Pitam se postoji li neki period u kojem ću ja dosegnuti potpunu zrelost, obuhvatiti kontrolu nad svojim životom (zasad se još borim s tim da uspostavim kontrolu nad samom sobom, i situacija nije dobra. Koprcam se na tlu.) i kada ću reći nešto, i onda učiniti isto.
Stvar je u tome da sam malo nervozna. Dobro, malo više. Postoje periodi kada si zreo za svoju dob, i periodi kad sazrijevaš za narednu dob, valjda da bi i u njoj bio zreo. Eh, pa, mrzim te periode, pas mater. Imam i pms, i koprcam se na tlu u smrtnom zagrljaju samokontrole, i u drugom sam već spomenutom tako bitnom periodu. Ne kažem da ne uživam, tko ne bi bio ljubomoran na moje stanje, poželiš malo akcije u životu, i gle, već si lansiran u svemirski let, i kontrolna funkcija ti je dana u ruke - izvoli izbjegavati meteore, ugasle zvijezde, prašinu i svemirski otpad. I o ne, neću poželjeti nešto novo, zbilja, ne želim ispunjenje želja ovaj put.
Gubim se u vlastitim riječima, misli me bacaju u vrtlog iz kojeg se teškom mukom izvučem. Najbolje funkcionira kada ih potpuno isključim, pa se niti čuju niti vide. U suprotnom mi je kuća strave u najblažem smislu naredna vožnja na koju polazim.
Nije ovo ništa loše, krasno mi je, ozbiljno. Samo par ispita. Ali i to volim, tko još želi bjesomučno izlaziti i uživati kada može po stotinu pedeset treći put (nisam sigurna je li se ovo ovako piše, eto i to sam zaboravila) gledati reprizu filma 10 razloga zašto te mrzim. I Klub prvih supruga. I Dnevnik lude crnkinje. I Beethovena. Svaki izgovor je ipak izgovor, počinje lijep film, ne smijem to propustiti, učit ću poslije.
Post je objavljen 26.01.2010. u 15:39 sati.