Reći ću sve, bez zaobilaženja, podilaženja, makar kao pokajnika gledali u mene sa podozrenjem sumnjajući u deal s tužiteljstvom kao hrpu smicalica. Braniti se šutnjom uobičajeni je manevar kupovine vremena - slaba mu je strana što je šutnjom otežano napadati, ponekad i nemoguće. Drži li vodu teza da je napad najbolje obrana i kad se šuti, makar bilo tumačeno kao mudra šutnja? Taktika i strategija sklupčane u jedno klupko mogle bi se otkotrljati dok klupko ne prestane biti klupko pretvorenu u nit koja tek naslućuje uzbrdicu, jer se kotrljalo po nizbrdici.
Sad kad rekoh, spopade me olakšanje, šutnja je bila optužujuča kao protuteža obrani tom istom šutnjom. Zamorenost sukobom naših i njihovih pomiješa euforiju i apatiju zbunjujući dilemom pije li se to iz čašice ili fildžana.
Za opijenost ničim teško je pronaći antidot - klin se klinom izbija, u ništavilu to ostaje otvoreno pitanje.
Sutra ću prestati s lažnim obećanjima, tako mi Istine, neizrečene.
Post je objavljen 25.09.2010. u 17:56 sati.