Marketing
UČIMO - KLEKNUTI
Da vam pričam malo o prvašićima...
Tako su slatki.
Ove godine časna otišla u penziju, pa sam dobila puuuuuno mališa.
A to mi je pravo zadovoljstvo...
Učili smo za početak - kako se prekrsti i kako se ulazi u crkvu.
Učili su i kako se KLEKNE...
A to je bila komedija...
Ne znam zašto me to podsjeća na male lastavice kad uče letit...
(a to san ovo lito uživala gledat na selu)...
Jedan stade na 'položaj', a ja mu govorin:
- Ajde sad lipo... klekni...
On stoji ko ukopan...
- Ajde, ajde... pogledaj... evo ovako... pa kolinom dodirneš dno... desnim kolinom...
On i dalje stoji... Ni da pokuša: - ''Ne znan''
- Ma nema veze što ne znaš... neće ti se niko smijat... mi učimo... ajde... nema veze ako fališ... vidiš ovako...
On opet stoji... ''Ne mogu. Nisan nikad u životu klekno!''
......... I jedva se odvažio... i kleknuo...
Al, opet, ne možeš izdržat da se s nekima i ne smiješ... jer mašu rukama ko da hodaju po gredi...
a drugi padaju na oba jer ne znaju na jedno...
treći, ali rijetki, učine to isprva...
...................
I razmišljam tako O KLEČANJU.
KOLIKO JE TO U STVARI VAŽNA LEKCIJA koliko god prvašima kad se uči bude zapravo zabavni sat...
Ono što je lastavicama letenje - nama bi trebalo biti - klečanje.
Skoro pa - u naravi. Zar ne?
Da kleknemo pred Stvoriteljem.
Da mu kažemo one četiri riječi koje prvaši uče: OPROSTI... HVALA... MOLIM... IZVOLI
HVALA Oče... za sve što mi daruješ, danas, jučer, sutra... uvijek...
MOLIM... Molim Te Oče... daj da Te svi ljudi upoznaju... i da budu braća...
IZVOLI Oče... moje srce... Učini ga sličnim Srcu svome...
Post je objavljen 20.09.2010. u 21:42 sati.