Znate onaj osjećaj kad vam tisuću i jedna misao prođe glavom? A sad zamislite kako je kad vam se taj osjećaj ponovi tri puta u jednom danu. Odjednom sve gledate iz druge perspektive. Prošlo je već nekih 10 sekundi, ali meni se činilo kao cijela vječnost. Zašto? Jer mi se mozak pregrijavao! Previše misli i emocija nahrlile su odjednom u epicentar i razvalile se po meni razmjerom potresa. Srce mi je počelo brže i jače kucati. Mogla sam osjetiti otkucaje žile kucavice. Idućih desetak sekundi sam se koncentrirala samo na njih dok je on strpljivo čekao moj odgovor. Shvatila sam da se trebam koncentrirati na nešto drugo, na odgovor na prokleto pitanje. Nakon trideset sekundi pregrijavanja napokon sam izustila nešto. Pogledala sam ga suznih očiju.
-Ne.-, tiho sam prozborila.
-Ne?- pogledao me u nevjerici. Odmahnula sam glavom. Prošao si je rukom kroz kosu i napuhao obraze.
-Nisam baš to očekivao, al ajd...
-Čekaj malo, čekaj!- nasmješila sam se. Pogledao me još provlačivši ruku kroz kosu.
-Ja te upravo odbijem, a sve što ti kažeš je: "Nisam baš to očekivao, al ajd!"- imitirala sam ga.
-Da... I ne oponašaj me, ne ide ti baš! Ok. Ne, ha? Dobro.- rekao je hladnokrvno, ustao se te sjeo pored mene. Pogledala sam ga očekujući nekakvu reakciju.
-Lijepo da smo i to riješili.-, pročistio je grlo, prekrižio ruke na prsima i pogledao negdje u prazno. Neko vrijeme smo sjedili svako na svojoj strani klupe i gledali ispred sebe.
-Zašto si odbila? Nešto nije u redu sa mnom? Nisam dovoljno dobar za tebe, što?- odjednom je rekao slegnuvši ramenima.
-Molim?
-Ma ništ.- odmahnuo je glavom i pogledao u stranu.
-Dovoljno dobar? Nešt nije u redu s tobom? Pa možda i nije!- bezobrazno sam odgovorila.
-O čem ti?
-Ti mene ideš pitat da se udam za tebe, budalo, tu si 5 dana!-
-A nećeš me vrijeđat.
-Aj zaustavi me. Odlami me šakom!- stisla sam oči. Nasmješio se sarkastično i odmahnuo glavom.
-Uopće se nisi promijenila. Još si ista kao prije. Jezik brži od pameti.-
-Pa što što jesam? Ne odgovaram ti?- tek sam sad primjetila kako je kiša zapravo stala.
-Da, ne odgovaraš mi, pito sam te da se udaš za mene jer mi je bilo dosadno.-, nisam ništa na ovo rekla.
-Kad već razgovaramo o svemu ovome. Imam pravo znati zašto, jel. Znači...-, raširio je ruke te ih ponovno skupio. Nije me uopće pogledao.
-Zašto? Ne znam zašto, ali jednostavno nije dobar osjećaj. Gle... Možda sam nepromišljena, ali ne u ovakvim stvarima. Moram biti sto posto sigurna da želim baš tebe. Sto posto je ipak puno. Sad sam na šezdeset! Bliže polovici nego cijelom!- završila sam svoj, čini se, monolog. Kimnuo je glavom, posegnuo rukom u džep jakne i izvukao cigarete.
-Pušit ćeš?
-Smeta ti?
-Ne.
-Dobro. I da te smeta...-, pripalio ju je. Ovo me vjerojatno pogodilo najviše od svega danas. Odjednom sam htjela zaplakati. Činilo se da uživa u svakom dimu koji uvlači u sebe. Čudna opsesija. Polako je uvlačio dim, a zatim ga ispuhivao u vjetar ispred sebe i očima pratio smjer. Nakon svakih pet dimova, stao bi i otresao pepeo pogledavši prema tlu. Nijednom me nije pogledao niti išta rekao. Pogledala sam ga, ali nije uzvratio. Prislonio je cigaretu bliže usnama. Tim izrazom, napućenih usnica i obraza uvučenih između zubi, jagodice na licu su mu više dolazile do izražaja i pokazivale njegovu tvrdu strukturu lica. Na kraju je bacio cigaretu na tlo i zgazio ju petom nekoliko puta zakrenuvši. Impresivno, na neki način, koliko ljudi glupi mogu biti. Ustala sam se.
-Kamo ćeš?- pitao me pogledavši me hladno.
-Kući, pa neću tu sad sjediti zauvijek!- odvratila sam čudno ga pogledavši. Ništa nije odgovorio pa sam se okrenula i nastavila svojim putem. Napravila sam par koraka, a onda me primio za ruku tako naglo da sam mu pala u krilo. Zaključao je ruke oko mene i prislonio glavu uz moju.
-Oboje smo mokri od kiše...- počeo je, -Večer je tako lijepa. Mislim, ti si tu, ja sam tu... Zbog upale pluća se ne moraš bojati, već smo ju pokupili.-, nasmijali smo se oboje, -Hajde, malena, ostani još malo.- pogledao me toplo i nježno, -Molim te.-
-Nije kao da mi se žuri, mislim, rekao si sam. Već smo sve boleščure pofatali.-, nasmiješio se i prislonio glavu na moje grudi. Poljubila sam ga u kosu i zagrlila. I on je zagrlio mene. Vjerojatno zato što smo se oboje smrzavali. Neko smo vrijeme šutili.
-Ti znaš da te volim, jel tako?- pitala sam odjednom.
-Nije.- promrmljao je.
-Molim?
-Naravno, kažem.- odgovorio je. Zašutila sam. Nije mi više bilo do razgovora. Sjedili smo tako i grlili se neko vrijeme.
-Volim te.- pogledala sam ga.
-Očito ne dovoljno.- izdahnuo je. Pogledala sam prema tlu.
-Očito.-, odlučila sam biti bezobrazna i sarkastična. Pogledao me.
-Da, ne volim te dovoljno da se tako iz vedra neba udam za tebe i mislim da je to sasvim u redu! Ako ti misliš da nije...- strgla sam njegove ruke za sebe, -...to je tvoj problem. Bok!- ljutito sam se okrenula i krenula prema kući brzim korakom. Naravno, zahvaljujući svojoj nespretnosti, potepla sam se o kamenčić, pala na tlo i ogrebala koljeno. Tom se počeo trgati od smijeha na klupi, a meni su suze navirale na oči.
-Ahahahaha, pala siii! HAHAHA...U, jebote, pa ti plačeš!- naglo se uozbiljio i dotrčao do mene. Obrisala sam suze.
-Dobro sam.
-Nisi. Ajuj, vidi koljeno! Malo si se ogrebla. U, što smo veliki, plačemo zbog ogrebotine!-
-Daaaaj! Pusti me!- rekla sam ljutito. Ne plačem zbog ogrebotine, nego zato što sam ispala skroz glupa pred njim.
-Ma jedna pusa će sve to srediti.-, primicao se koljenu, a ja sam se približila da bih se uvjerila da ništa neće dirati. Onda se odjednom okrenuo prema meni i utisnuo mi poljubac. Zatvorila sam oči. Stavio mi je ruku iza glave i provukao je kroz kosu, a ja njemu na vrat. Skroz smo se uživili u trenutak, a onda nas je prekinuo neki babac.
-O, djeco draga... Šta vi radite! Mokri ste ko miševi i još sjedite na toj hladnoj zemlji. Pa prehladit ćete mjehur.- isti tren smo se odvovjili. Babac je produžio dalje, a nas smo se dvoje udrili smijati.
-Jesi dobro?- pitao me kad smo napokon prestali. Kimnula sam glavom. Stavio je jednu ruku pod moja koljena, a drugu iza mojih leđa te me podigao.
-Nosim te doma.-, nasmiješio se.
-Stvarno nema potrebe....
-Dosta!- prekinuo me, -Ima.- odnio me skroz do kuće. Počela sam vrtiti stražnje džepove hlača pokušavajući izvući ključ.
-Ne žuri se, ono, malo si tu čilam s 50 kila u rukama, jel.- pogledao je prema nebu, a ja sam se nasmijala i napokon iskopala ključ. Od silnog smijeha mi je iskliznuo iz ruku i pao na pod.
-O moj Bože. To mi nije falilo kod tebe.-, nasmijala sam se i na ovo, a on je čučnuo i dohvatio ključ.
-Znaš šta... ja ću otključat.-, rekao je skroz ozbiljno, a ja sam se nasmijala još jednom tako jako da sam vjerojatno dobila na težini i skoro mu ispala.
-Prestani se ritat!- nasmijao se, a ja si nisam mogla pomoći! Umirala sam od smijeha. Ušao je u kuću i strovalio se na kauč. Ostala sam mu u krilu.
I ne dam vam dalje! :P
POŽDERITE SE! Nema. AHHAHAHAHAH It just feels sooooo good! :D
Novo za par dana!
A.
Post je objavljen 15.09.2010. u 16:23 sati.