Umorna sam...Jako sam umorna.Od uzaludnih nadanja,od neispunjenih želja,od silnih htijenja,od prevelikih snova.Mora da mi je i duša ukočena od svega...jer ne vidim više dugu i njezine predivne boje.Samo sivu.Što mi to svemir tako uporno poručuje?Zašto me tjera u nemir i vatru?
Tako bi bilo lijepo zaspati i ne osjećati više tu beskrajnu prazninu koja svakim slijedećim pokušajem postaje još dublja,još beskrajno nesagledivija.
Ne mogu...ne ide.Ne osjećam tu milost ne znanja i ne htijenja.
Itako...počinjem ispočetka.Iznova...
Post je objavljen 14.08.2009. u 16:26 sati.