Gledam obzor iznad mora,
Ničeg nema, ni točke u daljini.
I znam da nema,
I znam da neće biti.
Ni oblak usamljen,
Ni trag u moru iza jedara raspetih,
Ni valova malih pored krme,
Ni ponosa noćne trube iz daljine.
Čekam taj obzor iznad mora,
Čekam... Ta i ja ću u njem biti!
I znam da ga nema
Al' znam da jest u toj daljini.
I kažem svima: "Tu je! Čeka da isplovi!"
Čujem konopac i jedra cvile,
Čujem kašalj kapetana,
Čujem lulu, mirno gori,
Čujem povike mornara,
Čujem snažno srce kapetana,
Čujem smireno im viče:
"Plovi, samo plovi!"
Čujem život kako tinja!
Pitaju me:
"Kako čuješ kad ga nema?"
Samo jednom, čvrsto im ponavljam:
"Znam da plovi, jer ga srce čuje pa mi zbori."
I prođe mjesec, prođe zima
Nemilostiv mi je obzor iznad mora!
I proljeće već cvjeta pa pitaju me sada:
"Da l' još čuješ kako zbori?"
Drhtav glas im sad govori:
"Znam da plovi, jer ga srce čuje pa mi zbori."
Poput stare ure na sekundu ono skoči, pa mi zbori:
"Čuj ga kako plovi! Gle..."
Pa k'o da prstom prema suncu seže,
"Vidi, kako plovi, na oblaku ponad mora,
Za kormilom bijelim tiho pućka lulu staru.
I dima krugove bijele, niz usne naborane niže,
Pa manji većeg stiže
Da stanu i ne bude ih više."
Još mi fali sjeda brada, oštra, dimom ovijena,
Još čuti jednom, mudro da mi viče:
"Plovi, samo plovi!"
Mornar bez kapetana
Post je objavljen 11.07.2010. u 23:44 sati.