Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/trudnjacha

Marketing

hell, thy name is vrnjačka banja, the end

hell, thy name is vrnjačka banja, the end

da ne bude da samo hejtujem, nije ovo sve bilo toliko loše. lepa je vrnjačka banja, doduše za maksimalno tri dana boravka, ne više.
čitav jedan deo je pešačka zona, sa parkovima i igralištima, tuda protiče neka mala rečica, svako malo ima nekog mostića, jedan se čak (pretenciozno) zove most ljubavi – zaljubljeni parovi tu zaključavaju katance na koje su urezali svoja imena. tu je i neko maleno jezerce sa patkicama koje imaju tu svoje kućice i mostić; istina, jezerce je prljavo toliko da ne može ništa da se vidi u njemu, ali očigledno u njemu uspevaju neke ribice koje jedu sav onaj hleb, keks i kokice koje posetioci bacaju patkama, a koje ove apsolutno ignorišu.
dok smo mi bili ovde, bio je neki festival pčelara, pa su svuda letele pčelice, što nije tako dobro, ali je bilo meda i medenjaka na sve strane, što je dobro. yes

ivo je, za razliku od mene, zaista uživao. jurcao je ko muva na ekstaziju, sve vreme je umišljao da je voz i da mora da staje na svetlije kockice kaldrme na šetalištu – to su stanice na kojima ljudi prvo izađu, pa uđu drugi i tek onda može da se nastavi sa bezglavim jurcanjem. :))
plivao je u bazenu, spuštao se niz tobogane, verao se po penjalicama i drveću, bio je u centru pažnje svih klinčica iz hotela, jedna dvanaestogodišnja maša mu se posebno svidela, stalno je kukao "gde je maša? gde je maša?"
naučio je i da piški stojeći i nijednom se nije upiškio tokom popodnevnog spavanja. noću sam mu ipak stavljala pelene.

meni je tetka zapravo bila od velike pomoći, jer sam mogla da popijem kafu bez da svaki tren ustajem i gledam gde je ivo. da nije bilo babe, da nisam dovedena pred svršen čin i morala da pristanem na trokrevetnu sobu, umesto da uzmem zasebnu sobu za mene i iva, i da nije neplanirano došla tinejdžerka, verovatno bih se zapravo relativno dobro provela. ali dobro, you win some, you lose more ;)

i mala anegdota za kraj:

šetalište je krcato kojekakvim štandovima koji prodaju svašta, od kokica, kuvanog kukuruza, preko suvenira, do raznih šljaštećih igračaka sumnjivog kvaliteta. i naravno da je ivo išao od jednog do drugog štanda i želeo auto, loptu, kamion, mač, balone, ukratko sve što je mogao da vidi na tim štandovima. i naravno da mu nisam kupila ništa od toga, osim kuvanog kukuruza koji mu je postao omiljena hrana. ali, naravno, tetka mu je kupila i loptu i autiće i kamiončiće.
kako bilo, jedno veče odem ja s njim do prodavnice da kupim vodu i sok. ispred prodavnice je jedan od tih štandova s igračkama. taktika mi je do sada bila – možeš da gledaš, ne smeš da diraš. uglavnom je ferceralo. no, oko sokolovo mamino, snimi neki komplet thomas vozića i – mama, vidi... VOZ! oćemo da kupimo.
kažem ja njemu da ću mu kupiti prekosutra, nadajući se da će on na to zaboraviti, kao što je zaboravljao sve druge gluposti do tada.

kad, ne lezi vraže, dva dana posle toga šetamo se mi šetalištem, ivo se okrene ka meni i kaže (citiram):

Mama, ti si meni obećala vozove. Ti, TI si mi obećala! – i upre prstom u mene. rofl
kupila sam mu te voziće.

nekako je baš porastao. cerek



[i tako sam vam se ja, dragi moji, provela na odmoru. bilo, ne ponovilo se!]





Post je objavljen 01.08.2010. u 10:05 sati.