Dosad san izbezumljeno hodala po svom gradu i kad bi me neko zaustavija i pita: Je li s vama, ženo, sve u redu, triba li šta pomoć, izgledate malo... trknuto?, ja bi samo rekla: Ja san mama buduće potencijalne studentice, u fazi smo priprema za prijemne ispite.
To je bilo dovoljno da me skuže. Nakon trenutka spoznaje slijedi samo sažalni pogled pun razumijevanja i bespomoćno slijeganje ramenima. Ono, ma ne može tebi niko pomoć.
Ima još par sličnih likova po gradu, pripoznajemo se i iz daljine.
Satrani roditelji budućih brucoša (ako), a sadašnjih maturanata, matere i ćaće isto tako satrane dice.
Hodamo okolo ka duhovi, s podočnjacima do kolina, praznih đepova, i glavni đir nan je razmjena informacija o potrebnim dokumentima, rokovima predaje papira, prijava na razredbene ispite, potrebnim bodovima i postocima i izgledima o prolasku. Popili bi i kavu zajedno ali nemamo više ni kinte pa se skupljamo nasumično na ulici.
Pričamo svoje jade svima koji nas oće slušat.
Ali čini mi se da svi nekuda žure kad svate u kojem smo filmu. Pogotovo oni šta imaju malu dicu i čini in se da oni još dugo neće bit u sličnoj kaši.
I da mi pričamo zvizdarije, da to nije nikakav kumst poslat dite na studije.
Hahaha, već uživan kako ću ih uskoro pripoznavat na ulici.
Sutra iden sablažnjavat ljude po Splitu.
Valjda će i Splićani imat razumijevanja i skužit da nisan manita nego samo tako izgledan. Privremeno.
Nadan se u podne popit kavu negdi na rivi.
Pušin ronhil i pijen veliki makjato.
Ako ko oće financijski poduprti projekt hrvacke zemlje znanja, može i platit.
Post je objavljen 01.07.2009. u 23:30 sati.