Činim najbolje što mogu.
No vidim da to ponekad nije dovoljno dobro.Uz toliko tuge i jada oko nas primjećujem da čak ni oni koji imaju zapravo nemaju.Ako je sreća stanje uma,zašto je tako teško dostižna?Najlakše je lupetati o mogućnostima i upornosti.Često nije dovoljno.Kad se zagledam u te mile plave okice željela bih mu skinuti zvijezde s neba,a znam da mu ne bi značile,da ih ne bi shvatio.I to me boli...paklenski boli.Ne očekujem niti priželjkujem čuda.Samo bih htjela moći učiniti nešto malo više.Da bude bolje i lakše.Zašto mene zapadne uvijek najteži način i najtrnovitiji put.Preko trnja do zvijezda-ma baš.
Post je objavljen 18.06.2010. u 19:28 sati.