Čvrsto ju je stezao za ruku, nikako se nije mogao odvojiti od nje.
- Pođi sa mnom,- molio je.
- Ne mogu, razgovarali smo već o tome.-
- Daj mi onda nešto tvoje, nešto tvoje da imam blizu kada mi je teško.-
- Što želiš? -
- Bilo bi te lijepo držati za ruku. -
- Uzmi. -
- Ruku? -
- Da, samo uzmi, dajem ti je. -
Odmaknuo se malo, pogledom više u razmišljanju nego u nevjerici, nasmiješio se i iz unutrašnjeg džepa izvukao nožić na sklapanje. Poljubili su se s olakšanjem, svojom je rukom izvukao njezino zapešće i zabio oštricu kroz zglob ne bi li ga tako lakše rasklimao. Mučeći se neko vrijeme i navlačeći, koji put bi pogledao u njezino blago lice, sada istrzano grašcima znoja i bolnim uzdasima, ali s istim smiješkom odobravanja. Posljednje je tetive trebalo iščupati, nožić je otupio.
- Moram krenuti sada, draga.-
- Znam, ljubavi. Idi, vidjet ćemo se uskoro.-
Rastajali su se s rukama u džepovima. Ona skrivajući svoju, on skrivajući njezinu.
Post je objavljen 08.07.2010. u 09:01 sati.