''Izuj obuću,
jer mjesto na kojem stojiš sveto je tlo…'' - reče Bog Mojsiju…
Nije mi Mojsije bio ni na kraj pameti kad sam večeras ušla u crkvu.
Ušla sam na sveto tlo. I izula se… al ne, ne zato jer sam stajala na svetom tlu…
Nego jer… jer me užasno stiskala cipela.
E… ništa čudno, jer ovo su nove cipele koje nisam stigla pronosat.
Al nešto drugo mi je bilo malo čudno. Zapravo, više onako… zanimljivo…
Otvaram knjigu: ''Bog je ljubav'' i čitam 58. str….
A kad tamo dolazim do:
'POSTANIMO MALENI POPUT MOJSIJA, IZUJMO 'OBUĆU' PREUZETNOSTI,
dajmo se ispuniti divljenjem i drhtavim srcem poslušajmo glas Onoga koji nam otkriva neviđeno otajstvo:
''Ja sam koji jesam. Ovako kaži Izraelcima: 'Ja jesam posla me k vama''
Hm? Kakva li je to zapravo obuća koju trebamo skinuti???
Što mi to veliki ljudi (koji trebamo postati maleni kao Mojsije) što mi to navlačimo na svoje noge što nas sputava? Što to sputava naše korake od toga da potrčimo?
Čime se mi to veliki zarobljavamo pa sami sebi ne damo disati, sami sebe stišćemo da izgledamo fino, da djelujemo uglađeno…da djelujemo normalno.
Jer, istina, danas kad je nešto poslije podne zapljuštila kiša i kad sam izišla vani u lokve vode činilo mi se najpametnije izut da ne smočim obuću i da se ne kližem u njoj. Ali … tu je toliko prolaznika. 'Izuj obuću… (govorila sam danas u sebi sama sebi)… 'ako nisi kukavica i ne briga te šta će oni reć…'
I jesam…ali jer sam glavu mogla zaklonit kišobranom… pa i se to baš i ne računa u pobjedu nad obzirima.
Ali je zato bio gušt gavljati po mokrom asfaltu, trotoarima, zebrama, cestama, pločnicima…
Eh da nije tih obzira koliko obuće bi se ušparalo preko ljeta. Toliko puta je nepotrebno obut bilo šta, ali mi ipak obuvamo. Jer … trebamo biti fini. Trebamo biti stisnuti u obuću.
Jer u suprotnom – ne spadaš baš u normalne. I mogli bi te izopćiti iz zajednice, ne družiti se s tobom, jer se ne vladaš po ustaljenim pravilima, kao i svi ostali.
Tako sam se danas dva puta izula… ne misleći o Mojsiju.
Ali sada na kraju dana ipak … mislim. O Mojsiju.
O obući oholosti i preuzetnosti… ma što to još moglo značiti.
O malenosti…
O svetom tlu…
Dragi Bože, KOJI JESI na nebesima,
Hvala ti za današnji pljusak
I tisne cipele
Jer sam i zbog jednog i drugog
Osjećala pomalo… sveto tlo…
Pod nogama…
A ono je gdje god TI JESI…
Post je objavljen 11.08.2009. u 21:49 sati.