Marketing
Marko Polo među maslinama
Jesen. Vrime o mladoga vina i o branja maslina.
Nigdi nikoga. Neki po poljima, neki u konobama. Kušivaju.
Jesen u Dalmaciji.
Već sam stvarno dosadna s uvik istin slikama i frazama. More, kaić, škoji, kamik, divlji cvitak, maslina...
A šta ću, kad je tako... sve je isto ka i lani.
Ma ni ovi njorci šta se šepire tu po po portu nisu ništa novo. I galeb je onaj isti od lani.
Ali ipak... nije sve tako sivo.
Znamo se mi pobrinuti da nam ne bude dosadno. Da skratimo kratke jesenske dane i duge zimske noći.
Domišljati smo mi morski ljudi. Dovitljivi kako doskočiti jednoličnosti.
Kad završi turistička sezona, kad nam odu i zadnji gosti, kad zatvorimo sve one puste apartmane, sobe, bungalove i kolibe, terase, konobe, i kad odnesemo ležaljke s plaža, kad prežvačemo sve litnje dogodovštine i dobro ih izogovaramo, pa nam i to dosadi i počnemo opet brojit dane do njihovog povratka, kad nam ponestane zanimljivosti, mi -
samo malo skrenemo s kursa.
I dobijemo novu temu. Otvore se nove vizure.
Novi beskonačni razgovori uz novo vino po konobama.
Evo drugovi i drugarice, da bi vi imali jednu takvu novu vizuru, samo za vas, kroz gudure i klisure probila san se do jednog malog Veloga vrha od 88 metara nadmorske visine. Jedva.
Da bi van se otvorili novi vidici na dugu i svitlu hrvacku pomorsku tradiciju. Maksimalno uvećanje.
Ma znan da ste vidili na televiziji ka i ja, ali ovo je na moje oči.
Spašavanje Marka Pola ne teče glatko kako se mislilo. Ne znan kako su očekivali da tri remorkera-komarca isčupaju grdosiju od 1.400 tona.
Pa su zvali Nizozemce, da su oni ka stručnjaci u tin stvarima. Ali ja ne virujen da šta Hrvat nasuče, neki tamo Evropljanin može dovest u plovno stanje. Pa makar njegovo iskustvo sezalo sve do Vikinga (ups, to su Norvežani, ali dobro, sve je to tamo blizu...).
Ideja ima svakojakih.
Da miniraju stine koje su se zabile u trup jadnoga Marka.
Usput će čoviku na Situ napraviti porat. Blagolimu je! A šta se nije kraj moje kuće zabija, majkomoja! Ma da mi je u tinel uša, ne bi žalila.
I sad, vizavi toga miniranja, čula san da sve šta ima bokun broda ili kaića u županiji otišlo u Peveca kupit kakav alat za tuć stine. Jer su u stinama prstaci, koje inače ne smimo dirat. Jer su zaštićeni i ne smiju se služit u restoranima. Pa ako ih oćete kusat morate poć u susjednu državu, u Neum. Pa dobijete zabranjene hrvacke prstace na legalan način.
Gostioničari već sickaju luk i petrosimul za buzaru.
Šalu na stranu, nije dobro kad ono što pripada moru završi na kopnu.
S tin bi se složija i ovaj jadni mušun, sigurno.
Ali kad je već tako, ne triba sad plakat. Triba iskoristit situaciju.
Pa kad kažu da će izvlačenje Marka Pola koštat više nego on sam, zašto ne kupit ulaznicu za doček Nove godine na njemu, čujen da će uskoro u prodaju. Po simboličnoj cijeni i za humanitarne svrhe.
Neki predlažu da u njemu lipo otvoru kažin.
Ali mislim da sadašnje zalihe plave nafte ne bi zadovoljile ni četvrtinu potreba zainteresiranih vlasnika brodova i brodica.
Meni bi bilo najdraže da ga poklonu meni i da ja u njemu napravim svoju kuću. To je san svih mojih snova. Zamišljala san doduše puno manji trajekt, ali kad je već ovoliki, neću odbit. Nisan izbirljiva.
Kakva bi to kuća bila!
Brala bi masline iz prove vlastite kuće.
Samo me malo brine šta ću s onih 18 auta usrid dnevnog boravka. Smetaće mi. Kad buden usisavala.
Post je objavljen 02.11.2009. u 09:54 sati.