Marketing
... napokon nisam bila sama...
Sjedila sam u polutami sobe, čekajući da jutro svane. Sve oko mene bilo je crno bijelo, kontrast koji najviše volim. Svaki trenutak pogledala bi na prozor ne bi li ugledala svjetlo dana. Napokon stigao je i taj trenutak. Sunce se počelo uzdizati na modrom nebu. Krenula sam u školu ali nešto me privuklo klupi u parku. Odlučila sam sjesti. Zvuci gitare čovjeka koji je svirao na uglu dopirali su do mojih ušiju. Sve je bilo tako mirno. . .
Prepustila sam se zvukovima koji su bili tako ugodni. Sati i sati su prolazili a ja sam još uvijek sjedila. Prišao mi je kradom, jednostavno nisam ga očekivala. Sjeo je i počeli smo pričati. Zaboravila sam na školu u koju sam i onako kasnila. Nakon dugo vremena stvorio se i nisam znala što bih. Voljela sam naše duge razgovore, njegov glas, oči, ponašanje, dodir…
E da taj dodir… Ustali smo i krenuli u šetnju. . . Lišće usnulog drveća padalo je po nama. Osjećala sam se sretno jer je bio pored mene.
Objasnio mi je zašto je otišao. Nisam ja bila kriva već . . .
Nisam ni shvatila da se bliži noć, prekratko je trajalo a ipak. . .
Doprati me do kuće. Stali smo nepomično jedan nasuprot drugog. Pogledi su nam se spojili. Osjetila sam toplinu kao nikad do sada. Podigao je ruku i položio ju na moj lijevi obraz. Imao je tako tople ruke pune ljubavi. Palcem mi je milovao lice a ja sam spustila pogled. Upitao je što mi je. Nisam znala što odgovoriti. Rekao je da me neće napustiti. Pitala sam se kako zna da sam taj odgovor čekala! Približio mi se i zagrlio me čvrsto. Trnci su prolazili mojim tijelom koje je drhtalo. . . odmaknula sam se i krenula prema vratima. Povukao me za ruku i privukao. Poljubio me tako snažno. . .da sam ostala bez riječi. Ušla sam u kuću i krenula u sobu. Na rastanku je rekao da će me nazvati, usput mi je dao medaljon sa zajedničkom slikom. Legla sam na krevet, i pogledala što mi je u pretincu majice. Bio je to papir. . .otvorila sam ga i pročitala ono što piše. Bilo je to njegovo pismo. Ponovno je rekao da me neće ostaviti i da će biti pored mene. Napokon nisam bila sama.
Zaspala sam. . . Pogledala sam oko sebe. Nije bilo njegovog pisma, nisam bila u odjeći u kojoj sam zaspala.
Što se događa? Pogledala sam oko svog vrata i shvatila da nema onog medaljona koji mi je poklonio. Krenula sam u školu. . .Očekivala sam njegov poziv ali nije ga bilo. Sve se vratilo u normalu kao prije sam bila sama. Bio je ovo samo san. San u kojem se vratio i nije me ostavio. Previše očekujem, pomislila sam. Dani i dani su prolazili a ja sam se vratila uobičajenom životu. Zaboravila sam nekako na njega jer sam znala da ga nema. Čemu tugovati?!
Jedno jutro sam ustala i pogledala se u ogledalo. Voda je bila hladna, kao i ruke koje sam prislonila na lice. Podigla sam pogled i vidjela odsjaj u ogledalu. . . Ispod kreveta se nešto nalazilo. Polagano sam se okrenula i krenula pogledati što je to. Spustila sam se na pod, pružila ruku i uhvatila nešto. Podigla sam to i shvatila da je to…. Medaljon kao i u snu. Otvorila sam ga, a u njemu je bila naša slika. Ništa mi nije bilo jasno. Je li to bio stvarno on?
Je li to bio san?
Post je objavljen 03.02.2010. u 17:17 sati.