludnica: »I Žena beše obučena u porfiru i skerlet, i nakićena zlatom, i dragim kamenjem, i biserom, ...« (17:4; v.: 18:12; 'Isaija', 1:18)


Post je objavljen 07.10.2010. u 22:30 sati.