Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/aurora5

Marketing

Deo X
Raspinjanje tokom stoleća


Jedna od najbrutalnijih kaznenih mera koju je zlom zaslepljen ljudski um izmislio, sa kojom se po surovosti može meriti samo persijsko i tursko nabijanje na kolac, te čerečenje konjima, bilo je svakako raspinjanje na krst. Neronov dvorski filosof, najeminentniji mislilac stoicizma – Lukije Anej Seneka ukazuje za agoniju raspetih osuđenika: »Oni koji su osuđeni na takvu smrt, gubili su život kap po kap.« (Epistulae, 101, 14) – Kikeron zgražavajuće piše: »Krvnik, povezivanje glave i već sama reč 'krst' neka su daleko ne samo od ustiju nego i od misli, očiju i ušiju rimskog građanina.« (Pro Rabirio, 16)
Pribijanje osuđenika na stub (crux simplex) – 'natacinjanje' na kolac, kao i raspinjanje na krst od davnine je na Istoku praktikovano. Persijanci su pogubljenja raspinjanjem preneli na Feničane, od njih su je preuzeli Kartaginjani (Puni), a od Kartaginjana negde od V stoleća stare ere su prenešena na Rimljane. Tek je car Konstantin datu surovu kaznu zvanično ukinuo (Sozomen: ‘Historija Crkve', I, 8), no ipak njeno primenjivanje susrećemo i posle njega u Bizantiji. I sam Konstantin Veliki je 335. g. ne., pljačkajući mnogobožačke hramove po Maloj Aziji i Palestini, naredio razapinjanje »svih čarobnjaka i gatara.« – Tako historik Prokopije (VI stoleće) iz Kajsareje ukazuje za zločestu Teodoru (503.-548. g. ne.), ženu pogromaškog bizantijskog cara Justinijana (482.-565. g. ne.) koja je se pristrasno uplitala u tadašnje stranačke borbe i nemilosrdno eliminisala dvorske protivnike: »... Teodora, da bi pokazala svoju naklonost spram /stranke/ 'Plavih', razapne Kalinika na krst, a da ga prethodno nije uklonila s njegovog položaja, ...« (Historia arcana, cap. 18) – »Liberije, po Teodorinom naređenju, razapne Arsenija na krst, a car konfiscira njegovu imovinu, ...« (Ibid., cap. 27) – I među Arapima Muhamedovog vremena raspinjanje je bilo poznato, svakako i praktikovano: »Kazna za one koji protiv Allaha i Poslanika njegova vojuju i koji nered na Zemlji čine jeste: da budu ubijeni, ili razapeti, ili da im se unakrst ruke i noge odseku ili da se iz zemlje prognaju.« (Al-Qur’an, 5:33)
Pribijanje na stub egzekutivno je praktikovano i u Starobabilonskom Carstvu, državi u južnom delu Mesopotamije. Tako u Zakoniku koji je doneo Hamurabi (tačnije: Hamurapi – 'bog isceljuje', 1792.-1750. g. se.), i dao da se zapiše na kamenom stubu, stoji i sledeća regula: »Ako žena /slobodna/ čoveka prouzrokuje smrt svoga muža radi drugoga čoveka, ta žena da se nabije na kolac.« (153)
U 'Analima' asirskog cara Teglatfalsara III (asirski: Tukultiapalešarr), koji je ustoličen 745. g. se., da se pročitati osvajački izveštaj: »Da spase život svoj /Resin, kralj Sirijski/ sam pobeže tajno kao miš u vrata svoga grada. Njegove odličnike žive nabih na kolac ...«
U Behistunskom natpisu iz 510. g. se. susrećemo uhodan trijumfalni ukaz: »Velikaše koji su bili sa njim sam razapeo.«
U starozavetnoj 'Knjizi o Ezri' spominje se edikt koji je za Palestinu 519. g. se. izdao medijsko-persijski car Darije I, a u kojem stoji sledeća zastrašujuća opomena: »Ko god prekrši ovu naredbu, neka mu se izvadi greda iz kuće, pa neka na njoj bude pogubljen, a kuća da mu zato postane bunište.« (6:11)
U 'Knjizi o Esteri' (čiji hebrejski tekst se dosta razlikuje od grčkoga – LXX) pominje se razotkrivena zavera protiv persijskog cara Ahašveroša (Kserkso I) Velikoga (486.-465. g. se.), koju su skovali dva njegova dvoranina: »Sve se izvide i otkri se zavera, pa obojica behu obešena o stub.« (2:23)
Helenski historik Tukidid ukazuje kako je Artakserkso I Dugoruki (465.-423. g. se.) razapeo 454. g. se. libijskog kralja Inarosa, koji je protiv njega podigao veliki deo Egipta: »A Inar, libijski kralj, koji je bio vinovnik svega što se desilo u Egiptu, bude uhvaćen na prevaru i nabijen na kolac.« ('Peloponeski rat', I, 110)
Grčki historik Herodot (otprilike 485.-425. g. se.) izveštava da je persijski car Darije Veliki (521.-485. g. se.) u januaru 518. godine se. u Babilonu naredio široko pogubljenje pobunjenika: »Pokorivši Babilonce, Darije prvo razruši gradske zidine i skine gradske kapije (jer Kir nije uradio ni jedno ni drugo kad je prvi put zauzeo Babilon), zatim je oko tri hiljade najuglednijih Babilonaca nabio na kolac /aneskolópise/, a ostalima je dozvolio da žive u gradu.« (Historis apodeksis, III, 159)
Za Polikrapa (vladao oko: 540.-530. g. se.), sina Eakovog, tiranina sa ostrva Sama, Herodot izlaže da je surovo stradao od Kirovog satrapa u maloazijskom Sardu, kome je se uputio: »Oret ga je ubio na neiskazivo nedostojan način i zatim ga nabio na kolac /anestaýrMse/ /.../ Time što je Polikrap dospeo da visi na kolcu ispunio se ceo san njegove kćerke.« (III, 125) – Iz narativne sekvence da se nazreti da je 'nabijanje na kolac' ustvari ondašnja žargonska fraza za prikivanje na kolac, stub, gde prikovano telo dolazi u obešen, viseći položaj. – Herodot ukazuje i za jedno tipično nabijanje na kolac, nabijanje glave, koje su praktikovali Taurijci, jedno skitsko pljačkaško pleme koje je živelo na današnjem Krimu i koje je sve strance žrtvovalo svojoj boginji Upidi: »Brodolomnike i sve Helene koji im padnu šaka prinose na žrtvu Ifigeniji i to na ovaj način: prvo ih posvećuju i onda udare batinom po glavi. Neki kažu da im bacaju tela sa stene u ponor (jer se hram nalazi na visokoj i strmoj steni), a glavu im nabijaju na kolac. Drugi se slažu s tim da se glava natiče na kolac, ali kažu da se telo ne baca sa stene uponor, nego se sahranjuje u zemlju. /.../ Sa zarobljenim neprijateljima ovako postupaju: odseče svaki od njih jednome glavu i nosi je svojoj kući, pa je natakne na dugačku motku i podigne visoko iznad krova, najčešće iznad dimnjaka.« (IV, 103) – Među Persijancima pojavilo je se užasavajuće nabijanje na kolac, gde je kolac prodirao kroz anus; u kasnomazdaističkoj knjizi Adra Virav Nameh prikazuje se paklena kazna za homoseksualce: »Dođoh do mesta gde dušu čoveka videh kome zmija poput kolca na zadnjicu ulaziše a na usta izlaziše, i sve udove njegove puno zmija beše osvojilo.« (19:1 – prevod: Dejan Spasojević)
U Herodotovoj 'Historiji' dalje možemo pročitati da je lekar Demoked iz Krotona, koji je izlečio Darija od iščašenja noge, i stekao veličanstvenu kuću u Susi, spasio od egipatske lekare koji su ranije neuspešno lečili cara, »a koji su, zato što su se pokazali gori od helenskog lekara, trebali da budu razapeti na krstu /±˝±Ăşż»żŔąµąĂ¸±ą/.« (III, 132) – Termin ana-skolopizM (fut. pass.: anaskolopiowmai, starije: anaskolopisthsomai) je starohelenski izraz za 'prikovati uz stub', raspeti' ili 'nasaditi na kolac'.


Staropersijsko 'bešenje' na stub

Za okončanje sukoba Persijana i prevrtljivih Barkejaca, žitelja grada Barke u Kirenajci, Herodot izveštava: »Kada su Persijanci predali Feretimi okrivljene Barkejce, ona najveće krivce nabije na kolac oko celog zida, a njihovim je ženama otsekla dojke i obesila ih je oko gradskog zida.« (IV, 202) – Očigledno da je raspitanje i tada bilo u službi zastrašivanja protivnika i kolebljivih podanika.
I stari Heleni, koji su dugo ratovali sa Persijancima, znali su nekad da praktikuju njihovu kaznenu meru pribijanjem protivnika na stub, odnosno raspinjanjem: »Postoji na Hersonesu, kraj Helesponta, između grada Sesta i Madita, a prekoputa Abida, jedno mesto gde se strma obala spušta do mora. Tu su baš, /.../ Atinjani pod vođstvom Ksantipa, sina Arifronova, uhvatili satrapa u Sestu, Persijanca Artaikta, i živa ga raspeli na krst što je odvukao žene u Protesilejev hram u Eleuntu, tamo ih silovao i izvršio zločin nad njima.« (IV, 33; v.: IX, 120) – Ako je se htelo nekome strašno osvetiti, raspinjanje je očigledno bila 'najodgovarajuća' mera. I ako je se neko i kao mrtvac hteo podvrći ruglu i sramoti, bio je takođe izložen i svezan na stub.
Za sudbinsku prekretnicu Sandoka, sina Timasijevog, upravnika Eolske Kime koji je greškom upao u helensku flotu kod Artemisija Herodot izveštava: »Njega je pre toga zbog neke krivice uhvatio car Darije i razapeo na krst, jer je kao kraljev sudija, podmićen novcem, izrekao nepravednu presudu. I dok je on visio na krstu. izračunao je Darije da su mu usluge koje je učinio kraljevskoj kući veće nego njegove pogreške, pa ga je, došavši do takvog zaključka, a uvidevši i to da je prenagljeno i nepromišljeno postupio, skinuo sa krsta i oslobodio.« (VII, 194) – Ako je Sandok bio skinut sa krsta živ, on svakako na njega nije bio prikovan, već samo privezan, pričvršćen kožnim remenima. Pričvršćivanje na krst je se kao egzekutivni zahvat takođe susretao, i strahota te kazne je bila u tome što je osuđenik danima mogao provesti tako svezan, dok ne bi umro od gladi i žeđi, ili dok ga ne bi zveri (šakali) i lešinari dokrajčili. Rimski pesnik Horatije u svojim Poslanicima iznosi:

»Rob kad mi kaže: "Ja nisam ni krao ni bežao nikad" –
lepo, za nagradu, velim, ti nećeš išiban biti;
"Nikad ne ubih": tad nećeš na krstu da gavrani te kljuju.«
(Epist., I, 16, 46-48)

Rimski komediograf Titus Maccius Plautus (oko 250.-184. g. se.) u svome 'Persijancu', u razgovoru između dva roba, daje odgovor mlađeg roba kome stariji preti da će ga pesnicama za tlo prikovati: »Ti mene da prikuješ /defigas/?! Pre bi drugi na krst /cruci/ prikovali tebe samog!« (Čin II, scena 4)
Vidimo da je u davnini kod starih Helena ho stavros bio prevashodno naziv za 'kolac'. Kada je Grčka zaratila sa Rimom, i kada su Grci spoznali egzekuciju na krstu, krst su počeli imenovati svojim izrazima stavros i ksilon.
Rekli smo da su kaznu razapinjanja Rimljani preuzeli od Kartaginjana sa kojima su dugo ratovali u svome nezasitom ekspanzionizmu. Tako ukazujući kako su Kartaginjani posle Sicilije izgubili i Sardiniju u takozvanom libijskom ratu, helenski historik Polibije (oko 200.-120. g. se.) iz Megalopolisa u Arkadiji prikazujući uzdizanje Rima kao svetske vojne sile opisuje i slučaj stradanja Kartaginca Hanona koji je na Sardiniju poslat kao komandanta novih trupa: »... Kada su zatim i ovi vojnici napustili Hanona i prešli najamnicima, najamnici su uhvatili Hanona i odmah ga razapeli na krst. Posle toga su počeli da smišljaju neuobičajne načine mučenja kojima su sve Kartaginjane na ostrvu mučili i najzad poubijali.« (‘Historije', I, 79). – Zonara (Johannes Zonaras, prva polovina XII stoleća) u svojoj hronici sveta (Hepitom historiMn) koja dopire do 1118. godine ukazuje na tragičnu sudbinu kartaginskog vojskovođe, komandanta pomorskih snaga Hanona upućenog da obezbedi snabdevanje kartaginske vojske na Siciliji; u bitci sa Rimljanima iz maja (ili jula) 241. godine kod takozvanog Svetog ostrva doživeo je neočekivano veliki poraz; po povratku u Kartaginu, zato što je pretrpeo težak poraz nedostojan za kartaginsku flotu, bio je razapet na krstu (VIII, 17).
Od vlastoljubivog Jugurte prognani sin numidijskog kralja Mikipsa – namesnik Ahherbal, pred podmićenim senatorima Rima iznosi svoju porodičnu nevolju očekujući njihovu pomoć: »Otac, kako je to već bilo neizbešno, savio pred zakonom prirode /= 118. g. se./; brata /Hijempsala/ je srodnik /= Jugurt/, kome je to najmanje dolikovalo, podmuklo lišio života. Bližnji, prijatelji, ostala rodbina postradali su: jedni od jedne nesreće, drugi od druge: uhvaćeni od strane Jugurte, jedni, su bili razapeti su na krst, drugi bačeni divljim zverima.« (Gaius Sallustius Crispus: Bellum Iugurthinum, 14, 15)
Smrt na krstu za Rimljane je bila tako strašna i ponižavajuća kazna da je se mogla primenjivati gotovo isključivo samo na robove, razbojnike i pubunjenike, a na rimske građane samo u slučaju izdaje. Takit prenosi izjavu u senatu bivšeg sufektnog konsula Manija Lepida povodom osuđivanja (21. g. ne.) rimskog viteza Klutorija priska zbog napisane uvredljive pesme: »Ako imamo u vidu samo bogomrske reči kojima je Klutorije Prisk okaljao svoju dušu i uši svojih slušalaca, onda ni zatvor, ni konopac, pa čak ni raspinjanje na krstu, kojim kažnjavamo robove, nisu za njega dovoljna kazna.« ('Anali', III, 50) – Rimski pesnik Juvenal (živeo krajem I i početkom II stoleća) u svojim 'Satirama' iznosi za robove, koji nisu tretirani ljudima:

»"Raspni tog roba na krst"! – "Zbog koga nedela takvu
zasluži kaznu? Gde su svedoci, gde potkazivači?
Kad je u pitanju čovek, ne bi se smelo prenagliti."
– "Budalo, zar je rob čovek? Pa ako i krivice i nema,
kad ja to hoću i tražim, zar razlog to dovoljan nije"?«

O kazni razapinjanja historik Kornelije Takit (Cornelius Tacitus, 55.-120. g.ne.) takođe govori kao o smrtnoj kazni za robove (Historia, IV, 11; cp.: II, 72) – U svojim 'Analima' (Annales), pisanim u vreme cara Trajana, ukazuje da su i nedužni hrišćani pod suludim piromanom Neronom masovno razapinjani: »Pogubljenje hrišćana služilo je ostalima za zabavu: oblačili su ih u kože divljih zveri, puštali pse da ih rastržu, raspinjali su ih na krstove /aut crucibus adfixi/ i palili, poput buktinja, kad se spusti noć.« (XV, 44) – Dobro je poznato da su hrišćani i posle suludog Neroda puno raspinjanje. Takvu sudbinu je doživeo i veliki apostol Simon Petar. Eusebije o tome izveštava: »Pred kraj života otišao je u Rim, gde je bio raspet, glave okrenute na dole, tražeći da kazna bude izvršena na taj način.« ('Historija Crkve', III, 1) – U vreme cara Trajana, u svojoj 120. godini života, raspet je i drugi episkop Crkve u Jerusalimu – Simeon, Sin Kleopin, Isusov rođak (III, 32).
Filosof Kikeron raspinjanje naziva najstrašnijom i najgroznijom smrtnom kaznom (In Verrem, II, 5, 64, 165).
Rimski robovi svoj najveći ustanak digli su 73. g. stare ere pod vođstvom Spartaka, koji je poreklom bio Tračanin. On je sa dvesta drugova pobegao iz gladijatorske škole u Kapui, blizu Napulja, te se sklonio na Vezuv. Opljačkavši jedan rimski transport došli su do oružja. Čuvši za njihov odvažan poduhvat mnogi nezadovoljni robovi iz cele oblasti su im se pridružili napustivši svoje gospodare; tako je Spartak sa svojim ustanicima, kojima je cilj bio da se vrate u zemlje odakle su odvedeni, od odbeglih robova (ali i od potlačenih seljaka) okupio oko sebe vojsku od približno 70.000 pobunjenika. Iako je u nekoliko okršaja uspeo da pobedi rimske vojske, na kraju, pri pokušaju da se preko Italije prebaci na Balkansko poluostrvo i Trakiju, nije uspeo. Rimska vojska ih je 71. g. se. sustigla i u velikoj bici ga porazila. I Spartak i mnogi njegovi borci izgubili su živote na bojnom polju. Za onima koji su se razbežali Marko Licinije Kras je se dao u potragu. »Razdelivši se na četiri dela, oni su se povlačili, dok nisu svi izginuli, izuzevši 6.000 koji su bili uhvaćeni i pobešeni duž puta od Rima do Kapue – mechri pantes apMlonto pln hexakischiliMn, hoi lphthentes ekremasthsan ana holn tn es Mapo Kapus hodon.« (Appian: 'Rimski građanski ratovi', I, 120; v.: Orisius, V, 23) – Bila je to najduža i najstrašnija aleja od raspetih pobunjenika.
Kod starih Jevreja susretalo je se da kamenovani pojedinci, da bi bili još više osramoćeni, nakon smrti tela se izlože na stub: »Ako ko učini greh koji zaslužuje smrt, te bude pogubljen bešenjem o stablo, njegovo mrtvo telo neka ne ostane na stablu preko noći, nego ga pokopaj istoga dana.« ('Ponovljeni Zakon', 21:22-23
Za raspinjanje i izlaganje raspetog često se upotrebljava žargonska floskula 'bešenje na drvo'. Tako na primer apostol Petar judejskim starešinama i uglednicima odvažno ukazuje: »Bog otaca naših uskrsnu Isusa, Kojega vi ubiste obesivši na drvo – hon hymeís diecheirísasthe kremásantes epí ksýloy.« ('Dela apostolska', 5:30; v.: 10:39; 'Petar', I, 2:24) – U jednom traktatu takozvanog Jerusalimskog Talmuda iz II stoleća govori se o Isusovom pogubljenju na sličan način: »Uoči Pesaha /×áäÔ/ obesili su /ŐÔŐĐÜę/ Ješu han-Nocrija /ŮčćŐŕÔ ŐéŮÜ/ I /glasnički/ poklik je bio objavljen u toku četrdeset dana: "Ješu han-Nocri će biti kamenovan, jer se bavio čarobnjaštvom, zavodio Izrael i vodio ga u otpad. Svako ko može reći bilo šta u Njegovu zaštitu, neka dođe da Ga zastupa". No, budući da nisu našli ništa što bi Mu išlo u prilog, obesili su Ga u predvečerje Pashe.« ('Sanhedrin', 43 A) – Pojedini senzacionalistički nastrojeni biblisti pokušali na osnovu ukaza iz 'Dela apostolskih' da je Isus 'obešen' na ľÍ»ż˝ – 'drvetu', dokazati da je Isus tobože prikovan na stubu /grč.: ho stýlos, nom./ a ne na latinski krst. Izraz epí ksýloy nam jednostavno hoće reći da je krst, odnosno raspelo bilo od drveta, a glagol kremásantes (nominativ: kremánnymi, aorist: ekrémasa, ekrémasthn), da je Isusovo raspeto telo nemoćno padalo, visilo na krstu (cp.: 'Dela apostolska', 28:4; 'Matej', 18:6; 'Galatima', 3:13) – Rimljani su za raspinjanje inače najčešće koristili više krstova: krst bez brvine, poprečne grede, crux simplex, odnosno stub (palus) kako svedoči rimski historik Titus Livius (59. g. se. – 17. g. ne.) za jedno raspinjanje robova u Palestini; zatim krst sa poprečnom gredom, krst u obliku slova 'T' – crux patibulata; crux capitata (sa dva nejednaka kraka); crux decussata (krst u obliku slova 'X'), i druge. U svojoj 'Apologiji', nabrajajući kazne koje sve radi Hristovog Imena hrišćanina sustižu, Tertulijan govori i o raspinjanju na krst i na stub (XII, 3).
Bešenje mrtvih na stub, u cilju sramoćenja i zastrašivanja pobunjenika i prestupnika praktikovali su i Asirci. Na desetostranoj Rassam prizmi (70, IX, 115) može se pročitati sledeći opis borbenog obračunavanja cara Asurbanipala (668.-621. g. se.) sa pristalicama njegovog brata Šamaša Šumukina koji je iz Babilona (gde je se kasnije, 648. godine se. spalio zajedno sa svojom palatom) podstakao nemire protiv Asiraca u celoj prednjoj Aziji, nemire u kojima su uzeli učešća Babilonci, Haldejci, Elamci, Etiopljani i kraljevi zapadnih zemalja, bez Egipta: »Ostatak narodâ, koji su ostali na životu, kod Šedu i Lammassu, gde je ubijen Sanherib moj deda, tada, njemu za mrtvačku žrtvu, te ljude pogubih na tome mestu ... Na svome povratku osvojih Ušu što leži na obali mora. Žitelje Ušu-a, koji nisu bili pokorni svome namesniku, jer ne dadoše danak, što su ga trebali davati svake godine, pobih. Među nepokorenim ljudima održah kazneni sud. Njihove bogove, njihove ljude odvedoh u Asiriju kao zarobljenike. Žitelje Aka, što su bili nepokorni, potukoh, obesih njihove lešine na kolce okolo grada. Ostatak im odvedoh u Asiriju.«
Judejski prvosveštenik Alkim, za vreme sirijskog kralja Demetrija I Sotera, osudio je 162. g. se. u jednom danu 60 hasideja ('Makabejci', I, 7:16), da bi potom većina od njih bila razapeta na krst. Alkim je verovatno prvi Jevrejin koji je persijsku i rimsku praksu raspitanja na krstu uveo u Palestinu.
Sirijski tiranin Antioh IV Epifan (vladar Seleukidske države od 175. do 163. g. se.), raspeo je mnoge Judejce (čak i žene sa malom decom na grudima) koji su se suprostavili njegovoj tiranidi i brutalnoj helenizaciji ('Judeske starine', XII, 5, 4; Diodor Sicilijanski: 'Biblioteke', XXXIV, 1, 3-5).
Judejski kralj iz hašmonejske dinastije, koji je uz kraljevsko žezlo držao i položaj vrhovnog sveštenika, Aleksandar Janaj (vladao od: 103.-76. g. se.), sveteći se svojim protivnicima, izvršio je 88. g. se. masovno razapinjanje fariseja; Josip Flavije svedoči: »U bezgraničnom gnevu prevazišao je svaku meru da su njegove strahote prelazile u bezboštvo. Naime, naredio je da se osam stotina zarobljenika prikuje na krst u središtu grada /Jerusalima/, a njihove žene i deca da se pokolju na njihove oči, dok je on sam to posmatrao pijući i gozbeći se sa svojim naložnicama.« (De bello iudaico, I, 4, 6; v.: Antiquitates Judaicae, XIII, 14, 2; cp.: 'Mojsijevo vaznesenje', 6:9)
Dvanaest godina kasnije farisejski vođa Simeon Ben-Šeta razapeo je u Aškelonu 70 ili 80 vračara u jednom danu (‘Mišna’ - ‘Sanhedrin’, 6, 5).
Pod rimskom vlašću (– a Siriju je Rim osvojio 63. g. se.), Judejci su, pogotovo kada su preduzimali velike pobune, bili i masovno raspinjani. Tako je Kvinktilije Var 4. g. se. nekih 2.000 ustanika razapeo oko Jerusalima: »Varo, opet, izasla jedan odred vojske, kao kaznenu ekspediciju, da bi pohvatali uzročnike pobune i dopremili ih u velikom broju. One koji nisu izgledali tako buntovnički naredi da se zatvore, a najveće krivce, njih oko 2.000, prikuje na krst.« ('O judejskom ratu', II, 5, 2; v.: 'Judejske starine', XVII, 10, 10)
Za vreme kajsara Tiberija, rimski namesnik u Siriji – Umidije Kvadrat, oštro je presekao sukobe Judejaca i Samarjana koje je pomagao Kuman, izazvane ubistvom jednog hodočasnika iz Galileje: »Kada je uskoro posle toga došao u Kajsareju, naredi da se svi ustanici, koje je Kuman žive uhvatio, pribiju na krst, i odatle ode u Lidu, gde je ponovo saslušao Samarjane. Posle toga privede osamnaestoricu Judejaca koji su, kako je doznao, bili učestvovali u borbi, pa ih pogubi sekirom.« ('Judejski rat', II, 12, 6)
U vreme Nerona rimski namesnik Antonije Feliks (52.-60. g. ne.), koji je vladao velikim delom Judeje, oštro je se obračunao sa razbojnicima: »Ovaj uhvati razbojničkog starešinu Eleazara, koji je dvadeset godina harao po zemlji, zajedno s mnogim njegovim drugovima, i posla ih u Rim. Zatim razapne na krst mnoge razbojnike, a mnoge građane, njihove jatake, isto tako smakne.« ('Judejski rat', II, 13, 2)
Za vreme judejsko-rimskog rata i opsade Jerusalima, Judejci i Izraelci uopšte, bili su masovno razapinjani, tako da je okolni prostor oko Grada, zbog seče stabala potrebnih za podizanje raspela, bio gotovo potpuno ogoljen. Raspinjanje koje su vršili rimski osvajači je bilo i u službi zastrašivanja branilaca Jerusalima: »... Dogodi se da je bio uhvaćen živ neki Judejac za koga Tito zapovedi da se razapne na krst ispred zidova da bi se ostali gledajući njega, podstakli na popuštanje.« (V, 6, 5) – Flavije o raspinjanju inače govori kao o najmučnijem umiranju od svih egzekucionih pogubljenja (VII, 6, 4; cp.: III, 7, 33).
U klasičnoj Grčkoj egzekucija raspinjanjem na krst nije imala neku širu primenu, ali nije bila ni nepoznata, s obzirom da su stari Grci itekako dolazili u kontakt s narodima koji su raspinjanja praktikovali: pre svega tu su Persijanci. Tako Platon u svome filosofsko-dijaloškom spisu 'Država' ukazuje za ljude koji nepravičnosti daju prednost nad pravičnošću: »Oni će reći da će pravičan čovek biti bičevan, mučen, bacan u tamnicu, oslepljen na oba oka, o posle svih tih muka, najzad još i razapet na krst /grč.: hanaschindyleythsetai/, i da će shvatiti kako ne treba želeti da se zaista bude pravičan, nego je bolje samo se činiti takvim.« (361e-362a).
Helenski poesnik jambova – Hiponakt (II polovina VI st. se.), rodom iz maloazijskog Efesa, koji je u svome detinjstvu doživeo da Persijanci počnu ugrožavati Helene u Maloj Aziji, u svojoj 'Siromahovoj pesmi' molećivo se obraćajući domaćem bogu pokazuje da poznaje razapinjanje kao kaznu strahote:

»O pristaću da mi na krst raspnu jadnu dušu
punu uzdisaja, ako mi udeliš vagan ječma
pa da od njega priredim pivski kvas.«

Makedonski osvajač Aleksandar Veliki, dijadosi (– njegovi naslednici), te seleukidski tiranin Antioh IV Epifan, u paleti kažnjavanja primenjivali su i raspinjanje. Aleksandar Makedonski je tako 2.000 ljudi, koji su preživeli opsadu feničanskog Tira, raspeo na obali Sredozemnog mora (Quintus Curtius Rufus: Historiae Alexandri Magni Macedonis, IV, 4, 17).
Pausanija u 'Vodiču po Heladi' ukazuje za mesto u Fokidi zvano Raskrsnica gde je Edipt ubio svoga oca, te kako po čitavoj Heladi postoji spomen na Edipovo stradanje: »... Probili su mu gležnjeve kočevima i izložili ga na brdu Kiteronu u oblasti Plateje.« (X, 5)
Znameniti helenski enciklopedista Plutarh izlaže kako je Gaj Julije Kajsar (otprilike 102.-44. g. se.), kasnije rimski imperator, pohvatao i razapeo gusare koji su ga nekada zarobili i ucenili: »... Vrati se u Pergam, gde je one razbojnike iz tamnice izveo i sve ih redom razapeo na krst, ...« ('Uporedni životopisi' – 'Kajsar', 2)
Od brojnih rimskih smrtnih kazni (otsecanje glave sekirom, bacanje sa stene, bacanje pred zveri, izgnanstvo, spaljivanje, ...) raspinjanje je bilo samo jedna od njih, primenjivana često na političke pobunjenike, razbojnike i robove. na one koji nisu imali status rimskog građanina. Flor je međutim sramno pred svojom stolicom bičevao i raspinjao i Judejce iz viteškog staleža, koji su imali rimsko građansko pravo (Belum iudaicum, II, 14, 9). Upravo je i Isus razapet na rimski način, klevetnički i pakosno optužen na versko-političkom procesu od judejske hanuškane mase i zavidljivog sveštenstva da se revolucionarno-prevratnički postavlja protiv rimske vlasti: »Judejci vikahu govoreći /Pilatu/: 'Ako Ovoga pustiš nisi prijatelj Kajsaru. Svaki koji sebe kraljem gradi protivi se Kajsaru'.« ('Jovan', 19:12). – A jevrejski historik Josip Flavije u svojim 'Starinama', u pasusu koje je pretrpeo neke emendacije iznosi za Isusa: »Kad Ga je Pilat, na optužbe prvaka našeg naroda, osudio na raspeće, ipak su Mu ostali verni oni koji su Ga od početka voleli.« (XVIII, 3, 3) – Treba naznačiti da je Flavije, sve do razaranja Jerusalima (70. g. ne.), živeo u Palestini, kasnije u Rimu, te da je svoja dela pisao grčkim jezikom.
Po rimskom običaju razapinjanju (i uopšte svakoj smrtnoj kazni) prethodilo je bičevanje – flagellum (v.: Titus Livius, 'Historija Rima', XXXIII, 36); ono je bilo javno, pred sudačkom stolicom ili na forumu (Ibid., IX, 24; Polibije: ‘Historije', I, 7). Porkijev zakon iz 189. g. se. inače nije dopuštao da rimski građanin bude šiban ili ubijen (Sallustius: De coniuratione Catilinae, cap. 51; ‘Dela’, 22:25-26), no u praksi su ipak prevladale regule ‘Dvanaest tablica’, za koje se smatralo da su helenske. Bičevanje je moglo da bude i samostalna, izolovana kazna; Tako se u Leges XII tabularum ukazuje: »Ko pesmom nekoga izvrgne ruglu, da se izbičuje.« – Ipak bičevanje je često bilo uvod u smrtnu kaznu: »Ako se slobodan čovek zateče /u krađi/ da se bičevan preda kome je pričinjena krađa, ako je rob da se bičevan baci sa stene« – »Ko zapali kuću ili stog žita uz kolibu, da se vezan i bičevan spali, ako je to svesno i podmuklo /s umišljajem/ učinio; ako je slučajno /zapalio/ da naknadi štetu, ili da se bičuje ako štetu ne može nadoknaditi.« (VIII, 10)
Treba znati da je se judejsko i rimsko bičevanje po obimu razlikovalo. Rimsko bičevanje je bilo tako strašno da ga Kikeron naziva ‘polovinom smrti’ (flagellum est media mors). Dok Rimljani u svojoj okrutnosti nisu brojali udarce (cp.: 'Dela', 16:23; Horatije: 'Satire', I, 3, 119), kod Judejaca je bijenje bičevima i volovskim žilama (cp.: 'Makabejci', II, 7:1) išlo do četrdeset udaraca; inače, talmudski traktat Makoth regulaciono razrađuje egzekucione aspekte. Kod starih Babilonaca bičevanjeje na javnom zboru išlo do 60 udaraca goveđom žilom ('Hamurabijev Zakonik', 202). Apostol Pavle svedoči za svoje stradanje: »Od Judejaca sam pet puta dobio četrdeset manje jedan udarac, triput sam šiban, jedanput zasut kamenjem, ...« ('Korinćanima', II, 11:24-25) – U traktatu 'O Pashama’ (Pesahim) talmuske Mišne, možemo pročitati i sledeću regulu: »Ko prebije kost u /kultski/ čistog pashalnog jagnjeta, neka se kazni sa četrdeset udaraca bičem. Ali ko ostavi nešto od čistoga, a od nečistoga slomi kost, ne bičuje se četrdeset /puta/.« (7 deo) – Zavisno od težine krivice i milosrdnosti sudije, osuđenik je mogao dobiti i manje udaraca: »Ako krivac zasluži da bude išiban, neka mu sudac naredi da legne, i tu pred njim neka mu odbroje onoliko udaraca koliko odgovara njegovoj krivnji. Do četrdeset udaraca može mu se dati, ali ne više, da modrica ne bi bila prevelika, te se ne bi ponizio brat tvoj pred tobom kad bi mu udarili više udaraca.« ('Ponovljeni Zakon', 25:2-3) – Ratne okolnosti anulirala su ova pravilila. Flavije izveštava o sebi, da dok je bio zapovednik u Galileji, dao je neke svoje zemljake Judejce bičevati »sve dok im se ne pojaviše iznutrice.« (Belum iudaicum, II, 21, 5)
Rimljani bi osuđenika privezali za stub, ili bi ga užetima raspeli između dva zida, eventualno užetima obavili i vukli (Belum iudaicum, VII, 5, 6), a onda bičevali poleđima i celom telu. I samom caru Neronu, kad ga je senat proglasio neprijateljem države, pretilo je pogubljenje "po običaju predaka" koje je sprovođeno tako što se golome čoveku »zatakne vrat u rašlje, a telo mu šibama udaraju dok ne pogine.« (Svetonije: 'Neron', 49) Rimski bičevi (flagrum, sin.) su na vršku imali komadiće olova ili oštre koščice, tako da je bičevanjem telo duboko razranjivano. Eusebije govori i prenosi za stradanje hrišćana u Smirni u vreme cara Vera: »Masa ljudi, koja je stajala oko stradalnika, bila je poražena prizorom kada su bičevi sekli telo i vene hrišćana, tako da su se videli unutrašnji organi i krvi je bilo po svuda. Posle raznih muka hrišćane su najčešće bacali divljim zverima.« ('Historija Crkve', IV, 15). – Dešavalo je se da već u toku bičevanja mnogi osuđenici umru. Prorok poljodelnik Isus, sin Hananjin, od 62. godine ne. najavljivao je propast Jerusalima, te je zbog tog zloslutnog proročanstva od strane judejskih vlasti bio predan tadašnjem rimskom upravniku Albinu, koji ga je dao nemilosrdno bičevati. »Kada su ga tu strasno šibali sve do kostiju, niti je molio niti je plakao, nego je na svaki udarac odgovarao najžalosnijim glasom: 'Teško Jerusalimu'.« (Ibid., VI, 5, 3) – Neki od aleksandrijskih Jevreja koji su bili bičevani po naređenju rimskog upravnika Flaka, umrli još za vreme bičevanja, a drugi su se oporavili tek nakon dugog lečenja (Filon Aleksandrijski: Eis Phlakkon, X, prg. 75) – Rimski vojskovođa Tit je se surovo obračunavao sa Judejcima koje je svakodnevno hvatao dok su bežali iz opkoljenog Jerusalima, njemu za početak neosvojivog: »Bičevani, morali su još pre smrti da pretrpe svemoguće muke, pa su zatim pribijani na krst nasuprot /gradskom/ zidu.« (Belum iudaicum, V, 11, 1)
Kako judejsko Veliko veće nije imalo 'pravo mača' (ius gladi), tj. pravo da nekoga pogubi, to je ono Isusa predalo rimskoj vojnoj i državnoj vlasti da ona učini ono s Njim što su oni hteli. Davši svojim vojnicima da izbičuju Isusa, Pilat je računao da će judejski razdraženi narod i prvosveštenici biti zadovoljni samo bičevanjem, te da će odustati od traženja da Isusa osudi na smrt, prepusti krstu ('Luka', 23:16): »... Pilat preuze Isusa i kazni Ga šibanjem.« ('Jovan', 19:1)
Pošto Isus nije bio rimski građanin, to pravno gledano nije postojala smetnja da bude surovo bičevan i raspet. Rimski građanin je samo po izuzetnim optužbama (na primer pobuna, bekstvo vojnika iz borbe, izdajstvo,…) mogao da bude raspet. Svetonije govori za sudačku surovost rimskog cara Galbe (68.-69. g. ne.), dok je ovaj još bio namesnik u Hispaniji Tarakonskoj, provincijom kojom je upravljao osam godina: »Jednoga je skrbnika koji je otrovao svoga štićenika kojemu je bio određen za baštinika dao pribiti na krst, a kad se ovaj pozivao na zaštitu zakonâ i dokazivao da je rimski građanin, Galba je, da mu tobože nekom utehom ili čašću olakša kaznu. Naredio da se za njega postavi drugi krst, i to mnogo viši od ostalih i pobeljen.« (‘Galba’, 9)
Izbičevani osuđenik trebao je sam do mesta raspeća da iznese poprečni komad balvana, takozvani patibulum, koji mu je ležao za vratom, o koji su mu ruke bile privezane. To i enciklopedista Plutarh ukazuje: »Svaki zločinac osuđen na smrt nosi na leđima svoj krst, …« (’Zašto Božija kazna sporo stiže’? – 9) – U Isusovom slučaju vidimo da on silno izbičevan i iznemogao nije bio u stanju da iznese svoj krst do obližnjeg brežuljka – Golgote, gde je, izvan gradskih zidina, trebao da bude razapet, pa su rimski vojnici presreli Simona iz Kirene (koji je svakako u Jerusalim hodočasnički dolazio povodom Pashe) da Mu pomogne i da mu iznese krst do stratišta.


Juda obešeni i Hrist raspeti (reljef, rano V stoleće, Britanski Muzej)
Do stratišta s osuđenikom je obično išla povorka ljudi; spreda je stupao trubač, koji je najavljivao povorku i pravio red, a iza osuđenika je išao oglašivač koji je obznanjivao ime i krivicu, koja bi bila ispisana na pločici (titulus) i prikovana na krst, iznad glave osuđenika, čime se htelo postići da kazna ima i strahouterivački karakter. Isusova ‘krivica’, da je se navodno izdavao za judejskog kralja (i time postavljao i protiv rimskog kajsara) bila je ispisana na tri jezika: »A nad Njim je bio i natpis /grč.: epigraph/ napisan grčkim, latinskim i jevrejskim slovima: "Ovo je kralj judejski".« (‘Luka’, 23:38) – U Palestini u vreme rimske uprave višejezični natpisi nisu bili retkost, poput onih na stubovima ograde Hrama koji su zabranjivali strancima ulazak u unutarnje dvorište Svetilišta (cp.: Flavije: ‘Judejski rat’, V, 5, 2; VI, 2, 4; ‘Starine’, XV, 11, 5: ‘Dela’, 21:28).
Kod drugih vrsti kazne natpis krivice mogao je da bude postavljen i na samog osuđenika. Tako Svetonije pripoveda za jednu u nizu sadističko-sudačkih brutalnosti cara Kaligule (37.-41. g. ne.): »Kad je u Rimu kod jedne javne gozbe neki rob ukrao sa stola srebrnu pločicu, Kaligula ga je odmah predao krvniku da mu odseče ruke i da mu ih obesi oko vrata preko prsi, i da ga tako s natpisom na kojem je bio označen uzrok njegove kazne vodi okolo kroz skupine gosti.« (Caligula, 32; v.: Eusebije: ‘Historija Crkve’, V, 1).
Pre samog raspeća, ukoliko bi njegovi operateri bili vojnici (a ne eventualno gnevni narod, cp.: Apulej, ‘Metamorfoze’, III, 9), razodevali bi osuđenika, a njegove haljine trijumfalno uzimali za sebe. Iako su Jevreji bili osetljivi na javna razodevanja, pogotovo srodnička (‘Levitska’, 18:6-19, 20:17), Rimljani su se samo delom na to uvažavajuće obazirali, pa su tako među Judejcima osuđeniku ostavljali komad marame oko struka (‘Mišna’ – ‘Sanhedrin’, 6, 3; ‘Tosefta’ – ‘Sanhedrin’, 9:6). U Isusovom slučaju vidimo da su njegovu haljinu međusobno razdelili, a za ogrtač, da ga ne bi derali jer je bio bez šavova, izjedno izatkan, bacili su kocku kome će pripasti.
Pre raspeća osuđenicima je se moglo ponuditi vino pomešano s jakim mirodijama, koje je trebalo olakšati njihove muke raspeća, jer je omamljujuće delovalo. Isus kao nazaren odbio je takvo vino. U babilonskom ‘Sanhedrinu’ se iznosi: »Onome koji izlazi na stratište da bude smaknut daje se komad tamjana u čaši s vinom da mu to oduzme svest.« (Fol. 43 A)
Na stratištu osuđenik bi bio polegnut na zemlju, a onda bi mu pribili klinovima na poprečnu gredu – patibulum koji je nosio stavljen vodoravno preko svoga vrata i ramena. Pritom bi klinovi bili zabijeni u zapešća, a ne u dlanove ruku. Naime, ruke pribijene na krst kroz dlanove, teško bi mogle izdržati viseću telesnu težinu veću od četrdeset kilograma, a da se ne razderu. Zabijanje klinova u prvi prevoj iza dlana, na mestu gde mnoge veze podlaktice spajaju sve kosti, omogućava se da takva sveza izdrži sav teret ljudskog tela.
Na zemlji raspetoga osuđenika bi onda zajedno s poprečnom gredom podigli na učvršćenu dužinsku gredu (odatle se pojavljuje i izraz ‘uspeti se na krst – cp: Cicero in Verrem, 5, 66), koja je obično ukopana trajno služila služila kao deo krsta, odnosno koja bi bila i ranije postavljena u podlogu. To se da nazreti i iz Flavijevog opisa jednog rimskog lukavstva preduzetog dok su nastojali da zauzmu judejsku teško dostupnu Mahera tvrđavu, a nakon što su zarobili Eleazara, jednog od najhrabrijih mladih branitelja Tvrđave: »On /– Basus/ je, naime, nastojao da toliko pojača njihovo saučešće da mu predaju tvrđavu da bi spasli čoveka, i u toj se nadi nije prevario. On, naime, naredi da se postavi krst kao da će Eleazar biti odmah prikovan, a one koji su to gledali s tvrđave uhvati još veći jad i uz kuknjavu povikaše da se ne može podneti toliki bol. A pri tome i Eleazar ih je molio da ne dozvole da pretrpi od svih, najmučniju smrt, nego da se i sami spasu tako što će popustiti snazi i sreći Rimljana, pošto je sve već ionako pođarmljeno.« (‘Judejski rat’, VII, 6, 4)
Kad bi poprečna greda bila prikovana ili nabijena na učvršćeni stub (palus), osuđeniku bi na okomitoj gredi pribili noge sa dva klina, tako da bi stub došao između stopalâ. Isus je na primer podignut i razapet na krstu sa visočijom okomitom gredom. To se da nazreti iz ukaza da mu je neko, da bi Ga dohvatio, nataknuo suđer s sirćetom (‘Marko’, 15:36). – ‘Barnabina poslanica’, koja je napisana oko 117. godine (kada je još bilo živo sećanje na Isusovo stradanje), te bila uključena kao kanonska knjiga u Sinajski kodeks, iznosi da oruđe Isusovog raspeća svojim oblikom simboliše grčko slovo Tau: »Jer se kaže /u ‘Knjizi Postanka’/: "I obreza Avram iz doma svoga osamnaest i tri stotine ljudi". A koje je to poznanje koje mu je /time/ dato? Evo, naučite ga: Rečeno je najpre ‘osamnaest’, pa posle toga dodato je ‘trista’. Iz broja ‘osamnaest’: I – deset /deka/, H – osam (oktM), imaš ime Isus /IH-SOYN/. A zato što će krst u vidu ‘T’ imati blagodat, dodao je i ‘trista’ /T-RIAKOSIA/. Prema tome, sa ona dva slova /IH/ pokazuje Isusa, sa ovim jednim slovom /T/ – krst /Njegov/.« (9:8) – Inače Rimljani su nekad znali da zarobljenike egzibiciono raspinju u vrlo različite položaje. Za Jevreje raspete pod Titom nasuprot jerusalimskih zidina Favije iznosi: »U svom ogorčenju i mržnji vojnici su prikivali na krst, za sprdnju, svakoga u drugom položaju, a kako ih je mnogo bilo, ubrzo, već, nije bilo mesta za krstove, niti krstova za tela.« (‘Judejski rat’, V, 11, 1)
Obešeni na stavrosu je dolazio u agonijsko bolni viseći položaj. Ta agonija je mogla nešto da se umanji ukoliko bi raspetome na sredini tela napravili sedalo (sedile, sedecula), te oslonac za noge, daščicu o koju bi se mogli upreti (pedale). I Justin Mučenik ukazuju na središnje sedalo. (‘Dijalog s Jevrejinom Trifonom’, 40; 91); Irinej Lionski takođe: »Po izgledu krst ima pet kraja: dva po dužini, dva po širini i jedan na sredini, na kojemu se upire prikovani.« (‘Protiv heresa’, II, 24, 4)
Pri raspinjanju bez sedala, a takvo je Isusovo verovatno bilo, ruke prikovanog osuđenika bi bile ispružene pod uglom od 55-60 stupnjeva. Sedalo bi najčešće smanjilo trenutni intezitet bolova, no patnja je se time produžavala, nekad i na više dana (cons.: Petronije: 'Satirikon', 111), sve dok osuđenika ne bi žeđ, glad i divlje životinje dokrajčile. Na prečku ispod stopala, ukoliko je postojala, osuđenik je se mogao odupirati dok bi imao snage. Spora i agonijski bolna smrt na krstu je upravo bila egzekutorski cilj nečovečnog smaknuća na krstu, smaknuća čija je osuda glasila: 'Popećeš se na krst' – ibis ad crucem.
Isus je na krstu proveo i izdržao nekih 6 časova: od trećeg časa dana ('Marko', 15:25) do devetog časa (15:33-34). Sve to kazuje na težinu torture koju je pretrpeo, na iscrpljenost i gubitak krvi. I sam Pilat je zapanjen brzinom kojom je Isus umro (15:44)
Kod tela koje je slobodno visilo smrt bi nastupila od postepenog gušenja – sufokacije (zbog čega je raspeti primoran da neprestano premešta teret tela s gornjih na donje ekstremitete, i obratno) i prestanka krvotoka (ortostatski kolaps kome je doprinosilo i naprezanje i izvijanje praćeno grčevima), a tek potom zbog gubitka krvi i trovanja krvi od gvozdenih klinova. Kod 'obešenog' tela inače jako otežano disanje snažno ometa telo da ono dobija dovoljno kiseonika neophodnog za održavanje života.
Raspetom čoveku, prema tada važećem rimskom zakonodavstvu, bivala je uskraćena svaka sahrana. Da porodica i rodbina ne bi uklonili telo raspetoga obično bi se postavila straža oko raspela. U Isusovom slučaju vidimo da je Pilat odstupio od zakonskih regula izašavši u susret Judejcima i njihovim običajima, ne želeći ničim da ih iritira, uredbama pripisanim Mojsiju koje su tražili da mrtvac obešen o stub srama tu može ostati samo do večeri dana kada je smaknut, odnosno izložen (v.: 'Ponovljeni Zakon', 21:22). Flavije u ‘Judejskom ratu’ u vezi toga naznačuje za Jevreje »da čak i leševe onih koji su osuđeni na smrt razapinjanjem, pre zalaska sunčevog skidaju i pokopavaju.« (IV, 5, 2, v.: IV, 6, 3; III, 8, 5) Pogotovo je imalo značaja tako postupiti kad je nastupao veliki hodočasnički pashalni praznik; Pilatov ustupak je omogućio da Isus bude dostojno sahranjen u novom kamenom grobu, u vrtu čiji je zemljišni vlasnik bio Josip iz Arimateje (‘Evanđelje po Petru, 6:24). U slučaju Isusa, koji je oko prolećne ravnodnevice umro u 9 času dana, svakako nije moglo biti ispoštovano to pravilo da bude sahranjen pre sunčevog zalaska; no svakako je skinut sa krsta pre nastupa noći.
Ukoliko bi se htelo postići da raspeti odmah umre, tada bi mu prebili potkolenice, i taj su postupak Rimljani zvali crurifragium. Kada bi osuđeni dospeo da potpuno visi samo na rukama, zbog nagomilanih smetnji u disanju i krvotoku brzo bi izdahnuo. U Isusovom slučaju vidimo da je On, usled telesne iscpljenosti, umro i pre nego što je se krenulo sa prebijanjem cevanica; tako je samo razbojnicima raspetim pored Njega samrtnička agonija skraćena lomljenjem nogu.





Videvši da je Isus izdahnuo, radi svake sigurnosti, jedan rimski vojnik Ga je probio kopljem u rebra: »I odmah poteče krv i voda.« ('Jovan', 19:34) – Kod ljudi koji teško stradalnički umiru, u perikardiji (srčanoj opni) nagomilava se krvni serum ('voda'), koji zajedno s krvlju ističe ukoliko se načini zarez oštrim oruđem.
Razmišljajući o Isusovoj muci i stradanju, anagoški učitelj Bonaventura govori sledeće o sramnoj smrti bezgrešnog Otkupitelja: »Bio je razapet kao lopov i razbojnik. U Starom Zavetu takvom su smrću kažnjavani samo najgori i najokrutniji zločinci, lopovi i razbojnici. – Pogledaj još veće Hristovo sramoćenje. Razapet je na najsramnijem i najprezrenijem mestu, na brdu Kalvariji, gde je bilo mnogo kostiju i lešina. To je mesto bilo namenjeno za na smrt osuđene; tu su besili najgore zločince, tu im glave odrubljivali. Osmotri i ovo Hristovo sramoćenje: obešen je kao razbojnik među razbojnicima, i to u sredini kao najgori od njih. /.../ Još veća je sramota tvoga Zaručnika što su ga digli u vazduh, obesili između zemlje i neba, kao da nije dostojan da živi i umre na zemlji. Goleme li sramote i nepravde. Gospodaru zemlje uskraćen je svaki delić na zemlji. Ništa na svetu nije smatrano nedostojnijim od samog Gospodara sveta.« ('Pismo redovnicama o savršenom životu', VI, 3)


Post je objavljen 07.10.2010. u 15:49 sati.