naučila sam: jedino što (me) može spasiti od depresije je romantičan sumrak razuma, kao za razglednicu. infantilna mišljenja, semiautistične teorije o svijetu - osjećam se tako krivom radeći svoj posao, do razine neetičnosti.
ne mogu pričati o tome. ne znam što me tako rastužuje, unatoč bedemu antidepresiva koji se taloži oko mojih sinpasi. jednom u nekoliko mjeseci zgrane me neka neugodna spoznaja o pogrešnosti stvari. mašta mi je sve prozirnija, stari i propada brže od mene, kao prvi sloj kože, neprekidno izložen. prije par sati bila sam radosna, uglavnom nenesretna, preostaje mi kao lažno sjećanje.
Post je objavljen 12.06.2010. u 21:12 sati.