Marketing
Pustinja
I
Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigurnog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.
Možda prenaglo rastem. A možda prenaglo raste ovaj svet oko mene i gubi osećanje pravednosti i obraza.
Nešto nije u redu.
Recimo: vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.
Prepoznam starost novog. Jalovitost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnosti i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.
II
Ili mi kažu: ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim: ne izgleda.
I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: « Treba pustiti svakoga da radi kako radi. Ako je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si u pravu».
A ja tako ne mogu. Prislonim uho na tle i učim sebe slušanju. Mnogima je to vredelo.
Slušam šta govori zemlja. Valja joj verovati.
Zemlja ne govori napamet.
Zasučem onda rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno.
III
Prosto mi neprijatno kad vidim na nekoj slici nešto nedoslikano, a ne smem to da priznam ni drugima ni sebi, da ne ispadnem priglup.
Ili kad čujem u pesmi gutljaj nedopevanog, pa se od toga zagrcnem i gorko mi u grlu, jer moram da progutam.
Za mene nauka nije nešto već naučeno, nego mučenje učenja mimo gotovih znanja.
Kad se nagnem nad cveće, znam da to nije miris, već njegov zadihan pokušaj da razgovara sa mnom.
Kad se nagnem nad potok, znam da to nije pena, već njegov uspaničen pokušaj da me na nešto upozori.
Sve češće imam potrebu da menjam redosled zbivanja. Da desno premeštam levo.
Cedim boje iz belog. Vraćam mora u izvore. Pravim od vetra klikere kao od plastelina.
Uopšte, tako se ponašam kao da sam ja priroda. Ili da sam ja prirodi nekakva njena priroda.
IV
Krišom već usavršavam neka od tih umeća.
Mahnem, na primer, rukom i – preda mnom je more. Vidim da nije dobro. Onda izgužvam more, malo osušim, izmesim i ispečem na suncu.
Uveče dobijem planine. Ni to mi nije dobro. Ujutro oparam planine, pa od njih pletem oblake.
Držim u ruci oblutak kao beonjaču sunca. Držim pšenično zrno: zub-mlečnjak Mlečnog puta.
Menjam se od mene do mene i opet od mene do mene, i u svakoj toj promeni nekakav drugi ja prestaje iz začetka i začinje se iz prestanka, dok korača u gomili sa bezbroj svojih tajnovitih i neslućenih bića.
Onda se dižem u vazduh i lepršam nad prostorom. Presvlačim krljušt vetra.
U kakav kosmos da zurim, kad sam i ja taj kosmos?
V
Mnogo je tokova potrebno da se komadić kamena otkotrlja u more i sa njega se operu sve neravnine vremena, da bi se, zaobljeno, u žilicama vulkana shvatila misao, zgranuta što ni do danas nismo saznali obične stvari iz uspomena pra-munja, pra-okeana, pra-vazduha, i razgovora virusa, reptila ili paprati.
Ko misli glavom, taj ne misli, ako ne ide na rukama. Nije uzalud kazano: misli se uvek odozdo.
Misli se kao grana: od korena ka cvetu. Da su krošnje u zemlji, mislilo bi se krošnjama.
Misli se kao kuća: od temelja ka krovu. Misli se kao zemlja: od grobova ka pticama.
Držim list bele breze kao sluzokožu leta. Držim kap vode na dlanu kao molekul najdubljeg.
U kakav kosmos da zurim kad kosmos u mene zuri iz ispranoga suzama oblutka moje beonječe?
VI
Pre neki dan mi došlo da od najgušće prašume, koju umem da dočaram, napravim sebi pustinju.
Sad lutam po toj pustinji.
Zamisli kristalni prostor, brušen vetrom i providan. Što više iz njega izlaziš, sve dublje u njega uranjaš.
Svako te može prisvojiti, ali ne i razumeti. Svako te može tumačiti, a ti ostaješ opsena.
Ne znam šta će mi pustinja. Zamisli rastopljen pesak. Žitak. Pomičan. Plavkast. I usred peska drvo. Okamenjeno i šuplje. A na drvetu dečak, jedan od onih mojih, okrenutih naglavce.
Jesi li zamislio?
Kad sam već sve to stvorio, red je i da ga obiđem i vidim da li valja.
Ne događa se svaki dan da mi pustinja uspe.
VII
Stignem u podne pod stablo i javim se dečaku. Bio sam žedan i zlovoljan.
On sa kamene grane uzabra sočnu jabuku, malo dunu u nju, protrlja je o rukav i vide da je dobro.
Odjednom sam primetio da me duboko pogađa to što još neko sem mene stvara iz ničega nešto.
Ovaj je zašao dalje od svih mojih umeća.
«Šta vi tražite», rekoh, «u mojoj ličnoj pustinji?»
Gledao me je pitomo: «Ne tražim, nego nalazim. Bavim se odgonetanjem nepostavljenih pitanja».
I ovako je rekao, ravno, bez trunke jetkosti: «Izuzetno ću paziti da svojim nezgrapnim delima ne ozledim svu tananost i blagost vašeg nemira».
VIII
Stajao sam pod drvetom i premotavao pamet. Smežurane daljine tapkale su u mestu, brišući okorele senke sa donje usne neba. Je li taj dečak naivan, duhovit ili bezobrazan?
Ovako mi je rekao:»Poznajem mnoge trave. Nisu išle u školu, a ipak isceljuju bolesti, jer nose u sebi zdravlje. Nose ga kao vrlinu koja se ne stiče vežbanjem.
Poznajem mnoge ptice. Nijedna nije učena, a ipak znaju da lete, jer to je živ produžetak njihovog zagrljaja sa vetrom i visinama.
One u sebi nose vrlinu krilatosti, a to se ne stiče vežbanjem.
Poznajem mnoge zveri. Nijedna nije pismena, a ipak nepogrešivo čitaju zakone prirode, jer nose u sebi um. Nose ga kao vrlinu koja se ne stiče vežbama».
IX
Zatim mi je objasnio:»Ja lečim, shvatam i letim običnom iskrenošću. A to se ne da naučiti.».
«Da sam na vašem mestu», rekao sam kroz zalogaj, «bio bih strašno usamljen. Sve bi mi bilo dosadno».
«Samoćom», reče on, «nasleđuju se prostori. Boraviti u sebi, znači: biti na putu.
Samoća ima svojstvo isceljenja od sebičnosti. Ona nije odvajanje, nego pripajanje stvarima.
Ovde postoji beskraj i postoji blizina. Drugo mi nije potrebno».
«Uzabrali ste jabuku sa grane koja ne rađa. Kako to izvodite? Čime se ovde hranite?»
On reče: dubinom vida. I reče: bistrinom sluha. I reče: gustinom usana. I reče: veštinom dodira. I reče: oštrinom mirisa. I reče: brzinom misli.
X
Ovako mi je objasnio:
«Na ovom drvetu rastu svi plodovi na svetu, samo ih treba videti.
Moje duboko divljenje prema nečem što leti, zabranjuje mi da jedem ptice što ovamo svraćaju.
Iskreno uvažavanje svega što zna da pliva, zabranjuje mi da jedem ribe što ovamo zalaze.
A kako odveć cenim dostojanstvo svih bića koja imaju mozak, ne lovim i ne ubijam, i ne uzimam hranu kroz koju protiče krv.»
Niti je bilo ptica. Niti je bilo riba. Niti je bilo divljači. Red je da neko u pustinji, koja je samo moja, objasni šta mi potkrada kad nisam toga svestan.
Stvarno sam bio uznemiren.
XI
Odeću, koju je nosio, sam sebi je načinio od nekoliko džakova, i po njoj biljnim bojama islikao je znake što podsećaju na zapise ili delove predela zapamćenih u snu.
Obećah da ću proučiti šta znači bistrina sluha i šta je gustina usana. Šta je oštrina mirisa i šta veština dodira.
Obećah da ću razjasniti šta znači munjevita misao. Čime se vidi nevidljivo.
On kao da se osmehnu.
«Pa popnite se», reče i načini mi mesta. «Imate ovde pustinju koja je skoro gotova. Po dobrom običaju, zasucite rukave i dovršite sebi to što je dovršeno.»
XII
Stajao sam na drvetu i gledao u prazno. Bilo me je sramota. Jer odjednom sam shvatio da sam ogromno bogat, a ne znam čime sam bogat.
Šta sam ja? Štićenik mašte koji ne ume da dosanja? Stranac u sopstvenom svetu? Ili tvorac što stvara za sebe tek polustvoreno i ništa svoje ne dorekne, zato što drugom završava već dovršena dela.
Potomak sam mudraca. Sad traže od mene umnost koju nisam nasledio.
Šta sam ja? Napor slučaja, ili upornost upotrebe?
Jedna je veština života proizvesti vrline. Druga je veština života naučiti ih da dišu.
Nečije je da započne. Nečije: da se ne umori. Nečije je da kaže. Nečije: da se osmehne. Nečije je da sagradi. A nečije: da sačuva. Nečije: da se rodi. A nečije: da ne umre.
XIII
Dečak je, zamišljeno, čeprkao po džepu.
Izvadi šaku očiju kakve još nisam video. U svakom se prelamalo bezbroj boja i svetlosti. Govorio je sporo, kao da žvaće reči.
«Kad pogledate u nebo, večnost je nepokretna. Ali ako zavirite dublje u dušu beskraja i izmerite spektar ognjišta zvezdanih svetova, razabraćete, uistinu, kako se sve udaljuje, sve se širi i beži.
Večnost je zadihana. Nikad se neće odmoriti.»
I ovako je rekao: «Ovo je seme vida. Raste visoko u granama. Ono je nastavak razuma».
Izabrao je jedno. Malo dunu u njega, protrlja ga o rukav i usadi mi u čelo.
Zatim se dovoljno odmače, zagleda nekako iskosa i vide da je dobro.
Bio je zadovoljan.
XIV
Izvadi dosta ušiju kakve još nisam video. Oko svakog je lebdelo bezbroj svetlucavih iskrica.
Svaku je svoju reč držao dugo na jeziku kao da je umekšava.
«Možda ja unosim zabunu u stvari koje rastu. Ali se ne izvinjavam. Kad izlazimo iz zglobova i napuštamo detinjstvo, nema bezbolnih misli i bezbolnih saznanja. I nema bezbolnih pitanja.»
I ovako je rekao: «Ovo je seme sluha. Raste dole u korenju. Svako je izvajano od nade ove zemlje».
Izabra jedno uho. Malo dunu u njega, protrlja ga o rukav, osmotri prema suncu i usadi mi u potiljak.
Zatim se dovoljno odmače i vide da je dobro.
Bio je zadovoljan.
XV
U dlanove mi utisnu jedne usne i nozdrve. «Ovo je seme ukusa, a ovo seme mirisa», reče i klimnu glavom. «Izgleda da je dobro».
Bio je zadovoljan.
Čeprkao je, zatim, nešto pod svojom košuljom. Prebirao je po srcima. Imao ih je mnogo.
«Kad gledate odozdo, život je nepokretan. Ali onaj ko nadvisi ogromne raspone godina i srcem izmeri spektar ognjišta ljudskih svetlosti, videće: sve se udaljuje, sve se širi i beži.
Život je strašno zadihan. Nikad se neće odmoriti».
I ovako je rekao: «Ovo je seme ljubavi». Odabrao je jedno, dunuo je u njega, protrljao ga o rukav i vide da je dobro.
Zatim ga kao značku okači o moj rever i reče tako da upamtim: «Srce se nosi javno».
Dugo me je zagledao. Bio je zadovoljan.
XVI
A ja sam bio poražen.
I pored novih čula, stečenih nenadano, zalud sam pružao ruke da nešto sa drveta uberem. Nisam ubrao ništa.
Bio sam isuviše ovde, da bih razumeo gde sam. A verovao sam, doista, da sam najveći mag koji je ikada rođen.
«Vi berete prazninu, jer ne berete sebi», reče dečak na rastanku.
Rekoh: «Želim plod drveta, da mogu da ga rasadim po čitavome svetu».
On me pogleda oprezno:
«Pa vi još uvek delite čovečanstvo na narode. Zar vas to nije prošlo?»
Nisam delio ja. Čovečanstvo se delilo.
XVII
Od marta hodam naglavce i držim zemlju na rukama. Umoran sam od svega. Da li me ko razume?
Sve moje uspomene neko je već doživeo. Mučim se da se setim kako da ih zaboravim.
Moja je najveća želja da prestanem da želim. Da legnem na rame brega i oslonim se o vetar kao o najduži nastavak moga prekratkog trajanja.
Moj je najveći san da prestanem da sanjam. Da legnem na rame potoka i zagledam se u ušća, kao u najduži nastavak moga prekratkog buđenja.
Moja je najveća misao da prestanem da mislim. Da stresem sa sebe perut obesnažene snage. Da sloboda mog razuma ne bude sloboda u meni, već sloboda od mene.
Da legnem na rame trenutka i oslonim se o ništa kao o najduži nastavak moga prekratkog besmisla.
Zato mi treba to drvo.
XVIII
«Znate šta», reče dečak. «Duhovno dostojanstvo raste, a ne širi se. Duhovno izobilje buja, a ne razmnožava se. Najdalje sebe objavljuje onaj ko sebe ne pominje.
Kako činim sve ovo? Neko to zove: priroda. A ja to zovem: promena. Neko to zove: vera. A ja to zovem: dodavanje. Pojednostavite boga. Pretvorite ga u hemiju».
Neko vreme je ćutao. Onda odlomi grančicu, malo dunu u nju, protrlja je o rukav, osmotri prema suncu i vide da je dobro.
Bio je zadovoljan.
«Zabodite je u zemlju, u pesak ili vodu. Svuda se može primiti. U njoj je klica drveta. Čuli ste valjda za klone?
Čovečanstvu je dovoljno i jedno ovakvo drvo. Narodima je premalo i da im date šume».
XIX
I rekao je na rastanku:
«Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi? Narodi žive i gase se. Ponekad se povampire, ali to nije obnavljanje, jer tako se izopače da više uopšte ne liče na svoje pretke i himne.
Na sreću, čovečanstvo sve to vremenom zaveje, umiri i poravna».
I još ovo je rekao:
«Piše u nekim knjigama, najstarijim na svetu, da sadrže iskustvo mnogo drevnijih knjiga pisanih na iskustvu nečega što je još starije.
A šta je jedan narod? Prošlost od juče i prekjuče. Zar to liči na ozbiljno?
Sve mlado uporno veruje da je starije od svog oca».
XX
I reče, jednom zauvek:
«Zaista je svejedno da li ko pripada narodu neimara i robova, kuvara ili slikara, bogova ili ratnika.
I da li prisvaja povest uzgajivača cveća, dresera pismenosti, izumitelja mirisa, tkanina ili hleba.
I da li nosi plemstvo rezbara u bakru, u drvetu i plemenitim metalima.
I da li ističe grb pirata, pisara zakona ili vezilje osmeha.
Narodnost može biti jedino uspomena na te u kojima ste, tu negde poslednjih stoleća ili desetina stoleća, boravili i sanjali današnjeg sebe».
XXI
U otključalom vazduhu otvarale su se šume. Oplemenjene. Biljke su: odvezan čvor tišine.
Ponavljao sam za njim kao svečanu zakletvu:
«Jer svi ti vidljivi svetovi i nevidljivi svetovi, sa kojima se u svemiru, kao tople meduze, dodirujemo pretakanjem kroz milijarde pitanja,
pa i to mora biti nekakvo pripadanje i nešto kao srodstvo.
Zato je narod privremen i važi u trenutku, a besmislen je u večnosti.
Dosta je jedno drvo da poklonimo ljudima, ako ono u sebi sadrži veliko značenje ljubavi i čistote.
Baš kao što je dovoljan i jedan jedini čovek, ako u njemu postoji značenje čovečanstva».
XXII
Obrisao sam pustinju, dečaka i njegov svet.
Bio sam duboko zamišljen nad svim što sam doživeo.
Naše misli nas koriste: uzmu nas kao blistanje, a vrate kao ugarke.
Opipao sam čelo: ni traga novom oku. Opipao sam teme, tražeći makar ožiljak. Ni traga čudnom uhu. Ni usnama ni dlanu. Ni nozdrvama u dlanu. Ni srcu na reveru.
Sve je uraslo u mene i potpuno se rastvorilo.
A ipak, čini mi se, malo drukčije vidim, jer počeo sam, konačno, da razmišljam i okom, što nisam ranije umeo.
I počeo sam da razmišljam uhom, dlanom i usnama.
Tako obavijam sebe, a sobom mrak i magle nad zamršenim stazama u pređi svega što navire.
XXIII
Obuvam žute barice pune lanjskoga lišća. Dovikujem se kroz kotline sa disanjem života.
Odjeci mi se vraćaju kao zvonjava srca.
To znači da nečim dotičem daleke ivice beskraja. Nekim čudnim sonarom, za koji nisam ni slutio da u meni postoji.
Kad pomilujem vazduh, boje dobijaju mirise. Osećam ukus tišine. Osećam tkivo senki.
A imam u džepu dokaz da nisam sve to sanjao. Imam kamenu grančicu drveta izobilja.
Bio bih stvarno vetrogonja i ne bih sebi oprostio da je olako zasadim na prvom zgodnom mestu.
Gde je središte sveta?
XXIV
Lepo je deda govorio: «Imanje ostavi svakome, poruku samo jednome».
Svi oni koje sam pitao gde živi čovečanstvo, kažu mi: «Tamo negde».
Šta znači: tamo negde? Bar da glume dok misle, nego se sećaju napamet.
I kažu: «A tu, pred vama, između ovih granica, koje su zalivene krvlju i zakletvom predaka, tu živi jedan uspravan i poduzetan narod, graditelj, vojnik i čarobnjak kakvome nema premca, narod ponosit, pravedan, nepotkupljiv i večan.
I neka mu je slava dok je sunca i meseca».
XXV
Razmišljam nešto o suncu, o mesecu, o svemiru. Kad bih odande gledao, da li bih video granice?
I ako se nadvirim, šta bi mi one značile?
Poklonim se i prođem.
Neka je slava svakom ko misli da mu je slava. Postoji toliko stvari koje moram da saznam do kraja ovog leta. Ima li smisla da zastajem i nekoga podučavam šta od ovdašnjeg kosmosa vide ostali kosmosi?
Jedino, malo mi zasmeta kad već zamaknem putem, što mašu za mnom i viču: «A iz kog ste vi naroda? Iz koje ste vi večnosti?»
Stvarno: iz kog sam ja naroda? Iz koje sam ja večnosti?
XXVI
Imam petnaest godina i ovo, što sam dečak, to je sve čemu pripadam. To je sva moja večnost.
Jer dečaštva ne kopne. Neću se ja izmeniti ni kroz hiljadu godina. Onaj ko ne veruje neka slobodno navrati.
Videće da sam ostao, iako mnogi narodi, koji su danas moćni, i mnoge istorije koje su danas najglasnije, iako mnoge časti, koje su danas najzlatnije, neće više postojati.
Ko ne veruje, nek sačeka. Naći će me tu negde, pretvorenog u drvo, jer progutaću grančicu.
U sebe ću je zasaditi. Nemam drugog izbora.
Prepoznaće me po tome što sam se skamenio, trudeći se da ljudima dovršim dovršeno.
Miroslav Antić
Post je objavljen 08.09.2010. u 11:34 sati.