Kad je Bog odlučio ljudima darovati život,
htio je da im u njihovoj ljudskosti ništa ne uzmanjka.
Zbog toga im je svima redom naumio dati
sve što bi im kroz njihove dane moglo ustrebati.
Prvo im je odlučio podijeliti pamet.
Trudio se udijeliti im odmjerenu količinu,
jer je slutio da bi im i odviše i premalo pameti
u životu moglo naškoditi.
Pritom nije ni pomislio da bi se moglo dogoditi
da neki u red stanu i po nekoliko puta,
neki nijedanput smatrajući da im takvo što i ne treba,
te da neki zakasne,
jednostavno zbog toga što su se zapričali s nekim,
zaigrali se ili su iz nekog drugog razloga
nehotice propustili na vrijeme stati u red.
Kad su oni koji su zakasnili došli pred Boga,
Bog ih je ljubazno saslušao.
Bio je zbunjen jer nije znao kako bi im pomogao.
- Evo, ostalo mi je još posve malo pameti za podjelu – reče im
– Potrudit ću se da svakome od vas dopadne barem ponešto.
Istina, neću vam je moći dati onoliko koliko bih htio,
ali dat ću vam što mi je preostalo,
sve do zadnje mrve.
No, pokušat ću vam to nadoknaditi na neki način.
Kad je počeo dijeliti srce,
prvo je pozvao one koji su zadnji došli na red pri dijeljenju pameti.
I jer je bio siguran da bi zbog premalo srca
čovjek kroz svoj život mogao proći kao da ga nije ni bilo,
a nije bio siguran što će se dogoditi bude li im dao odviše srca,
reče im:
- Želite li, dat ću vam više srca.
No, ne znam hoće li vam zbog toga u životu biti lakše ili teže.
Ali dat ću vam od svoga vlastitoga srca
jer ne znam što bih vam mogao dati bolje od toga.
Danas sam na fejsu kod drage prijateljice
pronašla ovu pričicu.
Ja valjda pripadam onoj grupi što je previše brbljala,
pa zakasnila u red,
jer moje nedostatke Bog nadopunja svojom milošću,
pa onda sve ipak ide nekako u pravom smjeru,
jer je dao svoje srce!
Svakome od nas.
Ne vjeruje srce pameti...
A možda je i bolje tako.
Pamet nije preduvjet za sreću,
ali od Boga darovana mudrost i ljubav
život čine puno boljim i sretnijim.
Onda i ovi sivi dani mogu biti puno ljepši, zar ne?
Post je objavljen 25.10.2009. u 13:46 sati.