Zasigurno ovaj naslov neće imati veze s mojim postom,hihi..I kad kroz otvoren prozor pogledam u nebo,čini mi se da je ono ljubičasto,a ne onako plavo kakvo bi trebalo biti. Kada u snu tvoj lik ugledam, osjećam da mi nema kraja. Kad god tvoje ime spomenem,trnci me prožimaju. Kad god se sjetim da te volim, u srcu mi nešto zaigra.
*Neprilike su preslika slabosti*
I danas je sve u rukama tete sudbine. I pričam s njom jako često. Misliš da sam luda jer pričam s njom. Pričam jer te ne želim izgubiti. Ne želim da ne vidim tvoj lik preda mnom. Ne želim da te sanjam,a da te nemam i da te nemogu dotaći. Mogu da te volim, mogu da te ljubim, mogu sve, ali ne mogu da izgubim sve što si mi dao. To će postati uspomene koje nisu opipljive. Uspomene? Što su to one uopće? Tu su kraj mene, sjele kao dječica nakon igre lovice na prostranoj livadi.
*Ipak je vožnja balonom magija strpljivog vjetra*
Post je objavljen 27.06.2009. u 00:36 sati.