Pregled posta

Kakva noć!

Znaš ono kad ima onih nekih dana kad bi samo spavao. Čini ti se da bi mogao zaspati hodajući, sjedeći, na šipku, tuširajući se (doduše, to mi se dogodilo dvaput, sreća imam svjedoka).

E takav je jučer bio moj dan.
Daj mi da spavam.
Baš bih mogla leći.

E šipak.

Zove frendica, ajde dođi do mene. Ajde, dođem ja do nje (potpuno neprikladno obučena, dugih rukava, jer je ujutro bilo 15 stupnjeva, a oko 14:00 je bilo 31 stupanj).

Kuham se.
I spava mi se.

Al dođem ja do nje, jer su to bile situacije kad trebate ići ma koliko da vam se spava, razmišljam kako ću se odmah uvaliti njoj na kauč i da me ne budi.

Šipak.

Naravno da smo se raspričale, ručale, popile kavu, sa ponosom gledale prvo pranje perilice suđa i aplaudirale joj.

Ono, totalno opušteno.

I kad sam krenula od nje, ništa novoga.
I dalje mi se spavalo.

Razmišljam, čim dođem doma i malo se ohladim (jer vanjska temperatura nije padala), idem leć.
Ali prije toga idem malo na FB. Ne, ne igram farmu i nisam morala obrati patlidžane, nego da vidim koji je to zahtjev za prijateljstvo koji me je čekao od jutros.

I ajde ti sad spavaj!

Bivši susjed kojeg nisam vidjela više od pola svog života. Ono, nisam ja nešto stara sad ili tako, nego se stvarno dugo nismo vidjeli.

Raspričali se mi tako, šta ima, šta nema, i kad smo razmjenili one osnovne informacije, dok sam večerala, dok sam popričala koju sa svojim čovjekom, dok sam se pripremila za krpe, stvarno je vrijeme za spavanje.

A već mi se spava, ono, koma sam. Kljucam po kući.

Bilo je negdje oko 22:45.

I taman u tim pripremama, trgne me neki poznati zvuk ispod prozora.
Poznat, al ne i drag.
Dapače, jako mrzak.


TRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTTR

A?

Jednu minutu nisam mogla povezati zvuk i vrijeme.

Bušilica.

A?

Ma učinilo se meni kao da sam prije jedno 15ak minuta čula zvuk kamiona, kao da je tegljač, a to je u stvari bio onaj što vuče dizalicu sa sobom. I ne gasi se.

TRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTRTR

Ne moš vjerovat!

I onda je krenulo.
Kamion koji se ne gasi, bušilica (ali ne ona kućna, zvučala je kao kobra) koja radi sve u šesnaest, radnici koji se dovikuju kao da je podne.

Oko 23:10 rekla sam Borisu da se iskreno nadam da će netko zvati policiju, a on, dobro moj, kaže "Ajmo zamisliti da je nekome hitnoća, da je nekom pukla cijev od vode". I stavio si je slušalice i lijepo si je počeo gledati najnoviji film od P. Jacksona. Jasno mi je, to je bio njegov obrambeni sistem.

Oko 1:00 me je pitao "Jesu li završili?"

A ja sam vizualizirala svoje živce koji su mi radili SKOČ SKOČ SKOČ po glavi, mirno ga pogledala i još mirnije rekla "Ne".

Doduše negdje oko 23:30 se čuo glasić "Mesje!" kao pokušaj upozorenja obližnje susjede da je možda malo kasno (!), ali se ona uskoro povukla.

Tako da se stvaro nadam da je bila hitnoća.

Ja sam strpljivo čekala (ignorirajući živce koji su igrali žikino kolo na mojoj glavi) da dođe policija, pa da sve lijepo idem poslikati i da im se smijem svojim najzlobnijim smijehom.

Policija nije došla.
Niti itko.

U 1:30 u noći bušilica (kobra, šta li je) je napokon utihnula.
U 1:45 kamion, koji je stalno radio, dao je gas (kao da polazi sa uzbrdice) i otišao.

Ja sam negdje do 2:00 pozorno čekala da vidim neće li se beštije vratiti, oči su mi bili ko tanjuri. Negdje do 2:30 sam skidala živce sa glave i pospremala ih tamo gdje pripadaju (nadam se).

Onda sam odšetala do frižidera, jer u njemu držim masku za oči punjenu lavandom (savršenstvo). Ne znam koliko je sati bilo kad sam zaspala (jer nisam ništa vidjela zbog maske), ali znam da sam zaspala sa mišlju: "Pa ovim Francuzima stvarno nije bilo lako onih 17 godina dok im je Haussmann gradio Pariz".

I mogu vam reći da nije.






Post je objavljen 09.09.2009. u 13:54 sati.