Giuocco pianissimo
Odavno nisam ništa napisala, nije da nemam o čemu već imam previše toga za prešutjeti.
Danas je sunce bilo baš na nebu. Letargično jutro pretvorilo se u depresivno poslijepodne, to jednostavno tako ide. Kratke i nejasne rečenice postale su mi braća i sestre. Kako pišem tako i živim, uglavnom u kratkim i nejasnim rečenicama.
Dođe mi da umrem od smijeha. Od bilo čega. Kako dođe tako i ode, kao i sve ostalo, uostalom.
Nemoguće je procijeniti gdje počinje čovjek, da li počinje dva metra ispred sebe ili počinje tek kad završi meč. Doktor mi je rekao da počinjemo točno tamo gdje smo stali. Ja sam na to slegnula ramenima i nastavila gledati mušicu u prozoru.
Fischer bi pomislio da Sovjeti prisluškuju, od toga mi dođe smijeh za plakanje iako je Fischer mrtav drugu godinu već.
Filip bi pomislio na naranče. FF uzme više smislova odjednom i kao MisterX tajno mi se umreži u glavu.
Nešto se ipak kotrlja, kreće se kao golem požar kroz krvne žile. Živi! Živi! Umri! Umri!
Ori se pjesma, narod slini u maramice.
Ah, sve je već rečeno ali ništa učinjeno nije.
Post je objavljen 18.10.2009. u 19:18 sati.