Nemrem spavati, pa ću vas malo daviti svojom dosadnom deprica spikicom.
Činjenica jest da zadnjih dana/mjeseci veza između Z i mene nije baš najstabilnija. Točnije, na jako je klimavim nogama i to još jako blizu ruba provalije. Nimalo idilična situacija.
Čudno je kad osobu s kojom provodiš čitave dane zadnjih godinu i sedam mjeseci (i jedan dan, da budem precizna) gledaš kao potpunog stranca. Ne toliko čudno koliko tužno i zastrašujuće.
A opet, ne postoji biće koje ti je bliskije od tog stranca.
Stranca pred kojim nemaš tajni, i pred kojeg stavljaš sve svoje misli, ne razmišljajući o ishodu.
Kojeg već idućeg trenutka prepoznaješ kao dio sebe koji povremeno gubiš.
Svega par prepirki na ljetovanju. Zadnja.
„Volim te, no nisam zaljubljena u tebe.“
I ne lažem, nisam.
A minutu kasnije po tko zna koji put se zaljubim u najljepše oči i osmijeh...
Nakon svake prepirke razmišljam ne bi li bilo bolje da malo prorijedimo viđanje. Možda nas to viđanje 70ak sati tjedno dovodi do zasićenja, mislim si. On ne želi to. I meni je teško pojmljivo.
Pozvan je na teren u Županju. Do sredine listopada.
Dobila sam što sam htjela. Zašto sad nisam sretna?
Zašto je to izgledalo puno bolje dok je bilo samo opcija?
Kud sam se baš na arheologa morala zaljepiti???
Post je objavljen 17.08.2009. u 02:26 sati.